20. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti – IMAF 2018

SULUV RECENZIJA

Performans i/ili savremena umetnost

Performans je umetnost sadašnjosti koja se može odviti bilo gde – u umetničkim ili ne-umetničkim prostorima, javnim ili privatnim, na ne-mestima – ali odabir lokacije izvođenja je uvek od velike važnosti za umetnike. Kao u disciplinama body arta i žive skulpture, umetnici performansa koriste svoje telo kao ready-made, ispitujući granice svoje izdržljivosti, samokontrole, bola, rizika ili transformacije iz sopstva i subjektivnosti u nešto drugo. Prisustvo umetnika i njegovo delovanje „uživo“ pred publikom ili interakcija sa njom je od ključne važnosti za performans. U performansu, gledalac nije nikada izolovan kao u domenu materijalne umetnosti. Osim specifičnog odnosa prema prostoru i publici, ono što ga odvaja od drugih performativnih umetnosti je trajanje, to jest njegova efemernost. Prema Amandi Kogan, performans je „praksa bazirana na vremenu“ (2011: 10). Čak i kada umetnici izvode isti performans nanovo i nanovo, on ne može biti isti svaki put jer se prostor i odnos sa publikom uvek menjaju. Zbog toga umetnici često moraju da improvizuju i uvode varijacije u svoje delanje.

Postoji nekoliko definicija performansa. Prema Džonu Mekenziju, performans je društvena nužnost kojom se manifestuje odnos znanja i moći, i može biti institucionalan, tehnološki i kulturalan (2001: 19). Miško Šuvaković se fokusira na uži, umetnički performans i vidi ga kao zaseban diskurs nastao povezivanjem body arta, hepeninga i određenih pozorišnih tehnika. Tumači ga kao oblik umetničkog delovanja koji je u istoriju umetnosti uveden 1970-ih godina, ali i primenjuje pojam performativnosti na sve vrste umetničkih događaja koji uključuju pokret, proces i akciju – eksperimenti, hepeninzi neodade i fluksusa, događaji, akcije konceptualaca, procesi dematerijalizacije umetnosti, minimalne i postmoderne post-teatarske forme (2005: 451). Rezultat performansa nije nikada materijalni produkt, nego izazivanje kod gledalaca/učesnika osećaj katarze i reakcije kroz različite osećaje (iznenađenje, gađenje, strah, teskoba, tuga…).

Aleksandra Jovićević ističe da je „početkom 21. veka definisati umetnost performansa možda još teže zbog njegove individualističke, fragmentarne, heterogene prirode: umetnost performansa se sastoji od različitih, ponekad oprečnih i neuklopljivih pokreta, projekata, manifesta, individualnih umetničkih činova, što takođe reflektuje amorfnu složenost savremenog postindustrijskog, liminoidnog, neoliberalno-kapitalističkog društva“ (2007: 85). On je time sličan savremenoj umetnosti, kojoj inače i pripada, a koju odeđuju pojmovi kao što su heterogenost, višeznačnost, interdisciplinarnost, procesualnost, diskontinuitet, kolaž, efemernost, anti-materijalnost, de-estetizacija, citat, subverzija, pluralizam, kritički ton, (auto)refleksivnost, privremenost, aktuelnost i svakako, multimedijalnost.  Koja je onda pozicija savremenog perfomansa, forme koja je inače interdisciplinarna i često inkorporira u sebe materijale i medije bilo koje discipline? Da li performans danas treba da vidimo kao jedan fluidni, hibridni vid postmedijske umetnosti ili kao formu koja je sačuvala svoje osnovne karakteristike prelazeći iz XX u XXI vek? Odgovore na ova pitanja dali su učesnici 20. IMAF-a koji su u periodu od tri dana izveli 20 performansa. Program prvog dana se tradicionalno održao u Odžacima, a potom se nastavio u Novom Sadu, u Galeriji SULUV.

