IMAF 2024

26. Internacionalni festival multimedijalne umetnosti – IMAF

 

Umetnički prostor Srbije ne može da se pohvali sa brojnošću festivala na kojima se neguju performansi i umetničke akcije. Ove umetničke forme se najčešće izvode u delu koji čini segment nekih većih manifestacija, festivala ili izložbenih projekata, a tek ponekad na sopstvenom festivalu. Zato Internacionalni festival multimedijalne umetnosti- IMAF ima posebno mesto unutar savremene umetničke prakse Srbije.

Ovo 26-to izdanje festivala potvrđuje njegovu dugu tradiciju i kontinuitet. Oni su omogućeni entuzijazmom i upornošću umetnika Nenada Bogdanovića koji je njegov inicijator i rukovodilac. Polazeći iz malog vojvođanskog mesta Odžaka, uspeo je da svoje performanse izvede u različitim delovima sveta, uspostavi brojne relacije sa drugim festivalima, umetnicima i stručnjacima što je uticalo i na odvijanje IMAF-a. Kroz ovaj festival su prošli brojni domaći i strani umetnici koji su predstavili svoje umetničke strategije realizovane kroz performanse i umetničke akcije izvedene uživo, ili preko dokumentarnog materijala: video radova i fotografija.

Kontinuitet festivala podržali su i sami umetnici svojom aktivnošću i zainteresovanošću za njegovo odvijanje. Njegovoj izvesnoj perspektivi doprinosi i želja brojnih internacionalnih umetnika za ličnim prisustvom. Zbog malog budžeta kojim raspolaže festival, organizatori nisu uvek u mogućnosti da udovolje svim tim željama, te broj umetnika koji izvode svoje performativne forme uživo je sveden na optimalan broj 10-15. Naravno da bi taj broj mogao biti veći u slučaju da se u budućnosti za festival obezbede potrebna finansijska sredstva i zainteresuju donatori i sponzori.

Naklonost ka mobilnosti koju je ovaj festival pokazao i ranijih godina, potvrdila se i ove. Njegova realizacija koja je u početku bila isključivo vezana za Odžake, vremenom se proširila i na Novi Sad i odvijala se kombinovano u ova dva vojvođanska mesta. Ove godine centralni deo festivala: izvođenje performansa i umetničkih akcija uživo je predstavljen samo u Novom Sadu u Galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine– SULUV-u i na taj način festival je nagovestio svoj odlazak iz Odžaka. Da se ta veza ne bi sasvim prekinula, u Odžacima je izvedena dečja radionica Dan zeca koju je kao i prethodne tri godine vodio Spike Mclarrity, umetnik iz Velike Britanije i koja je već postala tradicionalna. Ove godine ova umetnička radionica činila je sponu festival sa matičnim gradom Odžacima iz koga je potekao. Bolji uslovi rada i adekvatnije mogućnosti za izvođenja performansa koje pruža novosadska lokacija uticali su na ovu odluku organizatora.  Njoj je doprineo i nezainteresovan odnos vladajućih lokalnih struktura u Odžacima i izostavljanje njihove podrške ovom festivalu.

Pored brojnih oblika multimedijalnog izražavanja koje neguje, ovaj festival u fokusu ima umetnički performans i umetničke akcije. Njihovo izvođenje uživo čini glavni program festivala. Festival ima i brojne prateće programe. Jedan od njih Dan zeca, umetnička radionica posvećena deci, već je pomenuta. Festival već nekoliko godina organizuje On-line prezentaciju na You Tube kanalu video radova – dokumentarnih zapisa izvođenja performansa odabranih na javnom internacionalnom konkursu. Ove godine izdvojeno je 35 radova od 40 umetnika iz 27 zemalja sveta.

Internacionalna multimedijalna izložba postavljena u  Galeriji SULUV-a obuhvatila je fotografije, digitalne printove i video radove odabrane među materijalom pristiglim na konkursu za on-line prezentaciju.

