Fragmenti istorije SULUV 1946–1956.
Vladimir Mitrović

Prvi period delovanja i rada Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), Podružnice za Vojvodinu (1946–1956), istorijski najudaljeniji i istoriografski najneistraženiji, ipak je imao svoje istorijsko-umetničke pratioce. U seriji monografija koje su publikovali istoričari umetnosti Galerije savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine), 1980. godine je objavljena studija Likovna umetnost u Vojvodini 1944‒1954. čiji su autori Slobodan Sanader, sa uvodnim tekstom, i Miloš Arsić, sa detaljnim analizama umetničkih karijera aktuelnih umetnika. Ni danas se nema mnogo šta zameriti tumačenjima ovih autora, osim povremene hermetičnosti, jer su znalački koristeći malobrojne novinske članke i ostala retka izdanja kataloga prikazali i objasnili ovaj period domaće istorije likovne umetnosti. Zbog toga, njihova tumačenja danas možemo smatrati svedočanstvima o percepciji savremene umetnosti u Vojvodini toga vremena. Posebno je značajan dokumentarni deo studije, sa detaljnim spiskovima događaja, samostalnih i kolektivnih izložbi, pa on, uz sve pisane izvore, ima posebnu vrednost za buduće proučavaoce. Potom je, u istom ciklusu istraživanja Muzeja, 1989. publikovana studija Miloša Arsića kao prateći, monografski, katalog istoimene izložbe Likovna umetnost u Vojvodini 1955–1972. u kojoj je ponovljena metodološka matrica prethodnog projekta. Ovu studiju obilato smo koristili za analize određenih perioda rada Udruženja, jer Arsićeva studija, uz ranije publikovane monografije autora Đorđa Jovića (u izdanju Udruženja) ‒ Savremeni likovni umetnici Vojvodine (1969) i Crtež likovnih umetnika Vojvodine (1975) predstavlja ključni pisani izvor u kom se, između ostalog, obrađuje najraniji period rada Udruženja.

Umetnička udruženja

Preteča umetničkih udruženja na našim prostorima faktički je Udruženje likovnih umetnika u Beogradu osnovano (15. novembra) 1919. godine. Udruženje likovnih umetnika je pod ovim imenom delovalo do aprila 1941. godine, a tokom okupacije je obustavilo rad. Mada je u istom periodu, pa i u ranijim godinama, u Vojvodini bilo organizovanja umetničkih udruženja, vezanih za mađarsku prestonicu, što se uglavnom svodilo na retke povremene kolektivne izložbe ili slikarske kolonije, na dalekoj periferiji države kojoj je teritorija Vojvodine pripadala. U novoj državi Kraljevini SHS / Jugoslaviji u Novom Sadu je organizovano nekoliko značajnih kolektivnih izložbi. U junu 1927. godine, povodom obeležavanja stotinu godina od osnivanja Matice srpske, održana je u prostorima novosadske Trgovačke akademije, izložba Starog srpskog slikarstva u Vojvodini, kao i (šesta) Jugoslovenska umetnička izložba savremenih autora. Kasniji primer je Izložba savremenih vojvođanskih slikara održana u septembru 1939. godine, u okviru svečanosti povodom otkrivanja spomenika Svetozaru Miletiću. Sa šezdesetak radova na izložbi su učestvovali: Mladen Josić, Magda Petrović, Zora Petrović, Milan Konjović, Sava Ipić, Bora Kostić, Milivoj Nikolajević, Vasa Pomorišac, Ivan Tabaković, Franja Radočaj, Ivan Radović, Đurađ Todorović, Stojan Trumić i Stevan Bodnarov kao jedini vajar. Kao i kod sasvim retkih drugih likovnih izložbi na njihovoj realizaciji radili su sami umetnici koji nisu bili u organizovanom udruženju. Deluje nestvarno da je tokom 1932. godine Milan Konjović samostalno izlagao u Parizu i Beogradu dela nastala tokom ranijih godina. Kada se govori o stranim izložbama u predratnom Beogradu svakako su nezaobilazne dve – Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939) budući da su, praćene obimnim katalozima, prvi put prikazale dela klasika evropskog slikarstva u jugoslovenskom prostoru.

Kulturna politika međuratne Jugoslavije nije bila jasno određena niti precizno formulisana, više je to bio skup individualnih inicijativa pojedinaca nego kolektivnih kulturnih napora države. Posle rata, oživljavanje kulturnog i prosvetnog života postao je važan sastavni deo radikalnih promena koje su nastale u društvenom životu, deo partijskog programa socijalističkog preobražaja društva. Odmah je započeto izgrađivanje snažne državne organizacije pod rukovodećom ulogom Partije. Centralističko i direktno upravljanje svim sferama državnog, društvenog i umetničkog života, pa i stvaranje umetničkih udruženja predstavljalo je novu institucionalnu formu za koju nije znala praksa međuratne Jugoslavije. Udruženja su tako ostvarivala svoju ulogu i ideološke ciljeve u širenju političkih uticaja, što je Partija jasno postavljala kao zadatak. Zatim, tako se mogao, na jednom mestu, idejno kanalisati i kontrolisati rad samih umetnika čime su udruženja postala mesta gde se donose sudovi i izriču ocene o umetničkom stvaralaštvu. Članstvo je umetnicima omogućavalo osnovne uslove za rad i nastupanje, kao i niz ekonomskih povlastica i materijalnu sigurnost. (Lj. Dimić, Agitprop kultura).

Već početkom novembra 1944, tek nekoliko nedelja nakon oslobođenja Beograda, dok su završni ratni događaju u zemlji još uvek trajali, obnavlja se rad udruženja pod nazivom Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS). Na prvoj redovnoj godišnjoj skupštini ULUS-a marta 1946. usvajaju se pravila za dobrovoljno strukovno organizovanje čiji je zadatak da „skupe i združe sve aktivne umetnike koji svoja umetnička shvatanja izgrađuju na principima slobodnog umetničkog stvaranja i spremni su da ulože sve svoje snage u kulturno podizanje naroda i države”. U prvim godinama posle oslobođenja zemlje osnovana su i ostala republička udruženja likovnih umetnika u okviru šire kulturne politike. Od tada, čitav likovni život započinje radikalnu promenu u odnosu na raniji period, ovoga puta sasvim u okrilju zvaničnih, državnih struktura novog poretka. Posebno su u fokusu, faktički jedinom, umetnička udruženja organizovana po zadatom i prihvaćenom sovjetskom modelu, što je dovelo do toga da nije bilo slikara ili vajara, bar u zemlji, koji nisu bili članovi udruženja. Obrazovanje nastavničkih i profesorskih kadrova kroz srednje, a potom i visoko obrazovanje i umetničke akademije, ustrojstva udruženja, organizovanje izložbi, stipendije itd., kao i čitav niz konkretnih (životnih) procesa, društveni i posebno socijalni status umetnika, bili su samo deo kompletnog umetničkog sistema u zemlji koji je rešavan direktnom kontrolom kroz osnivanje jedinstvenih (i dugo jedinih) umetničkih udruženja. ULUS je kao najveće jugoslovensko udruženja slikara i vajara ubrzo organizovalo i svoju Podružnicu za Vojvodinu koja započinje samostalno delovanje kroz organizovanje kolektivnih izložbi članova i štampanje pratećih kataloga.

Štampani materijalni ostaci delovanja umetnika ovoga perioda su skromni, u vidu kataloga godišnjih izložbi, retkih najavnih plakata, redovnih novinskih i ređih stručnih članaka u umetničkim i društvenim časopisima. Ostala vizuelna, pa i dokumentarna građa za neke izložbe je još ređa. Ipak, deo vizuelne građe se čuva u Galeriji Matice srpske, Biblioteci Matice srpske, Muzeju grada Novog Sada i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine gde se nalazi i neobično bogata hemeroteka iz tih godina. Ako se pak govori o radovima koje su u ovom periodu umetnici izlagali na kolektivnim izložbama, o njihovoj sudbini tek će buduće generacije istraživača moći nešto konkretnije da kažu i prikažu. Kada je reč o pisanoj i zvaničnoj arhivskoj dokumentaciji ona je tek delimično sačuvana. Naime, u Udruženju se nalaze dokumenti od 1957. godine, dok u (nadležnom) Arhivu Vojvodine ne postoji zasebni fond Udruženja. Sam početak likovnog delovanja vojvođanskih umetnika posle rata bio je vezan za novoosnovanu pokrajinsku instituciju (Savez) kulturno-prosvetnih zajednica (AP) Vojvodine i njenu likovnu sekciju, kao jednoj od brojnih oblasti kulturnog delovanja u pokrajini pored književnosti, pozorišta, amatera, itd. U Arhivu Vojvodine (F.245) sačuvano je tek nekoliko dokumenata koji su važni za same početke (organizovanog) delovanja vojvođanskih likovnih umetnika. Iz 1948. potiče spisak od 26 likovnih umetnika iz Novog Sada, Pančeva, Sombora, Vršca, Zrenjanina i Srbobrana. Tabela dokumenta sadrži podatke o prihodima umetnika, njihovim radnim prostorima / ateljeima i materijalu za rad. Da je nova vlast bila zainteresovana za rad i delovanje umetnika, bar deklarativno, govori drugi dokument, takođe tabelarne forme u kome je anketa sa umetnicima proširena i na detalje njihovog svakodnevnog života – status supružnika, zaposlenje, mesečni prihodi, stambeno pitanje, kao i zdravstveno stanje umetnika. Na novosadskoj tabeli je devet umetnika ‒ Milivoj Nikolajević, Boško Petrović, Milenko Šerban, Stevan Maksimović, Jovan Sevdić, Milorad Balać, Sava Ipić, Boško Panić i Pavle Ružička. Deo skromne dokumentarne građe iz fonda Arhiva Vojvodine su i zapisnici nastali krajem četrdesetih i početka pedesetih godina. Pored likovne tematike preovlađuju društveno-ekonomske, pa i političke teme.

Kulturno-prosvetna zajednica i njena likovna sekcija bila je delovanjem usmerena i na gradove Vojvodine. U Somboru je 28. avgusta 1948. godine održana osnivačka sednica umetničke sekcije, a iz kratkog zapisnika sa te sednice možemo se izvestiti o istorijsko-umetničkom trenutku tog doba. Podvučeno je da su ciljevi i zadaci danas posebno važni i da na njima treba predano raditi, treba takođe istraživati talente iz Naroda, ali i pojačati borbu protiv „umetnosti radi umetnosti” i voditi računa o idejnosti u današnjem slikarstvu, o progresivnim manifestacijama u društvu i na kraju o problemima realističkog pravca. Preteča organizovanog delovanja umetnika Vojvodine bila je pomenuta Likovna sekcija Saveza kulturno-prosvetnih društava APV u čijem prvobitnom radu učestvuju Milivoj Nikolajević, Stevan Maksimović, Jovan Sevdić i Radomir Džunić. Novi korak u kolektivnom delovanju umetnika bilo je organizovanje Saveta za likovnu delatnost čiji su se članovi u proširenom sastavu sastali 22. februara 1951. godine. Iz zapisnika sa konstitutivne sednice Saveta vidi se želja da se opseg rada i delovanja proširi i osavremeni postavljanjem temelja za pripremu ozbiljnijeg organizovanja udruženja, aktivnog i na birokratskom nivou, te da dođe i do povezivanja sa umetničkim udruženjima Jugoslavije i Srbije. Na ovoj konstitutivnoj sednici Saveta za likovnu delatnost usvojen je godišnji plan rada za 1951. koji nešto šire tretira budući rad i zadatke Saveta u postavljanju temelja i priprema za ozbiljnije organizovanje budućeg Udruženja, kao i za njihovo povezivanje sa drugim jugoslovenskim udruženjima likovnih umetnosti. Na listi prioriteta je i omasovljavanje likovnih delatnika, otvaranje novih kurseva crtanja i slikanja, organizovanje predavanja o istoriji slikarstva itd. Posebna pažnja, u skladu sa opštim odredbama rada ostalih umetničkih udruženja, posvećena je delatnosti amatera, pomoći u organizovanju i prezentovanju njihovih radova. Takođe, podvlači se i potreba obezbeđivanja radnih prostora za umetnike, finansijska pomoć pri nabavci slikarskog materijala, okupljanje novih članova, nabavka ilustrativnih knjiga, monografija i časopisa, gipsanih modela za škole crtanja, organizovanje predavanja i diskusija. Predlaže se, takođe, određena decentralizacija likovnog stvaralaštva koje je bilo usmereno ka radu umetnika u Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Senti, Vršcu i drugim vojvođanskim gradovima.

Jedan od glavnih ciljeva ideje organizovanog delovanja umetnika u ovom periodu bio je organizovanje godišnjih izložbi koje bi trebalo da postanu tradicionalno najvažniji događaji likovnog života grada i pokrajine. Budući da nije bilo odgovarajućih prostora za izlaganje u turobnom posleratnom vremenu bilo je važno organizovati (bilo kakav) umetnički život, naravno unutar konteksta novog društvenog uređenja. Samostalne izložbe samo u početku su bile retke, ali je ubrzo, u godinama posle 1950, njihov broj dostigao tridesetak godišnje.

1945.

Već je u jesen 1945. godine, kao preteča posleratnih izložbi vojvođanskih umetnika, u Zrenjaninu (Petrovgradu) organizovana Izložba živih vojvođanskih likovnih umetnika, u prostorima Gradske biblioteke i Narodnog muzeja Petrovgrada / Zrenjanina (16. septembar – 16. oktobar 1945) i na noj je učestvovalo 26 umetnika od kojih su mnogi, mada rođeni Vojvođani, živeli u Beogradu. O izložbi su pisali Bogdan Čiplić, pesnik i likovnih kritičar (Slobodna Vojvodina, preteča Dnevnika) i Jovan Popović, pisac i ideolog socijalističkog pogleda na likovnu umetnost (Borba). I kasnije, Narodni muzej u Zrenjaninu bio domaćin sličnih izložbi, kao i likovnih manifestacija u sopstvenoj produkciji.

1946.

U jesen 1946. godine je, kako izgleda, organizovana i (Prva) Izložba Vojvodine (?) na kojoj su učestvovali S. Ipić, M. Konjović, M. Nikolajević, V. Pomorišac, Đ. Teodorović, S. Trumić i M. Šerban, međutim, o tome nema više podataka. Tokom iste godine upriličene su i neke od prvih samostalnih izložbi vojvođanskih slikara posle rata – Milan Konjović izlaže u tek osnovanoj Galeriji Matice srpske, a Karlo Napravnik u vršačkom Narodnom muzeju.

1947.

Sledeća godina, 1947, bila je, kako su zabeležili hroničari, još tiša kada je reč o likovnim umetnostima. Bez značajnijih odjeka protekle su dve Konjovićeve samostalne izložbe (Beograd i Bogojevo), kao i prva samostalna izložba Stojana Trumića u Novom Sadu, mada je Konjović u to vreme doživeo najoštrije napade od strane ideologa socrealizma (J. Popović, B. Šotra) koji su bili, po rečima M. B. Protića, ne samo nekulturni, već su i izneli opasne optužbe protiv slikara koji je i tada, uprkos rizicima, zastavu umetnosti držao visoko. Događaj sezone u Novom Sadu, pojačan javnim predavanjem koje je održao Oto Bihalji Merin, još jedan ideolog aktuelnog slikarstva, bila je izložba sovjetskih slikara, koja je već bila prisutna u jugoslovenskom prostoru, sa za ondašnje prilike solidnim katalozima. Nastupali su braća Gerasimov, Dejnek i Plastov. Za Slobodnu Vojvodinu o izložbi su pisali Bogdan Čiplić i Milivoj Nikolajević.

1948.

Početkom 1948. u beogradskom Umetničkom paviljonu održana je Izložba radova studenata Akademije likovne umetnosti na kojoj je učestvovalo čak dvadeset vojvođanskih umetnika koji će i narednih decenija biti nosioci aktuelnih likovnih događaja i umetničkih trendova u pokrajini. Njih nekoliko učestvuje na jednoj od prvih izložbi u organizaciji Podružnice za Vojvodinu – (II) Izložbi savremenih vojvođanskih likovnih umetnika (4‒25. april 1948) u Galeriji Matice srpske koja će i narednih decenija biti središte svih likovnih manifestacija Podružnice. Članovi ocenjivačkog odbora (kustosi) su bili poznati slikari iz predratnih godina i sami učesnici izložbe I. Radović, M. Konjović, I. Tabaković, S. Bodnarov, Đ. Teodorović, M. Šerban, M. Nikolajević, dok je na izložbi učestvovalo čak 38 umetnika. Izbor nekih, tada već skoro klasika srpskog slikarstva – Paja Jovanović, Uroš Predić, Ivan Radović, Vasa Pomorišac – govori o nameri Podružnice da što šire generacijski obuhvati stvaralaštvo starijih i mlađih likovnih umetnika iz Vojvodine. Većina umetnika prisutna na ovoj izložbi bili su i u kasnijim decenijama vodeće ličnosti likovnog života grada i pokrajine. Izložbu je pratio skroman katalog, bez ilustracija, sa kratkim biografijama i podacima o radovima, bez uvodnog ili pratećeg teksta. Ovako skromna, a povremeno i još skromnija matrica pratećih kataloga, sa manjim izuzecima, trajaće do kraja sedme decenije. Da je izložba bila posebno ambiciozno zamišljena govori i njeno gostovanje u gradskim muzejima u Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici i Somboru tokom iste godine. Tokom naredne decenije, sve do početka šezdesetih godina Podružnica neće gostovati sa izložbama van Novog Sada, dok će to u kasnijim periodima postati skoro uobičajena praksa.

1949.

Prvu polovinu 1949. godine u novosadskom likovnom životu obeležiće izložba klasika srpskog slikarstva Paje Jovanovića i Uroša Predića u Galeriji Matice srpske i biće to značajna novost prezentovanja domaćeg slikarstva. I pored krajnje nepogodnog političkog trenutka Rezolucije IB, druga polovina godine je u znaku naredne izložbe Udruženja – (III) Izložbi savremenih vojvođanskih likovnih umetnika, takođe u Galeriji Matice srpske (oktobar–novembar 1949). Među 22 izlagača više se ne pojavljuju stariji slikari, ali su prisutne nove umetnice – Živka Pajić (1919–1994), Radmila Ris Graovac (1920–2011) i Ksenija Ilijević (1923–2005). Narednih nekoliko godina na izložbama učestvuju danas skoro zaboravljene slikarke (Latinka Mašić, Zlata Ranković), ali i neke od najpoznatijih vojvođanskih umetnica ranih pedesetih godina Zlata Markov Baranji (poznata predratna vajarka i keramičarka), Ankica Oprešnik i Mirjana Šipoš i sve se potom posvećuju pedagoškom radu na novosadskoj umetničkoj školi. Jedna od karakteristika izložbe bila je činjenica da su svi autori živeli i radili na području Vojvodine, kao i činjenica, još važnija, da na izložbi nije bilo amatera što se pre uvek isticalo kao nedostatak. Uz skroman katalog štampani su plakati, na srpskom i mađarskom jeziku, u jednostavnom tipografskom rešenju. Ovi retki plakatski artefakti čuvaju se u Galeriji Matice srpske i, kako izgleda, jedinstveni su tokom dugog narednog perioda. Autori tekstova iz dnevne štampe (B. Petrović, Đ. Bošan, J. Maksimović) opravdano podvlače postignutu organizacionu zrelost sa stvarnim rezultatima i ističu kako brane socrealizma polako popuštaju, kao i da dolazi do novog, slobodnijeg izražavanja. Više se ne govori, kao pre samo nekoliko meseci, o idejnosti, realnosti, stvarnosti, već o fenomenu samog „likovnog organizma” (izraz M. Arsića) – boje, linije, kompozicija, forma itd., čime je, već tada, percepcija savremene likovne umetnosti podignuta na viši nivo istorijsko-umetničkog, pa i analitičkog istraživanja.

1950.

Mada je u jugoslovenskih razmerama 1950. predstavljala godinu prelomnih događaja na umetničkoj, pa i na likovnoj sceni čitave zemlje, sa kulminacijom na Drugom majskom kongresu SULUJ-a u Beogradu, izložbene aktivnosti vojvođanske Podružnice su bile skromne. I ove godine (IV) Izložba savremenih likovnih umetnika Vojvodine organizovana je u Galeriji Matice srpske (22. oktobar – 5 novembar 1950), ovoga puta sa manje učesnika. Odmah pada u oči relativno kratko trajanje ovih izložbi, od tek dve nedelje, što je pratilo i ostale kolektivne izložbe narednih decenija. Ova izložba, kao četvrta po redu u organizaciji Podružnice, okupila je dvadeset umetnika, većinom iz Novog Sada (M. Balać, N. Graovac, S. Ipić, M. Kerac, S. Maksimović, Latinka Mašić, M. Nikolajević, A. Oprešnik, Živka Pajić, Boško Panić, B. Petrović, P. Ružička, J. Sevdić, Đ. Tabaković) i Pančeva (Jovan Vitomirov, Ksenija Ilijević, Stojan Trumić), Bačke Topole (Jožef Ač) i Sombora (Milan Konjović, Lajoš Hušvet). Na izložbi su bila prisutna likovna dela, izvedena uglavnom u tehnici ulja na različitim podlogama, nekoliko akvarela i crteža, i tek par vajarskih radova Radmile Graovac. Izložba je prošla u znaku prevashodnih interesovanja za pejzaž koji će postati za vojvođansku likovnu umetnost „prvorazredni motiv” (M. Arsić). Tako će, već malo kasnije, u nekoliko likovnih kolonija, inače prvih u ondašnjoj zemlji, pejzaž ostati i dalje velika preokupacija brojnih vojvođanskih slikara toga vremena. Najaktivniji te godine, već kao i obično, bio je Milan Konjović sa samostalnim izložbama pastela i crteža u Galeriji Matice srpske (februar/mart) i izložbama slika u Zagrebu (mart) i Subotici (maj).

1951.

Ova godina je bila za vojvođansku umetnost, kao uostalom i za jugoslovensku, godina okončanja kratkog perioda označenog kao socijalistički realizam koji se „raspao i kao pokret i kao teorija” (L. Trifunović). Desilo se to, kako izgleda, naglo, u vihoru pomalo krvožednog obračuna sa do tada sestrinskom zemljom i njenom vladajućom (hegemonističkom) ideologijom. Kada je reč o umetničkoj kritici, književnike kao noseće teoretičare socrealizma zamenjuju istoričari umetnosti, pa i sami slikari koji sve više učestvuju u javnom životu.

Od ove godine, pa nadalje, naglo je povećan broj vojvođanskih umetnika koji izlažu u Beogradu, na tradicionalnim izložbama Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS). Tri su značajne kolektivne izložbe u organizaciji Udruženja obeležile godinu, dve u Beogradu – Samostalni (1951–1954), kao antipod zvaničnom republičkom udruženju (M. Konjović, B. Petrović, I. Šafranj) i, posebno, Izložba mladih likovnih umetnika Srbije (oktobar 1951) koja je okupila čak 12 slikara i vajara iz Vojvodine.

Kao i proteklih nekoliko godina, u jesen 1951. održana je, prvi put pod ovim nazivom, (V) Izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine u Izložbenoj dvorani Matice srpske (21. oktobar – 10. novembar 1951) na kojoj je učestvovalo neobično velik broj umetnika, čak 36. U ocenjivačkom (kustoskom) odboru učestvovali su već etablirani slikari, kao i proteklih godina, i sami učesnici izložbe – S. Trumić, M. Nikolajević, S. Maksimović i B. Petrović. Ovoga puta su u skromnom katalogu umetnici navedeni, prvi put, po slikarskim tehnikama – slikarstvo (sa podnaslovom ulje, tempera, akvarel, pastel), potom crtež i grafika, kao i primenjena umetnost (keramika) i primenjena grafika. Tako je proširen opseg umetnika koji su se bavili različitim umetničkim tehnikama. Na izložbi je bila prisutna većina aktivnih umetnika toga perioda, kao i umetnice – Ksenija Ilijević, Ankica Oprešnik, Zlata Ranković, Latinka Mašić, Živka Pajić i Zlata Markov Baranji – koje će i kasnije redovno učestvovati na godišnjim izložbama Udruženja. Najbrojniji su svakako slikari, dok vajara nema. Pojačano je prisustvo grafike (Kerac, Oprešnik, Nikolajević) i autora tzv. primenjene grafike (Ivan Boldižar, Jožef Ester) kojima će to biti izlagačka premijera, ali i „labudova pesma”, u okviru Udruženja. Očita je novost prisustvo keramike Z. Markov Baranji, predratne vajarke monumentalnih dela, koja se keramikom bavila još od tridesetih godina, a na ovoj izložbi učestvovala je sa pet radova. Ipak, izložba je prošla u znaku oštre kritike istoričara umetnosti Miodraga Kujundžića (1926–1998) u dnevnim novinama Slobodna Vojvodina. „Većina radova”, zajedljiv je mladi likovni kritičar, „ispod su nivoa prosečnih radova na drugim izložbama, pa je primetna stagnacija i opadanje umetničkog nivoa savremenog vojvođanskog slikarstva”. I u kasnijom godinama bilo je „nesporazuma” između umetnika (Udruženja) i kritike (M. Kujundžić, Đ. Jović), to se povremeno ublažavalo, ali uvek je tinjalo, uglavnom u novosadskoj Slobodnoj Vojvodini. Međutim, čak i ova činjenica rečito govori o razvojnoj fazi demokratizacije vojvođanske umetnosti gde su umetnik i kritičar skoro u ravnopravnom medijskom i javnom statusu. Retke i kratkotrajne umetničke polemike, kojima je predratni period obilovao, bile su dozvoljene, ali više kao incident praćen budnim okom pokrajinskih političkih struktura.

1952.

Centralna izložba Udruženja, kao i proteklih godina, bila je (VI) Izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine u Galeriji Matice srpske (5. oktobar – 1. novembar 1952) na kojoj je učestvovalo 28 umetnika, od kojih četiri umetnice. Na otvaranju izložbe su govorili Milivoj Nikolajević i Milan Konjović. Po već ustaljenom običaju preovladavaju slikarski radovi, a brojne su i grafičke tehnike (linorezi, litografije), klasičnih motiva pejzaža, gradskih veduta, portreta i tek dve skulpture (Jovan Gostović, Z. Markov Baranji). Prateći katalog / riflet bio je kao i obično izrazito skroman, tek sa spiskom autora, dela i tehnika. Ponovo izbija bura sa likovnim kritičarem Kujundžićem koji pišući o izložbi, ovoga puta, zamera zaostajanje savremenih vojvođanskih likovnih umetnika za aktuelnim likovnim trenutkom u Beogradu i dovodi u pitanje pojavu „provincijskog” karaktera slikarstva u Vojvodini usled preteranog insistiranja na određenim motivima, prvenstveno na pejzažu i to onom „vojvođanskom”. Bio je to svakako logičan komentar mladog kritičara željnog novosti na polju likovnih umetnosti. Pozicija tzv. nizijskog slikarstva, pejzaž, postao je opšteprihvaćen motiv vojvođanskih slikara. Naravno, kako je polemika buknula, tako se i ugasila, verovatno političkom intervencijom, mada su, kroz nekoliko tekstova u Slobodnoj Vojvodini i Stražilovu, autori Kujundžić i slikar Stojan Trumić bili na granici „tekstualnog obračuna”.

Godina je obeležena kao početna u osnivanje niza slikarskih kolonija u Vojvodini – Senta (1952), Bačka Topola (1953), Bečej (1954), Kikinda (1955), Ečka / Zrenjanin (1956), Mali Iđoš / keramika (1959), Ada (1960)… što će kao pojava i prvorazredni momenat u istoriji savremene vojvođanske umetnosti obeležiti i naredne decenije. Na sazivima kolonija nisu učestvovali samo likovni umetnici, već i pisci, pesnici, muzičari i glumci, dok je (ondašnjim, skromnim) medijima posvećena posebna pažnja. Opšti program se tako svodio na pozivanje umetnika iz čitave zemlje, uključivanje likovnih kritičara i novinara uz gostovanje dramskih umetnika i svih onih koji su mogli doprineti podizanju kvaliteta rada kolonije. Inače, kolonije je pratila, za to vreme, impozantna pisana i publikovana produkcija kataloga i monografija posvećenih godišnjicama rada kolonija što je, sve zajedno, obeležilo likovni i kulturni trenutak u vojvođanskom likovnom stvaralaštvu tokom naredne tri decenije.

Godina će takođe biti posebna zbog znatno većeg broja izložbi članova Udruženja, čak 24 samostalne i 11 kolektivnih, što zadugo neće biti premašeno. Nastavljeno je prisustvo vojvođanskih umetnika u Beogradu na izložbama ULUS-a, Samostalnih i u Grafičkom kolektivu, osnovanom tri godina ranije. Značajna je i Izložba likovnih umetnika Mađara na Paliću (26. jun – septembar 1952), jedna od prvih posleratnih izložbi koja je okupila pedeset vojvođanskih likovnih umetnika mađarske nacionalnosti.

Kada je reč o brojnim samostalnim izložbama članova Udruženja tokom godine se ističu Postavka slika Milana Konjovića u somborskom Gradskom muzeju (mart–oktobar), što je bila najava postojanja sopstvene stalne galerije, Izložba crteža Milivoja Nikolajevića u Parizu, jedan od najranijih posleratnih nastupa nekog našeg umetnika u inostranstvu) i, posebno, prva beogradska izložba vajara Jovana Soldatovića kojom se mladi vajar nametnuo kao markantna ličnost savremene srpske skulpture. Bila je to svojevrsna inauguracija moderne skulpture u Vojvodini. Medijski je bila atraktivna samostalna izložba Imre Šafranjija već označena kao „prvi vojvođanski likovni skandal”. Akter je ponovo likovni kritičar Kujundžić koji je opisao umetnika „više kao senzacionalnu nego slikarsku ličnost” pominjući i nepripremljenu publiku. „Deo javnosti (na izložbi) se nije uzdržavao od otvorenog negodovanja protiv slika, čak i u prisustvu samog slikara”, beleži i sam pomalo začuđeni Kujundžić. Odgovarajući na pitanje novinara Magyar Szó-a Šafranj podvlači da je „iluzoran eksperiment današnjicu prisiljavati u stare, istrošene okvire”. „Ovome vremenu potrebne su nove forme i nova viđenja”, proročki zaključuje Šafranji.

1953.

Godišnja izložba Udruženja pod promenjenim nazivom (VII) Izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije sekcija za Vojvodinu održana je u Galeriji Matice srpske (15. novembar – 1. decembar 1953). Na izložbi je učestvovalo trideset umetnika, od njih četiri umetnice i samo jedan vajar. Većina umetnika je bila predstavljena sa po tri dela. Preovladavaju slikarski radovi, većinom tehnika ulje na platnu, ređe tempera i akvarel. A. Oprešnik i M. Šipoš izlažu i po jedan drvorez, od skulptura samo J. Gostović sa gipsanom glavom dečaka. Od motiva su najviše prisutni predeli i pejzaži, motivi gradskih ulica i periferija, retko mrtve prirode, još ređe aktovi. Slikaju se vedute Novog Sada, Pančeva, Sremskih Karlovaca, Beograda, Iloka, Opatije, Dubrovnika i Ruana arh. Đorđa Tabakovića koji početkom pedesetih sa svojim lirskim akvarelima redovno učestvuje na kolektivnim izložbama Udruženja. Izložba je gostovala u somborskom Gradskom muzeju.

