Miona Marta Marković / KRST KAO SAVREMENI SIMBOL

U utorak, 1. jula, u 20 časova, u Galeriji SULUV biće otvorena izložba Mione Marte Marković pod nazivom KRST KAO SAVREMENI SIMBOL. Izložba se realizuje kroz Program saradnje i partnerskih realizacija Udruženja. Izložba će trajati do 18. jula 2025. godine.

KRST KAO SAVREMENI SIMBOL

Krst i raskršća Mione Marte Marković

Potencijalno bez ograničenja u svojim ishodištima, oštro suprotstavljen egzaktnosti prirodnih, fizičkih procesa na kojima, paradoksalno, mora da počiva, opažajni proces postavlja posmatrača pred najteže pitanje svake zamislive semiotike uopšte: kada, pod kojim uslovima, u kom kontekstu, forma neke supstancije poput „učeno bojene površi“ [1] zahteva da bude primarno opažena kao realnost, odn. forma te supstancije same, a kada kao plan izraza nekog značenja (modaliteti opažanja α i β u Ekovoj semiotici, [2])? U dilemama karakterističnim za rani period savremene apstrakcije (up. [3]) ovo pitanje mora da je razdiralo sve koji su se našli na putu od savlađivanja veštine apstrahovanja prirodne forme ka čistoj geometrijskoj apstrakciji i konačnom ishodištu u Maljevičevoj ne-objektivnosti. Ne čudi onda što značaj ovog problema sugeriše, sasvim prirodno, njegovo ispitivanje u domenu simbola preopterećenih kulturno-istorijskim značenjem, kao što je krst: samo takve forme, kada postanu simboli, mogu da podrže bespreglednu referencijalnu i značenjsku širinu koju im njihov istorijski kontekst nameće. Igra boje i trougla, kruga i kvadrata, s jedne strane, možda obezbeđuje širinu neophodnu za estetičko i epistemičko ispitivanje reda i ravnoteže [4], dok s druge strane svaka apstrakcija krsta u okvirima naše civilizacije nameće prethodnu duboku dekonstrukciju i rekonstrukciju tog univerzalnog simbola. „Crni krst“ iz 1927 jeste eho „Crnog kvadrata“ iz 1915, i verujem da je redosled važan, da je veliki majstor znao da se prvo mora osloboditi [5] značenja lakše forme kvadrata pre nego što će pokušati da oslobodi težu, opterećeniju formu krsta.

Polazište slikarstva Mione Marte Marković u ciklusu „Krst kao savremeni simbol“ nalazimo u samom središtu ove univerzalne problematike. Iako njenoj apstrakciji prethodi elaborirana istorija, njeno stvaralaštvo je eruptivno i neplanirano u ovoj savremenoj egzegezi krsta. Odlikuje ga savršena intuicija i kontrola kolorita, a kao potpis na povelji poštovanja prethodnim istraživanjima Markovićeva ostavlja fascinantno otkriće sasvim nove strukturalne forme razlaganja krsta, ono danas toliko retko, novo otkriće u domenu detaljno proučene geometrijske apstrakcije u umetnosti. Krst Markovićeve, koji se nalazi u kontinuitetu sa prvobitnim otkrićem te strukturalne forme u njenom prethodnom ciklusu geometrijske apstrakcije „Refleksije ravni“, gde je rešenje ispitivano u ravni, elementarnije i manje opterećeno semantičkim, zato je prepoznatljiv i upečatljiv već na prvi pogled, noseći specifičan identitet, upravo poput krsta Maljeviča ili krsta Miodraga B. Protića. O tome da je umetnik svestan težine simbola čije granice ispituje svedoči i činjenica da je kolažiranje, često prisutno u „Refleksijama ravni“, jedva prisutno u novom ciklusu: poigravanje sa odlukama o tome da li predstavljeno zahteva interpretaciju ili ne se u „Krstu“ u potpunosti premešta na teren boje i forme. Tek dva manja formata kolažiranjem povezuju ovaj ciklus sa prethodnim. Taj prelaz u stvaralaštvu Markovićeve je spontan i moguć zahvaljujući upravo prelazu u kretanje prostorom krsta već prepunom istorije, simbolike i misticizma, iz kretanja jednostavnijim i lakšim prostorom interpretacija u ravni, gde je istraživanje zahtevalo dodatne semantičke elemente.

Dominantno vladanje bojom, ta markantna odlika stvaralaštva Markovićeve od samih njenih početaka, je sredstvo kojim se najdirektnije istražuje pitanje granica interpretacije u ovom savremenom razlaganju krsta. U istorijskoj perspektivi, kao da u njenom delu svedočimo prolasku kroz, ili povratku iz Maljevičevog ne-objektivnog krsta (ne-simbola na granici interpretacije) ka posmatraču čiju percepciju sada zapljuskuje razigran, savršeno balansiran kolorit, kompleksnosti kakvu samo zrelost i odlučnost u izrazu mogu da kontrolišu. Pitanje značenja ili prihvatanja forme prima facie je tako otvoreno na još složeniji način, zagonetka učinjena još dubljom: enigmatičnost zato u potpunosti prožima njen rad. Na širok raspon kompozicija, od onih u kojima se ogleda ceo spektar do „monohromatskih“ valera (fluorescentnih!) narandžaste, žute, ružičaste, zelene i drugih – autorkine do sada najčistije apstrakcije – mapiran je neverovatan emotivni raspon koji njeno delo emituje. Svako platno u ovom ciklusu tako jeste i njemu imanentno raskršće, pokazivač ka ostalim, svedočeći o otkriću pravog sistema, jednog samosvojnog jezika, nove gramatike u umetnosti geometrijske apstrakcije, snage i kompletnosti kakve retko srećemo pred ovako dubokim izazovima sa kojima se stvaralaštvo Markovićeve suočava. Njen odgovor, definitivan i zaokružen, tek posmatrača i kritiku uvodi u prostor enigmatičnog, raspirujući radoznalost da se kroz njegov doživljaj traže rešenja za lavirinte koje je ovim ciklusom podigla.
Dr Goran S. Milovanović

[1] Đorđo De Kiriko, „Sećanja iz mog života“, Službeni glasnik, 2009 (1962).
[2] Umbero Eko, „Kant i kljunar“, Paideia, 2000 (1997)
[3] Anna Moszynska, „Abstract Art“, Themes & Hudson, 2020 (1990).
[4] Wassily Kandinsky, „Point and Line to Plane“, The Solomon R. Guggenheim Foundation, 1947 (1926).
[5] Kazimir Maljevič, „Kubizam, rušilac ideje stvari“, u „Bog nije zbačen“ – Sabrana dela, Plavi krug, Logos, 2010.

BIOGRAFIJA

Miona Marta Marković (1979) diplomirala je 2004. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na Odseku zidno slikarstvo. Magistrirala je 2007. godine na Accademia di Belle Arti u Napulju. Doktorske studije odbranila je 2018. godine na Filozofskom fakultetu Università Sapienza u Rimu na smeru savremene istorije umetnosti.

Članica je ULUS-a od 2006. godine, ULUPUDS-a od 2023. godine, a 2009. godine  stiče status samostalnog umetnika. Realizovala je trideset i tri samostalna izlaganja i učestvovala na devedeset kolektivnih izložbi. Pored slikarstva, bavi se teorijom umetnosti, pisanjem stručnih tekstova i recenzija kao i istraživanjem za svoj autorski projekat „Geometrija“.