Sonja Radaković / PREVIŠE SI STARA
Otvaranje: Ponedeljak, 4.12.2023. u 19.00
(4 – 15.12.2023)
U ponedeljak, 4. decembra, u 19 časova, u Galerija SULUV, biće otvorena izložba Sonje Radaković pod nazivom PREVIŠE SI STARA. Izložba će trajati do 15. decembra 2023. godine.
Bavljenje vizuelnom umetnošću i pre svega performansom izložilo me je isprobavanju i prihvatanju različitih uloga i aktivnosti. Najbitnija od njih vezuje se za pokret.
Pre 10-ak godina tokom svojih master studija iz slikarstva izazvala sam sebe da, kao pandan umetničkoj, smislim još jednu neprofitnu aktivnost kojom bih se bavila. Odlučila sam se za pohađanje časova klasičnog baleta jer nikada do tad nisam imala kontakt sa tom vrstom umetnosti. Ako želiš da postaneš beli labud moraš da kreneš na časove od ranog detinjstva. Savršena prekvalifikacija.
Radila sam na rutini redovnog vežbanja i preuzela odgovornost za razbijanje mita o nemogućnosti obrazovanja matorog tela. Sve to u cilju suočavanja sa tenzijom između intimne želje i pritiska hronologije obrazovnog i biološkog razvoja. Ideja je da se istakne društvena norma percepcije tela kao starog u poređenju sa mlađim i savitljivijim koje ima privilegovani i tržišno prihvatljiv status.
Patetična uloga prestarele balerine postavlja se zapravo kao kritičko telo koje pokušava da dostigne profesionalni nivo izvođenja iako represivni sistem tvrdi da je odavno kasno za ostvarivanje ovog sna.
Zahvaljujem se baletskom pedagogu Tatjani Tasić za saradnju i učešće u ovom performansu.
Autorka
BIOGRAFIJA
Sonja Radaković (Beograd, 1989) je vizuelna umetnica koja aktivno izlaže od 2007. Učestvovala je na velikom broju samostalnih i grupnih izložbi i projekata u zemlji i inostranstvu. Osnovne i master studije slikarstva završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde trenutno pohađa doktorske studije iz oblasti Likovnih umetnosti i radi kao viši stručni saradnik na Katedri za slikarstvo. Višestruka je dobitnica stipendije Fonda za mlade talente Republike Srbije, Erasmus+ programa i nagrada iz oblasti slikarstva i vizuelnih umetnosti. Dobitnica je nagrade 58. Oktobarskog salona u Beogradu. Pored prosvete bavi se sportom i umetnošću.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Lidija Marinkov
Sonja Radaković – Previše si stara
Sonja Radaković, po našem sudu, jedna je od najrelevantnijih i najaktivnijih umetnica koja deluje na našim prostorima. Dobitnica je važnih nagrada koje potvrđuju njenu izuzetnu poziciju u umetničkoj, postmedijskoj praksi, a to znači da je reč o interventnoj delatnosti koja ne mora da zavisi od bazičnih umetničkih propozicija. Sonja Radaković u svojim performansima i akcijama, zapravo radi sa događajem kao takvim. Umetnica na taj način uvodi rizične i kontingentne elemente u umetničku sferu koja, sledstveno tome, postaje nestabilna i mora da računa sa posledicama takvih iskliznuća. Sa druge strane, za rad koji „propušta“ događaj koji se odigrava izvan institucionalnog umetničkog diskursa, potrebna je hrabrost.
U performansu pod nazivom Previše si stara, umetnica u prostor galerije prenosi segmente događaja koji se zbiva na času baleta. U galeriji je rekreiran prostor vežbaonice, umetnica je balerina koja vežba, a čas drži insturktorka baleta. Performans verno reprodukuje scenu vežbanja, kao i odnos između učenice i instruktorke koji je građen godinama.
Događaj koji se performira (ili je pre u pitanju acting-out?), stoga se mora staviti u vremenski kontekst. Naime, umetnica Sonja Radaković opsesivno pohađa časove baleta više godina i to kod iste instruktorke. Međutim, časove baleta, umetnica je upisala neprimereno kasno, u onim godinama kada je telo već uveliko formirano i kada iz perspektive instruktorke, neminovno pravi greške, jer je previše staro. Takvo, nemoguće staro telo, u baletu je subverzivno, te izaziva salvu negodovanja, sadističkih izjava i uvreda instruktorke na račun Sonje Radaković i njene subjekatske pozicije. Da bi ostala „u baletu“ umetnica, pak, u dugom vremenskom toku insistira na nekonfliktnom povinovanju strogim zahtevima klasične umetničke discipline i bez pobune pokušava da svoje telo, koliko god je to moguće, postavi kao „disciplinovano“. Ovakav odnos se ponavlja i u performansu.
Jednostavno predočavanje ove situacije direktno otvara pitanje o tome koje i kakvo telo se uopšte može disciplinovati. Klasični balet, na taj način se ukazuje kao umetnička disciplina koja povlači par exellance političke granice. Zašto političke? Zato što disciplinovati znači uvesti u poredak, a u klasičnom ili „belom“ baletu, preduslov za ulazak u taj poredak je isključiv i tiče se idealne slike i performansi tela. Ergo, nedisciplinovano (staro) telo jeste ono telo koje odbija poredak. Međutim, problem nastaje kada sam poredak odbaci telo kao kritično, neprimereno i ugrožavajuće. S rizikom da na ovom mestu zvučimo redukcionistički, ipak, podsetićemo na rasističke teorije o mladim i starim nacijama (kolektivnim telima), pri čemu se u skladu sa darvinističkom logikom, odstranjuju oni stari i slabi. Ili, još radikalnije, pomislićemo na nacističke snove o arijevskoj rasi, koja u idealnom poretku, zauzima životni prostor, teritoriju koja se širi i na tom osvajačkom poduhvatu, koji traje do kraja vremena, nadmoćno uklanja neprijateljska, varvarska i sva druga neprimerena tela…
Telo koje se pojavljuje u klasičnom baletu, osim toga, potpuno dekonstruiše pojam talenta, kao predispozicije za umetničku, ili bilo koju drugu vrstu profesionalne discipline.
Konačno, stara pitanja o odnosu života i umetnosti, njihovom izjednačavanju ili odricanju takve jednakosti, ponovo mogu biti kvalifikovana u mnogo radikalnijem smislu, a takav kontekst podrazumeva vreme u kome se zaoštravaju konflikti na svim ravnima – od globalnih do personalnih…
Na kraju, teško je odoleti, a da se recenzija o performansu zbilja ne proširi na događaj koji predstavlja pravi acting out. Naime, po završetku institucionalnog izvođenja, umetnica Sonja Radaković biva suočena sa ličnom diskreditacijom od strane instruktorke u javnom prostoru (koji ne pripada ni originalnoj, delimično intimnom vežbaonici, niti institucionalnom prostoru galerije), a napad se ovoga puta odnosi na zastupništvo autorstva nad upravo realizovanim performansom. Do koje mere je instruktorka baleta zapravo relevantna autorka performansa?
Postavlja se pitanje, da li će umetnica Sonja Radaković nastaviti sa časovima baleta kod iste instruktorke? Na koji načn će instruktorka baleta afirmisati svoje učešće u performansu koji subverzira njenu sopstvenu poziciju? Na kojim se sve ravnima reprodukuje konflikt između života i umetnosti? I, naravno, da li će ovaj poslednji događaj provocirati novi umetnički rad?