Godinu će posebno obeležiti svojevrsna decentralizacija likovnog života pokrajine, jer se pored Novog Sada kao manji likovni centri pojavljuju Vršac, Sremska Mitrovica, Vrbas, Bačka Palanka, mesta bez duže tradicije likovnih izložbi. Tek najavljen likovni život u Zrenjaninu ove godine predstavlja Izložba četvoro umetnika – Aleksandar Zarin, Ljubica Berberski, Mirjana Šipoš i Mirjana Nikolić – kao prvo okupljanje jedne generacije mladih umetnika/ca, tek svršenih studenata Beogradske likovne akademije. U Subotici je organizovana Izložba likovnih umetnika Subotice od kojih su neki autori već davali pečat likovnim događajima, ali ovoga puta bilo je i novih umetnika. I tokom narednih decenija brojne aktivnosti Likovnih susreta (1962), danas Savremene galerije Subotice, ostaće upamćene i zabeležene po redovnom izlagačkom tretmanu subotičkih umetnika. Samostalnih izložbi članova Udruženja bilo je više nego prethodne godine (preko trideset), ali uspeh su postigle samo retke. Posebnu pažnju privukla je Izložba slika i mozaika Boška Petrovića početkom godine u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva, a o njoj je pohvalno pisala elita ondašnje umetničke kritike – Pavle Vasić (Politika), Miodrag Protić (NIN), Aleksa Čelebonović (Borba) i Stojan Ćelić (Revija).

1954.

Centralna likovna manifestacija Udruženja bila je (VIII) Izložba likovnih umetnika Vojvodine održana u Galeriji Matice srpske (24. oktobar – 10. novembar 1954), jer je bila posebno naglašena, pa i aktuelno društveno-politički obojena budući da je priređena u čast desetogodišnjice oslobođenja Novog Sada. Rekordan broj umetnika (43), posebno svečani ton same manifestacije, kao i kvalitet pratećeg kataloga govore o važnosti koja je dodeljena ovoj izložbi. Mada je bila utopljena u opštu proslavu godišnjice oslobođenja grada izložba je bila jedan od njenih centralnih događaja. Svečani ton podvukao je i Milivoj Nikolajević, slikar i upravnik Galerije Matice srpske, u uvodnom tekstu kataloga, što je ujedno prvi tekst koji je pratio kataloge godišnjih izložbi Udruženja. „Ova izložba”, zapisuje Nikolajević, „najveća u proteklih deset godina u Novom Sadu, neposredna je manifestacija razvoja likovne umetnosti u novom, socijalističkom društvu. Slavljenik – Novi Sad, u kom danas živi i radi oko dvadeset slikara i vajara, sve više postaje jedan od najznačajnijih centara likovnih umetnosti u zemlji, o čemu svedoči već sam broj likovnih umetnika okupljenih u njemu. Tako se živo nastavlja slikarska tradicija u Vojvodini, sada uz učešće i nekolicine mladih, darovitih vajara. Za dalji, još plodniji razvoj likovnih umetnosti postoje sve veći uslovi i rađaju se novi, jer socijalističko društvo pruža, uz puno razumevanje, i najdragoceniju slobodu, neophodnu za istinski stvaralački razmah. Likovni umetnici Vojvodine, zajedno sa svim umetnicima naše zemlje, visoko cene ove tekovine naše revolucije i, koristeći se njima, nastojaće da svoja ostvarenja nadahnjuju vedrim optimizmom šireći ga i oplemenjujući njime sve naše radne ljude”, nadahnuto zaključuje Nikolajević. Na izložbi su učestvovala 34 slikara i devet vajara, od kojih su devet slikarke i vajarke. Da bi se izložbi dalo na značaju pozvani su i autori iz Beograda, poreklom Vojvođani – A. Bešlić, S. Bodnarov, N. Glid, A. Zarin, Zora Petrović, Z. Petrović, V. Pomorišac, I. Radović, D. Stojanović Sip, I. Tabaković, Đ. Teodorović. Kao svojevrsno priznanje umetnicima, kao delu radnog naroda, prateći je katalog bio znatno sadržajniji od prethodnih. Prvi put su, pored pukog spiska radova, u katalogu objavljene solidne biografije umetnika i umetnica, sa ličnim fotografijama. Urednik i autor uvodnog teksta je Milivoj Nikolajević, dok je likovno oblikovanje povereno Dragoslavu Stojanoviću Sipu koji tih godina radi na dizajnu kataloga ULUS-a. Tako su se prvi put posetioci izložbe mogli detaljnije upoznati sa autorima izloženih radova. Ipak, neobičan kvalitet kataloga napušten je već od sledeće godine i potrajao je narednih decenija kada su prateći katalozi kolektivnih izložbi Udruženja štampani u vidu skromnih rifleta.

1955.

Beogradski likovni život je ove godine obeležila pojava umetničkih grupa / kolektiva – Šestorica i Decembarska grupa, kao i početak žučne polemike između književnih i umetničkih časopisa Delo i Savremenik, što je posredno uticalo i na likovne događaje u pokrajini.

Na (IX) Izložbi savremenih likovnih umetnika Vojvodine u Galeriji Matice srpske (23. oktobar – 12. novembar 1955) izlaže 21 umetnik, od kojih 6 umetnica. Na ovoj izložbi su se konačno iskristalisali autori, uglavnom pristigli sa Beogradske umetničke akademije, koji će činiti okosnicu likovnog života pokrajine narednih decenija, a brojni od njih ostvariće i značajne pedagoške karijere – I. Acin, J. Ač, M. Balać, N. Graovac, R. Graovac, K. Ilijević, I. Jakobčić, B. Karlavaris, M. Kerac, M. Konjović, S. Maksimović, D. Milovanović, O. Nikolić, M. Nikolajević, A. Oprešnik, P. Pal, B. Petrović, J. Soldatović, S. Trumić, I. Šafranj i M. Šipoš.

1956.

Brojni članovi Udruženja nastupili su pod imenom Vojvođanska grupa na (Jesenjoj) Izložbi likovnih umetnika Vojvodine u somborskom Gradskom muzeju (28. oktobar – 18. novembar 1956). Kako izgleda, nije štampan katalog, ali su dnevne novine javnost obavestile o izložbi.

1957.

Za Izložbu likovnih umetnika Vojvodine, održanu u netipičnom prostoru predvorja nove zgrade Direkcije Kanala DTD u Novom Sadu (15–25. decembar 1957), nismo pronašli katalog. U tom kratkom periodu brojni posetioci su videli radove tridesetak vojvođanskih slikara/ki, ređe vajara/ki. Ovoga puta kritičar M. Kujundžić je bio znatno blaži u ocenama i komentarima izložbe sa pomirljivim naslovima (Pozitivno nastojanje; Različite mogućnosti i stremljenja), a pored lokalnog Dnevnika o izložbi je pohvalno pisano u prestoničkoj Politici (Šarenilo u izobilju). Dvadesetak umetnika iz Vojvodine učestvovalo je na dve velike republičke izložbe ULUS-a u beogradskoj „Cvijeti Zuzorić” na Kalemegdanu, na proleće (XXIII), a potom i na jesen (XXIV). Brojne su takođe i samostalne izložbe članova Udruženja u Novom Sadu, Beogradu, Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Pančevu, Tuzli i Sarajevu.

Fragmenti istorije SULUV 1957–1967.
Vladimir Mitrović

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine danas obeležava 50 godina postojanja Galerije i 75 godina rada Udruženja. Galerija Udruženja počela je da radi 1969. godine. U kontinuiranom radu od nastanka do danas, kroz brojne realizacije predstavila je značajne događaje (izložbe članova, gostujuće izložbe, promocije, predavanja i sl.).

Projekat Arhivska građa Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine: sedam decenija kontinuiteta (1946-2021), (Digitalizacija kulturnog nasleđa SULUV), posvećen je ovom jubileju i očuvanju kulturnog nasleđa. Podrazumeva kompletnu digitalizaciju arhive od nastanka Udruženja (1946) do danas i očuvanje materijala koji predstavlјaju važno kulturno nasleđe.

Arhiva Udruženja je materijal koji svedoči o radu i stvaralaštvu značajnih umetnika, članova Udruženja, kao i o razvoju i značaju Udruženja za kulturu. Materijal sadrži biografske i bibliografske podatke, medijsku građu, kataloge, izdanja, publikacije, objavljene i neobjavljene elaborate iz umetnosti, kritičke tekstove i recenzije, dokumentarnu građu (fotografije, video, audio zapise). Digitalizacijom kulturnog nasleđa Udruženja doprinosi se koherentnosti budućeg rada ove institucije i naglašava se razvoj kroz valorizaciju istorijskih, sadašnjih i budućih događaja.

Projekat je kroz Edukativnoistraživački program Udruženja namenjen široj i stručnoj javnosti putem dostupnih sadržaja publikacije i digitalnih sadržaja.

Fragmenti istorije SULUV 1957–1967.

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) u 2020. obeležava 75 godina od osnivanja, 1946. godine, kao jedno od najstarijih umetničkih udruženja u Srbiji i Jugoslaviji. U isto vreme protiče i pedeset godina postojanja Galerije, dok je sadašnja Galerija na Bulevaru Mihaila Pupina započela rad 1968. Tokom svoje bogate i kontinuirane istorije delovanja, Udruženje je realizovalo veliki broj značajnih događaja, samostalne i kolektivne izložbe svojih članova i gostujućih umetnika, izložbe svojih članova u drugim republičkim centrima i u inostranstvu, kao i promocije, seminare, kongrese i predavanja, koji su učestvovali u stvaranju i beleženju aktuelnih trenutaka kroz istoriju likovne kulture u Vojvodini i u Novom Sadu.

U dokumentaciji Udruženja nalaze se dokumenti nastali od 1957. godine, kada je ova institucija započela zvanično delovanje pod nazivom Udruženje likovnih umetnika Srbije. Podružnica za Vojvodinu. Stariji dokumenti ne nalaze se u posedu Udruženja. Inače, naziv je očigledno usklađen i sa drugim udruženjima likovnih umetnika Jugoslavije, koja su imala svoje regionalne podružnice (na pr. ULUH. Podružnica za Dalmaciju ili ULUSL. Podružnica Maribor). U prvoj fazi projekta i istraživanja koncentrisali smo se na deceniju delovanja Podružnice, 1957–1967, da bismo ustanovili određeni metodološki pristup analizi i sagledavanju dokumenata iz arhive Udruženja. Ujedno, taj period rada Podružnice ima svoje specifičnosti i karakteristike koje smo želeli da sistematizujemo i objasnimo kako bi savremena likovna umetnost Vojvodine dobila odgovarajuće mesto u kulturnoj istoriji i da bismo prokrčili put za buduće istraživače. Kroz rad na dokumentima sliku o dešavanjima popunjavali smo dodatnim saznanjima i podacima iz navedenih monografija, kao i sa interneta, gde, nažalost, ima sasvim malo podataka o radu Udruženja i delovanju umetnika.

Cilj analize dokumenata zatečenih u arhivi Podružnice svakako nije završeno i konačno sagledavanje zatečenog dokumentacionog materijala, već se pažnja usmerila na dokumenta koja su nosila određene podatke i nova saznanja, do sada nepublikovana i malo poznata. Analizirana dokumenta nisu do sada bila u fokusu malobrojnih istraživača, kao neka vrsta sekundarnih, ali ništa manje važnih saznanja o delovanju i radu Podru- žnice i njenih članova. Dakle, istraživanje je bilo koncipirano kao proces popunjavanja starih saznanja u obliku određene „paralelne istorije” dosadašnjem, poznatom istorijatu Udruženja, vezanom uglavnom za njegovu svakodnevnu delatnost, u dokumentima koji beleže pravce delovanja, namere, ideje, želje i razmišljanja njenih članova. Postojeću dokumentaciju, nekad šturu i birokratizovanu, pokušali smo prilikom analiza da obogatimo tako da tekst bude čitljiviji i zanimljiviji. Svesni da se ni jedno istraživanje nikada ne može smatrati konačnim i dovršenim, posebno ovakvo, o radu jednog umetničkog udruženja, očekujemo i njegov prirodni nastavak. Činjenice i izvori povezani su u manje celine, kroz hronološki praćene periode unutar kalendarskih godina, kao i odabrani događaji, pojave i ličnosti, što je sve zajedno bilo u fokusu pažnje. Period o kome je ovde reč (1957–1967), kao početni korak budućeg istraživačkog procesa, ujedno se poklopio, tačnije, pratio je društveni i politički razvoj Jugoslavije, koja se u to vreme interesno otvara prema Zapadu, uz brojne reforme privrede, partije, pa i dramatične promene urbane svakodnevice. Taj period ostao je upamćen i po naglom razvoju svih vrsta umetničkog stvaralaštva i nastajanju umetničkih organizacija, institucija, galerija i muzeja savremene umetnosti širom ondašnje Jugoslavije. Nažalost, istraživanje je proteklo bez razgovora sa svedocima događaja i pojava, što je u velikoj meri nedostajalo u nekim završnim ocenama.

Proces analiziranja dokumentacije Udruženja u ovom periodu bio je tokom rada umrežen i popunjavan praćenjem ondašnjeg konteksta, ne samo društvenog već više paralelnim iščitavanjem literature i hemeroteka, ali i elektronskih izvora kojih, nažalost, i na naše zaprepašćenje, ima daleko najmanje. Za većinu aktera umetničke scene fokusiranog perioda u Vojvodini, na internetu skoro da nema nikakvih podataka ili saznanja, izuzev o najpoznatijim umetnicima tog doba, na primer, o Milanu Konjoviću. Isto važi i za sada već nezaobilaznu Wikipediju, u kojoj je prisutno tek nekoliko najpoznatijih umetnika, dok o ostalim akterima skoro i da nema pomena. Ova činjenica pruža ideju za nastavak istraživanja, pa se pojačano istoriografsko prisustvo na internetu može posmatrati kao novi, izazovni projekat u budućem rada Udruženja.

_***

Hronološka podela delovanja SULUV-a na periode: 1) 1946–1958. Udruženje likovnih umetnika Vojvodine (ULUV); 2) 1958–1976. Udruženje likovnih umetnika Srbije. Podružnica za Vojvodinu (ULUS Podružnica); 3) 1976–1992. ponovo Udruženje likovnih umetnika Vojvodine (ULUV) i 4) od 1992. Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) – bila je odgovarajuća i pogodna početna pozicija za ukupno sagledavanje bogatog, složenog i sadržajnog delovanja ove institucije.

Svaki savremeni umetnik se vrlo brzo, kad se upusti u umetnički život, susreće s problemom dokumentovanja vlastitog rada. Kako vreme brzo prolazi, radova, izložbi i ostalih aktivnosti je, uglavnom, sve više, pa se problem dokumentovanja, posebno u današnje vreme elektronskih medija, dodatno usložnjava – stalno raste. U muzejima i drugim institucijama koje se bave savremenom umetnošću stvar je mnogo jednostavnija, jer se o dokumentaciji  kontinuirano bave zaduženi kustosi. I kada je reč o našim umetničkim udruženjima koja imaju bogat kontinuitet, ali, isto tako, još bogatiji diskontinuitet izbora uprava i umetničkih saveta, sve se usložnjava. Ipak, olakšavajuća okolnost je da su se udruženja od osnivanja, i kasnije, tokom dugogodišnjeg delovanja, u najvećoj meri brinula o svojoj dokumentaciji. Uvid u ranu dokumentaciju Udruženja likovnih umetnika Vojvodine sigurno je doneo nove i nepoznate činjenice i podatke o tadašnjem delovanju, koji će dodatno osvetliti buran period razvoja celokupnog likovnog stvaralaštva u Novom Sadu i Vojvodini, od svojih početka, s kraja pedesetih godina proteklog stoleća, do danas. U isto vreme, pregledom i tumačenjima sačuvanih dokumenata dobili smo i jednu širu sliku umetničkog i društvenog delovanja Udruženja i njegovih članova u okviru opšte, jugoslovenske umetničke scene tog doba. Iz dokumentacije koja je čuvana u prostorijama Udruženja objasniće se i uloga svih složenih umetničkih ali i dru- štvenih aktivnosti, kao i uloga pojedinačnih aktera, koja do danas, i pored više studija, monografija i knjiga, ostaje neispričana priča.

Tokom proteklih decenija, pojave, izložbe i autorski rad prvih posleratnih generacija likovnih umetnika Vojvodine, članova ULUS-a Podružnice za Vojvodinu, već su dobili svoje kvalitetne i detaljne istoriografske reference, prvenstveno u studijama koje su pratile istoimene izložbe u organizaciji Galerije savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Sportsko-poslovnom centru Vojvodina), kao i u radovima drugih istoričara umetnosti i likovnih kritičara. Građa prikupljena u navedenim studijama bila je osnov za detaljan hronološki prikaz izložbenih aktivnosti Podružnice i njenih članova. U isto vreme, publikacije su dokaz o istoriografskom praćenju i ulozi GSLU, kao centralne muzejske ustanove u Vojvodini koja je stručno pratila dešavanja na ondašnjoj likovnoj sceni Pokrajine. Kustosi GSLU koji su obavili ovaj sada već istorijski zadatak, bili su istoričari umetnosti Slobodan Sanader (Donji Meljani kod Podravske Slatine, Hrvatska, 1926 – Novi Sad, 2015), Miloš Arsić, Grozdana Šarčević i Ljiljana Ivanović. Oni su ujedno postavili i temelje savremene umetničke istoriografije posleratne umetnosti u Vojvodini. O delovanju Podružnice u dnevnoj štampi (Dnevnik, Magyar Szó) redovno su pisali istoričari umetnosti i likovni kritičari Miodrag Kujundžić (Beograd, 1926 – Novi Sad, 1998) i Đorđe Jović (Žabari kod Požarevca, 1928 – Novi Sad, 1988), kao i umetnik Jožef Ač (Bačka Topola, 1914 – Novi Sad, 1990). Tokom ovog perioda povremeno se, kao likovni hroničari, javljaju i drugi umetnici, Milivoj Nikolajević i Stojan Trumić. Bez njihovih tekstova, publikovanih u dnevnoj štampi, književnim časopisima i katalozima izložbi, bilo bi teško, pa i nemoguće, rekonstruisati dešavanja na vojvođanskoj likovnoj sceni tog doba.

_***

Kroz svoju istoriju Udruženje je, u tadašnjem društvenom kontekstu (socijalističke) „podele rada”, bilo direktno vezano za opštedruštvenu situaciju i položaj, pa je samim tim pogodan medij za pravilno i pregledno dokumentovanje i istorijsko-umetničko sagledavanje kao svojevrsne platforme za dalja tumačenja, analize i dodatnu istorizaciju u različitim društvenim i umetničkim kontekstima. Kao što, genaralno, ni sam tok istorije razvoja savremene umetnosti nije pravilno smestiti u određene, ponekad čak i zarobljene, stilske i estetske okvire.

Već same godine postojanja Udruženja (75) i rada Galerije (50) zahtevali su da se započne proces sagledavanja delovanja i sklapanja (fragmenata) istorijata kao dugoročne istraživačke akcije u koju će, prirodno, biti uključene i druge institucije. Tako se već na početku istraživačkog procesa nametnula ideja da se u budući sistematičan i dugotrajan rad uključe i Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), Arhiv Vojvodine (AV), Istorijski arhiv Novog Sada (IANS), Akademija umetnosti u Novom Sadu (AUNS), kao i audio i televizijske arhive Radio Novog Sada (RNS) i Televizije Vojvodine (RTV), srpske i mađarske redakcije, kao i brojni pojedinci i članovi njihovih porodica. Pred sadašnjim, a naročito pred budućim istraživačima, naći će se opširna i raznovrsna dokumentacija Udruženja, publikovani katalozi, plakati izložbi, kao i čitav korpus vizuelne građe (fotografije, audio, video i filmski zapisi), koji će, zbog složenosti samog procesa digitalizacije i čitanja, ali i njihovog izuzetnog značaja, predstavljati posebnu istraživačku liniju čitave akcije. Naročita pažnja posvetiće se tekstovima o savremenoj umetnosti koji su nastajali u različitim periodima i bili namenski pisani za kataloge, zbornike radova, časopise i dnevnu štampu. Umetnike i njihove izložbe pratili su istoričari umetnosti i (obrazovani) novinari. Sve to dodatno će usložniti ali i obogatiti proces sagledavanja dokumentacije Udruženja. Kao početni korak u istraživačkom procesu odlučili smo se za jednu skromnu, dokumentarnu publikaciju, usklađenu sa trenutnim finansijskim mogućnostima u teškom i neprijatnom društvenom trenutku epidemije koronavirusa, koja se ove godine obrušila na čitav svet, poremetivši sve tokove, pa i umetničke. Uz to, bili smo pritisnuti i pojavama koje traju već više od pola veka – loša materijalna situacija umetnika, ponekad na granici egzistencije, izostanak brige državnih organa za položaj umetnika, brojna nerešena (socijalna) pitanja umetnika, marginalizacija aktuelnog umetničkog stvaralaštva, kao i čitava lepeza već decenijama nerešenih pitanja vezanih za status umetnika i savremene umetnosti uopšte.

Za ovu priliku, iz bogate dokumentarne i umetničke građe, odabrali smo samo njene krajnje redukovane fragmente – dokumenta, fotografije i štampani materijal (katalozi u izdanju Podružnice i plakati), kako bi se, bar delimično, i vizuelno mapiralo sve ono što su stvorili umetnici, kao kičma delovanja i trajanja samog Udruženja. U svakom slučaju, ovaj projekat je tek početni korak u procesu beleženja, analiziranja i izučavanja dokumentacionog materijala SULUV-a koji će uslediti u narednim godinama. Svi podaci u tekstu koji sledi potiču iz autentičnih dokumenata koji su sačuvani u arhivi SULUV-a.

1957.

Neki od najznačajnijih dokumenata iz 1957. godine vezani su za osnivanje ULUS-a. Podružnice za Vojvodinu. Prvi dokument (br. 7 od 12. septembra 1957) je Potvrda o izboru sekretarijata Podružnice, a iz beogradske centrale ULUS-a, 24. oktobra (br. 1754) stiže Dopis o formiranju ULUS-a za APV sa detaljnim uputstvima o organizovanju. Nekoliko dana pre zvaničnog osnivanja – 25. septembra 1957, u dokumentu br. 10/57 – upućen je dopis predsedniku Gradskog narodnog odbora Novog Sada, gde se, u nekoliko tačaka, najavljuju neki od pravaca budućeg delovanja. Već u prvim dokumentima pokreću se pitanja koja će biti aktuelna i tokom narednih decenija – gradske izložbene sale, izložbena politika, obrazovanje i usavršavanje, socijalni status umetnika, saradnja sa ostalim jugoslovenskim udruženjima likovnih umetnika, kao i pitanje izgradnje ili adaptacija postojećih prostora za slikarske ateljee. Već neko vreme, kaže se u dopisu, nema redovnih izložbi savremenih likovnih umetnika, sasvim je slaba izlagačka produkcija pa stoga „publika ne razvija interes i ukus”, dok dvadesetak aktivnih umetnika nema obezbeđen prostor za rad pa se predlaže adaptacija tavanskih prostora za ateljee, uz ranije navedene objekte u centru grada u državnom, ali i u privatnom vlasništvu.

Usledila je zvanična registracija Podružnice ULUS-a za APV, odobrena na Skupštini Podružnice održanoj 2. novembra 1957. godine. Zapisnik sa Skupštine zaveden je nešto kasnije, 18. novembra (dokument br. 17/57). Na Skupštini – sa tri tačke dnevnog reda: Izbor sekretarijata Podružnice, Izložba Likovni umetnici Vojvodine, Ostalo – prisustvovalo je 15 umetnika – Radmila Graovac, Milan Kečić, Ankica Oprešnik, Milan Kerac, Mirjana Šipoš, Emil Bob, Jožef Ač, Bogumil Karlavaris, Ivan Jakobčić, Stevan Maksimović, Milivoj Nikolajević, Milorad Balać, Dušan Milovanović, Gabor Almaši i Pal Petrik. Za sekretara Podružnice izabran je Bogumil Karlavaris (Perlez, 1924 – Novi Sad, 2010), a za predsednicu vajarka Radmila Graovac (Vučitrn, 1920 – Beograd, 2011), što rečito govori o novom mestu i ulozi žena u socijalističkom društvu. Ona je samo nekoliko godina ranije (1953) diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu kod prof. Sretena Stojanovića, Tome Rosandića i Ilije Kolarovića, da bi, od tada do1976, radila kao profesor vajarstva i keramike na Višoj pedagoškoj školi i bila aktivan član Podružnice u Novom Sadu.

Godinu dana po osnivanju, Podružnica je uputila predlog rada i budžeta za sledeću, 1959. godinu, Savetu za kulturu Opštinskog narodnog odbora Novog Sada (dokumenta br. 48/58. od 8. oktobra 1958). U predlogu rada ističu se: započinjanje akcije pronalaženja prostora za Izložbenu salu, problematika otkupa umetničkih dela i pitanje umetničkih kolonija u Vojvodini, gde je aktivno 33 umetnika, a 22 u Novom Sadu. Treba učiniti napor, podvlači se u ovom dopisu, da se premosti nesporazum između umetnika i širih slojeva (društva) na taj način što bi se umetničke slike češće pojavljivale u radnim kolektivima (i javnosti), što bi se umetnicima omogućavao rad koji je koristan za privredu a, u isto vreme, treba tražiti i nove oblike prodaje umetničkih dela.

Jedna od najzanimljivijih akcija Podružnice tokom druge polovine 1957. godine bila je svakako organizacija Umetničke lutrije, kojom su umetnici hteli da pomognu svoju inicijativu oko podizanja posebne Izložbene zgrade ili pak uređivanja određenog prostora u gradu koji bi služio za povremene samostalne i, posebno, kolektivne izložbe članova. Akcija je započela slanjem zahteva i molbi različitim nadležnim državnim organima, kao i brojnim dopisima srezovima ili njihovim sekretarijatima za finansije Novog Sada, Zrenjanina, Sente, Subotice, Sombora i Sremske Mitrovice. Sličan dopis upućen je i Sekretarijatu za finansije FNRJ s napomenom da je već započeto prikupljanje slika, skulptura i grafika umetnika iz Beograda i Novog Sada. Čitava složena ali ne i preduga akcija oko Umetničke lutrije kulminirala je potpisivanjem ugovora između ULUS-a Podružnice za Vojvodinu i Jugoslovenske lutrije – filijale za APV 16. decembra 1957, u kome se detaljno, kroz dvadesetak tačaka, ugovorne strane obavezuju na preciznu primenu dogovora u procesu Umetničke lutrije, i utvrđuju način raspodele sredstava. Posebno je zanimljiv Spisak slika-umetničkih radova (ulja i tempere na platnu i kartonu, grafike i crteži), dobitaka na Umetničkoj lutriji koja će biti održana u Novom Sadu, od 26. decembra 1957. do 26. januara 1958. Na spisku su radovi 45 umetnika iz Beograda i Novog Sada, same elite likovnog života ondašnje zemlje, o čemu govori poslednji dokument bez broja iz 1957. Na prikupljanju dela radilo se prethodnih nekoliko meseci, o čemu govore brojni dopisi. I u kasnijem vremenu bilo je sličnih pokušaja koji su išli u pravcu olakšavanja i pojednostavljivanja prodaje i javne nabavke umetničkih dela, ali i praktični predlozi koji se tiču svakodnevnih problema umetnika članova, recimo onaj o otvaranju specijalizovane prodavnice slikarskog materijala do koga su umetnici teško dolazili.

Jedan deo dokumenata govori o aktivnostima Podružnice koje su usmerene u pravcu dogovora sa odgovarajućim (radnim) organizacijama  radi obezbeđivanja umetničkih poslova za članove, na primer, Ugovor za izvođenje umetničkih radova na Novosadskom sajmu, gde se kroz lobiranje zalaže za veću vidljivost rada članova, ali i obezbeđivanje poslova koji bi omogućili egzistenciju umetnika. U istom pravcu zanimljiva je i namera Podružnice da se započne ostvarivanje tzv. sinteze u umetnosti, odnosno, da se prilikom podizanja novih društvenih objekata (škola, sala, poslovnih zgrada itd.) ponudi izrada umetničkih dela koja bi ukrašavala enterijere i eksterijere novih objekata (u Šidu, Novom Sadu itd.). Najrečitiji primer je ponuda za besplatno ukrašavanje nove novosadske Osmogodišnje škole „Đorđe Natošević” gde se, u dopisu (br. 20/57 od 19. novembra 1957), daje ponuda za izradu 10 mozaika različitih formata, 1 zgrafito slike na dvorišnoj fasadi, 6 al seco slika u kabinetima i učionicama, 3 tapiserije (najpovoljniji materijali), 10 slika koje bi ukrašavale zbornicu i direktorsku kancelariju, kao i 1 skulptura predviđena ispred samog objekta. Procena koju je Podružnica dala odnosila se isključivo na vrednost materijala, dok bi umetnička izrada bila izvedena bez nadoknade za zainteresovane članove Udruženja. Koliko je poznato, ovaj ambiciozni projekat nije do kraja ostvaren ali je, nešto kasnije, u školi izvedeno nekoliko zidnih slika (S. Maksimović, B. Petrović), dok je u holu postavljen gipsani odlivak Đorđa Natoševića, predratni rad vajara Karla Baranjija, čiji se original nalazi na fasadi Učiteljskog doma na rubu Dunavskog parka. Tako su članovi Podružnice pokazali naglašeno interesovanje za veću vidljivost i prisustvo umetničkih dela u svakodnevnom životu, ali i da se obezbede dodatni poslovi umetnicima.

O problemima ostvarivanja prava na socijalno osiguranje umetnika govori dopis centrale ULUS-a svojoj novosadskoj Podružnici (br. 2225 od 20. decembra 1957) s molbom da dostavi podatke o vajaru Dejanu Bešlinu (Ada, 1897 – Loznica, 1968), koji je danas skoro potpuno zaboravljen, mada je pre i posle rata izveo veći broj vajarskih radova, bista i javnih spomenika posvećenih članovima dinastije Karađorđević. Dopis kazuje da su umetnička udruženja bila lišena ideoloških predrasuda i da su se, bar povremeno, zalagala i za svoje članove koji nisu bili omiljeni u ondašnjem društvenom, komunističkom establišmentu. Ipak, izveštaj koji je Podružnica dostavila beogradskoj centrali (br. 4/58 od 1. februara 1958) govori da nisu uspeli, i pored dobre volje i raspitivanja više kolega, da saznaju detaljnije podatke o životu i radu vajara D. Bešlina.

