Relacije tela, SMIC. pokretna forma / Body Relations, SMIC. Moving form

RECENZIJA

Jelena Guga
Relacije tela: Sagledavanje tehnologije, ekologije i tela u savremenoj umetnosti

Izložba Relacije tela predstavlja radove koji istražuju promenljive odnose tela, tehnologije i ekologije. Kroz različite medije – digitalne projekcije, performanse i interaktivne instalacije – svako delo ispituje kako tehnologija sve više oblikuje međuodnose u digitalizovanom svetu, utičući na naše ponašanje, izbore i načine postojanja.
Tema “relacija” dodatno je amplifikovana postavkom na otvorenom, jer je izložba smeštena u širi koncept novosadskog festivala Kaleidoskop kulture i okružena industrijskom arhitekturom i kulturnim nasleđem Distrikta. Izložba se tako suodnosi sa različitim zvučnim i vizuelnim elementima, stvarajući neočekivane relacije sa neposrednim okruženjem. U ovako slojevitom kontekstu, Relacije tela predstavlja ljudsko, ne-ljudsko i neživo telo kao jedinstveno mesto za istraživanje različitih odnosa i povezanosti.
Zbirka radova u izložbi ispituje promene granica tela kroz digitalne i ekološke pejzaže. Svaki rad koristi telo kao referentnu tačku za istraživanje tema kao što su kontrola, intimnost, ranjivosi i smrtnost. Otvorena postavka izložbe poziva posetioce da se slobodno kreću kroz multisenzorno iskustvo. Spoj vizuelnih sadržaja, složenih zvučnih ambijenata, kao i interaktivnih i performativnih elemenata, briše granice između pojedinačnih dela, stvarajući neprekidan tok koji posetiocima omogućava da izložbu dožive kao dinamičan, evolvirajući dijalog. U ovom specifičnom kontekstu, izložba prikazuje telo kao fleksibilan, prilagodljiv interfejs koji se neprestano menja kroz interakcije sa digitalnim i materijalnim faktorima koje ga oblikuju.
Tema izložbe reflektuje kritičke ideje koje dovode u pitanje tradicionalnu predstavu tela kao stabilnog, izolovanog entiteta. Teoretičarke poput Done Haravej (1991) i N. Ketrin Hejls (1999) redefinisale su telo kao fluidni interfejs oblikovan isprepletenim silama. Posthumanizam Rosi Brajdoti dalje razvija ovu ideju, predstavljajući telo kao mesto stalne transformacije, kao deo društvenih, ekoloških i tehnoloških mreža (Brajdoti, 2013). Slično tome, kroz koncept „agensnog realizma” Karen Barad sugeriše da je telo ko-konstruisano kroz interakcije – ili „intra-akcije” – između ljudskih i ne-ljudskih agenasa (Barad, 2007). Radovi u izložbi Relacije tela takođe rezoniraju sa konceptom „Telo bez organa (BwO)” Žila Deleza i Feliksa Gatarija, koji telo promišljaju kao otvoreno polje intenziteta, a ne kao fiksiranu strukturu (Delez i Gatari, 1987). Zajedničko ovim teorijskim konceptima je da vide telo kao dinamični, transformativni prostor – neprekidno oblikovan digitalnim slojevima i širim kontekstima savremenog života.
Ovako viđenje tela prisutno je u performansu Sonje Stojanović, gde repetitivni, reaktivni pokreti izražavaju dinamičan odnos tela prema spoljnim tehnološkim podsticajima – pokazujući kako se autonomija i kontrola neprestano pregovaraju, a ne unapred određuju. Njen performans ispituje kompulsivnu privlačnost ka digitalnim notifikacijama. Koristeći repetitivne pokrete kao odgovor na treperave svetlosne i iznenadne zvučne signale, umetnica ukazuje na refleksivne reakcije tela na svaki digitalni podsticaj. Praćena prodornim zvucima saksofona, njena koreografija utelovljuje psihološku tenziju između autonomije i zavodljive audiovizuelne digitalne kontrole i prikazuje kako stalna povezanost upravlja ponašanjem na načine koji deluju gotovo neizbežno. Iako na neki način reflektuje koncept biopolitike Mišela Fukoa, gde tehnologija deluje kao mehanizam kontrole nad telesnom autonomijom i ponašanjem (Fuko, 1977), rad Sonje Stojanović istovremeno postaje meditacija o vraćanju prisutnosti, poziv na isključivanje i ponovno otkrivanje sebe usred preplavljujućeg uticaja digitalnih povezanosti i uslovljenosti.