Najatraktivniji deo festivala je izvođenje umetničkih akcija i performansa uživo, na licu mesta. U ovom programu predstavilo se 11 umetnika: Alexandra Holownia iz Poljske i Nemačke, Alkistis Voulgari iz Grčke, Dirk Thorwarth i Frank Homeyer iz Nemačke, Michela Montrasio iz Italije, Paco Justicia iz Španije, Spike Mclarrity iz Velika Britanije, Two Gullivers- Flutura Preka i Besnik Haxhillari iz Kanade, Saša Denić-Špena i Nenad Bogdanović iz Srbije.

Performans kao jedan od najkomunikativnijih medija savremene vizuelne umetnosti, svojim istraživanjima u slobodnim urbanim, galerijskim i alternativnim prostorima ostvaruje direktan kontakt sa publikom, kako onom stručnom i pozvanom na događaj, tako i sa onom slučajnom i zatečenom. Reakcija publike, bilo da je aktivna ili je izostala i manifestovala se u nezainteresovanosti prolaznika čin je koji doprinosi finalnom delu izvođenja performativne forme.

Odnos gledaoca i umetnika je vrlo blizak, često u interakciji,a svakako u dijalogu bilo da je on dinamičan ili distanciran. Publika prestaje da bude samo pasivni posmatrač događaja, od nje se često zahteva učestvovanje, te njena uloga postaje aktivnija i bitna za sam tok izvođenja performansa kao i njegov epilog. Ona može da poremeti čitav proces odvijanja performansa i da donese sasvim neočekivani krajnji rezultat. Momenat iznenađenja i nepredvidljivosti unosi dodatnu dinamiku i čini izvođenje performansa uzbudljivijim i intrigantnijim.

Umetnici su potpuno slobodni da se kreću u proširenom polju umetnosti u kome istražuju u oblasti različitih medija, često ih kombinujući, tražeći najbolji dijalog među njima. Takođe dozvoljeni su eksperimenti sa različitim materijalima i novim tehnologijama kao i njihovim ukrštanjem. Nije lako sagledati i razmatrati umetnost koja se odvija u ovom inspirativnom, nepreglednom i dinamičnom polju isprepletanom različitim ličnim diskursima, i brojnim paralelnim procesima.Posmatrajući današnju umetničku scenu imate utusak da ona dejstvuje u Art Vortex-u, u atmosferi vrtloga i istovremenog odvijanja mnogobrojnih različitih umetničkih koncepata.

Brojnost i raznolikost performansa koji su izvedeni na ovom festivalu govore u prilog ovoj konstataciji. Teme performansa uslovio je kontekst vremena na globalnom i lokalnom planu. Nesigurnost, stalno prisutni egzistencijalni strah, otuđenje, usamljenost posebno su podstaknuti pandemijom Covida 19, novim ratnim žarištima, ekološkim problemima i vremenskim promenama, pretnjom siromaštvom, prisilnim migracijama… Mnogi performansi  na ovogodišnjem festivalu bavili su se intimnim temama u čijem centru je čovek, njegov život i osećanja kao i njegova potreba za zajedništvom, komunikacijom i udruživanjem. Neki od njih istraživali  su probleme rodnosti i identiteta, dok su neki svojom interaktivnošću pokušali da ostvare saradnju sa publikom i ukažu na potrebu zajedničke akcije, empatije i tolerancije. Mogu se svrstati u kategoriju multimedijalnih, procesualnih, destruktivnih, interaktivnih, intimističkih, angažovanih, neokonceptualnih. Ova raznolikost ideja i postupaka potvrdila je razuđenost umetničke scene i njenu otežanu sagledljivost ali i njeno bogatstvo autentičnih umetničkih izraza i jezika izvedenih u formi performansa i umetničkih akcija.