Podružnica je izdavala i potvrde o vrednosti umetničkih dela, kao u slučaju zahteva A. Oprešnik i M. Kerca koji svoje grafike šalju za Holandiju (dokument br. 15/57 od 22. oktobra 1957). Tokom te godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

Pomenuta izložba Likovni umetnici Vojvodine, održana je ubrzo u zgradi Direkcije kanala Dunav-Tisa-Dunav u periodu 15–25. decembar 1957. Na izložbi su učestvovali svih dvadeset umetnika članova Podružnice: Ač, Balać, Bob, Graovac, Ilijević, Jakobčić, Karlavaris, Kečić, Kerac, Konjović, Lakić, Maksimović, Milovanović, Nikolajević, Nikolić, Oprešnik, Petrik, Šafranj, Šipoš i Trumić. Izložbu su pratile i (reklamne) aktivnosti – ponuda za otkup određenim institucijama i organizacijama, zbog čega je pri samoj izložbi oformljena Komisija za otkup, koja u dopisu od 21. decembra 1957. predlaže Pokrajinskom komitetu Saveza komunista Jugoslavije (PK SKJ) da otkupi radove Konjovića, Ača, Graovca, Kerca, Lakića i Maksimovića. Još nekoliko dokumenata donosi informacije o gostovanju ove izložbe, u nešto smanjenom obimu, u Bačkom Petrovcu, Bačkoj Palanci i Odžacima, što govori o ranim namerama i konkretnim poduhvatima Podružnice za svojevrsnu decentralizaciju umetničkog života koji bi obuhvatio i manje vojvođanske sredine u kojima su takve izlagačke manifestacije bile prava retkost. Sledeće godine, slična postava slikara članova Podružnice priređuje Izložbu likovnih umetnika Vojvodine kao i Izložbu Udruženja likovnih umetnika. Podružnice za Vojvodinu u Galeriji Matice srpske.

1958.

Tokom ove godine članovi Podružnice izradili su elaborate O problemima likovnog života u APV, kao neku vrstu programske osnove svog delovanja. U elaboratima se, u kratkim crtama, daju određeni podaci o Podružnici i razmatraju pojedini problemi likovnog života sa predlozima za rešavanje – Društvena uslovljenost krize u umetnosti, Broj umetnika, izložbi i izložbenih prostorija u Pokrajini, Materijalna baza likovne umetnosti u Vojvodini, Materijalno stanje umetnosti i uslovi rada, Problemi vaspitanja za likovne umetnosti i Slikarske kolonije. Kako se čini, u izradi elaborata učestvovalo je više umetnika a njihova poglavlja ujedno će, svojim sadržajima i predlozima, najaviti ključne aktivnosti i pravce delovanja Podružnice u narednim godinama, pa i decenijama.

U aprilu se upućuje dopis supruzi slikara Save Ipića (Novi Sad, 1894 –14. april 1958) s predlogom da mu se organizuje retrospektivna izložba uz prigodan katalog (br. 24/58 od 29. aprila 1958). Dopis govori o namerama Podružnice da odgovorno deluje na beleženju rada i delovanja svojih preminulih članova.

Tri su osnovne preporuke donete na Plenumu Podružnice ULUS-a za Vojvodinu 5. marta 1958. – o otkupu umetničkih dela, o sintezi likovnih umetnosti i arhitekture i o podizanju spomenika. Dok su prve dve preporuke već sadržane u nekim od prethodnih dokumenata, preporuka o podizanju spomenika i neophodnosti organizovanja konkursa bila je novost. Samo izuzetno, kada su u pitanju biste i manji spomenici, kaže se u njoj, radove raditi bez konkursa, inače u načelu svi spomenici treba da se izrađuju putem konkursa. Isto tako, samo republičke i pokrajinske komisije mogu odobriti pristupanje radovima za podizanje spomenika i ni jedno drugo telo ne može donositi konačne odluke o značajnim pitanjima kao što su spomenici u javnom prostoru.

U maju 1958. Podružnica je dobila dokument koji potvrđuje odobrenje Pokrajinskog SUP-a, nadležnost za udruženja, za osnivanje i rad Podružnice SULUV-a za Vojvodinu sa sedištem u Zmaj-Jovinoj ulici br. 21 u Novom Sadu (br. 29/150 od 9. maja 1958). Potom su usledili dopisi centrali, Službenom glasniku, zahtev za izradu pečata i sl. Istog meseca prihvaćen je predlog Saveta za kulturu Opštine Novi Sad o pitanjima slikarskih kolonija i Trijenalu skulpture u Novom Sadu (br. 31/58 od 23. maja 1958).

Nedatovan dokument, pisan rukom, jeste Zapisnik godišnje skupštine Podružnice ULUS-a za Vojvodinu, iz koga se saznaje sastav nove uprave koja je izabrana aklamacijom: predsednik M. Kečić, dva potpredsednika R. Graovac i A. Lakić, sekretar B. Karlavaris, blagajnik M. Kerac. Nastavljaju se aktivnosti Podružnice radi obezbeđivanja ateljea za svoje članove. Kratak dopis Opštinskom narodnom odboru (br. 39/58 od 8. oktobra 1958), pored molbe da se obezbedi više ateljea za umetnike, donosi nekoliko zanimljivih podataka – Podružnica ima 22 umetnika a uskoro će ih biti još desetak, dok na Tvrđavi već radi devet umetnika. Dopisom upravi Petrovaradinske tvrđave (br. 52 od 31. decembra 1958) moli se da se obezbedi atelje za slikarku Bogdanku Poznanović.

Godina je okončana na Izložbi likovnih umetnika Vojvodine, održanoj u Galeriji Matice srpske (7–17. decembar 1958), samo godinu dana po njenom otvaranju, svoje radove izlagalo je 29 umetnika – Antonović, Ač, Balać, Bob, Vanjek, Vrsajkov, Graovac, Ilijević, Jakobčić, Karlavaris, Kečić, Kerac, Konjović, Lakić, Leskovac, Maksimović, Milovanović, Miškov, Nikolajević, Nikolić, Oprešnik, Petrik, Petrović, Tabaković, Tatar, Trumić, Šafranj, Šipoš i Feješ. O izložbi u dnevnoj štampi pisali su Miodrag Kujundžić (Dnevnik, 14. decembar 1958) i Dinko Davidov (Borba, 26. decembar 1958).

Sačuvan je i prvi Izveštaj o radu koji je članstvu podneo Sekretarijat ULUS-a za Vojvodinu za period od marta 1958. do februara 1959. godine. Odmah na početku podvlači se da se broj članova povećao na 34 (protekle godine bilo je 22), dok je jedan od važnijih problema koji su razmatrani na više sastanaka ideja i preporuka Saveta za kulturu Srbije o sintezi likovnih umetnosti i arhitekture, podizanju spomenika, putujućim izložbama, pitanjima mecenstva, problemima izložbene sale, organizovanju godišnjih izložbi, aktivnostima oko pronalaženja poslova za članove Podružnice. Primer je detaljan koncept dokumentarne izložbe razvoja poljoprivrede i zadrugarstva Vojvodine, koji je Sekretarijat poslao Savezu zemljoradničkih zadruga APV (br. 42/58 od 13. oktobra 1958). Jesenja izložba u Galeriji Matice srpske, kaže se u izveštaju, bila je uspešno organizovana, dok su brojni članovi Podružnice izlagali u Beogradu, Novom Sadu i u drugim mestima i učestvovali na više kolonija. N. Graovac je dobio stipendiju „Moša Pijade” a J. Soldatović prestižnu nagradu dnevnog lista Politika. Umetnici su sarađivali sa nadležnim organima, naročito u predizbornoj kampanji, na izradi plakata ali saradnja sa UPIDIV-om i Društvom arhitekata sasvim je skromna, skoro nikakva. Iz blagajne su davane pozajmice koje nisu uvek redovno vraćane. Na rešavanjima ovih i drugih pitanja ubuduće će više raditi novi Sekretarijat Udruženja. I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1959.

Godina je započela skupštinom Podružnice 1. februara na kojoj je izabrano novo rukovodstvo –  predsednik S. Maksimović, potpredsednica R. Graovac, sekretar B. Karlavaris i blagajnik M. Kerac. Iste godine članstvo je povećano na 34 umetnika, započeta je saradnja sa umetničkim udruženjima Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore.

Dve značajne izložbe organizovala je Podružnica za Vojvodinu tokom 1959. godine – Izložba Vojvođanski pejzaž, u Galeriji Matice srpske (maj–jun), gde su, pored radova članova, izložena i slikarska dela starijih vojvođanskih umetnika (V. Pomorišac, I. Radović, S. Šumanović, B. Šuput), kao i savremenika koji su poticali iz Vojvodine (F. Soretić, D. Stojanović Sip, I. Tabaković).

Jedan od važnijih dokumenata iz te godine je Program rada za jesen 1959. i za 1960. godinu (br. 67/59. od 30. oktobra 1959), koji je Podružnica dostavila nadležnom Savetu za kulturu APV. U Programu rada detaljno je izvešteno o započinjanju saradnje sa likovnim udruženjima drugih republika i posebno najavljeno za sledeću godinu više izložbenih programa za koje se očekuju i određena sredstva – gostovanje izložbe likovnih umetnika Vojvodine u Titogradu, Sarajevu, Ljubljani i Skoplju, najava jesenje izložbe za 1960. godinu članova Podružnice u Novom Sadu i u nekom od gradova Vojvodine, kao i učešće izabranih članova na dugoočekivanom Kongresu likovnih umetnika Jugoslavije u Ljubljani. Sve izložbene aktivnosti i same izložbe biće organizovane o trošku Podružnice, dok se od domaćina očekuje odgovarajući prostor i slobodan termin, kao i štampanje pozivnica.

Svakako je najveći izložbeni događaj obimna Izložba članova ULUS-a. Podružnice za Vojvodinu, organizovana u čast petnaest godina od oslobođenja Novog Sada u Galeriji Matice srpske (23. oktobar – 5. novembar 1959). Pripremu ove izložbe pratila je i odgovarajuća dokumentacija vezana za porudžbinu kataloga, štampanje pozivnica, plakata, transport radova, dopise u vezi sa otkupom radova sa izložbe itd. Na izložbi sa po više radova učestvovali su svi članovi (33) – Antonović, Ač, Balać, Bob, Beneš, Vanjek, Vrsajkov, Graovac, K. Ilijević, Jakobčić, Karlavaris, Kečić, Kerac, Konjović, Lakić, Leskovac, Maksimović, Milovanović, Miškov, Mojak, Nikolajević, O. Nikolić, A. Oprešnik, Petrik, Petrović, B. Poznanović, Silađi, H. Sivč-Janjuš, Tatar, Trumić, Šafranj, M. Šipoš, Feješ. Izložbu je pratio skroman katalog sa spiskom umetnika i izloženim radovima. O izložbi su pisali Jožef Ač (Magyar Szó, 29. oktobar 1959), Stevan Stanić i Miodrag Kujundžić (Dnevnik, 1. i 5. novembar 1959). I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1960.

Prva godina sedme decenije protekla je sasvim u znaku intenzivnog predstavljanja izložbe Savremena likovna umetnost u Vojvodini u Sarajevu, Titogradu, Skoplju i Ljubljani, kao republičkim centrima Jugoslavije. Organizovana je u saradnji ULUS-a, Podružnice za Vojvodinu sa republičkim umetničkim udruženjima – Udruženjem likovnih umetnika Bosne i Hercegovine u Izložbenom paviljonu u Sarajevu (1–10. mart 1960); Udruženjem likovnih umetnika Crne Gore u Umetničkom paviljonu u Titogradu (13–20. maj 1960); Društvom na likovnite umetnici na Makedonija u Umetničkom paviljonu pod Kaletom (8–18. jun 1960), uzvratna izložba usledila je u Galeriji Matice srpske (10–20. novembar 1960); U saradnji sa Društvom slovenskih likovnih umetnikov u Jakopičevom paviljonu u Ljubljani (19. decembar 1960–3. januar 1961), kao uzvratna izložba slovenačkih umetnika u Galeriji Matice srpske (jesen 1959). Na ovim izložbama učestvovalo je 22 člana Podružnice. Na 1. Jugoslovenskom bijenalu mladih u Rijeci učestvovalo je više članova Podružnice (jun–septembar 1960), dok dogovori sa Udruženjem umetnika u Prištini nisu realizovani. Tokom leta Podružnica je organizovala, verovatno po prvi put, izložbu nekog stranog umetnika, argentinskog slikara Roberta Kupara. Uz određenu pomoć i preporuke Podružnice više članova imalo je samostalne izložbe u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Subotici, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Zagrebu (Trumić, Milovanović, Petrović, Karlavaris, Konjović, Vanjek, Ilijević). Godina će ostati upamćena po brojnim izložbama članova Podružnice u drugim jugoslovenskim sredinama što je svakako plod šire državne akcije da se uspostavi saradnja između republičkih udruženja likovnih umetnika.

Obiman izveštaj i zapisnik sa redovne Godišnje skupštine održane 4. decembra 1960. donosi prikaz delatnosti Podružnice u periodu 15. februar – 4. decembar 1960. U njemu se konstatuje da se rad odvijao u tri pravca: na afirmaciji vojvođanske likovne umetnosti kao i izložbenih aktivnosti uopšte, na rešavanju problema izložbene politike i izložbenih prostora (sale) u Novom Sadu, kao i napori za poboljšanje uslova rada umetnika članova Podružnice. U izveštaju se konstatuje da su izložbe umetnika članova Podružnice u Sarajevu, Titogradu, Skoplju i Ljubljani u tim sredinama primljene veoma toplo, što je doprinelo da se savremena umetnost Vojvodine još više ceni u drugim umetničkim centrima Jugoslavije. U nastavku Izveštaja sugeriše se umetnicima da uzmu veće učešće u (republičkim i saveznim) konkursima za nagrade i stipendije, komentariše se neuspela inicijativa da se na lokalnom nivou osnuje nagrada za likovnu umetnost i podstiču se napori da se o savremenoj likovnoj umetnosti Vojvodine i umetnicima koji tu stvaraju piše češće u dnevnim novinama i stručnoj literaturi. Nastavlja se inicijativa da se poboljša status umetnika, putem obezbeđivanja ateljea, organizovanja otkupa umetničkih radova, kao i uključivanja u izradu dekorativnih programa za ukrašavanje novih javnih objekata u Novom Sadu i u drugim gradovima Pokrajine. Možda, po prvi put, pojavljuje se i deo koji govori o problemima ideološke borbe u oblasti umetnosti gde se pledira za široku aktivnost samih umetnika, bez administrativnog uplitanja u njihov rad, i iznosi stav da o problemima umetnosti i umetnika oni sami treba da razgovaraju među sobom, što se može tumačiti kao svojevrsni početak borbe Udruženja i umetnika okupljenih oko njega za veću autonomiju umetničkog stvaralaštva.

Dok su se kasnije istorijsko-umetničke studije o umetnosti ovog perioda koncentrisale skoro isključivo na problematiku likovnih, pa i teoretskih postavki savremenih umetnika i njihovih radova (i perioda rada), paralelno teče uporna i dosledna, mada ne preglasna, borba za neka od ključnih esnafskih i profesionalnih pitanja koja će ostati u vidokrugu delovanja Udruženja dugi niz godina, a u modifikovanim verzijama neka od njih traju do danas i pored ogromnih promena što su ih društvo i tok savremene umetnosti doživeli u proteklih, sada već, pola veka. Aktivno jezgro od petnaestak umetnika bilo je nosilac svih ideja i realizacija tih godina. Organizacija gostovanja u glavnim gradovima republika verovatno je bila prilično komplikovana i zahtevala predan rad na rešavanju problema, dogovore o terminima, prevozu, štampanju propratnih materijala i organizovanju čitavog niza drugih poslova.

U drugom dokumentu od 14. decembra 1960. napominje se da je uspešno otpočeo rad na otkupu umetničkih dela za račun Saveta za kulturu APV (Skupštinu), gde je komisija u sastavu Olga Mikić, kustos i Radivoje Kovačević, pomoćnik upravnika Galerije Matice srpske sa predstavnikom Saveta, odlučila da se otkupe slike Ača, Vanjeka, Vrsajkova, Kerca, Mirjane Šipoš i skulptura Radmile Graovac.

Godina je okončana velikom Izložbom likovnih umetnika Vojvodine u Galeriji Matice srpske (25. novembar –15. decembar 1960) na kojoj je svoje radove predstavilo 22 člana Podružnice – Ač, Balaž, Bob, Vanjek, Vrsajkov, Graovac, K. Ilijević, Jakobčić, Karlavaris, Kečić, Kerac, Konjović, Maksimović, Milovanović, M. Mareš, Miškov, Nikolajević, O. Nikolić, A. Oprešnik, H. Sivč, Tatar, Trumić, M. Šipoš. Izložbu je pratio skroman katalog sa spiskom umetnika i izloženim radovima. O izložbi su u dnevnoj štampi pisali Miodrag Kujundžić (Dnevnik, 4. decembar 1960) i Jožef Ač (Magyar Szó, 22. decembar 1960). I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1961.

Brojna su dokumenta koja čine opširnu prepisku sa Udruženjima likovnih umetnika drugih republika – Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije – vezanu za protekle izložbe Vojvođanske savremene umetnosti organizovane u njihovim glavnim gradovima, povodom razmena izložbi i kataloga, uzvratnih izložbi itd. U dopisu beogradskoj centrali ULUS-a (dok. br. 14/61 od 2. marta 1961) izražava se zabrinutost zbog, navodno, neravnopravnog tretmana i zapostavljanja umetnika iz Pokrajine, u izboru radova za izložbe, na konkursima, stipendijama itd.

Interesantna je prepiska povodom organizovanja Fonda za unapređenje likovne umetnosti i estetskog uređenja grada, kako se taj predlog zvanično zvao, sa Kulturno prosvetnom zajednicom opštine Novi Sad, u kojoj se raspravlja o predlozima za rad, izradi Pravilnika i prateće dokumentacije, budžetu i sl. Po dokumentima se vidi da su umetnici želeli da se u većoj meri angažuju na ulepšavanju grada, kao i da uspostave neka pravila za ukrašavanje novih zgrada u društvenom vlasništvu. Kako izgleda, organizovanje ove komisije, bar pod ovim nazivom, nije dalo konkretnije razultate. Ipak, u narednom periodu bilo je nekoliko pozitivnih primera saradnje (tzv. sinteze) prilikom gradnje javnih zgrada, o čemu govori i prepiska povodom ukrašavanja nove zgrade Studija M. Rukovodstvo Radio Novog Sada se, na predlog autora zgrade arh. Pavla Žilnika, obratilo Podružnici sa zahtevom da umetnici izrade dva murala, veliki, preko čitavog zida u holu na spratu, i manji, u prizemnom holu, kao i fontanu na trgu koji je nastao povlačenjem zgrade u središte parcele. Mural je kasnije izveo Stevan Maksimović, tapiseriju u prizemlju Boško Petrović, a skulpturu-fontanu Jovan Soldatović. Slučajevi „sinteze” likovnih umetnosti i arhitekture u narednim decenijama često su urađali plodom, mada ne zaslugom nekih komisija, već u direktnoj saradnji samih investitora i korisnika zgrada i Podružnice.

Sastanci Udruženja, na kojima se raspravljalo o različitim, uglavnom cehovskim pitanjima, održavani su u prostorijama Više pedagoške škole i Galerije Matice srpske, u februaru, septembru, oktobru i decembru. Tokom ove godine u značajnoj je meri pojačan i otkup umetničkih radova, uglavnom od strane Pokrajine, a pojavljuju se i štampani katalozi samostalnih i kolektivnih izložbi. Pozivaju se članovi da učestvuju na kolektivnim izložbama u Subotici, Senti, Kikindi, Sremskoj Mitrovici, što rečito govori o ranoj želji za decentralizacijom umetničkih događanja, pa su predviđene izložbe, zajedno sa postojećim kolonijama, još jedan korak u tom pravcu.

Podružnica je u oktobru organizovala Izložbu u čast dvadesetogodišnjice revolucije u Galeriji Matice srpske, na kojoj je učestvovao veći broj umetnika, članova Podružnice. Godina je okončana velikom Izložbom likovnih umetnika Vojvodine u Galeriji Matice srpske (5–25. decembar 1961) na kojoj je, kao i protekle godine, učestvovalo 22 člana Podružnice – Ač, Balaž, Bob, Vanjek, Vrsajkov, Graovac, K. Ilijević, Jakobčić, Karlavaris, Kečić, Kerac, Konjović, Maksimović, Milovanović, M. Mareš, Miškov, Nikolajević, O. Nikolić, A. Oprešnik, H. Sivč, Tatar, Trumić, M. Šipoš. Izložbu je pratio skroman katalog sa spiskom umetnika i izloženim radovima. O izložbi su u dnevnoj štampi pisali Stevan Stanić (Dnevnik, 12. decembar 1961) i Jožef Ač (Magyar Szó, 17. decembar 1961). I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1962.

Sva dokumentacija iz ovog perioda u značajnoj meri je uniformisana – sve više koristi se ista vrsta hartije, pečati, zaglavlja itd. U više navrata sugerisano je članovima da otpočnu prikupljanje dokumentacije o vlastitom delovanju, jer se ukazala potreba za sveobuhvatnim prikazom rada umetnika.

Jedan od važnijih dokumenata u ovoj godine bio je Izveštaj o radu ULUS-a, Podružnice za Vojvodinu u periodu od 4. decembra 1960. do 18. februara 1962, kada ga je usvojio Plenum Podružnice. U Izveštaju se kaže da se rad Podružnice, kao i ranijih godina, odvijao u tri pravca – rad na afirmisanju vojvođanske likovne umetnosti i izložbenih aktivnosti uopšte, rešavanje problema izložbene politike i izložbene sale u Novom Sadu i pružanje pomoći članovima Podružnice da poboljšaju uslove rada. „Iako su naši članovi”, kaže se dalje u Izveštaju, „tokom ovog perioda izlagali na svim većim izložbama jugoslovenske umetnosti u zemlji, kao i na Oktobarskom salonu, zbog nerešenih pitanja izložbene politike u Novom Sadu, broj izlagača iz Vojvodine neprekidno opada, dok čak ni grupne izložbe nisu izuzetno primljene od strane publike i štampe, pa je ovo prilika da se Podružnica, po prvi put, postavi kritički prema stavu naše štampe i radio stanica u odnosu na popularisanje i tačno informisanje naše javnosti”. Svakako je zanimljiva i tema kojom se pokreće pitanje organizovanja jedne prodajne galerije slika, ali je prisutan i kritički ton prema izlagačkoj praksi u gradu. Predlaže se takođe da se u gradu oforme dve izložbene sale, jedna manja za samostalne, i veća dvorana za reprezentativne izložbe. Mnoge institucije i organizacije pojavljuju se kao organizatori izložbenih aktivnosti s velikim pretenzijama, a dalje se komentariše i neodređenost u politici izlaganja, nedoslednost otkupnih komisija, prodor amaterizma i kriza pravilnog rada na likovnom vaspitanju odraslih itd. Podružnica je predlagala Opštini da formira i dva fonda, jedan za unapređenje likovne delatnosti (stipendije, studijska putovanja) i drugi fond za estetsko uređenje grada, u koji bi se ulagao određeni procenat od svih investicija u gradu, a služio bi za sva estetska rešenja u gradskom prostoru, kao što su javni spomenici, fontane, dekoracija na zgradama i u njihovim enterijerima, bar u najreprezentativnijim objektima.

Posle više izložbi koje su imale uzvratni karakter, godine 1962. pojačava se organizovanje samostalnih izložbi slikara iz drugih sredina u prostoru Galerije Matice srpske (Jordan Vasilij, Miha Dovjak, Franc Slana, Ivan Šubić). Ovu saradnju svakako delimično sugerišu i kompletno finansiraju nadležni državni organi, u ovom slučaju Sekretarijat za kulturu APV.

Najznačajniji događaj koji je organizovala Podružnica bio je I skup slikara Jugoslavije održan u Subotici, 28–30. septembra 1961. Dokumenti i prepiska sa umetnicima i likovnim kritičarima tiču se organizacionih problema. Sa skupa je objavljena i publikacija/koreferati sa tekstovima Miodraga Protića (Savremeno jugoslovensko slikarstvo), Side Marjanović (Tradicija i savremeno jugoslovensko slikarstvo), Zorana Dideka (Angažovanost likovne umetnosti), Stojana Ćelića (Motiv i objekat u savremenom slikarstvu), Danice Abramović (Jugoslovenski slikarski centri i njihove međusobne veze), Alenke Gerlović (Problemi kulturne politike), Jovana Dimovskog (Odnos štafelajnog i dekorativnog slikarstva), Miloša Bajića (Problemi sinteze kod nas), Jožefa Ača (Umetničke kolonije i savremeno slikarstvo kod nas) i Stojana Trumića (Kontinuitet srpskog slikarstva u Vojvodini).

U ovoj godini napisan je još jedan važan elaborat – O problemima likovnog života u Novom Sadu – u kome se daju predlozi uz obimne analize problematike samih ciljeva akcije, izrade Pravilnika Komisije za likovna pitanja, kao i preporuke (nadležnom) Savetu za kulturu APV u vezi sa strategijom otkupa, likovnim obrazovanjem itd.

Da bi se dala podrška umetnicima u rešavanju problema radnog prostora, Muzej grada Novog Sada je, u Atrijumu Topovnjače na Petrovaradinskoj tvrđavi, organizovao izložbu Iz ateljea novosadskih umetnika (jun 1961), na kojoj su učestvovali isključivo umetnici članovi Podružnice.

Godina je već tradicionalno okončana velikom Izložbom Udruženja likovnih umetnika Srbije. Podružnica za Vojvodinu u Galeriji Matice srpske (25. novembar–20. decembra 1962), na kojoj je sa svojim radovima, kao i protekle godine, učestvovalo 22 člana Podružnice – Ač, Balaž, Bob, Vanjek, Vrsajkov, Graovac, K. Ilijević, Jakobčić, Karlavaris, Kečić, Kerac, Konjović, Maksimović, Milovanović, M. Mareš, Miškov, Nikolajević, O. Nikolić, A. Oprešnik, H. Sivč, Tatar, Trumić, M. Šipoš. Po prvi put izložbu je pratio nešto obimniji katalog, sa crno-belim ilustracijama (32 str.; ilustr.: 20 x 12 cm), uz predgovor Stevana Stanića. O izložbi je u dnevnoj štampi pisao Miodrag Kujundžić (Dnevnik, 19. decembar 1962). I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1963.

Godina je započela Godišnjom skupštinom Podružnice i izveštajem/zapisnikom o njenom radu (dok. br. 2/62), održanom 13. januara 1963. u prostorijama Galerije Matice srpske. Zapisnik donosi uobičajene podatke o radu u protekloj godini i napominje da je broj članova Podružnice, u međuvremenu, povećan na 41 umetnika. Plenumi Podružnice na kojima je učestvovalo više članova, uvek blizu dvadeset, održani su u istom prostoru 14. aprila, 6. maja, 31. avgusta i 1. oktobra i na njima se raspravljalo u tekućim pitanjima rada i delovanja Podružnice i njenih članova.

Postoji prepiska sa nadležnim Sekretarijatom unutrašnjih poslova povodom odlaska Tivadara Vanjeka u Brisel kao predstavnika grupe umetnika koja tamo izlaže u februaru 1963. Na izložbi učestvuju Nikola Graovac, Milivoj Nikolajević, Milan Kečić, Milan Kerac i Ankica Oprešnik.

Modifikovana izložba Savremeno slikarstvo u Vojvodini gostovala je tokom februara i marta u Splitu, u izložbenom prostoru Udruženja likovnih umetnika Hrvatske. Podružnica za Dalmaciju. Nešto kasnije, tokom proleća, Podružnica je poslala skraćenu verziju svoje Jesenje izložbe iz prethodne godine, sa 42 rada, u Vršac (Narodni muzej) i Sremsku Mitrovicu (Muzej Srema). Podružnica je organizovala i gostujuću izložbu vajara Koste Angeli Radovanija u periodu 1–10. jun 1963. u Galeriji Matice srpske. Izložbu je videlo 1235 posetilaca, što je za to vreme bila respektabilna poseta.

Tokom 1963. godine Podružnica se aktivno uključila u već započetu saradnju sa drugim organizacijama i institucijama oko ukrašavanja javnih objekata kao i članstva umetnika u komisijama za uređenje gradskih prostora. Tako su u Komisiju za estetsko unapređenje univerzitetskih zgrada i prostorija u Novom Sadu, u ime Podružnice, imenovani Radmila Graovac, Aleksandar Lakić i Boško Petrović. U dopisu Radničkom univerzitetu (arh. V. Midić, M. Đokić, 1966), koji se gradi tih godina, Podružnica predlaže da se izradi detaljan program likovnih dela za novu zgradu koji bi sačinila komisija od tri umetnika i tri predstavnika investitora. Slični dopisi ranije su upućeni korisnicima i upravama zgrada koje su upravo izgrađene ili su u fazi izgradnje ili pak obnove i rekonstrukcije – Pošta (arh. Dragiša Brašovan, 1964), Muzej revolucije (arh. Ivan Vitić, 1966), Nova opština (arh. Sibin i Milena Đorđević, 1960). U Komisiji za idejno rešenje uređenja Katoličke porte, Podružnica upućuje više dopisa Urbanističkom zavodu Novog Sada predlažući svoje članove u sastav komisije – Bogumil Karlavaris, Boško Petrović i Radmila Graovac.

Muzej grada Novog Sada je u saradnji sa Podružnicom tokom leta organizovao Izložbu slikara i vajara Novog Sada, u Galeriji Matice srpske, čime je nastavljen već započet proces organizovanja zavičajne, Likovne zbirke, tako da su brojna likovna dela članova Podružnice postala temelj Zbirke koja još uvek postoji u Muzeju grada Novog Sada. Kao i proteklih godina organizovana je jesenja Izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije, Podružnice za Vojvodinu u Galeriji Matice srpske (17. novembar – 9. decembar). Izložbu je pratio katalog (42 str.; ilustr.; 19 x 16,5 cm), plakat i pozivnica, a učestvovala je većina članova (32) sa brojnim radovima (61) i, kao novost, sa po jednim radom, sedam gostujućih, vojvođanskih slikara i vajara koji nisu članovi Podružnice. Izložbu je videlo čak 2067 posetilaca, što je do tada bila najposećenija izložba domaćih savremenih umetnika. Ovaj put, za razliku od proteklih godina, Pokrajinski sekretarijat za kulturu otkupio je radove čak 14 umetnika članova Podružnice – skulpture  Jovana Soldatovića, Radmile Graovac i slike Nikole Graovca, Emila Boba, Ankice Oprešnik, Bogumila Karlavarisa, Tivadara Vanjeka, Bogdanke Poznanović, Stevana Maksimovića, Ksenije Ilijević, Fedora Soretića, Milete Vitorovića, Olge Nikolić i Milana Kečića. I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1964.

Podružnica je već početkom godine, mada posle višemesečnih priprema, organizovala uzvratnu Izložbu Udruženja likovnih umetnika Makedonije u Galeriji Matice srpske (21–30. januar), kao i izložbu sa Udruženjem likovnih umetnika Slovenije, Podružnice za Maribor, u periodu april–maj, u Gradskoj galeriji u Mariboru. Tokom maja članovi Podružnice prisustvovali su kongresu Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Budvi.

Vođena je Prepiska sa Urbanističkim zavodom Novog Sada, tokom aprila i maja, oko organizovanja Konkursa za skulpturu u Katoličkoj porti, njene parterne rekonstrukcije i uređenja Trga Koste Trifkovića (dozvole, program konkursa itd.). Postoji prepiska i o predlogu uređenja okoline i enterijera nove zgrade Železničke stanice (arh. Imre Farkaš, Milan Matović, 1964; keramoplastika u enterijeru Ljubiša Petrović, 1966).