Dodajući ekološku dimenziju izložbi, Nidus Valentina Varge priziva ekosofiju Feliksa Gatarija, holističko razumevanje ljudskih, tehnoloških i ekoloških sistema (Gatari, 2000). Ekosofija ukazuje na svest o prepletanjima između ljudskog i ne-ljudskog, podstičući ispitivanje načina na koji se digitalna i prirodna sfera prepliću i međusobno utiču jedna na drugu. Varga razmatra ekološke implikacije tehnološke medijacije integracijom prirodnih elemenata i digitalne projekcije pčela kako bi istakao krhkost međuvrsnih veza. U ekosofskom smislu, Nidus smešta telo unutar ekološke mreže, gde tehnološke intervencije istovremeno razorkrivaju i narušavaju prirodne sisteme. Kroz projektovanje pčela na postojeće listove na lokaciji izložbe, sa konstruisanim gnezdima ispod i konstantnim zvučnim ambijentom zujanja pčela, Nidus uranja posmatrača u neizvesnu realnost ekološke međuzavisnosti. Rad naglašava ulogu pčela i drugih oprašivača kao ključnih delova ekosistema, evocirajući uznemirujuću sliku onoga što se gubi u degradaciji životne sredine, posebno kada obim i razmere ekološke katastrofe prevazilaze našu sposobnost razumevanja (Latur, 2016). Apokaliptični ton instalacije – budućnost u kojoj bi pčele mogle postojati samo kao digitalne uspomene – podstiče posetioce na razmišljanje o krhkosti prirodnih sistema i ulozi čoveka u njihovom nestajanju.
Izložba se takođe bavi temama smrtnosti i telesne prolaznosti, kako ih je konceptualizovao Žan Bodrijar (1994) u svojoj teoriji simulacije i hiperrealnosti. Bodrijar tvrdi da tehnologija sve više posreduje u našim iskustvima života i smrti, često zamenjujući neposredne susrete simulacijama. U radu un. a.live obduction, Katrin Manoli transformiše čin autopsije u meditativni performans. Koristeći MIDI kontroler, ona svaki dodir skalpela na konzervirana tela životinja pretvara u zvuk, stvarajući digitalni rekvijem koji spaja život i smrt u jezivoj harmoniji. Projektovan na baroknu arhitekturu, performans dobija nadrealni kvalitet, bacajući senke koje odaju atmosferu onozemaljskog. Barokna pozadina koja asocira na duhovnost i smrtnost, pojačava autorkino istraživanje granica ljudskog i ne-ljudskog, života i smrti, kroz koje preispituje autentičnost digitalnih iskustava smrtnosti i sugeriše da tehnologija istovremeno posreduje i narušava suočavanje sa smrću i telom.
Konstantinos Petrović u svom radu Nowstalgia koristi pristup medijske arheologije, otkrivajući potisnute alternative i potencijale iz prošlosti u evoluciji tehnologije, kao i njene kulturne i materijalne istorije koje opstaju kao relevantne i danas (Parrika, 2012; Ernst, 2013). To postiže reaktiviranjem digitalnih formi i estetike iz ranijih vremena, kako bi istražio tenziju između brzog tehnološkog napretka i čežnje za jednostavnijim iskustvima, prizivajući koncept „refleksivne nostalgije“ Svetlane Bojm – kompleksnog suočavanja s prošlošću i sadašnjošću, a ne prostog osećanja čežnje (Bojm, 2001). Kroz stilizovanu, retro digitalnu estetiku, umetnik nas uvodi u dvostruku perspektivu tehnologije: sećanje na njene rane dane kao prostor za kreativnost, slobodu i demokratski potencijal, nasuprot njenoj sadašnjoj ulozi kao alatu nadzornog kapitalizma, gde se obećanje slobode i osnaživanja pretvorilo u mehanizme kontrole i profita, kako to opisuje Šošana Zubof u knjizi Doba nadzornog kapitalizma (2019).