Na festivalu izvedene performativne forme sem što su za osnovu imale ljudsko telo, statično ili u pokretu, kombinovale su i druge različite elemente i rekvizite koji su imali svojstvo podrške osnovnoj ideji i njenoj realizaciji: audio-vizuelni efekti, video, kompjuter, džojstik, kamera, instalacija, prirodni elementi (voda, zemlja, vatra, cveće, grane drveta…), pigment boje, tkanina, nakit, garderobu, obuću, ogledalo, hartija sa ispisanim rečima, brojevima i tekstovima, hartija kao podloga za crtež, konac, niti vunice, različite posude, maska, drvena motka, modeli automobila, flomasteri i olovke.

Nekoliko interaktivnih performansa uticali su na dinamičniju i uzbudljiviju atmosferu festivala. Umetnčki par Two Gullivers (Flutura Preka i Besnik Haxhillari) su interaktivno-procesualnim performansom Crteži na daljinskoupravljanjeorganizovali rad na zajedničkom crtežu umetnika i publike. Postupak je uslovno izveden u kombinaciji klasičnih i novih medija. Krajnji rezultat je klasični crtež dobijen neklasičnom metodom. Za ovaj postupak umetnici su koristili modele automobila obučene u flomastere i olovke. Upravljanjem uz pomoć džojstika kretanjem modela automobila po papirnoj podlozi kreirao se unapred neutvrđeni crtež. On je nastajao i  gradio se učestvovanjem sem umetnika i publike, te tako je postao zajednički crtež. Performans podstiče saradnju i zajedništvo ljudi i govori o značaju njihovog udruživanja, saučestvovanja i podrške. Zajednički rad i kolektivizam mogu doprineti stvaranju novih pozitivnih vrednosti, danas toliko važnih u društvima poremećenog sistema vrednosti.

Spike Mclarrity je svojim performansom Vođenje hibridne nacije uključio svu prisutnu publiku. U ulozi sličnoj dirigentu ili režiseru organizovao je i upravljao odvijanjem same umetničke akcije. Podelio je prisutnima providne maske u obliku glave zeca uz molbu da u nju uzvikuju određene glasove (slova). Prema vrstama i različitosti zvukova organizovao je manje grupe prisutne publike. Vrlo šarmantno i ubedljivo rukovodio je grupama, određivao vreme i jačinu zvuka. Tako se stvarao zajednički zvuk, nepoznata, a nova melodija kao odraz kolektivnog napora. Sa jedne strane performans govori o važnosti udruživanja i međuljudske saradnje, a sa druge o mogućnosti manipulacije manjine nad većinom, tj pojedinca nad grupom.

Umetnik Dirk Thorwarth je svoj performans Mir Slava izveo u urbanom prostoru, na ulici u blizini Galerije SULUV-a. Svoje performanse inače najčešće izvodi u spoljnim javnim prostorima gde ostvaruje komunikaciju sa slučajnim prolaznicima i zatečenom publikom. Pored bavljenja sopstvenim umetničkim konceptima, on se bavi još i novinarstvom i menadžerskim poslovima u kulturi. Radio je na mnogim međunarodnim projektima vezanim za performans. Svoju vizuru usmerava na društveno-sociološke performance koji govore, kao i ovaj izveden u Novom Sadu, o ljudskim osećanjima: ljubavi, mržnji, sreći, tuzi, o prijateljstvu, o poremećenim odnosima među ljudima.

Paco Justicia u performansu Milovanje vazduha svetlosnim efektima (svetlost i senka) ostvaruje kontakt sa drugima. Pozivajući pojedince iz publike da mu se pridruže, uspostavlja aktivan odnos sa prisutnima. On govori o važnosti fizičkog kontakta među ljudima koji se sve više gubi u sve više prisutnoj tehnološkoj virtuelnoj stvarnosti gde se kontakt ostvaruje preko ekranske slike. Takođe globalni pandemijski problemi, podstaknuti strahom i neizvesnošću doprineli su otuđenju među ljudima.. Usamljenost i indirektna komunikacija (internet, telefon, čet i sl) postali su imperativi savremenog vremena. Taktilnost i fizički dodir postaju sve ugroženiji, a potreba za njim sve veća.