Posebno je sadržajan Izveštaj beogradskoj centrali ULUS-a (dok. br. 8/64. od 18. marta 1964) u kome Podružnica detaljno iznosi podatke o svim pojedinačnim i kolektivnim izložbama, u zemlji i inostranstvu, na kojima su učestvovali umetnici članovi Podružnice u periodu 1960–1963.  U izveštaju su taksativno nabrojane kolonije, simpozijumi, učešće u akciji Umetnici Skoplju, nagrade i odlikovanja svih članova Podružnice u ovom periodu. Recimo, Emerik Feješ (Osijek, 1904–Novi Sad, 1969), kao slikar iz grupe naivnih umetnika, u tom periodu je sa svojim radovima učestvovao na čak 18 kolektivnih izložbi u inostranstvu, čime je svakako bio najprisutniji umetnik član Podružnice na internacionalnoj sceni. Tih godina naivna umetnost bila je prilično poznata i priznata umetnička disciplina pa su Feješevi radovi gostovali u Njujorku, Londonu, Edinburgu, Baden Badenu, Frankfurtu, Kelnu, Hanoveru, Beču, Veneciji, Budimpešti itd.

Iz dopisa Podružnici, koji je uputio Sekretarijat za kulturu SR Srbije, saznajemo da je u periodu 1954–1964. iz Republike Srbije, zajedno sa Vojvodinom, na stručnom usavršavanju, uglavnom u zemljama Zapadne Evrope, bilo dve stotine lica iz domena kulture, odnosno po dvadesetak godišnje, pa se istom prilikom pozivaju umetnici članovi Podružnice da se javljaju na republički konkurs za stručno usavršavanje. Ovaj podatak jasno govori o okrenutosti ondašnje Jugoslavije prema Zapadu i želji da se domaći umetnici što bolje upoznaju sa savremenim umetničkim stremljenjima u zemljama Zapadne Evrope. O toj pojavi govori i dokument (br. 36/64 od 22. avgusta 1964), izjava koju je potpisom potvrdio i predsednik Podružnice, o poseti Boška Petrovića Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji.

Kao i proteklih godina organizovana je, već tradicionalna, jesenja Izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije. Podružnica za Vojvodinu u Galeriji Matice srpske (22. oktobar–16. novembar). Učestvovalo je trideset članova Podružnice. Izložbu je pratio katalog (42 str.; ilustr.; 19 x 16,5 cm) sa uvodnim tekstom Milivoja Nokolajevića, plakat i pozivnica. O izložbi je pisao likovni kritičar Đorđe Jović u tekstu Na margini osrednjosti (Dnevnik, 25. oktobar 1964). Tekst je ubrzo, svojim naslovom, i još više sadržajem, izazvao ogorčenje i burne reakcije članova Podružnice. I narednih godina često su izbijale polemike između umetnika članova Podružnice i ovog likovnog kritičara. U znatno pomirljivijem i podsticajnijem tonu za Magyar Szó (30. oktobar 1964) pisao je Jožef Ač, i sam učesnik izložbe. Republički fond za unapređenje kulturne delatnosti je sa izložbe otkupio radove B. Petrovića, G. Silađija, R. Graovac, M. Vitorovića, M. Nikolajevića, M. Šipoš i B. Poznanović. I tokom ove godine brojni umetnici članovi Podružnice imali su samostalne izložbe i učestvovali na mnogim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama.

1965.

U Zapisniku sa Godišnje skupštine Podružnice, održane 14. marta 1965, razmatrani su Izveštaji o radu u periodu 1963–1964. Na skupštini je izglasano novo rukovodstvo  – Jovan Soldatović, predsednik, Bogumil Karlavaris, potpredsednik i Aleksandar Lakić, sekretar. Kritičke opaske Soldatovića odnosile su se na negativne pojave iz proteklog perioda – slab upliv kulture u rasprave nadležnih organa, previše ličnih interesa koji nadilaze kolektivne, loš kontakt sa štampom, posebno sa Dnevnikom itd. Raspravi se priključuju i R. Graovac, Karlavaris, Silađi, Vrsajkov, Lakić, Radovanović, dok se Nedeljković zalaže za jaču i konkretniju saradnju sa UPIDIV-om u nizu pitanja – skupne akcije na osnivanju zajedničke galerije, objedinjavanje administracije, osnivanje muzeja koji bi pratio savremeno likovno stvaralaštvo i primenjenu umetnost. Kao pozitivan primer Nedeljković pominje aktuelnu godišnju izložbu UPIDIV-a FORMA, koju je, po njegovim rečima, videlo čak četiri hiljade posetilaca. Razmatraju se i pitanja tzv. sinteze, saradnja na ukrašavanju novih, javnih objekata. Na skupštini su osnovane i tri komisije sa po pet članova – za materijalna i socijalna pitanja, likovnu politiku i sintezu. Izabrani su i predstavnici gradova, što govori o želji Podružnice da uspostavi jaku regionalnu i lokalnu mrežu saradnika – Ivan Jakobčić (Sombor), Gabor Silađi (Subotica), Isidor Vrsajkov (Novi Sad) i Tivadar Vanjek (Zrenjanin). Posebno je zanimljiv izveštaj za period 13. januar 1963–14. mart 1965, gde su navedeni podaci o članovima, osvojenim nagradama, prikupljenim umetničkim delima na različitim otkupima, redovnim jesenjim izložbama članova Podružnice, Atelju 61, saradnji sa zainteresovanim organizacijama i institucijama, likovnom vaspitanju i širenju likovne kulture i posebno podaci o čvršćem organizovanju umetnika u nastojanju da propagiraju likovno stvaralaštvo i borbu za svoja prava.

Brojni dokumenti iz ove godine bili su vezani za akciju omogućavanja kupovine slikarskog materijala iz uvoza – razni dopisi Narodnoj banci, SDK, pokrajinskim sekretarijatima, preduzećima za uvoz i izvoz hemijskih proizvoda itd. Posebna su Rešenja o plaćanju u konvertibilnim valutama sa devizne kvote Pokrajinskog sekretarijata za kulturu u iznosu 4.000 maraka, kojima su kupljene štamparske boje za grafičare, uljane za slikare i fajans za keramičare.

Brojni su dopisi Saveza likovnih umetnika Jugoslavije o samofinansiranju razmene izložbi sa umetničkim udruženjima Mađarske, Čehoslovačke, Bugarske i Rumunije, i uslovima razmene. Tako su se udruženja podsticala, posle međusobnih razmena izložbi, a potom saradnje sa zemljama Zapadne Evrope, da uspostave kontakte sa zemljama Istočnog bloka, što je, u stvari, pratilo politički život i kulturnu politiku ondašnje Jugoslavije.

Početkom oktobra održano je Savetovanje u Subotici, koje su zajednički organizovali Podružnica i Likovni susreti, sa temom Problemi likovne kulture u vojvođanskim komunama. Na Savetovanju su učestvovali likovni umetnici i arhitekti, objavljen je bilten Likovna umetnost i komuna kao zbornik rasprava na IV Likovnim susretima u Subotici (2–3. oktobar 1965 – Mileta Pavlov (Vojvođanske komune i problem likovne kulture), Miroslav Krstonošić (Sinteza arhitekture i likovne umetnosti u vojvođanskim komunama), Jovan Soldatović (Likovna umetnost i prostor), Imre Dević (Perspektive vojvođanskih likovnih kolonija), Isak Amar (Korisna razmena iskustava), Bela Duranci (Likovni susret Palić) i Dragoslav Stojanović Sip (Skupo plaćeni hirovi). U formi pitanja i odgovora bili su predstavljeni i referati gostiju Boška Karanovića (Beograd), Duška Šojlova (Zagreb), Vilma Pirkovića (Ljubljana), Boška Petrovića (Novi Sad), Endje Beriša (Priština) i Koče Udina (Skoplje). Na kraju Biltena dat je koristan i simpatičan prikaz „da se lakše snađete”, vozni red do Subotice i satnica gradskog saobraćaja do Palića, spisak hotela, restorana, rada kulturnih ustanova – Narodno pozorište, Gradski muzej, bioskopi, izletišta.

Da se Podružnica značajno uključila u društveni život grada i Pokrajine s nekom vrstom peticije i protestnim pismima tokom ove godine, govore dva slučaja u kojima se likovni umetnici, zajedničkim snagama, solidarno i jedinstveno obraćaju nadležnim organima (političarima) i Dnevniku, kao jedinim dnevnim novinama u Pokrajini. Dopis (br. 25/65 od 8. maja 1965) naslovljen Protestno pismo jedan je od prvih dokumenata ove vrste koji je izazvao burne reakcije na relaciji političari–umetnici. Naime, novosadski likovni umetnici upozoravaju Opštinsku Skupštinu na tešku situaciju u likovnom životu grada, a uz pismo, koje potpisuje 18 vodećih likovnih stvaralaca, usledio je i elaborat sa tekućim problemima – organizovanje izložbi (bez budžeta), nepostojanje izložbene sale, problemi oko postavljanja umetničkih dela u otvorenom prostoru, nepostojanje zavičajne galerije, nedostatak i manjak ateljea, problem tzv. sinteze, problematika finansiranja i smeštaja Ateljea 61, nepostojanje Ateljea za industrijsko oblikovanje, nedostatak kadrova koji bi pratili i pisali o savremenoj umetnosti, kao i nedostatak odgovarajućih publikacija. „Mi dole potpisani likovnih umetnici Novog Sada”, stoji na kraju dopisa a iznad potpisa umetnika, „tražimo svoje mesto i ulogu u kulturnom životu našeg grada – J. Ač, R. Graovac, S. Maksimović, P. Mojak, B. Petrović, H. Sivč, E. Bob, M. Kerac, M. Kečić, O. Nikolić, B. Poznanović, M. Ćirlić, I. Vrsajkov, M. Nikolajević, A. Oprešnik, J. Soldatović, M. Šipoš”. Nije do kraja jasno koji je razlog ove svojevrsne pobune protiv vlasti, mada se problematika koja se pominje u pismu pojavljuje čitav niz proteklih godina. Odgovor nadležnih stigao je iznenađujuće brzo, već 25. maja, od strane Pokrajinskog veća – Kulturno-prosvetne zajednice za Vojvodinu, mada su, u ime političara kojima je pismo bilo namenjeno i upućeno, odgovor dali umetnici, članovi partije i političkih organa, koji su, kako se govorilo, bili veoma bliski sa vladajućim strukturama: B. Karlavaris i M. Nedeljković. Izbor umetnika koji će odgovoriti „grupi” umetnika bio je čin pragmatične taktike vladajućih struktura ili pak obične oholosti. U njemu se, u krajnje pomirljivom tonu, navodi kako je pismo Podružnice od 15. maja pažljivo proučeno i prihvaćeno kao mišljenje određenog dela umetnika, sa kritičkom opaskom da je pismo trebalo da bude podrobnije i konkretnije koncipirano, uz podsećanje da su organi vlasti uvek pomagali rad Podružnice. I samom površnom analizom ovih dopisa, i protestnog pisma i odgovora koji je usledio, može se pretpostaviti želja za pomirljivim tonovima kako se ne bi narušila „opšta socijalistička” slika mirnog razvoja i saživota kulture i politike, kao različitih činilaca društvenog života.Smelija tumačenja mogla bi ići i u pravcu zataškavanja ili, pak, zastrašivanja, u cilju umirenja „pobunjenih” delova umetničke zajednice. U svakom slučaju, situacija je sasvim umirena a, koliko je poznato, pismo nije otišlo u javnost.

Velika Jesenja izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije. Podružnice za Vojvodinu, održana je, po prvi put van Novog Sada, u Gradskoj izložbenoj Sali u Subotici (31. oktobar–17. decembar 1965). Na izložbi je učestvovalo 27 slikara i vajara sa pedesetak odabranih radova. Izložbu je pratio katalog (42 str.; ilustr.; 19 x 16,5 cm) sa uvodnim tekstom istoričara umetnosti Bele Durancija. Tekst o izložbi istoričara umetnosti i likovnog kritičara Đorđa Jovića Nedostaju sokovi mladosti (Dnevnik, 7. novembar, preštampan 21. novembra), sa likovnim prilozima sa izložbe, izazvao je burne reakcije među članovima Podružnice. U svom prikazu izložbe Jović je, u nekoliko navrata, skoro ne birajući reči, ocenio da se „iznova i iznova susrećemo sa istim stvarima”, nazivajući izložbu izlaganjem „bivših slikara i vajara, jer ako nema šta novo da se izloži, neka se ne izlaže”. „U celokupnom sivilu”, piše Jović, „nedostaju sokovi mladosti, nema ushićenja i pravog umetničkog grča i traganja. Sve jednostavno, jasno, akademizirano, isceđeno i kao izraz dotrajava”, zaključuje likovni kritičar Dnevnika. Na Jovićev članak oštro su reagovali u odgovoru Milivoje Nikolajević, Milan Kečić i Jovan Soldatović (Dnevnik, 14. novembar). Reakcija je plasirna u tri zasebna, opširna teksta, preko čitave strane nedeljnog Kulturnog dodatka. U svojim prilozima umetnici zameraju kritičaru „bombastičnost”, pretencioznost i izuzetnu površnost, ljute se na reči „bivši umetnici” podvlačeći da kritičar „ne shvata čitavu složenost procesa umetničkog stvaranja niti kontinuitet razvoja same ličnosti umetnika”. Umetnici se takođe pozivaju na autore i vreme pre i posle rata, smatrajući da nije sve u modernom stilu savremeno. Uz tekstove je štampan i Odgovor redakcije, koja je stala u odbranu svog saradnika i njegovog „nekonvencionalnog prikaza”, uz napomenu da redakcija želi da doprinese fiksiranju onih istina koje su nezaobilazne u našem likovnom životu. Redakcijski komentar još primećuje, čini se, sasvim opravdano, da su umetnici u svojim odgovorima inspirisani nekim sasvim drugim povodima. Isidor Vrsajkov se uključuje u polemiku (Dnevnik, 21. novembar) u kojoj najveću pažnju posvećuje Redakcijskom komentaru, zamerajući da je u polemici Redakcija, umesto da bude neutralna, zauzela stav jedne strane učesnika, pretvorivši polemiku u sukob Dnevnika i umetnika. Upozoravajući umetnika na pristojnost u javnom delovanju, zaključuje Vrsajkov, Redakcija je sebi dozvolila ironisanje. Očigledno kao neku vrstu komentara, na istoj strani, uredništvo je uz tekst Vrsajkova preštampalo Jovićev tekst. Posebno je bilo oštro intonirano Pismo Plenuma podružnice (Dnevnik, 26. novembar), sastavljeno kao svojevrstan kolektivni odgovor na Jovićev članak, u kome se autoru zamera neuzimanje u obzir brojnih činjenica, neodgovorne tvrdnje, zlonamernost, lična konfrontacija sa umetnicima itd. Prateći odgovor redakcije glasio je: „Redakcija nema šta da oduzme ili doda svojim ranijim odgovorima”, čime je okončana ova polemika. Zanimljivo je da su svi članci u ovoj polemici imali jedinstven naslov Nedostaju nam sokovi mladosti. Između Jovića i Podružnice je već neko vreme tinjalo uzajamno nepoverenje koje je, kako izgleda, bilo više plod poremećenih ličnih odnosa nego različitih mišljenja vezanih za aktuelno stanje u savremenoj likovnoj umetnosti Vojvodine. Mada je Jović, prateći redovno jesenje izložbe Podružnice proteklih godina, u Kulturnom dodatku nedeljnog Dnevnika, o njima pisao uglavnom pohvalno i afirmativno. Tako je, još dok je trajala sama izložba, tekla ova polemika kao jedna od prvih javnih umetničkih polemika u dnevnoj štampi posle Drugog svetskog rata među kritičarima i likovnim umetnicima u Vojvodini, ipak kao daleki odjek međuratnih umetničkih polemika.

1966.

Odsek za prosvetu i kulturu APV, u dopisu od 31. maja, obaveštava Podružnicu da nije u mogućnosti da finansira njihove programe za 1966. godinu, usled umanjenja budžetskih sredstava, iako je program koji je Podružnica podnela ocenjan pozitivno. U Programu, poslatom 20. aprila nadležnim organima, Podružnica planira organizovanje tri samostalne izložbe (Maksimović, Nikolajević, Ač), kolektivnu izložbu slikarskih radova novosadskih umetnika, izradu skulptura u Katoličkoj porti (Radovanović) i ispred Galerije Matice srpske (R. Graovac). Ipak, kako će se ispostaviti kasnije, neke od izložbi održane su naknadnim odlukama o finansijskoj podršci.

Tokom leta je, kao i nekih proteklih godina, Podružnica od zapadnonemačke firme „Schminke” organizovala akciju nabavke, plaćanja i distribucije slikarskog materijala za svoje članove, uz plaćanje carine. Uvoz i plaćanje tekli su posredstvom Narodne banke i uvoznog preduzeća Hempro.

Upravni odbor Pokrajinskog fonda za unapređivanje kulturnih delatnosti, na sednici 10. juna, usvojio je predlog Pravilnika o otkupu dela likovne umetnosti koji je dostavljen Podružnici. U 11 članova Pravilnika, između ostalog, kaže se da se otkupljuju dela jugoslovenskih likovnih umetnika sa izložbi prvenstveno organizovanih u AP Vojvodini, dok se dela posebne vrednosti mogu izuzetno otkupiti iz ateljea umetnika. Na predlog Komisije za otkup dela likovne umetnosti ta dela daju se u trajno vlasništvo galerijama, muzejima, radnim i drugim organizacijama, dok će kartoteku i fototeku otkupljenih dela i njihovu evidenciju voditi stručna služba Galerije savremene likovne umetnosti u Novom Sadu. Komisija će biti sastavljena od istoričara umetnosti, likovnih umetnika i kritičara, a sačinjavaće je predsednik i četiri člana, s tim što je direktor GSLU (Slobodan Sanader) član Komisije po položaju, a sekretar radnik u pokrajinskim organima. Članovi Komisije imenuju se na dve godine, najviše dva puta zaredom.

Tokom ove godine intenzivirani su odnosi sa inostranstvom. Podružnica šalje novosadskom SUP-u molbu da se slikaru Milanu Kečiću izda pasoš po hitnom postupku u svrhu studijskog putovanja u inostranstvo. Isti dopis Podružnica je slala i za slikara Milana Ćirlića. Tokom marta grupa umetnika, članova Podružnice, putuje u posetu umetničkim udruženjima u DR Nemačkoj (Soldatović, Milovanović, B. Poznanović, R. Graovac, Vrsajkov, Karlavaris), dok je uzvratna poseta nemačkih umetnika upriličena tokom novembra. Tokom decembra Podružnica dobija poziv, sa uslovima, od Republičkog sekretarijata za kulturu da prijavi umetnike za stipendije, postdiplomska usavršavanja i specijalizacije u inostranstvu za naredni period, 1967–1968. Tokom decembra SULU Jugoslavije poziva članove da se prijave za eskurziju u Pariz, na izložbu Pabla Pikasa, koja se održava tokom januara i februara

1967.

Na Plenumu Podružnice, održanom u Galeriji Matice srpske 3. oktobra, razmatrana su redovna pitanja iz rada Podružnice: finansiranje, priprema jesenje izložbe, izbor žirija, izbor komisije za katalog itd. Jedan od učesnika rasprave, Milivoj Nikolajević potvrdio je zajednički stav svih umetnika, članova Podružnice, povodom osnivanja Moderne galerije u Novom Sadu (osnovana početkom iste godine) da ona bude vojvođanskog, a ne jugoslovenskog karaktera. Pozdravljena je i odluka da se nastavi saradnja sa Savezom boraca povodom obeležavanja znamenitih mesta iz NOB-a.

Istorijski arhiv u Sremskim Karlovcima (kasnije Arhiv Vojvodine) izveštava Podružnicu da je tokom proteklih godina, u više navrata, preuzeo i obradio arhivsku građu Podružnice, uz potpisane i overene zapisnike.

Zajednička sednica, održana u Galeriji Matice srpske (6. decembra), Odbora za likovne umetnosti pri Kulturno-prosvetnoj zajednici Pokrajinskog veća Vojvodine, ULUS-a, Podružnice za Vojvodinu, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti (UPIDIV) i predstavnika umetničkih kolonija Vojvodine, imala je nekoliko tačaka dnevnog reda: koncepcija (nove) međunarodne kolonije u Jugoslaviji, likovne manifestacije u Vojvodini, ogranizaciona struktura KPZ Vojvodine i koncepcija buduće Likovne zajednice APV kao i međusobna saradnja umetničkih udruženja i likovnih kolonija u Vojvodini.

Tradicionalna Godišnja izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije. Podružnica za Vojvodinu, održana je u Galeriji Matice srpske (4–20. decembar). Na izložbi je učestvovalo 26 umetnika sa po dva rada, kao i 6 umetnika koji nisu članovi. Prateći katalog (68 str.; ilustr.; 19 x 16,5 cm), mada bez uvodnog teksta, bio je prvi u kome su umetnici predstavljeni sa portretima (i potpisima) i kraćim biografijama. Tako su umetnici, po prvi put, organizovano i namenski, prikazani likom, kao autentične, umetničke ličnosti. O izložbi su u dnevnoj štampi pisali Stevan Kisić (Politika, 5. decembar 1966) i Đorđe Jović (Dnevnik, 11. decembar 1966), ponovo sa izazivačkim naslovom „Istraživanje bez intelektualnih napora”. Tokom 1966. U Galeriji Matice srpske retro- spektivne izložbe imali su Milivoj Nikolajević (14. oktobar–14. novembar) i Stojan Trumić (30. oktobar–10. novembar). Veći broj članova Podružnice je tokom ove godine imao samostalne izložbe u Novom Sadu, Somboru, Rijeci, Osijeku, Kuli, Beogradu, a još više njih učestvovalo je na kolektivnim izložbama u zemlji i na kolonijama u Vojvodini.

1967.

Ovu godinu u radu Podružnice obeležila su dva događaja – organizovanje VII Kongresa Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Novom Sadu, uz prateću Izložbu likovnih umetnika Vojvodine i Godišnja izložba ULUS. Podružnice za Vojvodinu.

Kongres SLUJ održan je u Novom Sadu (7–9. jun) uz finansijsku podršku Pokrajinskog i, posebno, Republičkog fonda za unapređenje kulturne delatnosti čiji je tadašnji predsednik bila Latinka Perović.

Preko stotinu likovnih umetnika (delegata) iz čitave zemlje prilikom boravka u Novom Sadu sreli su se sa domaćim umetnicima, posetili njihove ateljee i kulturne manifestacije u gradu i obišli kulturne spomenike u okolini. Primljeni su na svečanom prijemu kod predsednika Skupštine opštine Novi Sad u svečanoj sali Gradske kuće. Na Kongresu su bili prisutni predstavnici Jugoslovenskog udruženja kao i svih republičkih udruženja likovnih umetnika Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Srbije i Kosova. Na plenumu su izabrani i novi organi: Predsedništvo, Umetnički savet, Nadzorni odbor (naravno, sve, kako se to tada nazivalo, „po ključu”). Umetnici su bili smešteni u Hotelu „Park”, koji je za tu priliku posebno obogaćen brojnim umetničkim delima. Domaćini su svojim gostima organizovali eskurziju na Petrovaradinsku tvrđavu, gde su posetili nekoliko umetničkih ateljea, išli su u Sremske Karlovce, obišli su manastire Hopovo i Krušedol. Tokom trajanja Kongresa, u Galeriji Matice srpske, gde je i upriličen rad Kongresa, organizovana je prigodna Izložba likovnih umetnika Vojvodine i dokumentarna izložba Umetničke kolonije Vojvodine. U obimnom pratećem štampanom materijalu Kongresa, na trideset i više stranica, razmatrana su brojna pitanja o položaju i (društvenoj) ulozi umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz materijala, između ostalog, saznajemo i broj likovnih umetnika u ondašnjoj Jugoslaviji – Slovenija (217), Hrvatska (509), Bosna i Hercegovina (76), Crna Gora (36), Makedonija (78), Srbija (533). Ukupan broj likovnih umetnika u tadašnjoj zemlji, bar onih koji su organizovani u republička udruženja i njihove podružnice, bio je 1449. Organizacija Kongresa obavljena je uz višemesečne pripreme i, po ocenama, bila je veoma uspešna. Trebalo je sprovesti čitav niz organizacionih i tehničkih aktivnosti o čemu svedoči brojna dokumentacija.

Godišnja izložba ULUS-a. Podružnice za Vojvodinu održana je u Galeriji Matice srpske (1–25. decembar). Na izložbi je učestvovalo 25 slikara, vajara i grafičara sa po dva rada. O izložbi su pisali Miodrag Kujundžić (Dnevnik, 17. decembar), u afirmativnom tekstu „U punom cvatu” i Jožef Ač (Magyar Szó, 11. decembar). Izložbu je pratio katalog (64 str.; ilustr.; 19 x 16,5 cm), bez uvodnog teksta. Mada tokom 1967. godine nije bilo retrospektivnih izložbi članova Podružnice, nekoliko umetnika imalo je samostalne izložbe u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Zrenjaninu i Beogradu, a veći broj učestvovao je na kolektivnim izložbama u Novom Sadu, Subotici, Beogradu, Pančevu, Bečeju, Senti, Bačkoj Topoli, Ečkoj i, posebno, u Beogradu. Jedan broj umetnika već je tradicionalno učestvovao u sazivima više vojvođanskih kolonija.

Tokom decembra održana su dva sastanka članova Podružnice. Prvi u prostorijama Pokrajinskog veća kulturno-prosvetne zajednice (16. decembra), gde su na dnevnom redu bila tekuća pitanja kao i razmatranje izveštaja o materijalnom položaju likovnog stvaralaštva u Pokrajini, premeštanju sedišta Podružnice u zgradu nekadašnjeg Učiteljskog doma u Ulici vojvode Putnika, o problemima Zavičajne galerije Muzeja grada, jedinstvenom tretmanu problematike rasporeda ateljea, realizacije sredstava za „sintezu” itd. Na Godišnjoj skupštini Podružnice, održanoj 24. decembra u zgradi Radničkog univerziteta, na kojoj je bila prisutna većina članova sa gostima iz UPIDIV-a i Beograda (Vladeta Petrić, Stevan Dukić), raspravljalo se o saradnji sa tek osnovanom Savremenom galerijom, o njenom programu rada i izboru članova Podružnice u Savet galerije. Predlagani su likovni umetnici primenjene umetnosti koji bi zastupali svoja udruženja u budućem radu Galerije (Soldatović, Ač, Petrović). Prisutni umetnici razgovarali su i o prijemu novih članova, metodologiji i načinu njihove kandidature. Komentarisana je činjenica da ni jedan od vojvođanskih umetnika nikada nije bio izabran za člana uprave centrale ULUS-a, niti za člana Saveta Udruženja, što je ocenjeno kao negativna činjenica. Opšti utisak rasprave bio je da su članovi Podružnice nezadovoljni tretmanom od strane beogradske centrale.

Korišćeni izvori i odabrana literatura

Sva korišćena literatura, knjige, katalozi, monografije, novinski članci i ostali izvori odnose se na period 1957–1967. i dati su u hronološkom nizu. Pored kataloga u izdanjima ULUS-a. Podružnice za Vojvodinu, potom kataloga kolektivnih Jesenjih izložbi članova Udruženja, kao i skromnih kataloga samostalnih izložbi umetnika iz tog perioda, korišćena su izdanja, u najvećoj meri, ondašnje Galerije savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine) u kojima je ovaj period detaljno obrađen, sa brojnim podacima o izložbama, člancima itd. Kao izvor novinskih natpisa korišćena je bogata hemeroteka Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i novosadskog Dnevnika (ljubazno ustupio Muzej Vojvodine), dok veći deo plakata potiče iz Galerije Matice srpske.

Pregledne monografije: Đorđe Jović, Savremeni likovni umetnici Vojvodine, Podružnica ULUS-a za Vojvodinu, Novi Sad, 1968; Slobodan Sanader, Ljiljana Ivanović, Grozdana Šarčević, Savremena likovna umetnost Vojvodine: Slikarstvo, skulptura, grafika, tapiserija, Galerija savremene likovne umetnosti Novi Sad, 1971; Ipacs Jozsef, Dvadeset godina umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953–1973), Bačka Topola, 1973; Umetničke kolonije u Vojvodini 1952–1972, katalog dokumentarne izložbe, Likovni susret, Subotica, 1973; Grupa autora, Umetnička kolonija u Senti, Forum, Novi Sad, 1980; Miloš Arsić, Likovna umetnost u Vojvodini 1944–1954, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1980; Miloš Arsić, Grafika u Vojvodini 1900–1985, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1985; Ljiljana Ivanović, Razvoj skulpture u Vojvodini, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1985; Đorđe Jović, Ka umetnosti / izbor tekstova, Centar za kulturu „Olga Petrov”, Pančevo, 1987; Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955–1972, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1989; Olga Klarić, Hronološki prikaz izložbi i izdanja Muzeja savremene likovne umetnosti u Novom Sadu (1969–2004), Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2005; Grupa autora, Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2008; Jelena Banjac, Povodom 55 godina od osnivanja Galerije savremenih novosadskih umetnika – Zavičajne galerije Muzeja grada Novog Sada, Godišnjak Muzeja grada Novog Sada br. 13–14, Novi Sad, 2017–2018.

Monografije umetnika: Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1975; Đorđe Jović, Milana Kerca – grafika, Savremena galerija Ečka, Zrenjanin, Novi Sad, 1980; Slobodan Sanader, Milan Solarov, Milivoj Nikolajević, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1983; Miloš Arsić, Boško Petrović (1922–1982), Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1983; Slobodan Sanader, Ljiljana Ivanović, Jovan Soldatović: Skulptura (1942–1984), Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1985; Miloš Arsić, Jožef Ač: Slike, crteži, grafike (1938–1986), Galerija savremene likovne umetnosti Novi Sad, 1986; Miloš Arsić, Stevan Maksimović: Slike, crteži, tapiserije (1930–1987), Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1987; Miloš Arsić, Borislava Krstić-Blaga, Stojan Trumić: Ulja, tempere, pastel, akvareli, crteži (1938–1983), Galerija savremene likovne umetnosti Novi Sad, 1987; Miloš Arsić, Ankica Oprešnik: Slike i grafike (1945–1998), Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1999.

Fragmenti istorije SULUV 1968–1977.
Vladimir Mitrović

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine danas obeležava 50 godina postojanja Galerije i 75 godina rada Udruženja. Galerija Udruženja počela je da radi 1969. godine. U kontinuiranom radu od nastanka do danas, kroz brojne realizacije predstavila je značajne događaje (izložbe članova, gostujuće izložbe, promocije, predavanja i sl.).

Projekat Arhivska građa Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine: sedam decenija kontinuiteta (1946-2021), (Digitalizacija kulturnog nasleđa SULUV), posvećen je ovom jubileju i očuvanju kulturnog nasleđa. Podrazumeva kompletnu digitalizaciju arhive od nastanka Udruženja (1946) do danas i očuvanje materijala koji predstavlјaju važno kulturno nasleđe.

Arhiva Udruženja je materijal koji svedoči o radu i stvaralaštvu značajnih umetnika, članova Udruženja, kao i o razvoju i značaju Udruženja za kulturu. Materijal sadrži biografske i bibliografske podatke, medijsku građu, kataloge, izdanja, publikacije, objavljene i neobjavljene elaborate iz umetnosti, kritičke tekstove i recenzije, dokumentarnu građu (fotografije, video, audio zapise). Digitalizacijom kulturnog nasleđa Udruženja doprinosi se koherentnosti budućeg rada ove institucije i naglašava se razvoj kroz valorizaciju istorijskih, sadašnjih i budućih događaja.

