Veroljub Naumović, Deindividualizacija

SULUV RECENZIJA

Konceptualni (auto)portret publike

Kada govorimo o individui u savremenom dobu, nalazimo mnogo obeležja koja je čine različitom od drugih. Osim fizionomskih razlika koje nas čine jedinstvenim, tu su svakako i one kulturološke – jezik kojim govorimo, gestikulacije koje koristimo uz druge oblike govora tela, društvene uloge koje tumačimo (student, majka, ćerka, supruga, medicinski tehničar…). U beskrajnim kombinacijama proizvoda i radnji koje mogu biti deo našeg identiteta, telesne razlike se čine još i najmanjim indikatorima različitosti, pogotovo imajući u vidu da smo još od malena naučili da ljude ne razlikujemo po veličini nosa, boji kože, omanjem rastu i sličnim fizičkim osobinama. Ono što danas individuu čini jedinstvenom je njen identitet, koji je opet u većoj ili manjoj meri zajednički. Identitet može biti (anti)nacionalni, izraz bivanja delom veganske populacije ili LGBT populacije ili ljubitelja Džona Kliza ili svega toga. I najmanji detalji koji se vide na prvo oko pri susretu sa nekim (recimo roze kosa i grubin papuče) čine deo individualnog identiteta.

Međutim, tokom istorije nije uvek bilo tako i Veroljub Naumović ima to u vidu kada pristupa procesu deindividualizacije. U periodima velikih gladi, kada su u najboljem slučaju bili dostupni vrući krompiri ili sirova mast, identitet nije mogao biti zasnovan na omiljenom pabu i najboljem indeks sendviču u gradu. U periodima kuge, izvesno je da je razlika mogla biti samo između čistih i prljavih ruku, a ne i između boje laka za nokte. Krajem prve polovine XX veka, žuta traka oko rukava sa Davidovom zvezdom je svodila identitete miliona individua na jedno jedino značenje. Danas u celom svetu imamo velike populacije koje se razikuju od drugih po tome što su nepismene, bez jedinstvenog socijalnog broja, bez pijaće vode i stabilnog krova nad glavom. U zapadnom svetu, ovaj problem je najvećim delom rešen u posleratnom periodu kada se krenulo u masovnu proizvodnju stanova i infrastrukture, a ubrzo je fordistički princip proizvodnje na brzoj traci bio prenesen u sve grane industrije. Standardizacija i serijska proizvodnja su bile omogućene brzom i efikasnom preradom sirovina (bila to crna metalurgija ili meso za prehranu), a one su omogućile procvat proizvodnje generalno. Tako su i tekstilna i auto industrija doživele bum u periodu od 1950. do 1975. Prema tadašnjem standardu, uspeh društva je bio u tome što može da omogući svakoj porodici (dve generacije) po jedan automobil.

Prema današnjem standardu, kao i mogućnostima, skoro svaki član porodice ima svoj automobil. Kao i bar deset različitih majica od kojih polovinu nije obukao nekoliko godina. Modernistički fordizam je zamenio postfordistički princip proizvodnje zasnovan na buđenju želje kod kupaca, koji je omogućio najšire mogućnosti varijacija i permutacija elemenata proizvoda. Nekada su se olovke delile na drvene i mastiljave, a postojalo je i naliv-pero (Penkalov praktični patent koji zamenjuje pero i mastilo). Danas samo hemijske olovke mogu biti žute, a pisati roze ili biti zelene, a pisati plavo ili biti crvene, a pisati srebrno. U istoj meri je eksplodirala i ponuda različitosti u svim granama proizvodnje i ljudi su neizbežno počeli da se identifikuju i po tome šta nose na sebi, a ne samo po tome šta rade ili koju muziku slušaju.

Dok hiperproizvodnja robe počinje da predstavlja ozbiljno zagađenje životne sredine, tu je još jedna vrsta proizvodnje koju je modernizam iznedrio, a koja isto karakteriše savremeno doba, a to su fabrike smrti, to jest masovno ubijanje koje se pojavilo kada i masovna proizvodnja oružja. Iz tog razloga sve češće slušamo o raznim vrstama nadzora i mera kako bi se preventivno sprečili teroristički napadi, kao i o uspešnim operacijama koje su uz najminimalniji broj civilnih žrtava eliminisale najveću pretnju na globanom nivou. U tom kontekstu se svi građani sveta polako svode na one osnovne razlike koje nas čine različitim međusobno – a to su otisci prstiju. Najnoviju izložbu Veroljuba Naumovića čine tri rada nastala ostavljanjem otisaka prstiju. Sva tri rada su nastala u saradnji sa publikom: izložena kocka je bila deo interaktivne akcije u javnom prostoru, dok je publika tokom trajanja izložbe mogla otiscima/ tragovima učestvovati u performativno-interaktivnom in situ radu. Instalacija od malih objekata od terakote je nastala u okviru radionice u Centru za likovnu i primenjenu umetnost Terra i Naumović, u skladu sa osobinama materijala, odstupa od površinskog otiska prstiju i nudi učesnicima da vajarski zariju prste u glinu.

Sva tri rada, medijski vrlo različita, bazirana su na konceptu umetnika i tragovima učesnika, a da Naumović pri tom nije nikakav materijalni trag ostavio na njima. Publika je, sa druge strane, ostavila one tragove koji svakog učesnika čini različitim od drugog, i na osnovu kojih mogu da podižu sredstva sa svog tekućeg računa. Ti tragovi ovako na gomili su jedan specifičan zajednički autoportret koji je u suštini potpuno deindividualizovan. Stoga on, umesto da predstavlja učesnike, u stvari predstavlja vreme u kojem oni stvaraju. A to vreme je ono u kojem možemo uživati u Hello Kitty, Zara ili Sepultura majicama, dok…

Sonja Jankov