Multimedijalni performans Drveće šapuće umetnica Alkistis Vulgari u prvi plan stavlja umetnicino telo i pokret kao ritualnu igru posvećenu ljudskoj nepravdi i patnji koja je prisutna kako danas tako i kroz istorijski tok vremena. Priroda, (drvo) je nemi svedok tih događaja, ono simbolično sve vidi i pamti. Performans se oslanja na stihove palestinskog pesnika Rafaat Alareer ubijenog u Gazi i njegove poslednje pesme Ako moram da umrem. Zlo je stalno prisutno, ono se dešava ponekad u našoj blizini, a naša nemoć da ga sprečimo izaziva dodatnu frustraciju koja nas odvodi u preispitivanje moralnosti ljudske populacije.

Alexandra Holownia u svom performansu Oslobodi se bavi se pitanjima rodnosti i identiteta i uticajima društvenih stereotipa i patrijarhalnih vrednosti na savremeni život žene.  Kroz ovaj performans umetnica podržava prava žena i njihovu potrebu za samoopredeljenjem, ljubavlju i tolerancijom. Često u svojim performansima koristi raznobojne tkanine i garderobu pa i u ovom takođe. Uz pomoć njih unela je ekspresivnu i dinamičnu notu u izvođenje performansa.

Performans Gestacija Michela Montrasio je intimistički intoniran. Umetnica se kroz terapijski pokret bavi pitanjima ličnosti i njene potrebe za stalnom metamorfozom i prilagođavanjem novim uslovima života. Krajnji cilj je ozdravljenje i uspostavljanje unutrašnje lične harmonije. Tema je personalna ali izražena univerzalnim performativnim jezikom.

Frank Homeyer u plesnom performansu Bledeći, pokretima tela u stilu buto pleas uz pomoć vlažne tkanine, suve grane i muzike uvodi nas u atmosferu utopijskog stanja. Svoje izvođenje performansa prilagođava prostoru i u zavisnosti od njegovog arhitekturalnog i memorijskog koda gradi  svoju priču. Uvek polazeći od elemenata intimnog sadržaja i ličnog iskustva prevodi ih u univerzalni jezik umetnosti.

U svedenoj statičnoj performativnoj formi Saša Denić Špena ukazuje na dve stalno prisutne suprotnosti istinu i laž i na njihovo preplitanje, ukrštanje i zamagljivanje u savremenom medijskom svetu prepunom informacija plasiranih kroz reči i slike. Različitim manipulativnim procesima prikriva se istina, te se laž nudi za njenu zamenu. Umetnik preispituje ova dva krajnja antipoda i mogućnost njihovog prepoznavanja i razotkrivanje kroz prošlost i budućnost, kroz savest i razum, prirodu i prostor, kroz pozitivna i negativna ljudska stanja.

Razmatranjem sopstvenog života i godina kroz koje je prošao, umetnik Nenad Bogdanović nas uvodi u sferu univerzalnih pitanja smisla života, njegovog ograničenog trajanja i brzog proticanja. Početak i kraj ovog vremenskog perioda samo su deo istovetnog procesa. Ponekad sami utičemo na njegov tok i sadržaje, a ponekad je to van naše moći i zavisi od objektivnih faktora i tuđih odluka: društvenih, političkih, socijalnih, ekoloških, egzistencijalnih… U performansu Od 10 do 15 minuta koji zalazi u kategoriju intimno-javnih sadržaja,brzim pogledom u prošlost, preispituje sebe kao umetnika i čoveka, svoje odluke kao i sopstveno kretanje kroz prostor i vreme.

Komunikativnost kao veoma važan segment savremene vizuelne umetnosti i postmedijskog polja, na ovom festivalu postaje glavni inicijator umetničkih koncepata i njihove realizacije. U direktnom kontaktu sa publikom i u interakcijskom odnosu performativne forme dobijaju finalni izgled. Takođe susret umetnika iz različitih krajeva sveta, uspostavlja među njima, nove komunikacijske veze koje mogu prerasti u trajniju saradnju i doneti nove podsticaje kroz uzajamnu podršku.

 

Svetlana Mladenov