Nowstalgia nas podseća da je tehnologija, nekada zamišljena kao oslobađajuća sila, postala ogroman sistem kontrole koji diktira ritmove svakodnevnog života i moderira ljudske veze na načine koji su često nevidljivi, ali duboko uticajni. Ipak, Nowstalgia se ne predaje u potpunosti ovoj naraciji gubitka. Čak i usred ove transformacije, rad ukazuje na postojanje niša otpora-prostora u kojima ljudi ponovo preuzimaju digitalnu autonomiju i podrivaju nadzorni sistem. U tim alternativnim prostorima, korisnici i stvaraoci koriste tehnologiju za za suprotstavljanje kapitalističkim imperativima, pronalazeći načine da se iznova povežu sa izvornim duhom eksperimentisanja, slobode i zajedništva. Ove zone otpora pokazuju da, čak i pod kapitalističkom kontrolom, tehnologija i dalje pruža mogućnosti za demokratsko angažovanje i oslobođenje, osporavajući dominaciju struktura vođenih profitom.
U radu The Monster In Me, Amadea Soltau koristi stop-animaciju kako bi eksternalizovala mentalnu bolest kroz tamne, pokretne šare nalik tetovažama koje se kreću po telu, prizivajući čest motiv insekata na ili pod kožom. Ovaj uznemirujući vizuelni jezik odražava psihološku nelagodnost i otuđenje, a prisutan je u filmovima poput Mračnog skenera (2006) i Muve (1986), gde senzacije invazije funkcionišu kao metafore za psihičku patnju i raspad identiteta. Oblici na koži u Soltauinom radu podudaraju se s vizuelnim motivima koje koriste umetnici kao što su Zoran Todorović u radu Nevesta (2001) i Krista Somerer i Loran Mignone u Portretu muve (2000), naglašavajući krhkost ljudskog identiteta kada se suoči s invazivnim, nekontrolisanim silama. Soltauino prikazivanje mentalne bolesti dočarava ovu istu visceralnu nelagodnost, transformišući nevidljive borbe uma u vidljivo, gotovo opipljivo prisustvo koje narušava telesnu autonomiju i zamagljuje granicu između unutrašnjeg i spoljnog. Kroz ovaj zajednički vizuelni jezik, The Monster In Me snažno povezuje psihološku patnju sa telesnim iskustvom invazije, hvatajući jezivi gubitak samokontrole u svetu kojim dominiraju tehnološka medijacija i intruzija.
Konačno, radovi kolektiva Visiokratie – Bez lica, Digitalni pogled i Meta moderna romansa – postavljaju ključna pitanja o ljudskoj povezanosti u hipermedijskom digitalnom svetu. Uglađeni, antropomorfni elementi njihovih instalacija, poput monumentalne humanoidne maske u radu Bez lica i intimnog, krupnog plana „digitalnog pogleda” u radu Digitalni pogled, stilski odražavaju uticaj klupske kulture i digitalne pop estetike. Iako ovakav stilski pristup može delovati korporativno ili stilizovano, on ima svrhu: uključuje posmatrače u bazična pitanja o intimnosti, autonomiji i autentičnosti u životu koji je duboko isprepleten sa sveprisutnim tehnologijama. Prema rečima umetnika, Meta Moderna Romansa istražuje „čežnju za ljudskom povezanošću u svetu gde nas sredstva komunikacije izoluju”, dok koristi prepoznatljive digitalne forme kako bi razotkrila usamljenost, površne interakcije i snažnu želju za stvarnim kontaktom. Kroz ove radove, Visiokratie poziva posetioce da razmotre kako navigiramo kroz intimnost, identitet i samoizražavanje u stvarnosti gde fizičko prisustvo sve više zamenjuju digitalne veze, ali i kako nas tehnologija otuđuje i transformiše naše veze.