Kako se performans često bavi kulturološkim problemima kao što su identitet (pol, rod, klasa, starosno doba, rasa, etnicitet, nacionalnost), politika, ideologija, ekonomija, istorija, tradicija, religija, jezik, i na ovogodišnjem IMAFu je nekoliko umetnika pristupilo ovim problemima. Radoslav Čugalj (Srbija) je seo, izvadio komad hleba, namazao paštetu na njega, pojeo ga. To je obrok siromašnih, mnogih u Srbiji i drugim zemljama, to je iznošenje privatnog života umetnika javno na scenu. Dariusz Fodczuk (Poljska) je direktno pristupio publici, blokirajući im šakom usta i vilicu. Pitajući ih potom kako se osećaju, dotakao je problematiku ugnjetavanja i nemogućnosti izražavanja. Ovaj segment performansa je jedan od četiri segmenta i ostali se fokusiraju na forme pozdravljanja, to jest prve interakcije među ljudima koji se ne poznaju. U kolaboraciji sa drugim performerima je izveo nadrealni čin u kojem se šamaraju umesto da se rukuju, čime opresija u vidu blokiranih usta izgleda kao „dobar dan“, to jest kao svakodnevna pojava kojoj niko više ne pridaje pažnju i preuzima je kao normalno stanje.

Ola Koziol (Poljska) se novosadskoj publici prvo predstavila činom češljanja pred ogledalom. Kako je performans nepredvidiva forma, publika nije mogla da pretpostavi nastavak procesa. Posle urednog češljanja, da bi reprezentativno izgledala za druge, Ola/žena počinje proces iskazivanja drastične krivice i samokažnjavanja. Koristeći jabuku kao sredstvo citiranja prvog greha, Ola otvara pitanje krivice koje se nameće ženama i nasilja koje se svakodnevno vrši nad njima u blažim i drastičnim formama. Publici u Odžacima se predstavila drugim radom koji se tiče snova o sreći i iluzija kojima skrivamo stavrnost od sebe. U komično-tragičnoj kabaretskoj formi portretiše ženu koja je oduvek želela da živi u Parizu i da ima cipele sa visokom potpeticom, ali ne može da ih priušti pa ih pravi od krompira i samolepive trake. Njen je rad bio alegorija o stahu od samoće, o prevazilaženju bede i tkanju osećanja sreće.

Marta Bosowska (Poljska) je inkorporirala u svoje performanse elemente nacionalnih identiteta kroz muziku. U Odžacima je pevala adaptirane stihove „Ko to kaže, ko to laže, nada nije mala“, povremeno gestualno pokazujući na toranj crkve. Dok je uzvikivala ove stihove, u isto vreme je jela jabuke i skakala na trampolini na dečjem igralištu, demonstrirajući time proces visoke samokontole potreban da se ne bi zagrcnula. U Novom Sadu je isto izašla u javni prostor svojim performansom, pevajući sa učesnicima poljsku himnu i himnu nekadašnje savezne republike Jugoslavije (kasnije i državne zajednice Srbije i Crne Gore). Dok je poljska himna još aktuelna, jugoslovenska himna Hej, Sloveni nije, mada je ljudi na ovim prostorima pamte, a obe su melodijski vrlo slične. U okviru ovog performansa je koristila i helijumski balon u obliku konjića, što u kontekstu sa himnom i šlemom koji je nosila kao trudnički stomak, izgleda kao parodijska referenca na spomenike konjanika koje viđamo na centralnim trgovima prestonica. Krajem njenog performansa, kada je „domarširala“ sa učesnicima nazad u galeriju, Dariusz Fodczuk je počeo da ispaljuje boje na staklo galerije, prema posmatračima koji su spolja, povezujući kasnije tačke u reč „love“.

