Monika Sigeti / KABINET KURIORZITETA
Otvaranje: 3. jun u 20:00 sati
(03 – 21.06.2024)
BIOGRAFIJA
Monika Sigeti (1979) rođena je u Novom Sadu. Završila je osnovne studije – slikarstvo i master studije – nove likovne medije i intermedijalna istraživanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Njena multidisciplinarna, performativna praksa pokriva različite medije, od slikarstva, crteža, kolaža, keramike do videa i fotografije. U svom radu bavi se ženom kao preobražavajućim fluidnim bićem, eksperimentišući i proširujući konstantno svoje polje istraživanja. Od 1997. godine aktivno izlaže na samostalnim i grupnim izložbama, te je prisutna u brojnim publikacijama. Sudelovala je u okviru više umetničkih projekata u zemlji i inostranstvu: u Japanu, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Sloveniji, Italiji, Grčkoj, Španiji i Americi. Od 2017. ima status samostalnog umetnika proširenih medija.
KABINET KURIOZITETA
Polazna tačka za ovaj projekat bio bi neo-kolonijalni, apokaliptični KABINET KURIOZITETA. Iz simbioze nespojivih elemenata, prošlosti i budućnosti izrasta novi hibridni ambijent. U distopijskom prostoru granice između subjekata i objekata se brišu. Post-ljudi, post-životinje, svi su brižljivo raspoređeni. Ljudskom biću u doba post-budućnosti i post-naturalizma nudi se mogućnost novog tela, ali pitanje je kakvog tela i gde je tu duša. U svetu kodova, nejasnih i neopipljivih digitalnih slika, ostaje nam izazov: vratiti se sebi, unutrašnjoj istini, zdravom biću. Do te mere se udaljavamo od suštinskog sebe i drugih da nam to polako postaje jedno mistično, skoro egzotično iskustvo: osetiti nečiji miris, dodirnuti kožu/dlaku, pogledati u oči.
U svoj hibridni kabinet smestila sam bića koja su već odavno izgubljena između svetova TU na zemlji i TAMO u kodu. Preobražene su u manje ranjive ličnosti, jer ostaju nedefinisane, bez jasnog porekla, one su pokidane i iznova spojene u novi organizam. Neki od autoportreta su do te mere izmenjeni mutacijom da mogu predstaviti bilo koga: ogromnog vepra, uplašenu lisicu, metalizirane digitalne maske – robote ili princezu Eržebet Batori koja jede hamburger. Čovek kao i svako drugo biće može da evoluira u drugu vrstu, da se transformiše, promeni molekule. Slično Kiborgu, koji je fluidan po pitanju pola i replicira se umesto da se reprodukuje.
Posebno mi je drag vrt porodice Rotšild sa Azurne obale gde sam napravila skice za dve slike pejzaža. Prvi pejzaž prikazuje male kineske cipele koje sam fotografisala u istoj vili i naslikala kao velike skulpture u francuskom vrtu. Izmestila sam ih iz kolekcije porodice Rotšild, iz vitrine u otvoreni prostor. Tragedija je u njihovoj grotesknoj veličini. Ostatak zbirke malih Lotos cipela postavila sam iznad kamina kao istaknute kuriozitete mog kabineta.
Monika Sigeti
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Kabinet kurioziteta Monike Sigeti
Kao što su kabineti kurioziteta, kada su se pojavili u doba renesanse, predstvaljali mikrokosmos svog vlasnika, njihova upotreba kao medija u savremenoj umetnosti, odnosno savremenoj izlagačkoj praksi, predstavlja tendenciju umetnika da očuvaju lična sećanja, preispitaju svoj identitet, kao i postojeće sisteme vrednosti. U ovim kabinetima mogli su se naći najraznovrsniji predmeti, od prirodnih fosila, botaničkih uzoraka do umetničkih dela i arheoloških artefakata. Pored toga što su trebali da impresioniraju posmatrače oni su pružali uvid u čudnovate aspekte sveta, gde se makrokosmos, shvaćen kao priroda i sve što nas okružuje reflektuje u mikrokosmosu, kao pokušaj čoveka da sebi stvori predstavu sveta.
U svom kabinetu čuda Monika Sigeti baštini različitu prošlost, ali i vizije budućnosti. Svet digitalne fotografije je prostor u kojem prikuplja najrazličitije predmete, istražuje njihove mogućnosti i spaja nespojive predmete, gde oni postaju sastavni elementi njene slike. Na svojim slikama stvara jedno sigurno mesto gde zajedno mogu da egzistiraju ranjiva i izgubljena bića, bez straha za svoju egzistenciju. Ova bića nastaju iz multipliciranog autoportreta koji umetnica menja i probražava do neprepoznatljivosti, stapajući ga sa princezom Eržebet Batori, koja je demonizovana u prošlosti samo zato jer se nije uklapala u kalup kakva žena treba da bude ili ga stapa sa uplašenom lisicom. Autoportret umetnice je oduvek bio prostor koji je menjao poziciju ženskog tela u istoriji umetnosti. Ono je dugo bilo podređeno muškom pogledu, ali je vremenom osvojilo autonomiju, menjajući sliku žene u javnosti. Autoportret su umetnice prvo koristile kao prostor za priznavanje svojih veština, a zatim i kao mesto gde se istražuje ženski identitet, seksualnost i društvene norme. Takođe, postao je snažno sredstvo za komentarisanje rodnih uloga i očekivanja. Autoportreti Monike Sigeti nastavljaju da izazivaju norme, i pored toga što beleže lične priče, dotiču se univerzalnih tema samoprikazivanja i ranjivosti, kao i razumevanja ženskog iskustva.
Na ovoj izložbi nalaze se i dve slike pejzaža inspirisanih tematskim vrtovima vile Rotšild sa Azurne obale, u koje su smeštene predimenzionirane lotos cipele. Ove cipele, koje se pored brojnih umetničkih dela velikih majstora i antikvitetnog nameštaja inače nalaze u ružičastom enterijeru vile, imaju visinu od samo sedam centimetara. Tokom više od 1000 godina, u njih su se ukalupljavala ženska stopala u Kini, a ova bizarna tradicija sakaćenja ženskog tela predstavljala je dominaciju patrijarhata, kao i spremnost devojaka na poslušnost, ograničenu pokretljivost i smanjenu moć žena. Povećavajući ove cipele na svojim slikama, umetnica oslobađa žene od kalupa i pritiska koje je patrijarhat nametnuo.
Ovakva neobična kolekcija predmeta na slikama Monike Sigeti, podstaknuta radoznalim i istraživačkim duhom umetnice, istražuje ono što je čudno, nesvesno i često neobjašnjivo. Ona je pronašla svoju savršenu formu u mediju kabinetu kurioziteta, kao prostora gde se čuda preispituju i kritikuju, podstičući posmatrače da promisle o lošim društvenim sistemima i vrednostima koje su nametnute i koje ograničavaju mogućnosti i slobode pojedinca na osnovu pola.
Slavica Žarković
