Mitar Simikić / JANJA

SULUV RECENZIJA

 

Janja

 

Dokumentarni projekat Mitra Simikića pod nazivom “Janja” prati reku koja se upravo tako i zove. Ona protiče Mitrovim rodnim gradom i okolinom, i obeležila je i formirala njegov život, i njega samog. Ova priča koliko se bavi društveno-istorijskim kontekstom severne Bosne, gde Janja protiče, toliko zadire i u najdublje aspekte autorovog bića, i ličnog i društvenog. Ovo tanano tkanje jedne lične i opšte ispovesti, prožeto je tihom kritikom, punom empatije koja s razumevanjem gleda na zagađenu reku, propale snove ljudi, prazan pejzaž i olovno nebo koje tišti sve pod sobom. Naizgled prozaični pejzaži i neka opšta mesta lokaliteta, nose u sebi ispovest prošlih vremena koja su oblikovala i pejzaž i ljude – odredila im sudbinu koju žive  i danas. Na Mitrovim fotografijama, svetlost je često prozračna, kao da je naknadno dodata prizoru jer mu baš takva svetlost paše. Tu svetlost kreira sam Mitar, on je traži, iščekuje i utapa u odabrane prizore. Tako “odeveni” u svetlost, postaju mnogo više od viđenog – postaju mesta sećanja, svedočanstva sudbina mesta i ljudi, tesno prepletenih u kovitlacu burne istorije. Svetski ratovi, obnova zemlje i ekonomski bum pa propast, bratstvo i jedinstvo pa nacionalizam, bezbrižan život pa praznina… sve se to meša u hladnoj vodi Janje koja sve nosi i odnosi, zajedno s đubretom koje ljudi u nju nehajno bacaju, kao da odbacuju kompleksnu i zamršenu prošlost, ali i sumornu sadašnjost.

U tekstu koji prati izložbu, sam autor kaže “Moje putovanje uz tok Janje je istraživanje njenog mijenjajućeg odnosa s okolinom. To je pokušaj razumijevanja kulturnih, fizičkih, ekonomskih i ekoloških složenosti koje su oblikovale Janju kroz godine. Da bismo razumjeli sudbinu ove rijeke, s njenom bogatom prošlošću ali i očitom sadašnjošću, moramo slušati šapat njenih voda koji govori istoriju ovog mjesta, sve dok u njenom kraju ne pronađemo unutrašnji mir u trenutku rastanka.”

Reč razumevanje ovde je ključna, a to je reč koja se u našem društvu najmanje i najređe koristi. Gledati i slušati druge i drugo, za podneblje Balkana nije prirodna stvar. I zato se ponekad i čini da je ovaj serijal fotografisao neki stranac, s respektujućom distancom ali i dubokim razumevanjem. Ovaj opozit funkcioniše kao ključna tačka doživljaja i razumevanja priče o reci Janji. Od prelepih prizora pejzaža do “teških” portreta, preko odbačenih stvari koje postaju deo prirode do mutne ali likovno fascinantne vode reke, Mitar Simikić gradi hroniku mesta koje je početna, ali i krajnja tačka bivstvovanja svih aktera koji su se zadesili u njenoj okolini. Povremeno, čini se da se i sam autor pita, da li je to i njegova ključna životna tačka.

 

red. prof. Ivana Brezovac

Akademija umetnosti Novi Sad, katedra za fotografiju