Projekat je kroz Edukativnoistraživački program Udruženja namenjen široj i stručnoj javnosti putem dostupnih sadržaja publikacije i digitalnih sadržaja.

Fragmenti istorije: 1968–1977.

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) je tokom prošle godine, 2020, obeležio 75 godina od osnivanja, 1946. godine, kao jedno od najstarijih umetničkih udruženja u Srbiji i Jugoslaviji. U isto vreme proteklo je i pedeset godina postojanja Galerije, dok je sadašnja Galerija na Bulevaru Mihajla Pupina započela rad 1971. Tokom svoje bogate i kontinuirane istorije delovanja Udruženje je realizovalo veliki broj značajnih događaja, samostalne i kolektivne izložbe svojih članova i gostujućih umetnika, izložbe svojih članova u drugim gradovima Pokrajine, republičkim centrima i u inostranstvu, kao i brojne druge programe – promocije, seminare, kongrese i predavanja, koji su bili sastavni deo stvaranja, promocije i beleženja aktuelnih trenutaka iz istorije likovne kulture u Vojvodini i u Novom Sadu.

Mada smo, kao i za proteklu deceniju, koristili sličnu metodologiju, ovoga puta ona je obogaćena sa više sadržaja (spiskovi kolektivnih, pojedinačnih i retrospektivnih izložbi, sazivi likovnih kolonija itd.), ali i komentara, onih ličnih, nastalih na osnovu iščitavanja i analize dokumenata, brojnih pisanih izvora, knjiga, kataloga, kao i kroz razgovore sa nekim od aktera. Mada smo želeli da izbegnemo klasičnu istoriografsku zamku – da iz današnjeg ugla tumačimo i ocenjujemo procese od pre više decenija – povremeno smo se upuštali u tu uzbudljivu akciju oslanjajući se na dokumentaciju Udruženja i prateća dešavanja kojih ondašnji akteri jednostavno kao da nisu bili do kraja svesni živeći i radeći u jednoj maloj sredini koja je, u krajnjoj liniji, bila utopljena u opšta dešavanja na svim društvenim i ostalim poljima svakodnevnog života, u vreme socijalističkog samoupravnog sistema ondašnje zemlje. Prateći društveni razvoj u ovom periodu, čak i letimično, sa istorijske strane, možemo zaključiti da je to bilo vreme „socijalističke renesanse” jednog društva, mada još uvek duboko potopljenog u birokratiziranu socijalističku i samoupravnu ideologiju, bez punih građanskih sloboda i potpuno pod čvrstom kontrolom (jednopartijskog) vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) sa Titom i Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA) kao garantima postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Pažljivom posmatraču neće promaći i metodološka nit kojom smo povezali događaje i rad Udruženja tokom ove decenije. Dokumentacija se iz godine u godinu uvećavala i umnožavala, pa je i njihova selekcija zahtevala veću pažnju. Birajući iz bogate arhive od nekoliko stotina dokumenata one najkarakterističnije, iznosili smo njihov sadržaj smatrajući ih simboličnim i važnim za delovanje Udruženja, uzdržavajući se od suvišnih komentara, ostavljajući čitaocima da sami donose svoje zaključke. Najveći broj dokumenata svedoči o svakodnevnim i uobičajenim aktivnostima Udruženja i različitih potreba članova, kao i o pripremama i realizacijama izložbenih aktivnosti u Galeriji i prepisci sa sredinama gde su gostovale kolektivne izložbe članova ULUV-a. Na kraju odrednica za svaku godinu dati su zbirni pregledi samostalnih i kolektivnih izložbi članova Udruženja, kao i sazivi kolonija, likovnih manifestacija koje su obeležili vojvođanski umetnički život toga doba. Kroz poslednje poglavlje posebno je obrađeno delovanje Galerije ULUV-a, gde su dati kompletni spiskovi svih izložbi, sa vremenom održavanja i autorima tekstova u pratećim katalozima, sa kratkim uvodnim tekstom gde se same izložbe tumače u nešto širem organizacionom i društvenom kontekstu. Ovu preglednu studiju završili smo izborom izvora i literature koju smo konsultovali i koristili želeći da i tako skrenemo pažnju na bogata istorijsko-umetnička i likovno-kritičarska beleženja i tumačenja tog vremena i dešavanja u likovnoj umetnosti u Vojvodini.

Ujedno, to je i vreme u kome se u Novom Sadu i Vojvodini, kao i u drugim republičkim umetničkim centrima, etabliraju nove institucije osnovane tokom šezdesetih godina, koje su vezane za savremenu likovnu umetnost, na prvom mestu muzeji savremene umetnosti, pod različitim imenima (moderne galerije), u Ljubljani (1947), Zagrebu (1954), Beogradu (1958), Skoplju (1964), a potom i u Novom Sadu. Mada u svojim početnim delovanjima muzeji savremene umetnosti nisu uspevali da odgovore na sve veće zahteve razvoja likovnih umetnosti i potreba samih umetnika, vremenom se i tu stvari menjaju. Galerija savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine) osnovana je 1966. godine, dok faktički sa konkretnim radom, izlagačkom i izdavačkom produkcijom, započinje 1969. godine. Odmah po započinjanju svojih programskih delatnosti, u čijem su radu učestvovali i predstavnici Udruženja, Galerija savremene likovne umetnosti (GSLU) se aktivno uključila u savremeni likovni život grada čvrstom i čestom saradnjom sa samim Udruženjem – produkcija redovnih pojedinačnih i kolektivnih izložbi i retrospektiva, otkup umetničkih dela, štampanje knjiga i kataloga itd.

Dok su prvih desetak godina postojanja obnovljenog Udruženja baklju kolektivnih samostalnih izložbi nosile godišnje (jesenje) izložbe Podružnice, redovno održavane u Galeriji Matice srpske, ali i u drugim gradovima zemlje, početkom sedamdesetih godina nova centralna izlagačka manifestacija savremenih umetnika postaje Oktobarski (Novosadski) salon koji je ubrzo po osnivanju bio vezan za Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov” i galeriju na spratu njegovog solitera, obloženu crnim mermerom. U vojvođanskim gradovima takođe se etabliraju likovne institucije i manifestacije u Subotici (Galerija „Likovni susret”), Somboru (Likovna jesen), Zrenjaninu (Savremena galerija), Sremskoj Mitrovici (Sremskomitrovački salon), kao i u gradovima u kojima su tradicionalno bile prisutne likovne kolonije – Bačka Topola, Senta, Ečka, Bečej i Pančevo.

_***

Ipak, krajem šezdesetih godina situacija je donekle izmenjena pod uticajima burnih društvenih događaja u inostranstvu i zemlji – rat u Vijetnamu, okupacija Čehoslovačke, studentski nemiri od Amerike do Francuske i Jugoslavije, pojava i razvoj mirovnih i feminističkih pokreta, arapsko-izraelski ratovi, kao i turbulentni događaji u jugoslovenskoj federaciji. Začudo, u svakodnevnom radu i aktivnostima Udruženja ovi događaji, kao ni njihovi bliži ili daleki odjeci nisu u značajnoj meri učestvovali u promeni zatečenog narativa ondašnje, zvanične likovne umetnosti. Ipak, najznačajnija pojava na likovnoj sceni Novog Sada i Vojvodine sa kraja šezdesetih godina bila je aktivnost novosadskih konceptualnih umetnika koja je naglo i surovo prekinuta izricanjem zatvorskih kazni Miroslavu Mandiću i Slavku Bogdanoviću, kao i promenom (čistkom) u rukovodstvima Tribine mladih i studentskog časopisa Index. Umetnici okupljeni oko novosadske Tribine mladih, za razliku od članova Udruženja, nisu poticali sa likovnih akademija već iz sveta književnosti i filozofije, te su tako, zaobilaznim putevima, stizali do svojih likovnih dela, materijalnih ili pak nematerijalnih. Bili su sasvim neshvaćeni i neprihvaćeni, ocene o njima nisu pripadale svetu likovnih umetnosti već svetu omladinskih pokreta, pa su kao takvi i bili pod budnim okom politike, policije, pa i službe bezbednosti. Kao što i svaka arhiva, dokumentacija umetničkog udruženja, često više govori o onome o čemu nema nikakvih pisanih dokumenata, tako i u dokumentaciji Podružnice iz ovog perioda nema nijednog dokumenta, zapisa ili bilo čega sličnog koji govori o burnim političkim događajima, kao i skoro dramatičnim dešavanjima u vezi sa grupom konceptualnih umetnika ili pak o svakodnevnim programima na Tribini mladih. Za savremene istraživače više je zanimljivo jedno totalno međusobno nepoznavanje u Novom Sadu, gradu koji je i tada bio daleko od velegrada, dok je odgovor više nego logičan. Mladi umetnici konceptuale prirodom stvari su revolucionarno, pa i anarhistički prilazili savremenoj umetnosti pod uticajima iz sveta, te je bilo prirodno da sa prezrenjem gledaju na tada još uvek skoro isključivo „štafelajno slikarstvo”. Sa druge strane, malo je među njima i bilo poznavalaca likovne umetnosti, a još manje istinskih ljubitelja i posetitelja izložbi i likovnih manifestacija. Udruženje, kao cehovska organizacija profesionalnih umetnika nije pak imalo interesovanja za dešavanja koja tada i po njihovim tumačenjima nisu bila deo zvanične likovne scene grada i Pokrajine, već su ih posmatrali (ako uopšte jesu) kao događanja u okvirima tzv. omladinske kulture sa kojom Udruženje nije bilo ni u kakvim odnosima niti kontaktima. Ipak, po svedočenju nekih od aktera, kontakata je svakako bilo u vidu uzajamnog, mada retkog posećivanja izložbi, neformalnih razgovora, porodičnih i prijateljskih veza. Jedna od osoba koja je mogla biti „oficir za vezu” je Bogdanka Poznanović (Begeč, 1930 – Novi Sad, 2013) koja je imala solidne kontakte u Udruženju, a mnogo više od toga sa pripadnicima konceptuale. Kada se radi o ostalim svedočenjima učesnika/saučesnika ondašnje likovne scene, za razliku od one prethodne gde su akteri bili odavno preminuli, u ovom slučaju je bilo moguće naći sagovornike koji su bili raspoloženi da podele sećanja na ondašnji rad Udruženja, ali i na dešavanja na kompletnoj likovnoj sceni Novog Sada. Ipak, od njih smo kroz više razgovora saznali relativno malo novih, nepoznatih činjenica, mada su nam ta, uglavnom romantično intonirana sećanja pomogla u upoznavanju šireg konteksta toga vremena.

_***

Skoro svakodnevni šumovi (nesporazumi) na političkoj relaciji Republika – Autonomna Pokrajina (AP) Vojvodina, koji su se odvijali daleko od očiju javnosti, ali su bili prisutni u (kuloarima) vlasti i pratećih administracija, o čemu svedoči novija istoriografija, preneli su se donekle i na odnose Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Podružnice za Vojvodinu, gde se posle promena statuta Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije (SULUJ) pronalaze nove formule i principi saradnje. Učestali susreti izabranih predstavnika ULUS-a i Podružnice tokom 1970. godine rečito govore o novoj situaciji koju je trebalo i adekvatno razrešiti. Ipak, iz sačuvane dokumentacije faktički je nemoguće prodreti u sve finese tih događaja i sa većom preciznošću zaključiti o čemu se tu zapravo radilo, osim o želji za osamostaljivanjem, što je povlačilo i čitav niz pratećih reperkusija. Kako su političku scenu potresali novi ustavni amandmani (1968. i 1971), koji su u značajnoj meri ojačali položaj autonomnih pokrajina, usledile su i reakcije udruženja Vojvodine i Kosova. Isto, pa i više, važi i za dešavanja posle donošenja novog ustava u februaru 1974. godine. Takođe, ne treba smetnuti s uma činjenicu da su se skoro svi politički događaji tog vremena dešavali van znanja i očiju javnosti – pa i skoro tajno – i da je sasvim mali broj ljudi bio upoznat sa političkim dešavanjima između Republike i Pokrajine.

U ovom periodu, po dokumentima iz arhive ULUV-a, jasno se vidi želja umetnika za određenom vrstom autonomnog delovanja Podružnice radi većeg opsega donošenja odluka vezanih za njihov rad, kao i želja da se brojni procesi prenesu na nivo Udruženja, gde bi članovi imali veću ulogu u odlučivanju, kontroli, izborima, predlozima itd. Kako je Udruženje i njegovo delovanje bilo skoro isključivo finansirano od strane pokrajinskih organa, bilo je sasvim prirodno da se nivo akcija, predloga i projekata odlučivanja u vezi sa radom Udruženja usmeri ka Pokrajini kao osnivaču i finansijeru. Pošto je, takođe, ukupan rad i delovanje Udruženja bilo, kao i u ostalim republičkim centrima, direktno i isključivo vezano za aktuelni politički trenutak, političku i partijsku elitu, koja je praktično odlučivala o svemu, odluka da se prati put „pokrajinske politike” izgleda sasvim normalna, praktična i pragmatična odluka u rešavanju svih tekućih (a potom i narastajućih) problema Udruženja i njegovih članova. Tako je Udruženje, kao uostalom i sve formalne (državne) organizacije unutar socijalističke države (radnog naroda), bilo faktički primorano da se opredeli za stavove i ideje koje su emitovane iz centara (trenutne) političke moći. Ipak, senke burnih političkih događaja sa početka sedamdesetih godina nisu zasenile niti prekrile delovanje Udruženja koje se, iz godine u godinu, povećavalo i usložnjavalo, dok su umetnici sve više pokazivali lične, privatne inicijative za veću vidljivost sopstvenog umetničkog stvaralaštva koristeći sve konkurse za pojedinačne i kolektivne izložbe, učešće na izložbama i usavršavanjima u inostranstvu itd. Kao da su se dešavala dva paralelna procesa – pojačana državna kontrola nad radom Udruženja i povećanje aktivnosti Udruženja, pa još i veće interesovanje i posvećenost pojedinačnih umetnika, posebno onih mlađih generacija, koji su tragali i osvajali nova polja delovanja savremene umetnosti. Ipak, ono što prosto isijava iz brojnih dokumenata Udruženja je jedan autentični i iskreni entuzijazam koji na trenutke prelazi u organizovanu stihiju u kojoj učestvuju umetnici svih generacija. Stiče se utisak da su umetnici, pored svojih cehovskih, staleških interesa, imali svest i stav da vrednosti koje propagiraju predstavljaju ujedno i vrednosti čitavog društva.

Kako izgleda, umetnička udruženja su tako bila donekle uvučena u skoro svakodnevne trzavice i burna politička dešavanja na relaciji Republika–Pokrajina, mada su bila, kao i obično, na kraju sleda događaja, krajnje marginalizovana. Ipak, analizirajući ostalu dokumentaciju, kao i dopise koje su ULUS i Podružnica razmenjivali, saradnja tokom ovog perioda teče normalno i uobičajeno, bez bilo kakvih vidljivih sukoba i razmimoilaženja, bar do početka sedamdesetih godina. ULUS-ovi dopisi govore o naglašenoj želji centrale da se Podružnica u što većoj meri uključi u zajednički rad. Predlažu se planovi za međunarodnu saradnju, kao i umetnici za izložbe u inostranstvu, nižu se izveštaji o primanju članova Podružnice u ULUS, razmena dopisa sa predlozima za učešće u različitim republičkim komisijama itd.

Kada je reč o ovoj (političkoj) problematici, po svom zanimljivom sadržaju se ističe dokument (nedatiran, 7 kucanih stranica) naslovljen „Položaj i mesto organizacije likovnih umetnika Vojvodine u okvirima organizacije likovne umetnosti u Srbiji i Saveza likovnih umetnika Jugoslavije” sa podnaslovom „Dosadašnje mesto u SULUJ i status posle VIII Kongresa SULUJ” (1971). Dokument su kao „informaciju” sastavili Aleksandar Lakić i Mileta Vitorović, a sastoji se od osam tačaka kroz koje se objašnjava i analizira kakve se promene, u stvari, žele – Paritetno učešće u Upravnom odboru ULUS-a, kao i u svim umetničkim savetima i brojnim komisijama u kojima bi bili zastupljeni interesi umetnika sa područja Vojvodine; Određeni procenat od prikupljene članarine; Samostalnost Umetničkog saveta Podružnice, da se nezavisno i bez dostavljanja izveštaja vodi izlagačka i izdavačka politika; Da se ne podnose izveštaji o delovanju i radu Podružnice, niti o programima rada i sličnim planiranjima događaja, već da se o tome samo obaveštava centrala; Da se ravnopravno dogovara i odlučuje o zajedničkim projektima, akcijama i manifestacijama; Da se kroz zajednički rad pronađu nazivi za dosadašnje Podružnice autonomnih pokrajina. Zaključna tačka glasi: „Autonomnost organizacije likovnih umetnika u Vojvodini bazira se na promenama u političkom sistemu, na novom ustavnom položaju Vojvodine, na specifičnostima u kojima se odvija kulturni život u Pokrajini pri čemu treba usaglasiti organizacije likovnih umetnika u pokrajinama i Udruženju likovnih umetnika Srbije”.

_***

Tokom ove decenije Udruženje se etabliralo kao nezaobilazni faktor kada je reč o likovnim umetnostima i delovanju umetnika u Novom Sadu i Vojvodini postavši deo šire celine ondašnje jugoslovenske države. Štampaju se katalozi i knjige, razvija se i cveta saradnja sa drugim udruženjima, institucijama, posebno sa galerijama i Galerijom savremene likovne umetnosti koja u svojim zbirkama i danas baštini, čuva i prezentuje brojna umetnička dela nastala u ovom periodu, a do kojih je došla i dolazi otkupima ili poklonima. U produkciji ULUV-a tokom ovog perioda publikovano je preko stotinu kataloga izložbi u Galeriji, kao i tri značajne knjige – Savremeni likovni umetnici Vojvodine (1968), XXIV izložba Podružnice ULUS-a za SAP Vojvodinu (1972) i Crtež likovnih umetnika Vojvodine (1975) – koje su u velikoj meri doprinele da dešavanja na likovnoj sceni Vojvodine dobiju adekvatan istorijsko-umetnički tretman. Tokom ovog perioda je takođe značajno povećano učešće članova Udruženja na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji (Beograd, Sarajevo, Rijeka, Ljubljana itd.) i inostranstvu, kao i redovno korišćenje republičkih fondova za studijska putovanja. Posle početnih uspeha u preuzimanja ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi, tokom ovog perioda, posebno na samom početku sedamdesetih godina, sistem dodele ateljea umetnicima je bio potpuno organizovan, zaokružen i transparentan, pa su Novi Sad i ULUV, u okvirima čitave zemlje, važili za najsvetliji primer sredine u kojoj su u velikoj meri bili rešeni problemi radnih prostora za umetnike. Trebale su da prođu više od dve decenije stalne uporne borbe Udruženja i umetnika da se konačno ostvari ova baza umetnosti kao netipična oaza umetničkog stvaralaštva, bar u jugoslovenskim uslovima. Da podsetimo, nastanjivanje (osvajanje) Petrovaradinske tvrđave od strane umetnika započelo je još početkom pedesetih godina kada su prvi umetnici odlučili da im drevna tvrđava postane novi, radni dom –  J. Soldatović, S. Maksimović, A. Lakić, B. Karlavaris, D. Milovanović, M. Balać, I. Acin i R. Ris Graovac. Još jedan od velikih uspeha i pozitivnih tekovina delovanja Udruženja iz ovog perioda je i otpočinjanje sa radom Galerije ULUV-a, koja još uvek, na istom mestu, deluje na sada već poluvekovnoj tradiciji. Delovanje Galerije (od 1971) na izlaganju novih radova svojih članova bilo je značajno za proširenje vidljivosti i prisustva u javnosti Udruženja i njegovih članova. I pored postojanja drugih galerijskih prostora u gradu gde su se izlagala dela savremenih umetnika, Galerija ULUV-a je bila centralno mesto gde se moglo videti savremeno likovno stvaralaštvo već etabliranih umetnika. I ne samo videti, već su građani imali priliku i da kupe neki od izloženih radova. Kada je reč o kolektivnim izložbama članova Udruženja utisak je da je ULUV ulagao dosta truda i napora u prezentovanje rada svojih članova ne samo u svojoj sredini (Novi Sad i ostali gradovi u Pokrajini), već i kroz izložbe organizovane u drugim jugoslovenskim likovnim centrima, pa i u inostranstvu, najčešće u saradnji sa Galerijom savremene likovne umetnosti. Brojni su umetnici, i starijih i novijih generacija, preko rada Udruženja ostvarili svoje umetničke karijere. Nadamo se da će dokumenti i komentari koji slede biti pomoć i dodatni podsticaj istraživačima likovnih umetnosti u Vojvodini i Srbiji tokom druge polovine 20. veka.

1968.

Galerija savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine), osnovana 1966. godine, 4. januara upućuje dopis Udruženju (br. 2/68) u kome traži adresu delegiranog člana u savetu Galerije što je jedan od prvih formalnih kontakata između Udruženja i Galerije u čijem osnivanju su značajnu ulogu imali baš sami umetnici, članovi Udruženja.

Udruženje u martu upućuje molbu Savetu za urbanizam Opštine Novi Sad za promenu namene prostora u prizemlju zgrade Crvenog krsta, kod Dunavskog parka, kako bi se tamo moglo premestiti sedište Udruženja. Pozitivan odgovor i saglasnost iz Urbanističkog zavoda Novog Sada stigli su tek u novembru. Nažalost, do ostvarenja ove dobre ideje nikada nije došlo.

Dopis Udruženja predsedniku Pokrajinskog veća AP Vojvodine, od 13. marta, u kome se izražava protest zbog postupaka Sekretarijata za informacije koji, na svoju ruku i bez konsultacija sa Udruženjem, ugovara izložbe domaćih umetnika u inostranstvu i predlaže da se ubuduće takve stvari više ne ponavljaju i da se, u sličnim prilikama, obavezno konsultuju Udruženje i Galerija savremene likovne umetnosti. Isto se predlaže i za izložbe iz inostranstva koje gostuju u gradu sve u cilju izbegavanja prisutnih procesa porasta ličnih veza i ličnih afiniteta.

U izveštaju od 16. marta Komisije za realizaciju likovnih rešenja po školama na teritoriji Novog Sada, u sastavu J. Ač, J. Soldatović, M. Nedeljković, P. Radovanović, koja je tokom proteklih meseci obišla četiri tehničke i pet osnovnih škola u cilju uspostavljanja kontakata za projekte likovno oblikovanih slobodnih zidnih površina i postavljanje skulptura u holovima i slobodnom prostoru školskih dvorišta, kaže se da su škole raspoložene da u okviru vlastitih mogućnosti finansiraju izradu umetničkih dela i honorara za umetnika. Isto to je urađeno i sa Zajednicom zdravstvenih i socijalnih ustanova u pismu od 18. marta. Bio je to nastavak opširne akcije koju je Udruženje pokrenulo proteklih godina u cilju razvijanja društvene svesti o potrebama umetničkog ukrašavanja javnih objekata, tzv. sintezi umetnosti.

Predstavnici Udruženja prisustvuju 30. marta sahrani rano preminulog kolege, slikara Lazara Vozarevića (Sremska Mitrovica, 1925 – Beograd, 1968) u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Inače, Vozarević je preminuo od trovanja krvi izazvanog isparenjima sredstava (boja, lakova, bitumena itd.) koje je koristio u svom slikarskom radu.

Udruženje likovnih umetnika Srbije obaveštava Podružnicu da su sa teritorije Vojvodine u ULUS primljeni sledeći umetnici – M. Brtka, B. Vuleković, Lj. Denković, F. Kalmar, F. Maurić, M. Mihajlović, Ž. Miškov, M. Nedeljković, Š. Torak i P. Ćurčić. Dvojno članstvo u oba udruženja je bila već uobičajena praksa sve do vremena kada se to u novoj statutarnoj organizaciji podrazumevalo.

Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu 8. aprila upućuje dopis Udruženju na temu uvođenja novog sistema kulturnih veza sa inostranstvom koji prate i opširni predlozi. U narednom periodu saradnja sa inostranim umetničkim udruženjima i galerijama se uvećavala, a povremeno je bila korišćena i od strane države i njenih trenutnih političkih interesa u saradnji sa određenim zemljama.

Izveštaj Sekretarijata Podružnice ULUS-a za Vojvodinu od 16. marta donosi spisak od 31 člana uz komentar da je u proteklom periodu održano 18 plenuma (sednica) na kojima su „rešavana mnoga principijelna i tekuća pitanja”.

Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu je tokom avgusta obrazovao Koordinacionu komisiju za podizanje spomen-obeležja, a u ime Udruženja u njen rad se uključio slikar Boško Petrović. Proteklih godina je bilo dosta pritužbi na sve segmente sistema podizanja brojnih znamenja posvećenih Narodnooslobodilačkom ratu i Revoluciji gde je primećeno odsustvo kvalitetnih rešenja. Spomenici su podizani bez ikakvog upliva i kontrole stručnjaka, likovnih umetnika ili istoričara umetnosti, uz voluntarističko delovanje Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačke borbe (SUBNOR) i lokalnih članova mesnih zajednica i sličnih tela.

Tokom septembra sedište Udruženja se seli iz Galerije Matice srpske, gde je godinama delovalo, u nove prostorije u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine, preko puta Dunavskog parka. Sve te procese pratilo je više dopisa, molbi i sugestija.

Tokom ove godine članovi Udruženja su imali samostalne izložbe – Ivan Jakobčič, Mirjana Šipoš, Aleksandar Lakić (Sombor), Bela Pehan (Kula), Mileta Vitorović, Milan Kerac, Mirjana Nikolajević, Petar Mojak, Milorad Mihajlović, Ksenija Ilijević (Novi Sad), Šandor Todok (Subotica), Zdravko Mandić (Zrenjanin), Stojan Trumić (Beograd), Boško Petrović (Vrbas), Imre Vinkler, Milan Poznovija (Subotica), Tivadar Vanjek (Venecija).

Centralna kolektivna izložba članova Udruženja je bila Zimski salon Likovnog susreta, Subotica (2–13. februar). Članovi Udruženja su u velikom broju učestvovali u sazivima likovnih kolonija u Vojvodini – XXVII izložba Umetničke kolonije Bačka Topola (25. maj – 8. jun), XV izložba Umetničke kolonije Bečej (oktobar), XVII izložba Slikarske kolonije Senta (17. novembar – 23. decembar), XIII izložba Umetničke kolonije Ečka (24. novembar – 30. decembar). Slikari, članovi Udruženja, učestvovali su i na kolektivnim izložbama u Beogradu, Somboru, Pančevu, Rumi, Čačku, Banjaluci i Segedinu dok su grafičari izlagali u Subotici, Rumi, Beogradu, Skoplju i u inostranstvu – Lozani, Krakovu, Segedinu, Montevideu, Bradfordu, Pragu i Firenci.

 

1969.

Stalna Komisija likovnih umetnika Srbije, Podružnica za Vojvodinu, 7. januara, u sastavu slikari M. Kerac i M. Vitorović, upućena je na ocenjivanje rada vajara Pavla Radovanovića, kao što je to od nje traženo 5. decembra protekle godine. Komisiji je bio priključen i istoričar umetnosti Đorđe Jović. Bronzani reljef (Trgovište na Dunavu), postavljen na prvom spratu zgrade „Interservisa” (arh. M. Krstonošić), bila je slobodno komponovana tema sa gravire obale Dunava iz 19. veka i ocenjena je pozitivno. Prilikom renoviranja zgrade u godinama koje su usledile posle 2000. reljef je nestao, ali je gipsani model sačuvan u Zavičajnoj galeriji Muzeja grada Novog Sada.

Galerija savremene likovne umetnosti uputila je dopis Podružnici 27. marta u kome se kaže da Galerija želi sa svoje strane da doprinese velikoj Izložbi likovne umetnosti u Vojvodini stavljajući na raspolaganje kolektiv Galerije za obavljanje stručno-tehničkih poslova pre otvaranja izložbe, za vreme trajanja izložbe, kao i za sve ostale poslove koji su od zajedničkog interesa za likovne umetnike i Galeriju. Pismo je, uz drugarski pozdrav, potpisao direktor Galerije Slobodan Sanader. Bio je to jedan od početnih koraka buduće plodne saradnje.

Centralna kolektivna izložba članova Udruženja je bila Savremeni likovni umetnici Vojvodine, održana u  Galeriji Matice srpske (12. april – 5. maj), dok je izbor radova potom prenet u Dom kulture u Rumi (14–21. maj). Na izložbi je učestvovao impozantan broj umetnika iz oblasti slikarstva, grafike, vajarstva, tapiserije i keramike (70) sa 350 radova, „[…] koji izražavaju širinu i zamah aktuelnog likovnog stvaralaštva i sasvim određen rezultat našeg razdoblja socijalističkog života i kulture u Vojvodini. Ova velika izložba likovnih umetnika, koji žive i rade u Vojvodini, posvećena je dvadeset petogodišnjici oslobođenja od fašističke okupacije, a istovremeno je smotra naših likovnih snaga, ostvarenja i dometa”, kaže se u najavnom tekstu monografije. Izložbu je video veliki broj posetilaca, a o njoj su izašle pozitivne kritike u brojnim novinama i časopisima širom zemlje. Svakako najveći uspeh Udruženja u dosadašnjem radu, pored ove izložbe, bilo je štampanje obimne prateće monografije Savremeni likovni umetnici Vojvodine čija je priprema trajala skoro čitave godine, dok je monografija zvanično objavljena u decembru protekle godine. Monografija je štampana u novosadskom Novinsko-izdavačkom preduzeću „Forum”, ima 272 strane, 10 tabaka sa reprodukcijama u boji na kunzdruku, 8 tabaka teksta na polukartonu i 25 reprodukcija na tvrdom kartonu, a po špiglu Miše Nedeljkovića. Monografija je izašla u dve varijante, sa crnim i belim naslovnim koricama, a štampana je u čak četiri hiljade primeraka. Predgovor, preveden i na francuski jezik, potpisuje političar, publicist i diplomata Dušan Popović (1921–2014), ondašnji predsednik Prosvetno-kulturnog veća AP Vojvodine. Kao sin prvog predratnog bana Dunavske banovine, graditelja, političara i istoričara Dake Popovića (Novi Sad, 1886–1967), Dušan Popović je godinama bio jedna od ključnih ličnosti koja se bavila kulturnim prilikama u Vojvodini. Tokom sedamdesetih godina iz centralističkih političkih krugova u Beogradu Popović je bio označen kao „glavni ideolog autonomaštva koji je to, skoro jezuitski i ortodoksno, sprovodio u kulturi i nauci Vojvodine”. Mada i u predgovoru monografije blago provejava određeno političko tumačenje proteklog perioda, uz vešto izbegavanje bilo kakve asocijacije na preovlađujući srpski karakter vojvođanske umetnosti toga doba, Popović je, mada tek delimično, uspeo da u kratkim crtama pomene umetnost prethodnih perioda, počevši od 18. i 19. veka, vremena koje na neki način označava prapočetak aktuelne umetnosti u Pokrajini. Takođe, u tekstu ima i kritičkih opaski upućenih prvenstveno likovnoj kritici i struci uz napomene da je ovakva izložba mogla i trebala biti organizovana dosta vremena ranije, a razlog za to pronalazi se u nedostatku stručnih kadrova, istoričara umetnosti, likovnih kritičara i hroničara. Autor glavnog teksta i biografija umetnika bio je istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Jović (1928–1988), koji je u svom opširnom prilogu analizirao rad, abecednim redom, čak 67 umetnika iz oblasti slikarstva, grafike, vajarstva, tapiserije i keramike. Kao svojevrsni eseji, manje-više slični po obimu i metodologiji pisanja, Jovićeve analize se zasnivaju na dobrom poznavanju stvaralačkih karijera i kao takvi predstavljaju, prvi put na jednom mestu, složene, stručne i analitičke tekstove o aktuelnim likovnim umetnicima Vojvodine. Kako i sam kaže u svom zaključku, u likovnoj umetnosti Vojvodine teško je izvršiti podele po stilskim opredeljenjima ili likovnim afinitetima, sem u neznatnom izuzetku kod slikara ekspresivnog nadrealizma ili po tretiranju sličnih fenomena, kao, na primer, pejzaža. Ono što je zajedničko za likovne umetnike Vojvodine, zaključuje Jović, jeste da su oni vrlo izdvojene ličnosti koje se kreću između polova produženih ideala i tek nastajućih prosedea. Manji sažeci Jovićevog teksta prevedeni su na francuski, mađarski, slovački i rumunski jezik. Tekstualni blok monografije završava se kratkim, prigodnim tekstom Radenka Miševića, generalnog sekretara Saveza likovnih umetnika Jugoslavije.