Raznovrsnom kolekcijom radova, Relacije tela prikazuje telo kao više od fizičkog oblika; ono je promenljivo mesto kontinuirane transformacije, oblikovano ukrštanjem identiteta, tehnologije i prirode. Izložba takođe funkcioniše kao prostor istraživanja, gde su posetioci pozvani da preispitaju i redefinišu šta znači biti utelovljen u vreme sveprisutnih digitalnih sistema i rastuće ekološke svesti. Kroz teme kontrole, prolaznosti i međusobne povezanosti, Relacije tela ističe ulogu tela kao reflektivnog interfejsa koji je kontinuirano oblikovan digitalnim i prirodnim faktorima sa kojima se susreće. U tom kontekstu, izložba podstiče na razmišljanje o načinima na koje ovi faktori ne preoblikuju samo granice naših tela, već i same temelje ljudskog iskustva u modernom dobu.
Uprkos tome što smo suočeni sa tehnološkom uzurpacijom, ovi radovi nas podsećaju da nismo toliko nemoćni kao što se to naizgled čini. Preispitivanje ljudske agensnosti u digitalnim i ekološkim mrežama otkriva ne samo ranjivost već i potencijal za kritičko delanje i transformaciju. Iako digitalni sistemi i nadzorni kapitalizam deluju kao rigidne strukture, oni takođe ostavljaju pukotine-prostore u kojima otpor, autonomija i kreativnost mogu da opstanu. Telo, kako je predstavljeno u Relacijama tela, nije samo pasivni recipijent spoljnih pritisaka; ono je i aktivani činilac sposoban za preispitivanje, suprotstavljanje i preoblikovanje vlastite stvarnosti.
Ukazujući na našu međupovezanost sa tehnologijom i prirodom, izložba Relacije tela zauzima kritički stav kojim ohrabruje preuzimanje kontrole nad odnosom prema ekološkim i tehnološkim silama. Iz ove perspektive, izložba sugeriše da, iako tehnologija i ekologija oblikuju naše živote, postoji mogućnost da na njih utičemo, preusmeravamo ih i redefinišemo naš odnos prema njima. U tom smislu, izložba nije samo pasivni posmatrač, već podstiče aktivno preispitivanje načina na koji možemo oblikovati budućnost u kojoj tehnološke i ekološke interakcije osnažuju, umesto da umanjuju, našu agenstnost i autonomiju.

Bibliografija:
A Scanner Darkly. Directed by Richard Linklater. Warner Independent Pictures, 2006.
Barad, Karen. Meeting the Universe Halfway: Quantum Physics and the Entanglement of Matter and Meaning. Durham: Duke University Press, 2007.
Baudrillard, Jean. Simulacra and Simulation. Translated by Sheila Faria Glaser. Ann Arbor: University of Michigan Press, 1994.
Boym, Svetlana. The Future of Nostalgia. New York: Basic Books, 2001.
Braidotti, Rosi. The Posthuman. Cambridge: Polity Press, 2013.
Deleuze, Gilles, and Félix Guattari. A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia. Translated by Brian Massumi. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1987.
Ernst, Wolfgang. Digital Memory and the Archive. Edited and with an introduction by Jussi Parikka. Minneapolis: University of Minnesota Press, 2013.
Foucault, Michel. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. Translated by Alan Sheridan. New York: Vintage Books, 1977.
Guattari, Félix. The Three Ecologies. Translated by Ian Pindar and Paul Sutton. London: Athlone Press, 2000.
Haraway, Donna. A Cyborg Manifesto: Science, Technology, and Socialist-Feminism in the Late Twentieth Century. In Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature. New York: Routledge, 1991.
Hayles, N. Katherine. How We Became Posthuman: Virtual Bodies in Cybernetics, Literature, and Informatics. Chicago: University of Chicago Press, 1999.
Latour, Bruno. Agency at the Time of the Anthropocene. In Naturally Hypernatural III: Hypernatural Landscapes in the Anthropocene, edited by Sabine Flach and Gary Sherman, 19–39. Bern, Berlin, Bruxelles, Frankfurt am Main, New York, Oxford, Wien: Peter Lang, 2016.
Parikka, Jussi. What Is Media Archaeology? Cambridge: Polity Press, 2012.
Sommerer, Christa, and Laurent Mignonneau. Portrait of a Fly. Interactive installation, 2000.
The Fly. Directed by David Cronenberg. 20th Century Fox, 1986.
Todorović, Zoran. Bride. Multimedia installation, 2001.
Zuboff, Shoshana. The Age of Surveillance Capitalism: The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. New York: PublicAffairs, 2019.