Vanje Ignjac, izložba grafika „Devla Devla”

OPIS

Nova serija od dvanaest grafika indikativnog naziva „Devla Devla” autorke Vanje Ignjac, nedvosmisleno upućuje na umetničino poreklo i njenu želju da, u domenu vizuelnog, promišlja i na nov način interpretira romsku kulturu i romski život, kako bi ih približila najširoj publici. Ostvarujući kontinuitet sa nizom svojih prethodnih grafičkih listova koji su predstavljali deo ciklusa „Čovek i umetnost (danas)”, ona ide korak dalje, osvajajući duhovne teritorije bliske njenom senzibilitetu i stvaralačkoj prirodi. Naime, nova serija grafika uspostavlja slojevit dijalog između umetnosti Vanje Ignjac, s jedne, i romske kulture, muzike i plesa, s druge strane. U njihovom uzajamnom preplitanju nastaje autorkin složeni univerzum kojim ona skreće pažnju na svoje etničke korene i nasušnu romsku potrebu da se očuva veza sa prvobitnom porodičnom zajednicom u kojoj i Vanja nalazi sigurnost i najvažniji izvor nadahnuća.

I sam izbor naziva grafičkog ciklusa „Devla, Devla” („Bože Bože”) neposredno opisuje umetničinu okrenutost ka religiji i važnost koju vera ima u njenom svakodnevnom životu. Iako neretko pogrešno shvaćena i prevođena kao „Đavo”, zbog bliskosti sa reči devil, pomenuta imenica utemeljena je u sanskritskoj reči „deva”, i u vezi je s latinskim pojmom „deus” ili „divinus” što znači Bog ili božanskog porekla. Upravo hrišćanska ikonografija čini narativnu okosnicu čitavog ciklusa i upućuje na niz događaja iz Bogorodičinog i Hristovog života – od Blagovesti i Rođenja preko Tajne večere i Raspeća do Piete. Uz ove, prepoznatljive hrišćanske scene na koje autorka referira u imenima grafičkih listova, čitava serija dopunjena je radovima Igra, Kolo sreće, Nada, Propovedanje, koje, iznad svega, razotkrivaju osobeni romski pogled na život kao neizbežnu mešavinu radosti i tuge, rađanja i smrti – na život kao jedinstveno kolo sreće koje se konstantno okreće i koje na čudesan način određuje sudbinu čovečanstva. U tom životu ispunjenom strašću, vatrenom energijom i razbuktalom umetničkom maštom, Ignjaceva nas ponovo suočava sa ličnim crno-belim svetom u kome se magično preklapaju elementi stroge geometrijske, pročišćene optičke apstrakcije (kvadrati koji hipnotički pulsiraju pred našim očima i stvaraju utisak zatalasanog prostora) i bogate floralne ornamentike karakteristične za romsku kulturu. U ovom osobenom i istovremeno, neočekivanom spoju nespojivog, ona dekonstruiše osnovne postavke hrišćanske ikonografije, a glavne protagoniste ciklusa Rođenja i Stradanja Hristovog svodi na tamne siluete koje se u produbljenim enterijerima pojavljuju zajedno sa neidentifikovanim ličnostima – savremenim svedocima čudesnih događaja iz hrišćanske istorije. Jer čudo, i vera u čudo, čine bitne pretpostavke romskog senzibiliteta: u pitanju je narod koji duboko veruje u Boga i božansko pokroviteljstvo. U tom ključu treba razumeti Kolo sreće, rad u kome je predstavljeno neumitno preplitanje principa erosa i tanatosa, ili izuzetno kompleksnu kompoziciju Strast, u kojoj Vanja integriše Rođenje i Raspeće, dopunjujući je pomamnim plesom, kao metaforom životnog ritma u kome se naizmenično smenjuju intervali vedrine i sete. Ova „sudbinska” igra preplavljena emocijama zapravo je flamenko – ples nastao u šesnaestom veku u Andaluziji (Španija) pod dominantnim uticajem Arapa, Jevreja i Roma. Osobeni (romski) puls ugrađen u pomenuti ples, oseća se u Igri i Nadi, gde se elegantne, izdužene ženske prilike okupljaju oko muzičara (muška figura sa šeširom i violinom prototip je romskog svirača), proslavljajući neki imaginarni praznik (venčanje, rođenje, ili možda krštenje). Radost zbog života i opijenost životom u kome je svaki dan dragocen i shvaćen kao Božji dar vredan poštovanja, autorka potvrđuje i na grafici Bah koja na prvi pogled može izgledati kao neočekivani umetak u okviru ovog jedinstvenog (hrišćanskog) ciklusa. Međutim, kako ističe srpski helenolog Miloš Đurić, poreklo Dionisovog kulta nalazi se u osećanju prolaznosti ljudske individualne egzistencije. „Ljudski naraštaji prolaze nezaustavljivo i nepovratno, a pojedinačno lomno ljudsko biće, koje se ne zadovoljava time da bude samo mehur na reci prolaznosti, nalazi neprolazan život u mističko-ekstatičkom kultu Dionisa, boga prirode koja se neprestano podmlađuje.” (M. Đurić, Istorija helenske etike, Beograd: BIGZ, 1976).

Konačno, pažljivom posmatraču neće promaći da, u sceni Rođenje deteta Vanja Ignjac sasvim diskretno progovora o socijalnom statusu Roma vekovima osuđenih na „traganje za svojim mestom pod suncem”. Iako je, s vremenom, nomadski život postao dominantni vid romske egzistencije, umetnica okuplja različita pokoljenja jedne romske familije na prostranom platou, ispred dve impozantne ornamentalne tkanine. Nizom detalja, bez lamenta, bez kritike upućene bilo kome, Ignjaceva skreće pažnju na lutanje kao sudbinu, na putovanje i geografsko izmeštanje kao obavezni deo životnog toka bar jedne romske generacije unutar iste porodice. Čovek s koferom, majka sa četvoro dece, Romkinje u raskošno dekorisanim, prelepim dugim suknjama sa maramama na glavi – svi oni nepomično stoje i gledaju u neidentifikovanog posmatrača, čekaju svoj trenutak, iščekuju znak, prizivaju Božju zaštitu, nemo pate ili se tiho raduju, nadajući se da će se u nekom trenutku lutanje prekinuti, ili bar privremeno zaustaviti, dok se točak života iznova ne pokrene.

Uprkos svemu, nema patosa na grafikama Vanje Ignjac. U moćnim stvaralačkim preplitanjima stvarnosti i imaginacije, ona propoveda svoju priču, pruža sopstveno viđenje života i smrti, vere i sujeverja, strepnji i nadanja. Jedno je sigurno: ova dela se ne mogu razumeti bez zvuka violine i plesa sastavljenog od temperamentnih udara potpetica o tlo. Ujedinjeni, muzika i ples, uz grafike Vanje Ignjac, postaju njena metafora romske strasti za životom i patnje zbog konstantnih migracija. Jer, točak sudbine se ne može zaustaviti, a život se mora živeti. Uz radost i tugu podjednako.

 Prof. dr Dijana Metlić, istoričarka umetnosti

BIOGRAFIJA

Vanja Ignjac rođena je 1992. godine u NovomSadu. Završila je Srednju umetničku školu za dizajn “Bogdan Šuput” u Novom Sadu 2011. godine. Diplomirala je 2017. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na katedri za grafiku u klasi profesora Radovana Jandrića. Nagrađena je za najuspešnijeg studenta na katedri grafike u generaciji 2013-2017. 2017. godine upisala je master studije modul: grafika,  na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Priredila je nekoliko samostalnih i učestvovala na više kolektivnih izložbi.