Leo Vukelić / A moglo je DA bUDEiti drugačije
Otvaranje: 28. septembar u 19:00 sati
28.09 – 16.10.2026
Izložba se realizuje kroz Program saradnje i partnerskih realizacija Udruženja.
Izložba će trajati do 16. oktobra 2026. godine.
A moglo je DA bUDEiti drugačije okuplja video-radove i dokumentacije performansa nastale na rubnim geografskim i simboličkim prostorima — nekadašnjem Aralskom moru i krajnjem jugu Patagonije.
Kroz figure koje u pustinjskim i postapokaliptičnim pejzažima drže bele zastave sa natpisima Paradise Lost, Failed i Todas nuestras derrotas, rad istražuje odnos poraza, memorije i raspada značenja. Video-radovi, snimani bez narativnog razvoja i komentara, ostaju otvoreni između dokumenta, performansa i simulacije.
Pozivajući se na Derridinu différance, Bodrijarovu ideju simulakruma, kao i ikonografiju rada The Hero Marine Abramović, izložba propituje mogućnost reprezentacije nakon političkog, ekološkog i simboličkog kolapsa.
Naslov uvodi jezički pomak između „biti“ i „da bude“, pretvarajući razliku u jeziku u prostor nestabilnog značenja i neostvarene mogućnosti.
BIOGRAFIJA
Leo Vukelić (1972, Zagreb) diplomirao je vajarstvo na Kunstakademie Düsseldorf 2004. godine, u klasi Magdalene Jetelove. Deluje na preseku pozorišta i savremene umetnosti. Suosnivač je umetničke organizacije Tigar teatar (2004), u okviru koje je realizovao brojne projekte za decu i mlade, kao i interdisciplinarne umetničke produkcije. Do danas je ostvario oko 150 profesionalnih pozorišnih projekata, te izlagao na više od 40 samostalnih i brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Od 2006. do 2016. godine bio je umetnički direktor Dečjeg pozorišta Dubrava u Zagrebu. Od 2012. godine obavljao je funkciju predsednika HC ASSITEJ-a tokom jednog mandata, a pokrenuo je i međunarodni projekat Evropska noć pozorišta. Zaposlen je kao docent na Akademiji za umetnost i kulturu u Osijeku.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Izložba „A moglo je DA bUDEiti drugačije“ okuplja video-radove i dokumentacije performansa nastale na geografskim i simboličkim rubovima — u prostoru nekadašnjeg Aralskog mora i na krajnjem jugu Patagonije. Ti pejzaži, obeleženi ekološkim kolapsom i osećajem kraja, ne funkcionišu samo kao lokacije, već kao mesta raspada političkih, ideoloških i semantičkih sistema.
U središtu rada pojavljuje se figura koja stoji u pejzažu držeći bele zastave sa natpisima Paradise Lost (Izgubljeni raj), Failed (Neuspeh) i Todas nuestras derrotas (Svi naši porazi). Gest je redukovan, ponavljajući i lišen narativnog razvoja. Video-radovi beleže isti čin u različitim uslovima, bez montaže i komentara, ostavljajući ga otvorenim za interpretaciju koja se istovremeno proizvodi i odlaže.
Natpis Paradise Lost (Izgubljeni raj) upućuje na Miltonov ep kao jedan od temeljnih tekstova zapadne književnosti, u kojem je gubitak raja povezan sa padom, znanjem i odgovornošću. Međutim, u ovom radu taj referentni okvir se raspada: raj se ne pojavljuje kao izgubljeno mesto, već kao konstrukcija čije se značenje kontinuirano odlaže i premešta — u smislu onoga što Žak Derida definiše kao différance. U kontekstu Aralskog mora, koje je nestalo usled političkih i ekonomskih odluka, taj naslov prestaje da bude metafora i postaje materijalni trag devastacije.
Rad Failed (Neuspeh) uvodi drugačiji semantički sloj. Reč koja u savremenom digitalnom kontekstu označava grešku ili prekid sistema ovde se prenosi u prostor tela i pejzaža. Istovremeno, rad direktno referiše na video The Hero (2001) Marine Abramović. Preuzimanjem njene ikonografije — figure na belom konju sa belom zastavom — dolazi do pomaka: ono što je nekada funkcionisalo kao slika otpora i dostojanstva sada se pojavljuje kao forma koja više ne proizvodi isto značenje. Natpis Failed (Neuspeh) ne negira izvorni gest, već ukazuje na njegovu istorijsku iscrpljenost i nemogućnost ponovne aktivacije.
Treći naslov, Todas nuestras derrotas (Svi naši porazi), otvara kolektivnu dimenziju poraza. Poraz se ovde ne pojavljuje kao izuzetak, već kao zajedničko stanje — političko, ekološko i egzistencijalno. U tom smislu rad se može čitati i kroz perspektivu Žana Bodrijara, gde znakovi gube referencu, a stvarnost se pojavljuje kao niz simulacija bez izvornog uporišta.
Zastava kao znak u ovom radu gubi svoju komunikacijsku funkciju. U galerijskom prostoru zastave su zabodene u zid tako da njihovi natpisi ostaju skriveni. Tekst postoji, ali je uskraćen; znak je prisutan, ali ne može biti pročitan.
Jedina aktivna intervencija pojavljuje se u obliku rotirajućeg ekrana koji destabilizuje sliku, povremeno je okrećući naglavačke. Time se dodatno narušava mogućnost stabilnog pogleda, uvodeći element perceptivne nesigurnosti koji se može povezati sa promišljanjima percepcije i tehnologije kod Pola Virilija.
Naslov „A moglo je DA bUDEiti drugačije“ ne funkcioniše kao nostalgična konstatacija, već kao pomak unutar istog iskaza — mala jezička devijacija koja otvara razliku između dve izložbe, dva prostora i dva konteksta. Promena iz „biti“ u „da bude“ uvodi blagi semantički i politički pomak: ono što je u prethodnoj izložbi zvučalo kao refleksija o propuštenom, ovde se pojavljuje kao nestabilna mogućnost koja još uvek traje između jezika, izgovora i značenja. Taj prelaz nije prevod, već transformacija. Kao i sami radovi, naslov ostaje između stanja i događaja, između činjenice da je nešto izgubljeno i mogućnosti da se još uvek pokušava proizvesti drugačiji ishod.
Rad pritom ne nudi razrešenje niti obnovu smisla. Ostaje unutar prostora u kojem su značenje, reprezentacija i sama mogućnost stabilnog pogleda već iscrpljeni. Ono što preostaje jeste čin — telo, zastava i pejzaž nakon poraza.
Dario Vuger