Pančevačka slikarka Ksenija Ilijević je uputila protestno pismo pisano rukom predsedniku Podružnice, nekoliko dana pre zvaničnog otvaranja, u kome se žali na tretman njenih slikarskih radova na izložbi Savremeni likovni umetnici Vojvodine napominjući da su „neki dobili više prostora od drugih” i da su njene slike „gurnute u budžak i mrak, bez dnevne svetlosti”. Još napominje da njene slike „nisu ulja na dasci već ulja na lesonitu”.

Tokom proleća i leta teče prepiska sa nadležnim društvenim organizacijama u vezi sa sprovođenjem nove kulturne saradnje sa inostranstvom, delovanjem Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine, kao i posebno česti kontakti sa Zavodom za komunalnu izgradnju grada Novog Sada i Urbanističkim zavodom u vezi sa učešćem umetnika, predstavnika Udruženja, u izradi detaljnih urbanističkih planova i ostale planske dokumentacije. Sve to govori o visokom stepenu uvažavanja mišljenja i stavova umetnika u planiranju i uređenju grada, posebno mikro lokacija, tzv. malog urbanizma.

Da je Udruženje bilo veoma osetljivo na materijalni, pa i socijalni položaj svojih članova govori Molba Skupštini opštini Novi Sad od 2. juna u kojoj se govori o „nepodnošljivim uslovima u kojima živi i radi slikar i grafičar Jovan Grujić”, inače jedan od učesnika izložbe Savremeni likovni umetnici Vojvodine. Inače, Grujić u tom periodu radi kao nastavnik u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu.

Tokom avgusta i septembra sačinjeni su detaljni planovi u vezi sa rekonstrukcijom i pretvaranjem prostora u tzv. Malu galeriju. Opširne elaborate – građevinski radovi, vodovod, grejanje, crteži osnova, statički proračuni sa finansijskim predračunima – izradio je novosadski arh. Andrija Šrek (Novi Sad, 1930–1970).

Na sastanku Novosadske sekcije Udruženja 8. septembra predložen je dnevni red: 1) Obaveštenje o plaćanju zakupnina za ateljee; 2) Obaveštenje o podizanju novih ateljea; 3) Obaveštenje o kreditima za likovne umetnosti i 4) Predlog za otkup slika koje će biti dodeljene kao nagrada likovnim pedagozima, kao već redovni, sastavni deo svih sastanaka. Novost je predlog da se osnuje fond za (kratkoročne) kredite koji bi pomagao umetnicima u određenim periodima njihovog rada.

Tradicionalni kolektivni nastup članova Udruženja bio je u Galeriji Matice srpske na Izložbi ULUS-a, Podružnice za Vojvodinu u periodu 21. oktobar – 5. novembar, u čast petnaestogodišnjice oslobođenja Novog Sada. Na izložbi je učestvovalo 37 slikara, vajara i grafičara sa 74 umetnička rada.

Tokom novembra Udruženje pokreće veliku akciju u vezi sa prikupljanjem radova umetnika za pomoć Banjaluci posle katastrofalnog zemljotresa (27. oktobra 1969). Radovi se prikupljaju u prostorijama Udruženja da bi se do 29. novembra preneli u Sarajevo gde će biti održana velika aukcija umetničkih radova u korist stanovništva Banjaluke.

Podružnica 20. novembra upućuje Predlog rada i ideja za 1970. godinu Zajednici kulture SAP Vojvodine uz opširno obrazloženje. Teme su brojne: Izgradnja ateljea i stanova za umetnike; Stvaranje kreditnog fonda pri Udruženju za kratkoročno kreditiranje likovnih umetnika; Otkup „fundusa” od likovnih umetnika koji su navršili dvadeset pet godina rada; Umetničke penzije; Nabavka slikarskog materijala iz inostranstva; Fondovi za poklone; Monografija Savremeni likovni umetnici Vojvodine; Zahtev za stalno radno mesto stručnog službenika u Udruženju; Obeštećenje likovnih umetnika za učešće u likovnim manifestacijama; Putovanje u inostranstvo itd. Deo ovih zahteva se može posmatrati kao daleki odjek reformisanja jugoslovenske (pa i vojvođanske) ekonomije na početku druge polovine šezdesetih godina, izvršene u pravcu uvođenja izvesnih tržišnih mera i potiskivanja državne intervencije u privredi, kao i u oblasti kulturnog stvaralaštva.

Tokom ove godine započinje praktično delovanje Galerije savremene likovne umetnosti (osnovane još 1966), kada se kreće sa izlagačkom i izdavačkom produkcijom. Tako je tokom narednih godina, i pored kompletne autonomije u pojedinačnom radu, delovanje GSLU i Udruženja na određenim projektima faktički bilo zajedničko. Tokom jeseni i zime GSLU je organizovala dve retrospektivne izložbe u Galeriji Matice srpske članova Udruženja – Tivadara Vanjeka (Slike 1933–1969) i Ankice Oprešnik (Slike 1945–1969), uz prateće kataloge sa tekstovima Đorđa Jovića i Slobodana Sanadera, u izdanju GSLU. Takođe, zajedničkim snagama su tokom decembra organizovane i dve kolektivne izložbe domaćih autora u Temišvaru – Savremeni likovni umetnici Vojvodine, pedeset dela od dvadeset autora iz perioda 1960–1969) – i u Modeni – Šest grafičara: Grujić, Kerac, Nikolajević, Oprešnik, Stanojev, Vito, šezdeset grafika nastalih u periodu 1960–1969. Prvu izložbu su koncipirali i realizovali Đ. Jović, Lj. Ivanović, S. Sanader, a u ime Udruženja J. Ač i S. Trumić, dok je izbor grafika za izložbu u Modeni izvršila Sekcija likovnih umetnika Novog Sada koja je delovala pri Udruženju. Obe izložbe pratili su katalozi sa tekstovima Đ. Jovića i S. Sanadera, objavljeni u produkciji GSLU.

Tokom ove godine članovi Udruženja su imali samostalne izložbe – Milorad Mihajlović, Petar Mojak, Mirjana Nikolajević, Miša Nedeljković, Šandor Torok (Novi Sad), Mirjana Šipoš (Zrenjanin), Imre Šafranji (Subotica, Novi Sad), Tivadar Vanjek (Beograd, Novi Sad), Ksenija Ilijević (Bečej), Milan Konjović (Sombor, Zagreb), Mikola Graovac (Sombor), Branislav Vuleković (Sremski Karlovci), Jovan Vitomirov (Pančevo), Živojin Miškov (Bečej, Pnon Pen/Kambodža), Ferenc Kalmar (Segedin/Mađarska) i Zdravko Mandić (Đula/Mađarska),

Članovi Udruženja su u velikom broju učestvovali u sazivima likovnih kolonija u Vojvodini – XXIX izložba Umetničke kolonije Bačka Topola (jun–jul), XVI izložba Umetničke kolonije Bečej (oktobar), Slikarstvo u umetničkim kolonijama Jugoslavije, Galerija „Likovni susret”, Subotica (9. oktobar – 30. novembar), XIV izložba Umetničke kolonije Ečka (23. novembar – 30. decembar) i XVIII izložba Slikarske kolonije Senta (28. decembar – 14. januar 1970). Slikari, članovi Udruženja, učestvovali su i na kolektivnim izložbama u Beogradu, Pančevu, Subotici i u Vršcu, dok su grafičari izlagali u Subotici, Novom Sadu, Rumi, Beogradu, Zagrebu, Skoplju i u inostranstvu – Lozani, Segedinu, Krakovu, Bradfordu i u Firenci.

1970.

Udruženje 26. februara upućuje svim članovima Novosadske sekcije Podružnice poziv za izlaganje u kamernoj galeriji koja počinje sa radom tokom maja. Izložbe će trajati dve nedelje, otvaranja će biti svakog drugog ponedeljka uveče, a kapacitet galerijskog prostora je 20–25 slika srednjeg formata.

Udruženje na molbu „Likovnih susreta” iz Subotice tokom aprila dostavlja spisak svojih članova vajara (G. Almaši, F. Kalmar, E. Kočiš, I. Petrović-Acin, P. Radovanović, J. Kiš i J. Soldatović) i grafičara (J. Grujić, M. Nedeljković, M. Kerac, A. Oprešnik, M. Vitorović i S. Arvanitidis). Ukupan broj članova Udruženja je 65.

Dopis Pokrajinske zajednice kulture od 25. juna članovima Udruženja za sastanak Radne grupe za kritiku sa samo jednom tačkom dnevnog reda – utvrđivanje uslova i kriterijuma za stimulisanje umetničke kritike. U kasnijoj dokumentaciji, kao i u stručnoj literaturi ova inicijativa se ne pominje.

Skupština opštine Novi Sad 29. juna donosi rešenje o obrazovanju Odbora za zaštitu spomenika kulture i podizanje novih spomen-obeležja na teritoriji opštine Novi Sad. Po jednog člana delegiraju sve institucije i organizacije koje se bave kulturom, među njima i Udruženje koje delegira slikara Miću Mihajlovića. Dokument govori o nastavku opsežne akcije da se urede i organizuju svi procesi u vezi sa podizanjem novih spomenika posvećenih NOR, Revoluciji i žrtvama fašističkog terora tokom Drugog svetskog rata.

Udruženje upućuje dopis Skupštini opštine Novi Sad 15. septembra – Komisiji za dodelu Oktobarske nagrade grada Novog Sada u kome se za članove Komisije imenuju M. Nedeljković, P. Mojak, B. Poznanović, F. Maurič i M. Vitorović. U dopisu su date i kratke biografije koje su umetnici sami pisali. Narednih godina Udruženje je redovno predlagalo svoje (zaslužne) članove za različite nagrade i društvena priznanja u Republici i Pokrajini.

Opštinska zajednica kulture obaveštava Udruženje 23. septembra da je njen Izvršni odbor odlučio da se u bivšoj zgradi Studentskog doma na Petrovaradinskoj tvrđavi izradi 25 ateljea za potrebe umetnika likovnih i primenjenih umetnosti. Bio je to zapravo početak organizovanog boravka umetnika na Tvrđavi, dok su prethodni ateljei dodeljivani bez institucionalne kontrole.

Radna zajednica Muzeja grada Novog Sada je 12. oktobra usvojila (obnovljen iz 1963) Pravilnik o otkupu umetničkih dela za svoju Zavičajnu galeriju gde je predviđeno formiranje odgovarajuće Komisije za otkup, a Udruženje se moli da imenuje svog člana. Uzvratnim dopisom Udruženje delegira slikara Boška Petrovića i vajara Jovana Soldatovića za članove Komisije za otkup, koji su tih godina imali i najveći uticaj među članovima Udruženja. Inače, Soldatović je u vezi sa ovom problematikom bio angažovan još od početka šezdesetih godina. Ovaj depandans Muzeja grada Novog Sada menjao je nazive od osnivanja (1963) – Galerija savremenih novosadskih umetnika, Savremena novosadska galerija i Novosadska galerija savremene umetnosti. Osnivanje Galerije, kao prve Zbirke takve vrste u gradu, inicirali su savremeni novosadski umetnici (okupljeni oko Udruženja), upravnik i kustosi Muzeja grada sa ciljem da muzeološki prate, proučavaju i izlažu dela savremenih umetnika Novog Sada. Od 1965. godine ustalio se naziv Zavičajna galerija, a 1978. dobija status posebnog odeljenja. Danas fond Odeljenja za savremenu umetnost, uz dugogodišnje sistematsko praćenje, otkup i poklone, broji više od tri hiljade i tri stotine dela, nastalih od sredine proteklog veka do danas. Dela se čuvaju u Zbirci likovne umetnosti i u Zbirci primenjene umetnosti.

Opštinska zajednica kulture Novog Sada poziva Udruženje da predloži svoje članove za inicijativnu Komisiju za sintezu. Udruženje delegira u dopisu od 18. novembra Aleksandra Lakića i Ljubišu Petrovića, umetnika sa iskustvom u poslovima ukrašavanja enterijera zgrada javnih namena u Novom Sadu, što rečito govori da je tzv. sinteza već zaživela kao proces, kao i da su se nalazile nove forme i formati saradnje likovne umetnosti i arhitekture. Tokom naredne nedelje održano je više radnih sastanaka Komisije na inicijativu Urbanističkog zavoda Novog Sada, koji je prednjačio u organizacionim poslovima, na kojima se raspravlja o novim lokacijama i praktičnim odabirima vrste umetnosti. U ime URBIS-a najangažovaniji na ovim poslovima bio je dugogodišnji direktor, urbanista i arhitekta Miloš Savić (Novi Sad, 1929–2003) koji je i u narednim godinama bio angažovan na brojnim zahtevima Udruženja.

Na Plenumu ULUS-a Podružnice za Vojvodinu tokom novembra i decembra se raspravlja o sintezi (kombinaciji likovnih umetnosti i arhitekture), otkupu umetničkih dela za novu Zavičajnu zbirku Muzeja grada Novog Sada, dodeli stanova i ateljea itd., a na Godišnjoj skupštini Udruženja 21. novembra izabrani su novi članovi uprave – M. Vitorović (predsednik), Z. Mandić, M. Mihajlović, M. Poznovija, P. Blesić, S. Trumić i M. Laješić – Komisije za formiranje statuta – A. Lakić (predsednik), I. Vrsajkov, M. Vitorović, G. Silađi i Lj. Petrović – i Umetničkog saveta – A. Lakić, M. Nikolajević, Š. Torok, E. Kočiš, M. Stanojev, A. Oprešnik i P. Radovanović.

Gradska Stambena komisija usvaja molbu Bogdanke Poznanović i dodeljuje joj komforni dvosoban stan 10. decembra u ulici Dimitrija Tucovića br. 20, dok atelje u potkrovlju iste zgrade, dodeljen slikarki još 1966. godine, ostaje na korišćenje drugarici Poznanović. Brojni su likovni umetnici dobijali stanove preko Udruženja jer se to u ono vreme smatralo krajnje normalnom pojavom rešavanja stambenih problema.

Pokrajinsko veće Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine 14. decembra upućuje dopis Udruženju u kome se kaže da je Veće donelo odluku o formiranju Komisije za dodeljivanje izuzetnih penzija značajnim stvaraocima, kulturnim i naučnim radnicima sa molbom da Udruženje predloži svog predstavnika. Desetak dana kasnije Udruženje obaveštava Veće da za člana komisije određuje slikara Aleksandra Lakića. Bio je to jedan od prvih pokušaja uvođenja penzija za zaslužne umetnike iz svih umetničkih oblasti.

Tokom čitave 1970. godine brojni dokumenti govore o izgradnji novih ateljea i uopšte o čitavoj problematici radnih prostora za umetnike – izrada projekata, pregledanje planova, raspored itd. Akcija oko ateljea je kulminirala u decembru, kada je arh. Milan Marić (Atelje za projektovanje „Plan”) predao idejni projekat uređenja ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi, sa detaljnim crtežima (1:200) i propratnom dokumentacijom. Po tom projektu su i izvedeni svi radovi na uređenjima ateljea.

Tokom ove godine članovi Udruženja su imali neobično veliki broj samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu – Aleksandar Lakić, Bogumil Karlavaris, Ferenc Maurič, Pavle Blesić, Bogdanka Poznanović (Novi Sad), Šandor Torok, Ksenija Ilijević (Sombor), Mirjana Šipoš (Temerin), Gabor Silađi, Milan Kerac (Zrenjanin), Milan Kerac i Ankica Oprešnik (Subotica), Mirjana i Milivoj Nikolajević (Šabac), Zoran Petrović, Milivoj Nikolajević, Petar Mojak, Mileta Vitorović (Beograd), Stojan Trumić, Mirjana Nikolajević, Dušan Mašić (Pančevo), Milorad Dželatović (Apatin), Milan Konjović (Rijeka, Osijek), Zoran Stošić-Vranjski (Vinkovci), Mira Brtka (Stara Pazova, Sarajevo), Zdravko Mandić (Zrenjanin, Debrecin/Mađarska) i Mića Mihajlović (Ravena, Bolonja/Italija). Retrospektivne izložbe, u organizaciji Galerije savremene likovne umetnosti u Galeriji Matice srpske, ove godine su imali BogumilKarlavaris (Slike i akvareli 1955–1970, 29. oktobar – 10. novembar) i Jovan Soldatović (Skulpture 1942–1970, 29. decembar – 14. januar 1971).

Centralna kolektivna izložba članova Udruženja je bila Likovni umetnici Vojvodine u Umetničkom paviljonu u Beogradu (25. novembar – 17. decembar) na kojoj izlaže svih 36 umetnika, članova ULUS-a Podružnice za Vojvodinu. Izložbu je pratio katalog sa tekstom Đ. Jovića, dok su o izložbi pisali S. Sanader (Dnevnik), S. Vuković (NIN) i M. Pušić (Vjesnik, Umetnost).

Članovi Udruženja su u velikom broju učestvovali u sazivima likovnih kolonija u Vojvodini – XXX izložba Umetničke kolonije Bačka Topola (23. januar – 9. februar), Slikari Umetničke kolonije Ečka (12. maj – 7. jun), XVII izložba Umetničke kolonije Bečej (8–12. oktobar) i XV izložba Umetničke kolonije Ečka (22. novembar – 30. decembar). Slikari, članovi Udruženja, učestvovali su i na kolektivnim izložbama u Pančevu, Subotici, Somboru, Rumi, Beogradu i Čačku, dok su grafičari izlagali u Novom Sadu, Zrenjaninu, Rumi, Subotici, Beogradu i u inostranstvu – Milan Stanojev (Tunis, Brisel) i Ankica Oprešnik (Krakov, Tore del Greko, Banska Bistrica).

1971.

Na sednici 11. februara, prvoj u nizu te godine, konstituisan je Umetnički savet, a za predsednika izabran slikar Milivoj Nikolajević. Od tada Umetnički savet preuzima svoje obaveze rukovođenja Galerijom i vođenja umetničke politike Podružnice. Članovi Umetničkog saveta su bili: A. Oprešnik, P. Radovanović, M. Stanojev, M. Nikolajević (Novi Sad), Š. Torok (Subotica) i E. Kočiš (Sombor). Tokom ove godine održano je šest sednica na kojima se raspravljalo o problemima i zadacima iz njegove nadležnosti, kao i o donošenju određenih odluka.

Na sastanku 29. marta Umetnički savet Podružnice, u punom sastavu, razmatrajući molbe po konkursu za izlaganje u galeriji Podružnice, putem tajnog glasanja odlučilo je da samostalne izložbe imaju sledeći članovi – M. Kerac, M. Vitorović, P. Mojak, M. Laješić, P. Ćurčić, O. Nikolić, M. Nikolajević, T. Vanjek i M. Poznovija. Posebno je zanimljiva činjenica da je Umetnički savet u isto vreme odlučio da se organizuju i četiri kolekcionarske izložbe, dve novosadskih kolekcionara i po jedna kolekcionara iz Subotice i Sombora čime je pokazano interesovanje i za kolekcionarski segment likovnog života u gradu i Pokrajini. Tako su u galeriji Udruženja predstavljene Zbirka Lazara Kovačevića (3–10. maj) i Zbirka Miloša Hadžića (9–23. septembar).

Zajednička izložba članova ULUS-a i ULUV-a – ULUS 71 – organizovana na slobodnu temu, održana je u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (21. maj – 6. jun). U izboru dela članova ULUV-a učestvovali su Boško Petrović i Jovan Soldatović. Izložbu je pratio i katalog, u tiražu od pet stotina primeraka, čiju je grafičku opremu uradio poznati grafički dizajner i profesor Fakulteta primenjene umetnosti Bogdan Kršić (Sarajevo, 1932 – Beograd, 2009).

Udruženje zajedno sa Muzejom grada Novog Sada i Galerijom savremene likovne umetnosti 28. juna preuzima praktične korake u vezi sa organizovanjem Novosadskog salona, a za komesara je određen Đorđe Jović. Salon se od tada održava redovno u dane koji se slave kao Oslobođenje Novog Sada, sa pratećim katalozima koje dizajniraju članovi UPIDIV-a – M. Nedeljković, J. Lukić, B. Dobanovački, B. Ševo.

Podružnica upućuje svim članovima Odluku da se u vreme nastupajuće turističke sezone, od 5. jula do 23. avgusta, organizuje Letnja prodajna izložba vojvođanskih slikara u njenoj galeriji. Slična akcija bila je usmerena i prema Hotelu „Varadin”, što je bio nastavak stalnih akcija u vezi sa povećanjem vidljivosti rada Udruženja i komercijalne prodaje umetničkih radova. To je akcija koja je nastavljena i sledećih godina.

Podružnica 14. septembra zvanično predlaže svoje članove – M. Stanojeva i M. Mihajlovića – za Oktobarsku nagradu grada Novog Sada.

Podružnica 15. septembra dostavlja Pokrajinskoj zajednici kulture tražene podatke „o stambeno-ateljeskim problemima likovnih umetnika u Vojvodini”, što je, bar deklarativno, nastavak interesovanja zvaničnih organa za materijalnu situaciju umetnika. U Izveštaju se kaže da u Pančevu živi pet članova Podružnice – Ksenija Ilijević, Slobodanka Šobota, Stojan Trumić, Onjin Žužić i Božidar Jovović. U gradu nema nijednog pravog ateljea, a umetnici rade u svojim stanovima. U Rumi živi Milan Laješić i mada ima atelje on je sasvim neadekvatan. U Somboru živi šest likovnih umetnika – Milan Konjović, Pavle Blesić, Ivan Jakobčić, Eugen Kočiš, Zoran Stošić Vranjski i Borislav Brankov, koji je jedini ugrožen, nema ni stan ni atelje. Ostali članovi iz Sombora imaju rešeno stambeno pitanje, a poseduju i ateljee. U Zrenjaninu žive Zdravko Mandić, Tivadar Vanjek (nemaju stanove, imaju ateljee) i Rudolf Brkić, koji nema atelje. U Novom Sadu od Podružnice zasad traže stanove P. Mojak, S. Arvanitidis, J. Kiš i M. Stanojev, a ateljee bračni par Kerac-Oprešnik, P. Mojak, Lj. Denković, S. Arvanitidis, I. Acin, J. Kiš, J. Simović, Lj. Petrović, R. Gikić i M. Blanuša, što je uspešno rešeno tokom narednih godina.

Podružnica 20. septembra zvanično predlaže svoje članove – Milana Konjovića, Milivoja Nikolajevića i Tivadara Vanjeka – za novoustanovljenu Nagradu oslobođenja Vojvodine. Uz predlog su date i kratke biografije.

Podružnica 20. septembra predlaže svoje članove – Tivadara Vanjeka, Milana Stanojeva i Ljubomira Denkovića – za učešće na IX međunarodnom bijenalu savremene umetnosti u Aleksandriji.

U ime Udruženja, predsednik Mileta Vitorović je prisustvovao sastanku Predsedništva Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije, održanom u Sarajevu 27. septembra.

Na Plenumu Podružnice 3. oktobra prisutni umetnici po dnevnom redu razmatrali su: 1) Izveštaj delegata Podružnice o učešću na sastancima ULUS-a u Beogradu i SULUJ-a u Sarajevu; 2) Izveštaj delegata Podružnice o radu u Savetu Galerije savremene likovne umetnosti; 3) Izbor Uprave Novosadske sekcije i 4) Razno.

Najvažnija kolektivna izložba članova Udruženja – Likovni umetnici Novog Sada održana je prvo u Kragujevcu (oktobar), a potom preneta u Prištinu (novembar) i Niš (decembar). Izložbu je pratio katalog sa tekstom Đ. Jovića. Tokom ove godine članovi Udruženja su imali neobično veliki broj samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu – Šandor Torok, Imre Šafranji, Bogumil Karlavaris, Gabor Silađi, Zdravko Mandić, (Subotica), Dušan Nonin, Božidar Bošković, Pal Patrik, Milan Kerac, Milan Kečić, Emil Bob, Mileta Vitorović, Petar Mojak, Milan Lajašić, Dušan Todorović, Mića Uzelac, Tivadar Vanjek, Milan Poznovija (Novi Sad), Isidor Vrsajkov (Čačak), Boško Petrović (Beograd), Milivoj Nikolajević (Beograd, Zrenjanin), Marina Petru (Zrenjanin), Milorad Dželatović (Sombor), Zoran Stošić-Vranjski (Sombor, Novi Sad), Milan Konjović (Sombor, Budimpešta) i Mića Mihajlović (Novi Sad, Modena/Italija). Retrospektivne izložbe u organizaciji Galerije savremene likovne umetnosti u Galeriji Matice srpske su imali Mira Brtka (Slike, kolaži, crteži 1963–1971, 11–21. maj), Aleksandar Lakić (Ulja, tempere, akvareli i crteži 1939–1971, 22. maj – 1. jun) i Mirjana Šipoš (Slike 1951–1971, 11–21. oktobar).

Članovi Udruženja su u velikom broju učestvovali u sazivima likovnih kolonija u Vojvodini – XXXI–XXXII izložba Umetničke kolonije Bačka Topola (mart–april), potom preneta u Suboticu i Rumu, XIX izložba Slikarske kolonije Senta (27. april – 27. maj), Deseti likovni susret – izložba učesnika likovnih kolonija Jugoslavije u Subotici (13. jun – 6. septembar), XVIII izložba Umetničke kolonije Bečej (8–28. oktobar) i XVI izložba Umetničke kolonije Ečka (novembar–decembar). Slikari, članovi Udruženja učestvovali su i na kolektivnim izložbama u Subotici, Sremskim Karlovcima, Pančevu, Rumi, Somboru, Beogradu i Ljubljani, dok su grafičari izlagali u Subotici, Beogradu i u inostranstvu – Tunisu, Bolonji, Firenci i u Limi. Na 20. međunarodnom bijenalu slikarstva i skulpture u Veneciji učestvovao je Milan Kečić.

1972.

Već na samom početku godine, 9. januara, održana je proširena sednica Uprave Udruženja na kojoj se razmatrao nacrt novih Pravila Podružnice pre nego što bude umnožen i upućen svim članovima Podružnice. Posle ove sednice sazreli su uslovi za sazivanje vanredne skupštine Podružnice koja treba da donese nove pravilnike. Na ovoj proširenoj sednici je takođe utvrđen spisak delegata za umetničke savete ULUS-a. Tom prilikom prisutni su bili informisani o mogućnosti da Vojvodina, prvi put, preko Galerije savremene umetnosti, dobije svog mandatora za organizovanje jugoslovenske sekcije za međunarodnu izložbu u Helsinkiju.

Na vanrednoj Skupštini Podružnice (27. februara) izvršeno je usklađivanje Pravila Podružnice shodno novom statutu Podružnice u okviru ULUS-a. Tom prilikom je upućena molba novosadskom SUP-u za ponovno registrovanje, uz napomenu da je Podružnica 1963. godine već bila registrovana po tada važećim propisima. Odgovor stiže 13. novembra u vidu Rešenja, kada je Podružnica ULUS-a za SAP Vojvodinu upisana u registar udruženja pod rednim brojem 197. Dokument prate Pravila sa 33 člana koja govore o radu Podružnice.

Dopisom od 29. februara Podružnica za članove Umetničkog saveta ULUS-a određuje Zdravka Mandića, za slikarsku sekciju, Ljubomira Denkovića, za vajarsku sekciju i Steriosa Arvanitidisa, za grafičku sekciju.

Podružnica 10. aprila upućuje dopis Pokrajinskoj kulturno-prosvetnoj zajednici sa predlogom za Nagradu „Vojvodina”– Slikarska kolonija Senta, Likovna jesen Sombor i „Likovni susret” Subotica, sa obrazloženjima. Predlog u ime Umetničkog saveta potpisuje Mileta Vitorović, predsednik Podružnice.

U dopisu Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, nauku i kulturu od 3. maja Podružnica predlaže svoje članove za stipendiju u inostranstvu iz Fonda „Moša Pijade”– Nebojšu Radojeva, slikara iz Vršca, Petra Ćurčića, slikara iz Novog Sada, Julijanu Kiš, vajarku iz Novog Sada, Šandora Toroka, slikara iz Subotice, Petra Mojaka, slikara iz Novog Sada i Jožefa Beneša, slikara i grafičara iz Sente.

Najvažniji kolektivni nastup članova Udruženja ove godine bila je izložba Savremena likovna umetnost Vojvodine održana u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (18. maj – 19. jun), a potom preneta u Zagreb (Moderna galerija JAZU, jun–jul) i Ljubljanu (Mestna galerija, 28. septembar – 10. oktobar). Izložba slika, skulptura i tapiserija nastala je u produkciji Galerije savremene likovne umetnosti koja je štampala i prateći katalog sa tekstom Slobodana Sanadera. Bilo je izloženo 140 dela 32 autora – 90 slika, 19 skulptura, 21 grafika, 7 pastela i 3 tapiserije. Za koncepciju i realizaciju izložbe su bile zadužene kustoskinje GSLU-a Ljiljana Ivanović i Grozdana Šarčević, sa saradnicima Mladenom Šolmanom (Zagreb) i Boženom Plevnik (Ljubljana). O izložbi je pisano u više dnevnih i nedeljnih novina (Dnevnik, Politika, Vjesnik, Dnevnik/Ljubljana, Delo, Mladina).

Sastanak predsednika Saveza i predsednika republičkih i pokrajinskih udruženja likovnih umetnika održan je 17. juna u Kumrovcu. U ime Podružnice sastanku je prisustvovao predsednik Mileta Vitorović koji je uzeo učešće u raspravi o inicijativi o osnivanju „Parka skulpture na temu života i dela druga Tita”. U nastavku diskusije učesnici su iznosili ocene o položaju umetnika u svojim sredinama. Dok su stanja u većini sredina bila nezadovoljavajuća, učesnici su se žalili na različite probleme u životu i radu svojih članova, Vitorović je, po zapisniku, optimistički rekao „[…] kod nas su ateljei besplatni, a socijalni i materijalni problemi rešeni. Ateljee ima 21 umetnik, a još je 30 u izgradnji. Umetnik dobija pet miliona dinara za organizovanje izložbe [oko tri stotine dolara, od čega trećinu kao honorar, primedba V. M.], dok dobijeni kredit za produkciju radova počne da otplaćuje posle otvaranja izložbe, na tromesečnom nivou. Pokušavamo da u novogradnjama investitore obavežemo na korišćenje likovnih dela, ali to je tek u povoju”, zaključio je Vitorović.