Dok Saša Denić-Špena (Srbija) personifikuje kapitalizam u posesivno čudovište koje se hrani novcem i nipodištava društvene vrednosti, MP_art (Maja Budžarov i Predrag Šiđanin, Srbija) stvaraju Vilendorfsku Veneru savremenog doba. Ta Venera ima istu formu kao i njena drevna pretkinja, ali nije napravljena samo od gline, nego i od gumenih medvedića koji strašno smrde kada se spaljuju. Yeanet Poett (Mađarska) koristi odlomak iz Limenog doboša Gintera Grasa, scenu iz podruma luka. Uključuje publiku u performans i daje ima da seckaju crni luk dok ne počnu da im cure suze. Svi sede u rasporedu koji čitav prizor čini sličan kamernoj verziji Poslednje večere Leonarda da Vinčija. U ovom slučaju je večera luk, to jest suze, emotivno pražnjenje, koje je kod Grasa bilo povezano sa nemogućnošću osećanja krivice kod Arijevaca, te im je trebao luk da bi zaplakali nad zločinima koje su počinili. Pitoreskni i alegorični performans Maximiliana Latve i Katri Kainulainen (Finska) ispituje odnos slobode, čežnje, želje, nemoći, zamiranja. Koristeći malo pokreta, ritam i velik broj rekvizita (kostim kentaura, prepariranu pticu, dildo, lutku na naduvavanje, itd.) Latve i Kainulainen stvaraju rad kojem svaki posmatrač može da doda svoje značenje.

Nastupanje Danice Bićanić (Srbija) i Bernharda Hansbauera (Austrija) je bilo bazirano na zvuku koji je Bićanić proizvodila bruseći staklo i bušeći srebrnu meku skulpturu koju je prethodno napravila. Pozicioniran između prostorne i zvučne instalacije (noise art), performans je uključivao medijske elemente – video dokumentaciju kako Bićanić vuče svoj objekat preko mosta i snimak atomske bombe. Performans Nenada Bogdanovića je realizovan na kontrastima meko-tvrdo, tiho-glasno, sporo-naprasno. Početno likovno upečatljivo padanje plavog perja (meko, lagano, prijatno na dodir), nastavilo se glasnim odskakanjem klikera o granitni pod i završilo se praskom kada je Bogdanović punom šakom klikera razbio ogledalo u paramparčad (oštro, glasno, neprijatno na dodir). Između ovih apstraktnih i simboličnih gestova je bilo maskiranje u svinjoliko-čovekoliku pojavu i crtanje mete na staklu umesto iscrtavanja obrisa te maske/svog lica. Johannes Christopher Gérard (Nemačka / Holandija) je svoj poetični performans bazirao na tri ključna momenta – prostor, ljude i interakciju sa njima, stvarajući nov prostor povezivanjem posetilaca belim kanapom i kretanjem između njih i na relaciji unutrašnji-spoljašnji prostor. Aleksandar Jovanović (Srbija) koristi cipele kao simbol i odsustvo ljudi da prikaže odnose među njima na način koji je vizuelno i koreografski vrlo pročišćen i sadrži efekat iznenađenja i humora.

Učešće na Festivalu su uzele i Milica Cimeša, Anja Tasovac i Milena Novaković, studentkinje scenskog dizajna sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, a održana je i radionica „Kako postaviti izložbu prema Feng Šuiju“ koju je vodila Laura Ociepa (Poljska). Time je zaokružen 20. IMAF koji je realizovan uz minimalan budžet. Umetnici iz svih zemalja su došli o svom trošku, a bili su smešteni u hotelu, potom u hostelskom dormu. Honorare za svoje nastupe nisu dobili, kao ni organizatori i svi drugi uključeni u realizaciju programa. Publika, sa druge strane, dobila je bogato iskustvo koje je za Odžake, kao manju sredinu, i Novi Sad kao veću, od posebnog značaja jer u kontinuitetu stanovnike navikava da su performans i multimedijalna umetnost konstanta u kulturi već 20 godina.

 

Citirani radovi:

Coogan, Amanda, “What is Performance Art?,” in: Lisa Moran (ed.), What is…, Dublin: Irish Museum of Modern Art, 2011, 9 – 21.

Jovićević, Aleksandra, „Performans u umetnosti: paradigmatske koncepcije i prakse izvođenja kroz makro koncepcije (umetnosti) 20. veka“, u: Aleksandra Jovićević, Ana Vujanović, Uvod u studije performansa, Beograd: Fabrika knjiga, 2007, 69 – 86.

McKenzie, Jon, Perform Or Else: From Discipline To Performance, London-

New York: Routledge, 2001.

Šuvaković, Miško, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Zagreb: Horetzky, 2005.