Tarko Janoš / KonTFuzija

U ponedeljak, 10. novembra, u 19 časova, u Galeriji SULUV biće otvorena izložba Tarko Janoša u okviru Programa izložbi članova Udruženja pod nazivom KonTFuzija. Izložbu će otvoriti Nebojša Milenković istoričar umetnosti.

Izložba će trajati do 21.novembra 2025. godine.

KonTFuzija

Serijal izložbi „Haiku” i „KonTfuzija”  čini jedinstvenu umetničku celinu – put od reči ka tišini, od fragmenata ka celini. „Haiku” je bio početak, spoj slike i poezije, gde je svaka slika imala svoj stih. „KonTFuzija”  je nadogradnja prethodnog, gde se taj mirni ritam  lomi – nastaje vizuelna i unutrašnja eksplozija osećanja, sudar značenja i telesnosti.

Izložba KonTFuzija; predstavlja vizuelno-poetski projekat koji je konceptualno povezan sa mojim prvim pesničkim rukopisom istog naziva, čije je objavljivanje planirano u drugoj polovini 2025. godine u izdanju izdavačke kuće Forum iz Novog Sada.

Naziv izložbe  KonTFuzija; nastao je spajanjem reči kontuzija i konfuzija – izraza koji simbolično odražavaju duh vremena u kojem živimo: vreme koje potresa temelje našeg razumevanja stvarnosti, ostavljajući nas kontuzovane; od sveprisutne konfuzije i globalne neizvesnosti.

Pojedini radovi koji će biti prikazani u okviru izložbe nastajali su paralelno sa pesmama, a deo njih će se pojaviti i kao ilustracije u samoj knjizi. Ovaj projekat označava moj prvi pokušaj da kroz umetnički izraz povežem i objedinjeno predstavim sliku i reč – dva medija kroz koja se izražava moja autorska poetika.

U ovom ciklusu radova jasno je prisutna izraženija imaginativna i iracionalna komponenta, dok se u formalnom pristupu ogleda svedenost i geometrijska pojednostavljenost forme. Kolorit je namerno redukovan na osnovne boje – crvenu, plavu, žutu i zelenu – kao i na ahromatske tonove, čime se dodatno pojačava simbolička izražajnost i unutrašnja tenzija radova.

 

I.

Ceo život ne postojim

ne postojim ni dok ovo pišem

gledam u ludost oko sebe

verovanje je teško

neću da verujem

ne želim da sudelujem

neljudi

oni večno postoje

laži, prevare, bahatost, licemerje

pripadnosti sveto veličanje gluposti

čiji si, nisi, jesi, kriv si, nisi

al’ sa nebesa svakako jesi i sve ti je oprošteno

Vođa je tu da klimne glavom

Samo poslušno s mozgom u lavoru punom leda

Hladnih misli I čeličnog srca

Nebulozna krda uvek spremna za napad na svet na svest

Ljudi protiv samih sebe udruženi protiv izmišljenog protivnika uz blagoslov boksera sa

anđeoskim krilima I oreolom koji će ih spasti od konačnosti

verovanje u opipljivo ništa i imaginarno sve

spoj dobrog zla i zle dobrote

zašto

a znam – zbog straha od ničega I svega ili možda strah od osude svog plemena

strah od beskrajnog razapinjanja slobode

i ne znam jer ne postojim

ali stvaram I dišem

a to negde ipak znači da postojim

Okovi – kako bi svet bio lep bez njih

ili bi samo bio

svet bi samo bio

dovoljno I umirujuće

prirodno I smireno bi trajao

 

II

 

Ovako nepostojeće postojeći pitam se

gde je kraj svemira

čiji smo mi eksperiment

jesmo li mi sve ono u šta verujemo

da li nas čuva veliki otac

ili velika majka

ili neko androgeno biće

ili ništa

jednostavno hladno

tamno (razočaravajuće) ništa

Nema te

rodiš se, traješ, umreš, istruliš I ponovo te nema

skelet, prah, dela i uspomene u tuđim glavama

čemu

ćemu život kad je

magla u duši

grč u grču koji te stiska

žilet u vazduhu koji te seče

 

III

 

mržnja je naš otrovni cvet

curimo kroz crnu rupu u nama samima

I ništa

bilo, jeste, biće, ponoviće se

I ponovo ništa

Svi su seli

I lišće i vazduh i ptice i nebo

Sede i čekaju

strpljivo

sedim i ja ispod drveta u hladu i posmatram seobu postojanja

želeo bih da budem prisutan ali ne mogu jer i dalje ne postojim bar tako mislim

bauljam između upakovanih bića

u neverici

sablažnjen ekstremnom toksičnošću zadojenih hordi

I opet ništa

Idemo dalje unazad i unapred da večno stojimo I čekamo

Čačkamo I smrduckamo

I ponovo ustanemo I ponovo jedan od milionitih dana pred nama

Dobro jutro danu noć kaže

Produži polako do neba brzim koracima

priđi mu bliže što sporije

da te slepo vidi

daj mu ruke noge i misli tvoje

jer ne trebaju ti

ti si let vazduh I nepostojanje.

BIOGRAFIJA

 

Tarko Janoš (1980, Novi Sad) je vizuelni umetnik koji se izražava kroz slikarstvo, muziku i pisanu reč. Diplomirao je grafiku 2004. Godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Milana Stanojeva, gde je završio i master studije. Trenutno je na doktorskim studijama slikarstva na istoj instituciji. 

Član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) od 2006. godine. Dobitnik je Nagrade za likovnu umetnost izdavačke kuće Forum za 2017. godinu. Ima više od četrdeset samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu, kao i bogat opus grupnih nastupa na značajnim umetničkim događajima. Zaposlen je kao nastavnik likovne kulture u Osnovnoj školi „Petefi Šandor“ u Novom Sadu.