Udruženje je 12. avgusta dobilo protestno pismo od Gradskog zelenila u kome se kaže da je primećeno da se iz nekih ateljea na krov Topovnjače izbacuje đubre različite vrste i da to nije ni estetski ni higijenski i da je protiv svih propisa, a isto tako je zapaženo da neki umetnici koji poseduju ateljee da ih ne koriste i da su stalno zatvoreni, pa čak i da ne dolaze godinama u svoje ateljee. Udruženje bi trebalo da preispita i da izvrši reviziju svih korisnika i da se sa onim umetnicima koji ateljee ne koriste raskinu ugovori, stoji na kraju ovog zanimljivog protestnog pisma.

Umetnički savet Podružnice upućuje 18. septembra predlog Opštinskoj zajednici kulture da kandiduju slikarku Mirjanu Šipoš i grafičara Milana Stanojeva za Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, sa opširnim obrazloženjem i biografijom autorke. Oktobarsku nagradu za ovu godinu, od likovnih umetnika, dobio je Milan Stanojev.

Još jedna kolektivna izložba članova Udruženja je bila dobro pripremljena – Likovni umetnici Vojvodine – XXIV izložba Podružnice ULUS-a za SAP Vojvodinu, održana u Narodnom muzeju u Zrenjaninu (septembar), a potom preneta u Narodni muzej u Vršcu (oktobar), Galeriju „Likovni susret” u Subotici (novembar) i Gradski muzej u Somboru (decembar). Izložbu je pratio katalog u izdanju Udruženja sa tekstom Grozdane Šarčević, kustoskinje GSLU-a. Date su detaljne informacije o pedeset učesnika izložbe, slikara, vajara i grafičara. Organizacioni odbor izložbe je bio u sastavu Milan Kerac, Milivoj Nikolajević i Mileta Vitorović. Katalog je likovno opremio grafičar Laslo Kapitanj, a štampan je u novosadskoj štampariji „Forum” u 750 primeraka.

Ove godine je prvi put održan Novosadski salon, tokom oktobra u Galeriji Matice srpske, na kome će, tokom narednog perioda, svoje nove radove prezentovati veliki broj članova Udruženja. Novosadski salon je zamišljen kao godišnja smotra šireg spektra umetnosti (likovne, primenjene i arhitekture) koja je imala za cilj da javnost upozna sa najnovijim radovima umetnika članova sva tri udruženja – UPIDIV Podružnica za Vojvodinu, ULUS Podružnica za Vojvodinu i DaNS. Od sledeće, 1973. godine, Oktobarski salon prelazi u izložbeni prostor Galerije Radničkog univerziteta „Radivoj Ćirpanov” gde, uz manja odstupanja, ostaje do svog gašenja u prvim godinama 21. veka.

Na proširenoj sednici Uprave, održanoj 23. oktobra, podnet je izveštaj sa sednice Predsedništva SULUJ-a i utvrđen Program i kalendar za izložbe u inostranstvu koje bi se eventualno organizovale u narednih pet godina. Ono što se ne može organizovati u ime SULUJ-a prelazi u nadležnost Podružnice.

Na poslednjoj godišnjoj sednici u proširenom sastavu Uprave, održanoj 12. decembra, uz prisustvo pokrajinskog sekretara za obrazovanje i nauku i kulturu Pokrajinskog izvršnog veća (PIV) vođena je diskusija o dokumentu „Pokrajinski interes u kulturi”, kao i o izmeni stope doprinosa za autorska prava i stope doprinosa za priznavanje učešća troškova. Bila je to jedna od brojnih akcija Udruženja za poboljšanje materijalnog statusa njenih članova.

Tokom ove godine članovi Udruženja su imali veliki broj samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu – Imre Šafranj, Milorad Dželatović, Jaroslav Šimović, Šandor Torok, Nikola Graovac, Živojin Miškov, Milan Kečić, Vladimir Bogdanović, Miodrag Miša Nedeljković, Jovan Sevdić (Galerija ULUV, Novi Sad), Tivadar Vanjek, Đorđe Bošan, Stojan Trumić (Beograd), Zoran Stošić-Vranjski (Bečej), Jožef Ač (Zrenjanin), Milan Konjović (Niš) i Mića Mihajlović (Forli, Valerio Grimaldi/Italija). Retrospektivne izložbe su imali Stevan Maksimović, Tivadar Vanjek i Milan Konjović u tadašnjim izložbenim prostorima Likovne jeseni u Somboru, kao i Zdravko Mandić i Mirjana Šipoš u organizaciji GSLU-a u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

U sazivima likovnih kolonija u Vojvodini po običaju je učestvovao veći broj članova Udruženja – XXXIII–XXXIV izložba Umetničke kolonije Bačka Topola (januar), Izložba Slikarske kolonije Senta (12–23. maj), Izložba umetnika slikara slikarske kolonije Deliblatski pesak u Pančevu (23. maj – 10. jun), XIX izložba Umetničke kolonije Bečej (8–28. oktobar), XVII izložba Umetničke kolonije Ečka (26. novembar – 30. decembar). Najveća izložba slikarskih radova sa kolonija je bila XI likovni susreti– Izložba likovnih dela učesnika umetničkih kolonija Vojvodine u Subotici (17. decembar – 20. januar 1973).

Na kolektivnim izložbama u zemlji i u inostranstvu učestvovalo je više umetnika, članova Udruženja – Sombor, Subotica, Vršac, Sremski Karlovci, Zrenjanin, Pančevo, Ruma, Vrbas, Beograd, Čačak, Skoplje, Brno/Čehoslovačka i Regenzburg/Nemačka. Prilikom povratka dela sa izložbe u Regenzburgu veći broj slika i skulptura je bio znatno oštećen, pa o tome postoji opširna prepiska u vezi sa obeštećenjem i osiguranjem. Zapažene izlagačke nastupe u inostranstvu su imali grafičari – Milan Stanojev (Aleksandrija) i posebno Ankica Oprešnik (Milano, Madrid i Lugano).

1973.

Na skupštini Udruženja 11. marta izabrani su novi članovi Uprave – Predsedništvo: A. Lakić (predsednik), J. Ač i M. Vitorović (potpredsednici), B. Vuleković (sekretar), P. Petrik, B. Brankov, M. Maraš, S. Trumić, Z. Mandić, B. Petrović i M. Laješić. Za nove članove Umetničkog saveta izabrani su: B. Karlavaris, S. Maksimović, M. Nikolajević, P. Radovanović, Š. Terek, M. Petru, M. Laješić, S. Arvanitidis i B. Jožef, za članove Nadzornog odbora: Lj. Petrović, Z. Mandić i M. Stanojev i za Sud časti: S. Trumić, M. Kečić i M. Šipoš.

Jedna od varijanti izložbe Likovni umetnici Novog Sada gostovala je u Banjoj Luci, u Salonu Narodnog pozorišta Bosanske Krajine (27. april – 11. maj). Pored Udruženja, u organizaciji postavke su učestvovali i kustosi Galerije savremene likovne umetnosti i Muzeja grada Novog Sada. 

Upravni odbor Fonda za unapređenje likovne umetnosti „Moša Pijade” obaveštava Podružnicu da je na sednici od 21. juna odlučio da dodeli stipendije za dvadeset likovnih umetnika iz čitave Jugoslavije. Slikar Ferenc Maurič je dobio jednomesečnu stipendiju za usavršavanje u Holandiji.

Na Plenumu Sekcije likovnih umetnika Novog Sada (9. oktobra), na predlog Komisije za dodelu ateljea (M. Mihajlović, P. Ćurčić i I. Vrsajkov), a posle Konkursa za dodelu ateljea, jednoglasno je doneta odluka o dodeli 21 ateljea sledećim umetnicima – u bivšem studentskom domu: M. Uzelac, J. Šimović, S. Arvanitidis, J. Grujić, O. Nikolić, S. Bodulić, M. Nikolajević, R. Gikić, P. Ćurčić, C. Dimovski, V. Zarić, B. Petrović, M. Stanojev i J. Kiš; na Topovnjači: R. Petrović, P. Honai i D. Todorović; atelje u kasarni: I. Acin Petrović, P. Mojak, F. Maurič i B. Vuleković. Ovakvom raspodelom ateljea svi članovi naše sekcije koji nemaju atelje dobili su radni prostor. Prilikom raspodele, ateljei manjeg komfora dati su članovima koji su prema Pravilniku o dodeli ateljea imali najmanji broj bodova, a i najmlađi su članovi Udruženja, kaže se u dopisu koji potpisuje sekretar Sekcije Branislav Vuleković.

Na 2. Novosadskom salonu u Galeriji RU „Radivoj Ćirpanov” (3–17. novembar) učestvovalo je više članova Udruženja od kojih su neki dobili glavne nagrade salona – Milan Stanojev (grafika), Ferenc Maurič (crtež) i Jovan Sol- datović (skulptura). Za razliku od prvog salona, drugi je organizovan znatno profesionalnije, uz Organizacioni odbor sa komisijama za izbor dela, katalog i izložbu i dodelu nagrada, među kojima su bili, pored domaćih istoričara umetnosti i likovnih kritičara, i njihove kolege iz Beograda (Đorđe Kadijević, likovni kritičar), Zagreba (Vlado Bužančić, profesor i umetnički direktor Galerije „Forum”) i Ljubljane (Eva Gašpanova, kustoskinja Moderne galerije). Uspešnost salona se ogleda i u broju prijavljenih umetnika i radova – od 67 prijavljenih autora sa 235 rada Komisija je odabrala 41 autora sa preko sto radova.

Centralna kolektivna izložba na kojoj su predstavljeni radovi brojnih članova ULUV-a bila je 25. izložba likovnih umetnika Vojvodine u Galeriji Radničkog univerziteta „Radivoj Ćirpanov” (10. novembar –19. decembar). Izložba je narednih meseci gostovala u Kikindi, Pančevu i u Senti. Kako izgleda, po kritičarskim zapisima, kao da je došlo do određenog zasićenja u ondašnjoj likovnoj umetnosti o čemu svedoči i naslov teksta Miloša Arsića u Dnevniku (18. decembar 1973) – „Izložba bez ambicija”.

Centralna kolektivna izložba na kojoj su, između ostalih, predstavljeni radovi članova ULUV-a u inostranstvu bila je Savremena likovna umetnost Vojvodine (Sučesne vytvarne umenie Vojvodiny) u Slovačkoj narodnoj galeriji u Bratislavi (22. novembar – 13. decembar), u organizaciji GSLU-a. Kustosi izložbe i autori tekstova u katalogu su bili Slobodan Sanader, Ljiljana Ivanović i Grozdana Šarčević. Ova grupna izložba dela iz stvaralaštva savremenih vojvođanskih likovnih i primenjenih umetnika i dela naivnih umetnika realizovana je na osnovu Programa saradnje u oblasti kulture između Jugoslavije i Čehoslovačke. Koncepciju izložbe izradili su kustosi GSLU u saradnji sa ULUV-om, ULPIDIV-om i DaNS-om. Izložba je sadržala dela nastala u periodu 1960–1973: 147 dela 58 autora – 42 slike, 13 skulptura, 15 grafika, 4 crteža, 2 akvarela, 5 tempera, 4 tapiserije, 12 keramika, 16 plakata, 15 oprema knjiga, 11 arhitektonskih rešenja i 8 dela naivne umetnosti. Kako se vidi po broju radova iz različitih oblasti likovnih umetnosti, bila je to jedna od najsveobuhvatnijih izložbi umetničkog stvaralaštva autora iz Vojvodine koja je uspešno prezentovana u inostranstvu.

Fond za obeležavanje istorijski značajnih mesta iz Narodnooslobodilačke borbe upućuje dopis Udruženju (24. decembar) sa molbom da delegira svog predstavnika u žiri povodom raspisivanja konkursa, planiranog za januar 1974. godine, za izradu idejnog rešenja za kompleks mosta na Dunavu i lokaliteta između kanala Bezdan–Bečej i početka hidrosistema D–T–D kojima bi se adekvatno obeležili događaji iz borbe koja se tu odigravala 1944. godine. Slične dopise, tokom decembra, Udruženje dobija i od Urbanističkog zavoda Novog Sada za konkurs Spomen-groblja palih boraca u Novom Sadu. Udruženje delegira slikara Milana Kečića. Inače, Urbanistički zavod Novog Sada i njegov direktor Miloš Savić bili su dosta revnosni u pozivanju članova Udruženja da uzmu učešće kao članovi komisija za sve velike konkurse, arhitektonske, ali i urbanističke.

Proširena delegacija Podružnice učestvovala je na sastanku Predsedništva SULUJ-a u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju (25–26. decembar) gde se raspravljalo o budućim zadacima SULUJ-a, međunarodnoj saradnji, o dodeli plaketa zaslužnim ličnostima i institucijama, tekućoj problematici rada republičkih i pokrajinskih udruženja likovnih umetnika. Delegacija je posetila manastir Nerez, kao i više ateljea makedonskih umetnika.

Tokom godine Udruženje je uputilo veći broj dopisa Kulturno-prosvetnoj zajednici APV – Komisiji za određivanje statusa slobodnih umetnika u kojima, za svoje članove, predlaže i dokazuje njihovu pripadnost Udruženju, na osnovu Pravilnika o finansiranju socijalnog osiguranja umetnika. U pitanju je rešenje statusa desetak članova Udruženja.

Tokom ove godine nekoliko članova Udruženja su imali samostalne izložbe van Galerije ULUV–a: Milan Kerac (Galerija RU „Radivoj Ćirpanov”, GSLU, 4–20. april), Ferenc Maurič (Galerija RU „Radivoj Ćirpanov”, 21. mart – 2. april), Rajko Petrović (Likovni salon Tribine mladih, 3–15. decembar) i Milorad Mihajlović (Galerija Matice srpske, GSLU, 10–20. decembar).

Na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu učestvovalo je više umetnika, članova Udruženja – Novi Sad, Sombor, Bačka Topola, Bečej, Subotica, Vrbas, Sremski Karlovci, Kruševac, Beograd, Vrnjačka Banja, Cetinje, Osijek, Rijeka i Ljubljana. Grafičari su, kao i proteklih godina, češće izlagali u inostranstvu – Ročester, Rim, Bratislava i Nju Delhi.

1974.

U dokumentaciji Udruženja ostala je sačuvana opširna beleška sa osnivačke skupštine Udruženja likovnih umetnika Vojvodine održane 21. aprila u Plavoj sali Skupštine grada. Skupštini je predsedavao Miša Nedeljković. Prva tačka dnevnog reda je bila Program ULUV-a. Uvodničar je podvukao da su se o tezama u Programu već izjasnili aktivi svih Sekcija i Podružnice i da su ih jednoglasno usvojili. Isto se naravno desilo i na osnivačkoj skupštini, svi prisutni su u celini glasali za Program. Sledeća tačka – Predlog Statuta – doživela je istu sudbinu uz nekoliko komentara koji se odnose na specifičnosti Vojvodine i podele na Sekcije zbog prisustva umetnika u više pokrajinskih gradova. Posle kratke rasprave izabrani su članovi Izvršnog odbora – Aleksandar Lakić, Stevan Maksimović, Branislav Vuleković i Isidor Vrsajkov (Novi Sad), Gabor Silađi i Ferenc Kalmar (Subotica), Mirjana Maraš i Marin Petru (Vršac), Slobodanka Šobota (Pančevo), Pavle Blesić (Sombor) i kao predstavnici gradova Jožef Beneš (Senta) i Milan Laješić (Ruma). Izabrani su i Nadzorni odbor (Ljubiša Petrović, Zoran Đorđević iMilan Poznovija), kao i Sud časti (Stojan Trumić, Mirjana Šipoš i Milan Kečić). Kada je reč o Umetničkom savetu, posebno je podvučeno da se o njemu takođe raspravljalo, kako na pokrajinskom tako i na partijskom nivou, pa je i on usvojen jednoglasno – Milivoj Nikolajević, Tivadar Vanjek, Milan Stanojev, Patrik Pal, Ljubomir Denković, Pavle Radovanović, Sterios Arvanitidis, Branislav Brankov i Bogumil Karlavaris. Odmah pada u oči da je Program već bio detaljno ugovoren i sa nadležnim organima u Pokrajini i sa centralom ULUS-a u Beogradu, kao i da se on bazira na promenama u političkom sistemu zemlje i Pokrajine. Od tada ULUV deluje kao autonomno udruženje likovnih umetnika u sastavu ULUS-a.

Upravni odbor Fonda za unapređenje likovne umetnosti „Moša Pijade” obaveštava Podružnicu da je na sednici od 19. juna odlučio da dodeli stipendije za dvadesetak likovnih umetnika iz čitave Jugoslavije. Slikar Dušan Todorović je dobio jednomesečnu stipendiju za usavršavanje u Holandiji.

Novosadski likovni krug, koji čine likovni umetnici, članovi ULUV-a – P. Ćurčić, F. Maurić, M. Stanojev, V. Zarić, S. Arvanitidis i C. Dimovski – organizovao je grupnu izložbu u Berlinu (Galerija „Milan”) tokom septembra, pa zbog toga traži pomoć od Udruženja za odlazak (i povratak) svoja tri člana na otvaranje izložbe.

ULUV zajedno sa UPIDIV-om i Savezom arhitekata Vojvodine predlaže Komisiji za dodelu Vukove nagrade Prosvetne zajednice SR Srbije da Školskom centru „Đorđe Zličić” iz Novog Sada dodeli Vukovu nagradu za 1974. godinu sa obrazloženjem: „[…] kompleksno uređenje enterijera škole likovne sinteze, uspostavlja visok stepen svakodnevnog komuniciranja učenika sa delima savremene likovne umetnosti, spontano doprinosi nadgradnji u oblasti likovne kulture i time obogaćuje duhovni život učenika. Slike, skulpture i druga dela savremene likovne umetnosti unete u radni prostor škole, vaspitavaju mlade ljude u duhu savremenog života, uopšte njihovo prisustvo uz živi i svakodnevni kontakt uslovljava pojačane potrebe približavanja učenika galerijskim i muzejskim postavkama i izložbama u gradu. Savremena arhitektura škole, hortikulturno uređenje njene okoline i posebno brojna umetnička dela u samoj školi primer su kako bi trebalo da izgleda jedan savremeni školski objekat”, stoji u predlogu koji potpisuju Miodrag Nedeljković (UPIDIV), Blagoje Reba (SAV) i Aleksandar Lakić (ULUV). Inače, Škola „Đorđe Zličić” je u svojoj (oglednoj) štampariji povremeno štampala kataloge i plakate i izrađivala klišee za potrebe svih umetničkih udruženja.

U novembru je u Novom Sadu održana sednica Predsedništva Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije na kojoj se između tekućih pitanja, međunarodne saradnje, izveštaja i obaveštenja o radu, raspravljalo i o nacrtu Kodeksa profesionalnog ponašanja likovnih radnika (!), koji je usvojen na sledećem sastanku održanom 7. decembra u Dubrovniku.

ULUV 18. decembra upućuje Sekretarijatu Akademije umetnosti u osnivanju, na njen zahtev, dopis sledeće sadržine: „Za slobodne umetnike Radovanović Paju, vajara, i Denković Ljubomira, vajara, članove ovog Udruženja koji konkurišu na Vašem konkursu za profesore, dostavićemo naknadno ocenu o moralno-političkoj podobnosti, jer je predsednik Kadrovske komisije Univerziteta SK drug Zelenović Dragutin trenutno na putu u Švajcarskoj. Izvestite Komisiju da će se ove ocene za pomenute drugove uputiti za nekoliko dana.”

Neobično je opširna, sadržajna i dugotrajna prepiska između tri umetnička udruženja (ULUV, UPIDIV i SAV), koja traje tokom čitavog leta, a u vezi sa organizovanjem 3. Novosadskog salona. U međusobnim dopisima, intoniranim u krajnje profesionalnom, pa i prijateljskom tonu, udruženja se detaljno dogovaraju oko svih pojedinosti organizacionog procesa za održavanje salona. Kako izgleda, bio je to pokušaj da se ustanovi svojevrsna forma za održavanje i budućih salona (od koje se u međuvremenu odustalo) i izražena je želja da ova tri udruženja budu nosioci organizacije. Ipak, na kraju, nosilac organizacije 3. Novosadskog salona bila je Novosadska sekcija ULUV-a (Galerija Matice srpske, 15–25. oktobar). Paralelno sa salonom UPIDIV i SAV su organizovali svoju već tradicionalnu izložbu FORMA 5 (Prostori Škole „Đorđe Natošević”, 21. oktobar – 10. novembar) koju je pratio i obiman katalog sa prikazima radova (i karijera) primenjenih umetnika i arhitekata. Inače, 3. Novosadski salon je organizova u čast 30-godišnjice oslobođenja Novog Sada, sa učešćem 38 slikara i vajara, članova ULUV-a. Prateći katalog je dizajnirao Ferenc Barat, a predgovor napisao Bogumil Karlavaris koji je istakao da u Vojvodini živi oko devedeset likovnih umetnika od kojih je u Novom Sadu pedeset. Novi Sad danas, ističe Karlavaris, ima sedam izložbenih prostora, blizu dve stotine izložbi tokom godine, dok većina umetnika ima svoje radne prostore. Nekada Novi Sad nije imao nikakve škole za likovno-umetničko obrazovanje da bi, tokom godina, bile osnovane Srednja škola za primenjenu umetnost, Likovna grupa na Višoj pedagoškoj školi, a danas već deluje i Umetnička akademija, podvukao je Karlavaris na kraju svog teksta.

Veći broj umetnika, članova Udruženja, učestvovao je na nekoliko velikih kolektivnih izložbi – Savremeni likovni umetnici Vojvodine, u organizaciji ULUV-a, održana u Umjetničkom paviljonu u Titogradu (8–18. maj). Sa izložbe je otkupljeno osam radova, mada se na uplatu dosta čekalo, uz prepisku i opomene za kašnjenja. Narednih meseci izložba je gostovala na Cetinju (20. maj – 3. jun), u Nikšiću (5–15. jun), Herceg Novom (20–30. jun) i Pljevljima (6–16. jul). Autor tekst u pratećem katalogu bio je stalni saradnik Udruženja, likovni kritičar Đorđe Jović; Izložba savremene likovne umetnosti na temu kreativnosti u Galeriji Matice srpske (19–29. avgust) i Pejzaž u savremenoj umetnosti Jugoslavije u zrenjaninskom Narodnom muzeju (24. novembar – 5. januar 1975). Nekoliko umetnika je učestvovalo na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Helsinkiju (maj – jun) i Galati/Rumunija (decembar).

Mlađi članovi Udruženja su učestvovali na tri izložbe posvećene mladim stvaraocima – Mladi novosadski likovni umetnici (Likovni salon Tribine mladih, maj – jun), Mladi likovni umetnici Vojvodine u beogradskom Domu omladine (16–26. oktobar) i Trenutak jugoslovenskog slikarstva 74. mlada generacija u somborskom Narodnom muzeju (novembar – decembar).

Samostalne izložbe u organizaciji GSLU-a imali su Milan Kečić (Prostorije MZ u Krčedinu, 20–27. jul) gde je izloženo 36 slika nastalih u periodu 1958–1974, i Mileta Vitorović – izložba crteža sa puta po Mongoliji (Galerija Matice srpske, 22–30. novembar). Autor izložbe bio je Miloš Arsić, a autori tekstova u pratećem katalogu Dragan Miljanić, Đorđe Jović i M. Arsić. Grafičari su kao i proteklih godina bili prisutni na kolektivnim izložbama u zemlji i u inostranstvu – Izložba savremene jugoslovenske grafike/Novi Sad, Kabinet grafike JAZU/Zagreb, Grafički kolektiv/Beograd, Miluz, Bradford, Štutgart, Frehen i Galac.

1975.

Sekretarijat Udruženja upućuje 16. januara dopis Samoupravnoj interesnoj zajednici kulture Vojvodine (SIZ-u) predlog mogućih kandidata za različite komisije – za izdavačku delatnost (M. Kerac), za likovne umetnosti (A. Lakić), kinematografiju (M. Kečić), za muzeje (B. Karlavaris), za međunarodnu saradnju (P. Radovanović) i za investicije (G. Silađi). Osim članova Udruženja, Sekretarijat je doneo odluku da predloži Đorđa Jovića, likovnog kritičara, za predsednika komisije za likovnu umetnost. SIZ za kulturu je prihvatio sve predloge.

Umetnički savet ULUV-a, predsedavao slikar M. Nikolajević, 28. januara je izdao saopštenje o svom radu na pregledu pristiglih kandidatura za nove članove Udruženja. Od 52 kandidata 4 nisu ispunjavala uslove, a 4 su zakasnila sa predajom radova, pa se odlučivalo o čak 44 prijavljena umetnika. Članovi saveta, njih devet, pojedinačno su glasali za svakog kandidata, a oni koji su dobili dvotrećinsku većinu bili su predloženi Skupštini ULUV-a za prijem u članstvo. Tako je za prijem u članstvo Udruženja predloženo pet slikara (Božidar Bošković, Antal Dudaš, Ana Bukvić, Vladimir Tomić i Ištvan Žaki), dva grafičara (Boris Maksimović i Branka Veselinović) i dva vajara (Borislava Prodanović i Sava Halugin). Kandidati su iz Novog Sada (4), Subotice (3), Pančeva (1) i Bačke Topole (1). Ovako veliki broj kandidata, kao i relativno mali broj predloženih za članstvo govori o visokim kriterijumima koje je Umetnički savet imao, poštovao i sprovodio pri prijemu novih članova. Takođe, po brojevima prijavljenih se vidi i veliko interesovanje umetnika da postanu članovi ULUV-a. Novim članovima je verifikovano članstvo na Skupštini Udruženja 23. juna. Na nekoliko žalbi odbijenih kandidata koje su usledile pismeno odgovara predsednik Umetničkog saveta Milivoj Nikolajević u pomirljivom tonu (mada žalbe nisu bile tako intonirane) pozivajući umetnike da nastave da rade, da budu strpljivi, te da ih odluka o odbijanju ne demorališe već da ih stimuliše. Na spisku prijavljenih kandidata koji te godine nisu bili primljeni nalazi se više umetnika koji su u narednim godinama postali članovi ULUV-a, što je dalo za pravo Nikolajevićevom stavu da umetnici trebaju ozbiljno i odgovorno da pripreme svoje kandidature.

Jedan nemili događaj sa početka proleća, skoro uobičajeni (sitno) kriminalni čin, uzbudio je novosadsku likovnu javnost. Naime, prestoničke Večernje novosti su, kako i dolikuje prvim senzacionalističkim novinama u Jugoslaviji, na stranicama Crne hronike objavile tekst o provali u (jedan od tri) ateljea vajara Jovana Soldatovića na Petrovaradinskoj tvrđavi. U razgovoru sa novinarima Soldatović je, uznemiren zbog događaja, između ostalog navodno izjavio da bi počinilac mogao biti i neko od ljubomornih kolega. Narednih dana, delove teksta je prenela i ostala beogradska dnevna štampa (Politika, Politika ekspres), a potom i lokalni dnevni listovi (Dnevnik i Magyar Szó). U svim naknadno objavljenim tekstovima prenose se osnovne informacije o događaju sa posebnim akcentom na delove o mogućim unutrašnjim protivnicima podstičući (neproverenu) tezu o učešću nekog od likovnih umetnika u provali. U isto vreme, od Uprave ULUV-a kao brza reakcija ka navedenim novinama šalju se saopštenja za javnost i demanti kao nikada do tada. U njima se Uprava žali na senzacionalističko izveštavanje, neproverene informacije što sve nanosi veliku štetu Udruženju. Još u danima pre slanja saopštenja novinama, Uprava preduzima i određene korake iz svoje nadležnosti. Dopisom se od Soldatovića direktno traži da se izjasni o tačnosti dela članka koji govori da je neko od kolega učestvovao u provali u njegov atelje. U jednom od sledećih dopisa Soldatović sa rezignacijom odbacuje te „novinske insinuacije”. Njegov je kratki komentar pisan rukom, brzim, pa i nervoznim rukopisom. Iznenada, u proces nastao posle ovog nemilog događaja uključuje se vajar Pavle Radovanović, jer je pomenut u nekom od tekstova. Ulje na vatru doliva i aktuelni trenutak u vremenu kada se organizuje predavački kadar na tek ustanovljenoj Akademiji umetnosti u Novom Sadu, što je takođe pomenuto u nekom od novinskih članaka. Uprava Udruženja, posle dopisa i reakcije oba aktera, u kojima pršti od emocija i obostranih žalbi, odlučuje da se, po hitnom postupku, organizuje Sud časti, koji do tada nije postojao, i da se razmotre sve činjenice vezane za ovaj događaj. Nekoliko je potom dokumenata koji su okončali ovu polemiku, a koji su stigli iz Umetničkog odbora Udruženja. Sadržajem pleni ton i nivo ovih dopisa upućenih javnosti i članovima. Kao i obično, kada je za rešenje tekućeg problema bio potreban autoritet i „glas razuma”, dopise potpisuje, a verovatno i sastavlja sekretar Umetničkog saveta, iskusni Milivoj Nikolajević. On bez ulaženja u detalje i raspravu dva umetnika, biranim rečima i staloženo, poziva na smirivanje strasti i pomirenje. Tako tinjajući rivalitet između dva najpoznatija i najplodnija vojvođanska vajara izbija u prvi plan ove afere čija se kulminacija dešava, kako i dolikuje tom vremenu, u laganom zataškavanju unutar ULUV-a. Između ličnih animoziteta i senzacije, ovaj događaj je ipak stigao i na partijski forum u vidu druge tačke dnevnog reda, pod sintagmom „međuljudski odnosi”, na sastanku Aktiva komunista likovnih umetnika.

Sastanak Aktiva komunista likovnih umetnika Novog Sada (23. maja) imao je dnevni red sa dve tačke: 1) Kritička analiza idejnih programskih i organizacionih problema likovnih stvaralaca u svetlu kongresnih rezolucija (10. kongres SKJ, prim. V. M.) i utvrđivanje platforme za delovanje komunista. Diskusija o platformi za akciju SK u oblasti likovnih umetnosti. 2) Međuljudski odnosi. Napomena: Na ovaj sastanak biće pozvani članovi Opštinskog i Pokrajinskog komiteta, te je preporučljivo i da se prisustvuje i da se pripreme diskusije koje bi doprinele rešavanju mnogobrojnih problema u domenu likovne umetnosti. Poziv, pisan čitkim rukopisom, potpisuje sekretar aktiva Petar Ćurčić.

Uprava Udruženja prosleđuje 14. jula svim članovima poziv beogradske Galerije Doma Jugoslovenske narodne armije (JNA) da je spremna da otkupi veći broj umetničkih dela na temu života i rada JNA i na temu opštenarodne odbrane. Umetnička dela treba da budu štafelajskog formata (najveća do 2 m²), grafike ustaljenog formata po tri otiska, a skulpture do 50 cm, prikladne za poklone delegacijama i pojedincima. Slike moraju biti solidno opremljene, grafike u listovima, a skulpture i u gipsu, s tim da su patinirane tako kako treba da izgledaju u materijalu. Pristup temi je slobodan, kao i način realizacije, sa napomenom da tema mora biti vidljiva. Tokom godine svim članovima su prosleđivani različiti konkursi za izradu zaštitnih znakova, grbova za gradove, učešća na izložbama ili pak u konkursnim komisijama i žirijima, što je praksa nastavljena i sledećih godina.

