21 – 29. mart 2014.
Olja Triaška Stefanović (1978) je rođena u Novom Sadu u Srbiji, a živi i radi u Bratislavi u Slovačkoj. Diplomirala je 2007. godine na Akademiji likovnih umetnosti i dizajna, na odseku za fotografiju i nove medije u Bratislavi.
U svom radu, ona se fokusira na vezu između fotografije i prostora, istorijsko i sociološko pamćenje prostora, nestajanje određenog prostora ali i na funkcinalne promene i simulacije istog.
Poslednje četiri godine, predaje na Odseku za fotografiju i nove medije i upravo završava doktorske studije fotografije na Akademiji likovnih umetnosti i dizajna u Bratislavi. Izlagala je na grupnim i autorskim izložbama u Slovačkoj, Češkoj Republici, Srbiji, Španiji i Nemačkoj.
Živi i radi u Bratislavi.
Olja Triaška Stefanović je umetnica čija posvećenost fotografiji urbanih prostora, arhitekture i enterijera traje već dugo. Ona se, međutim, ne zadržava na jednostavnom beleženju činjenica, već kroz fotografiju govori o socio-političkim pitanjima i strategijama.
Kroz ciklus fotografija „This Could Be a Place for Nice Life“ iz 2013. godine, umetnica je prikazala filmski set slovačkih komercijalnih tv serija koje fundamentalno oblikuju ukus i mišljenje publike. Popularnost tih serija zasniva se na ličnim, intimnim vezama glavnih protagonista koje su stavljene u fokus, dok se sociološke karakteristike razvijaju i usvajaju redovnim praćenjem serije. Dom i porodični život jesu .osnova svake „sapunice“, ali su takve serije daleko izvan ekonomskih ili socioloških okvira. Iako televizija putem serija možda evocira objektivnu i prirodnu sliku realnosti, njen gledalac, paradoksalno, traži beg iz realnostu u simulaciju iste. TV serije tako „kreiraju sliku veštačke subjektivnosti koju pakuju i prodaju potrošaču kao simulakrum njegovih osećanja i pogleda na svet“ (Hakim Bej).
Fotografije autorke svojim sadržajem evociraju porodičnu idilu, baš kao što i sam naslov kaže, mesta koje je predodređeno za lep život. Međutim, nema mesta za lep život, kao što ne postoji ni raj na Zemlji. Kroz tv sliku udobnog porodičnog života, provejava vizuelna naracija recikliranih ili već korištenih emocija.
Naša rastuća opsednutost virtuelnim svetom, i mešanje različitih „realnosti“, dovela je do gubitka našeg rasuđivanja fiktivnog i stvarnog sveta. Zbog toga govorimo o savremenoj fikciji koja se uvlači u naše domove putem atraktivnih i falsifikovanih prizora porodične idile, i polako menja naš način razmišljanja. Na slikama kulisa, umetnica se fokusira na mapiranje stereotipa kada su u pitanju prostorije u tv serijama (kuhinje ili dečije sobe), dok u isto vreme, skreće pažnju na spoljašne simulacije eksterijera u zatvorenim filmskim studijima. Povremeno, autorka pobudi osećanje nesigurnosti, koje se javlja u našoj oslabljenoj veštini da razlikujemo stvaran svet od kontruisanog.
Iako je tematski istodobna, svaka fotografija Olje Triaške Stefanović može biti samostalno izložena. Slike sadrže izuzetno snažan narativni element, ne samo po atraktivnom koloritu, već i zbog količine detalja koji posmatrača uvlače u stvaranje priče. Nemir započinje kada shvatimo da „nešto nije u redu“ na fotografijama, da bi posle nekoliko trenutaka uočili izuzetno male, jedva primetne tragove procesa filmskog stvaralaštva. Fotografisanje simulacije životnog prostora, ukazuje na institucionalno i komercijalno konstruisanje života koje briše naše individualne karaktere.
Izložba „This Could be a Place for Nice Life“ je podeljena na dva dela: prvi deo sadrži fotografije nastale slikanjem filmskih kulisa životnih prostora, dok drugi deo oslikava specijalne fotografske kulise, stvorene kako bi simulirale eksterijere u zatvorenim filmskim studijima. Ove kulise su često ostavljene negde sa strane, čekajući svoju priliku dok u isto vreme stvaraju neobičnu simbiozu sa ostalim rekvizitima. Ogromne, panoramske slike pejzaža ili slike ulica su često fotografisane kako bi postavili posmatrača u situaciju da se zapita šta zapravo treba posmatrati i gde se nalazi realnost.
