Lorant Agošton / TIŠINA / GRANICA / LINIJA

SULUV RECENZIJA

Lorant Agošton „Tišina / Granica / Linija“, one koje postoje i one koje ne

 

(tekst mahom priređen za otvaranje Lorantove izložbe u Udruženju, potom u avgustu adaptiran za još jedno otvaranje, posle dve nedelje provedenih zajedno u ekstremnim klimatskim uslovima u istom ateljeu jedne likovne kolonije, i kao takav, nikad nije pretendovao da postane stručan, niti je to u međuvremenu postao)

 

Neverovatan je i neizmerno čudan osećaj što smo sa Lorantom zajedno stajali u galeriji SULUV-a na otavaranju njegove izložbe 2014. godine, jedino što je moj zadatak tada bio da pozdravim publiku u ime Udruženja i prepustim reč nekome drugom. Tada se govorilo o „Životu od šećerne vate“, kad je dete još bilo dete, a danas o Tišini i Granicama. Kao da je taj sićušni momenat od deset godina promenio sve. Neka deca su odrasla, neki odrasli su podetinjili, neke konture su se rastopile, a neke granice nažalost još uvek čvrsto stoje, jednako čvsrto kao i postulati na kojima se temelji Lorantovo stvaralaštvo.

Ako odete na Lorantov sajt, prva rečenica njegove biografije glasi: Rođen sam 1970. godine u Novom Kneževcu, u Jugoslaviji. 1991. godine upisuje studije u Segedinu. Morate biti rođeni, ili i sad živeti, malo severnije od Novog Sada da biste razumeli tu granicu, a da je nikad zapravo ne shvatite. Čak ni moju potrebu da istaknem činjenicu, kako je  Lorant od samog početka svoje umetničke karijere jednako aktivan sa obe strane te famozne granice. Ili je baš upravo briše svojim jednakim prisustvo u likovnom životu sa obe strane te iste.

Za ovih svojih tridesetak godina na sceni, kroz cikluse se smenjuju teme, dok likovni pristup prolazi kroz metamorfoze, ali do kraja ostaje prepoznatljiv ležeći na istim principima. Kada biste gledali Agoštona kojom brzinom i kakvom veštinom postavlja crtež svojih budućih figura na platno, a da ne poznajete njegov dosadašnji rad, zasigurno biste pretpostavili neki drugi ishod. Pa, bez obzira na silovitu gestualnost, kojom se zaleće u napad na praznu površinu, dalji rad se nastavlja kroz kontemplaciju, slojevitu gradnju površine, koja se na kraju završava sigurnom i bravuroznom konturom, koja jasno razgraničava često naizgled jednobojno okruženje, pod kojim se krije bezbroj podataka, od odlučno opcrtane i konkretne figure, koja jasno otkriva svaki sitni detalj od koje je sačinjena njena priča, i u zagradi, život njenog stvaraoca. I baš to mnoštvo naizgled besmislenih vizuelnih podataka može da dovede u zabludu naivnog posmatrača. Bez obzira koliko je jezik umetnosti univerzalan, i likovna vrednost Lorantovih dela neupitna, mislim da potpuno čitanje njegovih dela nije moguće bez makar delimičnog uvida u njegov život i ličnost. Neopravdano ostavljajući po strani njegov neosporni talenat, određujuću crtu definisanja njegovog stvaralaštva (tj. zamišljenom linijom okruživanja nepostojećih granica tog istog) čini upliv ličnog, iskustvenog, životnog.

Vi morate znati ko je Klara, morate videti Loranta u ulozi njenog oca, da biste zaista umeli da cenite svako njegovo delo na kojem se njen crtež pojavio (zvani Klarigrafija), a bezbroj ih je. (Dopuna teksta posle njihovog zajedničkog performansa kojem sam prisustvovala u avgustu: Lorant i Klara oblažu podove galerija papirom po kojem potom zajednički crtaju i slikaju, a potom Lorant delove ovih papira kolažira u svoje najnovije radove).

Isto tako, osnovu mnogih kolaža čine elementi stvarne privatne prošlosti, prekrajajući time istoriju i brišući granicu između naizgled svarno prošlog i naizgled stvarnog i sadašnjeg. Isti taj postupak kolažiranja se ponavlja i na slikarskim delima, ne uvek doslovce, ali uvek koristeći liniju u svrhu krojenja, izdvajanja, isticanja onog suštinski bitnog od mnoštva možda samo naizgled nebitnog. Menja se glavni motiv: mladalačke figure u urbanim prostorima, anđeli, deca, psi, ptice…površina platna se obogaćuje, pa svodi, ali uvek ostaje ta neizostavna konstanta, ta, u isto vreme i senzibilna i snažna, konturna linija koja sugeriše trenutno predloženi fokus. Prolaskom vremena, taj fokus se menja. Ne menjaju se osnovne vrednosti kojima se Lorant posvetio kao čovek i kao umetnik, menja se sredstvo/motiv kojim svoje misli i osećanja predlaže spoljnjem svetu na razmatranje i usvajanje.

Noviji motiv, ptica (sa mnogobrojnim vrstama je Lorant upoznat i ne opire se nagonu da odzviždi njihovu pesmu dok priča o obliku i mestu gnezda koje grade), nalazi se pomalo u suprotnosti na njenu uvreženu predstavu i simboliku. Nekako, nije baš da leti i preleće granice ljudske gluposti. Zajedno sa nazivima radova Tišina-Granica-Linija i Memento mori, sa svojim izbledelim tušem laviranim telima, izvrnute i ukočene, unose nas u jedno melanholično raspoloženje, koje treba da nam je opomena! Još više na crtežima rađenim tužem i perom, ovakve njihove predstave unose određenu vrstu strepnje u posmatrača. Mada, uvek se pojavi jedna spremna da poleti!

Sa svoje strane Lorant Agošton čini sve što može, u umetnosti je iskren i veran sebi. Umetnik, nastavnik, slobodnjak, aktivista, učesnik i organizator radionica, jednako i slikar i muzičar, jednako i sa ove i sa one strane. Sigurna da se nikad neće ograničiti nikakvom, od strane drugih, diktiranom linijom ili granicom…(nastavak, nadam se, sledi)

Korina Gubik