Na proširenom sastanku Upravnog odbora ULUV-a 20. avgusta razmatrane su pripreme predloga za petogodišnji plan rada Udruženja (1976–1980), plan delatnosti i rada za 1976. godinu, izbor članova žirija za više manifestacija, konkursa i izložbi, kao i predlog za kandidata Udruženja za Nagradu „Vojvodina”. Neke od teza za petogodišnje delovanje izneo je predsednik A. Lakić: pitanje izgradnje novih ateljea, aktivnosti na planu izložbi i razmena izložbi sa ULUS-om i drugim republičkim udruženjima, kao i da se ta razmena finansira iz pokrajinskih fondova, rešavanje pitanja socijalno-zdravstvenog osiguranja umetnika, pitanje „sinteze” umetničkog stvaralaštva i pojačanje aktivnosti na tom polju, obnova zahteva za štampanje manjih, džepnih kataloga likovnih umetnika Vojvodine, zahteva za povećanje sredstava pokrajinskog Fonda za otkup umetničkih dela, kao i da se u svakoj opštini formiraju takvi fondovi, pomoć Galeriji savremene likovne umetnosti u organizovanju stalne izložbe (postavke) vojvođanskih umetnika i propagiranju savremenog likovnog stvaralaštva, izrada Statuta i ostalih normativnih akata Udruženja u duhu Ustava i intencija 10. kongresa (SKJ), održanog u maju te godine.

Nastavljajući aktivnu saradnju sa novosadskim Dnevnikom, Udruženje ga obaveštava da će njegovi članovi vajarske sekcije izložiti svoje radove u slobodnom prostoru na Petrovaradinskoj tvrđavi i Bulevaru maršala Tita od 21. septembra. Autori izloženih radova su: Ivanka Acin Petrović, Julija Kiš, Slobodan Bodulić, Pavle Radovanović, Ratko Gikić, Jovan Soldatović, Ljubimir Denković, Mladen Marinkov i Andreja Vasiljević Baćo. Dnevnik je redovno izveštavao svoje čitaoce o neobičnoj izložbi u slobodnom prostoru donoseći uz tekstove novinara i istoričara umetnosti i najzanimljivije fotografije te nesvakidašnje izložbe. O afirmativnom pristupu govore i naslovi tekstova – „Stasala nova generacija”, „Izložba na travnjaku” itd. Slične akcije novosadskih vajara trajale su skoro svake godine, sve do početka osamdesetih.

Ova godina je bila neobično plodna po broju samostalnih i kolektivnih izložbi na kojima su učestvovali članovi ULUV-a iz svih sekcija. Novosadski likovni krug (S. Arvanitidis, P. Ćurčić, C. Dimovski i M. Stanojev) izlažu u beogradskom Domu omladine (8–12. april), a potom u Likovnom salonu Tribine mladih (14 – 26. april). Za oba kataloga predgovor piše Miloš Arsić. U Galeriji Matice srpske (7–20. maj) održana je izložba Savremena novosadska grafika na kojoj učestvuje dvadeset grafičara članova ULUV-a. Neki od grafičara učestvuju i na tradicionalnim evropskim izložbama grafike u Kečkemetu, Juvaskuli (Finska, Alver Alto Museum) i Ročesteru.

Povodom trideset godina od pobede nad fašizmom i oslobođenja zemlje ULUV je organizovao izložbu Crtež u delima likovnih umetnika Vojvodine u Galeriji Matice srpske (27. novembar – 27. decembar). Izložbu je pratila i obimna monografija (120 str; ilustr.; 22 x 22 cm) sa predgovorom Milivoja Nikolajevića. Veliki uvodni tekst i biografske jedinice za 76 učesnika, slikara, vajara i grafičara, napisao je Đorđe Jović. Umetničku i tehničku opremu (grafički dizajn) izradio je Laslo Kapitanj, a fotografije Silvester More. Klišei, štampa i povez izrađeni su u Štampariji „Forum”, u tiražu od hiljadu primeraka, od čega je pola tiraža bilo uvezano u platno.

U organizaciji GSLU-a, u Galeriji Matice srpske (17–31. mart) održane su Izložba slika i crteža Aleksandra Lakića, u saradnji sa Muzejom socijalističke revolucije Vojvodine i Izložba poklonjenih dela Milana Kerca (29. oktobar – 7. novembar) gde su izložene slike, crteži, grafike i akvareli nastali u periodu 1943–1974. Samostalne izložbe imaju ove godine vajari Gabor Almaši (Subotica), Ratko Gikić (Bečej), Vojimir Dedejić (Novi Sad), a retrospektivna, komemorativna izložba organizovana je Eugenu Kočišu (1922–1972) u Likovnoj galeriji Doma kulture u Vrbasu. Od grafičara samostalne izložbe imaju Petar Šađi (Subotica), Milan Stanojev (Skoplje) i Cvetan Dimovski (Novi Sad, Skoplje).

Ovogodišnji 4. Novosadski salon (Galerija Matice srpske, 19. oktobar – 9. novembar) organizovali su zajedno UPIDIV Podružnica za Novi Sad i Radionica za izradu umetničkih tapiserija „Atelje 61” koja je izložila tapiserije rađene po nacrtima Boška Petrovića, Stevana Maksimovića, Ankice Oprešnik, Isidora Vrsajkova, Milivoja Nikolajević, Mirjane Nikolajević, Slobodana Kuzmanova i Ferenca Barata. Tokom decembra je u Galeriji održana prodajna izložba radova članova ULUV-a na kojoj su umetnici samostalno odlučivali o broju i cenama svojih radova.

Tokom jeseni u beogradskom Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” održan je 19. Oktobarski salon na kome je učestvovalo više članova ULUV-a (M. Blanuša, D. Todorović, V. Tomić, M. Dželatović i dr.). Brojni članovi ULUV-a, sa po tri rada, učestvuju i na VI izložbi Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Sarajevu (29. novembar – 29. decembar), kao i na izložbi Trideset godina ULUS-a u beogradskom Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (11. decembar – 11. januar 1976). U tuzlanskoj Galeriji jugoslovenskih portreta održana je 3. izložba jugoslovenskih portreta na kojoj je učestvovalo takođe nekoliko članova ULUV-a (M. Blanuša, M. Dželatović, S. Trumić), dok je u Banjoj Luci održan I internacionalni salon likovne umjetnosti gde je takođe učestvovalo više članova ULUV-a (A. Bukvić, A. Lakić, M. Nikolajević, D. Todorović, M. Marinkov, J. Soldatović).

1976.

U januaru ULUV raspisuje Konkurs za prijem u članstvo Udruženja sa napomenama o ispunjavanju uslova: da umetnici žive i rade na teritoriji SAP Vojvodine; da dostave 10 likovnih dela u zavisnosti od toga kojom se likovnom umetnošću bave (10 slika, 10 skulptura, 10 grafika). Vajari mogu dostaviti fotografije svojih radova ukoliko su izvedeni u većim dimenzijama; 10 crteža (kandidati mogu priložiti i dopunsku dokumentaciju – fotografije, kataloge sa izložbi, likovne prikaze, kritike itd.). Svi kandidati moraju da podnesu i molbe za prijem, potvrdu o mestu boravka, overen prepis svedočanstva o stručnoj spremi ili fotokopiju diplome. Komisija za prijem novih članova je na sednici 18. januara odlučila da posle pregleda prispelih molbi i radova u sali Osnovne škole „Đorđe Natošević” za nove članove predloži (samo) Radu Čupić, grafičarku iz Novog Sada i Milenka Prvačkog, slikara iz Pančeva. Iz jednog dokumenta upućenog sedištu ULUS-a saznajemo i tačan broj članova ULUV-a za 1973 (78), 1974 (82) i 1975 (91). Krajem 1975. godine ULUV je imao pod svojim nadzorom i oko 70 ateljea.

Na godišnjoj skupštini Udruženja 6. juna doneta je odluka o promeni naziva u Udruženje likovnih umetnika Vojvodine (ULUV) i usvojen je novi statut u skladu sa Zakonom o udruženjima građana. Rešenjem Međuopštinskog sekretarijata za unutrašnje poslove (br. 05-212-16/77) ULUV je zvanično upisan u registar grupe građana 16. februara 1977. godine. Mada se i ranije koristio naziv ULUV ovim rešenjem je ime ozvaničeno.

Na sastanku Osnovne organizacije ULUV-a, održanom 11. novembra, delegirani su predstavnici za nove komisije u vezi sa ateljeima – Komisija za probleme u vezi sa postojećim ateljeima (Ivanka Acin Petrović i Milan Uzelac) i Komisija za pronalaženje novih ateljea (Bogdanka Poznanović i Branka Veselinović).

ULUV upućuje 22. novembra dopis Izvršnom veću Skupštine AP Vojvodine sa predlogom o dodeli izuzetnih penzija svojim članovima: Milanu Kercu (rođenom 1914), Aleksandru Lakiću (1922) i Stojanu Trumiću (1912), uz detaljne podatke o njihovom životu i delu, kao i o visinama penzija koje tada primaju.

Tokom ove godine u organizaciji GSLU, u Galeriji Matice srpske, organizovana je retrospektivna izložba Petra Mojaka: slike 1955–1976 (31. mart – 10. april). Na izložbi je predstavljeno 51 delo, 43 slike i 8 crteža, a koncept i realizaciju izveo je kustos Miloš Arsić, kao i predgovor u pratećem katalogu. Takođe, GSLU je, zajedno sa organizatorima Likovne jeseni iz Sombora, Galerijom „Likovni susret” iz Subotice i Savremenom galerijom iz Zrenjanina, u Galeriji Matice srpske organizovala retrospektivnu izložbu Milete Vitorovića: slike, grafike i crteži 1941–1976 (9–18. septembar, a potom i u navedenim galerijama). Na izložbi je bilo izloženo 116 dela, slika, grafika i crteža nastalih u poslednjih trideset pet godina njegovog rada. Autor koncepta i realizacije izložbe bio je Miloš Arsić. Pančevačka slikarka Ksenija Ilijević je tokom oktobra takođe imala retrospektivnu izložbu u Galeriji Matice srpske, povodom trideset godina rada, Međunarodne godine žena i 30 godina Slobode. Na izložbi je bilo izloženo čak 140 dela, slika, pastela, akvarela, tempera i crteža. Koncepcija i realizacija izložbe poverena je kustoskinji GSLU Ljiljani Ivanović.

Ova godina je bila posebno plodna za članove ULUV-a iz sekcije grafičara koji su izlagali na više kolektivnih izložbi u zemlji i u inostranstvu – Subotica (Jugoslovenska grafika iz fonda Galerije „Likovni susret”), Beograd (Mala galerija Narodnog muzeja: Grafika Beogradskog kruga) i Sombor (Salon Likovne jeseni: Grafika likovnih umetnika iz Novog Sada). U inostranstvu su radove izlagali Ankica Oprešnik (Frajburg, Čikago, Pariz), Cvetan Dimovski (Aleksandrija, Firenca, Pariz) i Milan Stanojev (Forli, Ročester, Pariz).

Peti Novosadski oktobarski salon, održan u Galeriji Radničkog univerziteta „Radivoj Ćirpanov”, Galeriji ULUV-a i Malom likovnom salonu (18. oktobar – 3. novembar) prvi put je organizovan od strane sva tri umetnička udruženja – UPIDIV, ULUV i DaNS, pa je tako bio i podeljen na likovnu, primenjenu umetnost i arhitekturu. U radu Saveta salona takođe su učestvovali predstavnici svih udruženja, dok su selekcione komisije i žiri za nagrade bili razdvojeni, po udruženjima. Na salonu je izloženo 175 radova oko sto umetnika iz Novog Sada i okoline. Veći broj članova je učestvovao na 17. Oktobarskom salonu u beogradskom Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (19. oktobar – 9. novembar), kao i na Prvom sremskomitrovačkom salonu u Galeriji „Lazar Vozarević” (novembar).

1977.

Već od marta Udruženje započinje organizaciju kolektivne izložbe članova u Galeriji Matice srpske (predviđen termin je 3–17. jun) i razmatra mogućnost da se potom izložba prenese u odgovarajuće prostore u Novom Bečeju, Vršcu i Pančevu. Izložba je bila posvećena 85. rođendanu druga Tita i 40-godišnjici njegovog dolaska na čelo Komunističke partije Jugoslavije.

Na sednici SULUJ-a 17. marta nakon rasprave je usvojeno novo ustavno transformisanje Udruženja i Saveza. Učestvovali su predstavnici svih 8 udruženja republika i pokrajina, koji su podneli izveštaje o reorganizaciji.

Godišnja skupština Udruženja održana je 27. marta, predsedavao je Gabor Silađi, predsednik Udruženja. Na dnevnom redu su bila razmatranja i usvajanja brojnih izveštaja o radu za proteklu 1976. godinu – Predsedništva, Sekretarijata, osnovnih organizacija (Vršac, Sremska Mitrovica, Zrenjanin) i Umetničkog saveta ULUV-a – prijem novih članova, akcioni program i plan rada za 1977. godinu.

Za Prolećnu izložbu ULUS-a u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” početkom aprila se javio 21 umetnik iz ULUV-a i dostavio biografske podatke za katalog, kao i po jednu fotografiju rada. U propratnom dokumentu koji je potpisao predsednik Umetničkog saveta ULUV-a B. Karlavaris, pored pohvala na ponovno uspostavljenoj saradnji, ističe i da radovi ovih umetnika predstavljaju vrednost za podneblje, ukazuje na njihovu nepretencioznost, ali vrednost u radu i zrelost u rešenjima, te na oslobođenost od predrasuda od avangardnosti umetničkih pravaca uz naglašenost individualnih interpretacija.

Grupa vajara („Majska grupa”) u sastavu Pavle Radovanović (Starac i starica), Ljubomir Denković (Oblik), Mladen Marinkov, Andrej Vasiljević Baćo (Cvet) i Ratko Gikić (Dve sedeće figure), svi akademski vajari, imali su Izložbu skulptura u slobodnom prostoru na Keju Moše Pijade u periodu od 1. jula do 1. septembra. O izložbi piše Đorđe Jović u članku „Galerijska plastika na javnom mestu” (Dnevnik, 19. jul 1977) gde zamera umetnicima da nisu svi izložili nove radove, kao i neadekvatna mesta koja su sami izabrali uz opasku da su (umetnici) prikazali svoje skulpture, da su uverili u svoje mogućnosti, ali nisu uverili da su ti oblici okrenuti u dobrom smeru. Za dokazivanje, podvlači Jović, potrebno je više saradnje i studija. Zamerke su izrečene i urbanistima i Gradskom zelenilu na račun neuređenja prostora na kojima su skulpture bile postavljene. Tokom novembra i decembra Jovan Soldatović i Julijana Kiš su izlagali svoje skulpture u slobodnom prostoru. Slične izlagačke akcije u javnom prostoru sprovedene su i narednih godina. Inače, tada je u Udruženju bilo 16 akademskih vajara.

Umetnički savet, u sastavu Bogumil Karlavaris, Ankica Oprešnik, Ljubomir Denković, Cvetan Dimovski i Milan Poznovija, u više navrata je tokom ove godine slao različite dopise u kojima podržava svoje članove u njihovim pokušajima da reše različite probleme, od regulisanja radnog staža do molbi za dodelu ateljea, uvoza slikarskog materijala, oslobađanja od poreza za izlivanje vajarskih radova itd.

I ove godine brojne su samostalne i kolektivne izložbe na kojima učestvuju članovi ULUV-a: Izložba slika, grafika i skulptura novosadskih likovnih umetnika (Likovni salon Tribine mladih, 11–29. april), Aktuelnosti u srpskoj likovnoj umetnosti 1972–1977 (Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, 1–15. april), izložba potom preneta u Modernu galeriju u Zagrebu, Izložba mladih (Galerija Matice srpske, 26. maj – 5. jun) itd. Velika 26. prolećna izložba ULUV-a 1977. održana je u Galeriji Matice srpske (8–25. jun) uz učešće velikog broja članova Udruženja. Redakciju kataloga činili su Bogumil Karlavaris (autor predgovora), Cvetan Dimovski i Branka Veselinović koja je izradila i grafičko rešenje. Izložba je tokom jeseni preneta u Narodni muzej u Vršcu (18–29. septembar). Takođe, veći broj članova izlagao je na već tradicionalnim manifestacijama – XVII likovna jesen u Somboru (oktobar–novembar), 18. Oktobarski salon u Beogradu (Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, 20. oktobar – 20. novembar), 6. Novosadski salon (Galerija Matice srpske, 24. oktobar – 6. novembar), i 8. jesenji salon u Banjoj Luci (Dom kulture, 25. novembar – 25. decembar).

U organizaciji GSLU-a u Muzeju okruga Vloclaveka u Poljskoj organizovana je izložba Artyscy plastycy Nowego Sadu/Likovni umetnici Novog Sada (15–25. oktobar). Autor koncepcije i realizacije izložbe, kao i predgovora za katalog bio je kustos Miloš Arsić. Bila je to grupna izložba savremenog slikarstva, grafike, crteža i skulpture ostvarena na osnovu saradnje između gradova Vloclaveka u Poljskoj i Novog Sada. Bila su izložena 52 dela 26 autora: 20 slika, 10 crteža, 9 grafika i 14 skulptura. Izložba je potom preneta u Kulturni centar Beograda.

Izložbe u Galeriji ULUV-a (1971–1977)

Izložbe u novoj Galeriji Udruženja, na nekadašnjem Bulevaru maršala Tita br. 9 (danas Bulevar Mihajla Pupina) od samog početka bile su pažljivo selektovane i organizovane. U dva navrata svake godine, u januaru i julu, bio bi raspisan interni konkurs na koji bi se javljali zainteresovani članovi Udruženja, da bi potom, tajnim glasanjem, Umetnički savet birao umetnike koji će imati izložbe te izlagačke sezone. Prvih godina delovanja Galerije nekoliko termina bilo je obezbeđeno za izložbe gostujućih umetnika iz drugih sredina, domaćih, sasvim retko inostranih. U Galeriji su izlagali slikari iz Kragujevca, Kruševca, Banjaluke, Crne Gore, što je bio plod direktne saradnje ili reciprociteta. U prvim godinama bila je praksa da se bar jednom godišnje obezbedi termin za predstavljanje neke od privatnih kolekcija umetničkih radova, najčešće domaćih slikara, nastalih u periodu od druge polovine 19. veka pa sve do savremenih ostvarenja nastalih do kraja šezdesetih godina, ali je, verovatno zbog nedostatka kolekcionara, ta plemenita ideja polako zamrla. Od sredine decenije uvode se i kolektivne izložbe radova novoprimljenih članova kako bi se javnost upoznala sa njihovim umetničkim stvaralaštvom. Ta praksa trajala je i tokom narednih decenija, sve do danas. Kada se detaljno pogleda spisak umetnika i vreme izlaganja, uglavnom u trajanju od dve nedelje, primetan je neobično gust raspored u kome se izložbe nižu jedna za drugom, gde se često poklapaju datumi zatvaranja protekle i otvaranja nove izložbe, što govori o uigranom sistemu same organizacije, ali i o želji Udruženja da se predstavi što više umetnika i njihovih aktuelnih radova. Svakako je bilo najviše slikarskih izložbi na kojima su predstavljene slike nastale u različitim tehnikama, uglavnom ulje i tempera, dok je primetno manje izložbi crteža i grafika. Najmanje je bilo, što je u skladu i sa sastavom Udruženja, izložbi skulptura. Takođe je uočljiva, od sredine decenije, postepena smena generacija umetnika što je uzrokovalo i pojavu novih, mlađih istoričara umetnosti i likovnih kritičara koji su pratili njihov rad. Impozantan je broj izložbi prezentovanih u Galeriji ULUV-a tokom ovog perioda – od ukupno 126 izložbi tek ih je 14 bilo gostujućih, u čijoj organizaciji je Udruženje bilo samo domaćin.

Svečana otvaranja izložbi bila su organizovana uglavnom ponedeljkom u 19 časova, dok je Galerija radila dvokratno svakog dana (10–12 h i 17–20 h), što je praksa sačuvana do današnjih dana. Tek povremeno, Galerija nije radila nedeljom, tokom leta i za vreme državnih praznika. Mada nema konkretnih podataka o posećenosti izložbi za svaku godinu, retke novinske kritike pominju relativno dosta posetilaca. Po jednom podatku iz arhive Udruženja, izložbe organizovane tokom 1977. godine posetilo je preko sedam hiljada posetilaca. Takođe, iz razgovora sa akterima ondašnjih likovnih događaja saznali smo da je javnost bila dobro obaveštena o samim izložbama, kao i da nije bilo problema sa brojem posetilaca. Tome treba dodati i odličnu lokaciju same Galerije, koja se nalazila na glavnom gradskom šetalištu, što je omogućavalo veliku vidljivost događaja.

Što se tiče pratećih kataloga, oni su, iako skromni po obimu (reč je o katalogu-pozivnici u formi letka) bili iznenađujuće sadržajni. Naime, svaki od njih sadržao je kompletnu, mada skraćenu ili pak izabranu biografiju, kao i prateće informacije o umetnicima (spiskove samostalnih i kolektivnih izložbi, nagrade i studijska putovanja i slične, uobičajene podatke o delovanju autora), uz obavezno bar jednu, ređe više ilustracija izloženih radova, obavezno i prateći manji zapis/tekst nekog od istoričara umetnosti, likovnih kritičara, kolega umetnika, književnika ili pak samih autora. Spisak izloženih radova bio je obavezan sadržaj kataloga koji je, u brojnim sačuvanim primercima iz dokumentacije Udruženja, služio i kao cenovnik radova jer je, kako izgleda, većina izložbi bila prodajnog karaktera. Osnovno likovno oblikovanje, kao i prvobitni zaštitni znak Udruženja, koji su se ponavljali tokom čitavog perioda kao svojevrstan model, izradio je jedan od pionira vojvođanskog grafičkog dizajna Laslo Kapitanj (Riđica, 1936 – Novi Sad, 2015), dok su leci štampani, u tiražu od tri do pet stotina primeraka, u ondašnjim novosadskim štamparijama – „Forum”, štampariji Srpskog narodnog pozorišta ili u štampariji Srednje mašinske škole gde su ujedno izrađivani i klišei za štampu. Mada skromnog obima i krajnje uniformisani, ovi katalozi/leci danas predstavljaju dragocene dokumente o dotadašnjem delovanju umetnika, kao i o praktičnim mogućnostima ondašnje prateće štampane produkcije, dok su samim umetnicima predstavljali, za ono vreme solidnu osnovu za njihovo buduće delovanje. Galerija je od osnivanja imala standardni plakat na koji su se samo uštampavali podaci za svaku izložbu.

Sačuvan je i jedan spisak troškova po izložbi koji obuhvata štampanje pozivnica sa katalogom, plakat i plakatiranje, prenos radova i postavljanje, koverte za slanje i markice i honorare – za dežurstvo, finansije, autore tekstova i umetnike. Ukupan trošak je bio (1972) oko pet hiljada dinara, odnosno petnaest hiljada (1975), od čega su umetnici dobijali otprilike trećinu sredstava. U poređenju sa nekim računima u inostranstvu iz tih godina radi se o približnoj svoti od oko tri stotine dolara po jednoj izložbi. Izložena dela su kupovale ustanove, različite radne organizacije, a ponajviše pojedinci, tako da se može reći da je postojalo određeno tržište za umetničke radove, posebno za grafike koje su sredinom sedamdesetih godina bile popularne među stanovništvom. Umetnički radovi nisu bili previše skupi, mada su imali povremeno i veće cene koje nisu bile dostupne većini, dok je način plaćanja bio izrazito povoljan, često na više rata. Takođe je zabeleženo da je izložbe organizovane tokom 1977. godine posetilo preko sedam hiljada posetilaca.

Fragmenti istorije SULUV 1978–1986.
Vladimir Mitrović

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine danas obeležava 50 godina postojanja Galerije i 75 godina rada Udruženja. Galerija Udruženja počela je da radi 1969. godine. U kontinuiranom radu od nastanka do danas, kroz brojne realizacije predstavila je značajne događaje (izložbe članova, gostujuće izložbe, promocije, predavanja i sl.).

Projekat Arhivska građa Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine: sedam decenija kontinuiteta (1946–2021), (Digitalizacija kulturnog nasleđa SULUV), posvećen je ovom jubileju i očuvanju kulturnog nasleđa. Podrazumeva kompletnu digitalizaciju arhive od nastanka Udruženja (1946) do danas i očuvanje materijala koji predstavlјaju važno kulturno nasleđe.

Arhiva Udruženja je materijal koji svedoči o radu i stvaralaštvu značajnih umetnika, članova Udruženja, kao i o razvoju i značaju Udruženja za kulturu. Materijal sadrži biografske i bibliografske podatke, medijsku građu, kataloge, izdanja, publikacije, objavljene i neobjavljene elaborate iz umetnosti, kritičke tekstove i recenzije, dokumentarnu građu (fotografije, video, audio zapise). Digitalizacijom kulturnog nasleđa Udruženja doprinosi se koherentnosti budućeg rada ove institucije i naglašava se razvoj kroz valorizaciju istorijskih, sadašnjih i budućih događaja.

Projekat je kroz Edukativnoistraživački program Udruženja namenjen široj i stručnoj javnosti putem dostupnih sadržaja publikacije i digitalnih sadržaja.

Fragmenti istorije: 1978–1986.

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) je tokom 2020. godine obeležio 75 godina od osnivanja, 1946. godine, kao jedno od najstarijih umetničkih udruženja u Srbiji i Jugoslaviji. U isto vreme proteklo je i pedeset godina postojanja Galerije, dok je sadašnja Galerija na Bulevaru Mihajla Pupina započela rad 1971. Tokom svoje bogate i kontinuirane istorije delovanja Udruženje je realizovalo veliki broj značajnih događaja, samostalne i kolektivne izložbe svojih članova i gostujućih umetnika, izložbe svojih članova u drugim gradovima Pokrajine, republičkim centrima i u inostranstvu, kao i brojne druge programe – promocije, seminare, kongrese i predavanja, koji su bili sastavni deo stvaranja, promocije i beleženja aktuelnih trenutaka iz istorije likovne umetnosti i kulture u Vojvodini i u Novom Sadu.

Prve decenije novog veka donele su značajna proširenja pojma baštine. Pod uticajima vanevropskih kultura i njihovih iskustava ukazuje se na postojanje, zanemarenost i suštinski značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ovo stanovište dobiće i svoj formalni okvir usvajanjem Konvencije o nematerijalnom kulturnom nasleđu (UNESKO, 2003) gde je kulturno nasleđe prepoznato kao ono što označava prakse, prikaze, izraze, znanja i veštine, kao i instrumente, predmete, artefakte i kulturne prostore koji su sa njima povezani. Insistira se takođe na prepoznavanju, a ne nametanju obrazaca nasleđa, kao i na promociji poštovanja kulturne raznolikosti i ljudske kreativnosti. Tim proširenjem koncept baštine je dobio celovitiji sadržaj, pri čemu je ukazano i na značaj raznovrsnih, ponekad međusobno protivrečnih, institucionalnih i pojedinačnih činilaca u formiranju ukupnog korpusa nasleđa i javne memorije.

Mada smo, kao i za protekle decenije (1957–1967. i 1968–1977), koristili sličnu metodologiju, ovoga puta ona je obogaćena sa više sadržaja (spiskovi kolektivnih, pojedinačnih i retrospektivnih izložbi), ali i komentara, onih ličnih, nastalih na osnovu iščitavanja i analize dokumenata, brojnih pisanih izvora, knjiga, kataloga, kao i kroz razgovore sa nekim od aktera rada Udruženja tokom ovog perioda. Posebno je istaknuta saradnja Udruženja sa Galerijom savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine) i Akademijom umetnosti u Novom Sadu. Kao i u prethodnim publikacijama nije nam cilj bio pisanje istorije Udruženja, već, kako i stoji u podnaslovu, stvaranje baze za jedan edukativnoistraživački program nematerijalne kulturne baštine. Takođe, kao i u prethodnim delovima programa, nekada šturu i suvoparnu dokumentaciju Udruženja popunjavali smo detaljnim prikazima izložbenih delatnosti, štampanih kataloga i monografija. Iako je upravo o kolektivnim izložbama Udruženja u dokumentaciji ostalo najmanje tragova – što je pomalo iznenađujuća činjenica – smatrali smo da su upravo izložbe i prateće publikacije ključni segmenti aktivnosti ovoga perioda. Neke od dokumenata smo dopunjavali informacijama iz dnevne štampe, stručne i istoriografske literature, kao, na primer, aktivnosti Udruženja na postavljanju skulptura u slobodnom prostoru tokom letnjih meseci ili prikaze izložbi u zemlji i inostranstvu. Brojna su dokumenta koja se odnose na saradnju sa drugim institucijama i udruženjima, pa smo slične dopise spajali jer predstavljaju određenu liniju delovanja Udruženja koja je, i u ovom periodu, bila konstantna. Na primer, saradnja sa inostranstvom, dopisi u vezi sa kandidatima za članove različitih konkursnih komisija i raznih odbora, opširna prepiska sa Udruženjem likovnih umetnika Srbije (ULUS) i posebno sa Udruženjem likovnih umetnika Jugoslavije (ULUJ), odakle su stizala brojna dokumenta, pozivi, izveštaji, odluke, predlozi itd. Brojna su, takođe, dokumenta pristigla u Udruženje kao pozivi za učešće umetnika u slikarskim kolonijama širom zemlje, posebno u Srbiji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, kao i predlozi umetnika za međunarodnu saradnju i na pokrajinskom i na republičkom nivou.

Kao i u prethodnim decenijama, analizirajući dokumentaciju Udruženja teško je, pa i nemoguće, zaključiti šta se dešavalo na društvenopolitičkoj sceni ondašnje zemlje. Ipak, druga polovina sedamdesetih godina se poklopila sa punom autonomijom pokrajine, pa se taj period, sa razlogom, smatra nekom vrstom „zlatnog doba” delovanja vojvođanske autonomije. Podsetimo se samo burnih dešavanja koja su najavila rastakanje zemlje sa početka osamdesetih godina – od nestašica osnovnih životnih proizvoda, opšteg pada standarda, različitih restrikcija, pobune kosovskih Albanaca, svakodnevnih političkih turbulencija, poremećenih odnosa između republika i statusa pokrajina, generalnog sunovrata funkcije i rada federacije itd. Sve je to dovelo do posebno pogubnih posledica koje će se, samo nekoliko godina kasnije, obrušiti na nekada zajedničku zemlju i svakako je uticalo na život i delovanje Udruženja, mada se to sasvim retko vidi iz njegove dokumentacije. Ovo doba, burno kao i svi periodi u životu SFRJ, zahteva pažljiviju i detaljniju analizu, te sistematičnija istraživanja, što nije cilj ovog projekta, te ga ostavljamo novim generacijama mlađih istoričara.

Kao i u pripremama prethodnih delova ovog projekta SULUV-a (Edukativnoistraživački program nematerijalne kulturne baštine) digitalizaciju svih dokumenata Udruženja, kataloga i ostalog štampanog materijala posvećeno je realizovala vredna ekipa sadašnje uprave Udruženja i njihovi saradnici. Bez takvog njihovog rada bilo bi nemoguće realizovati sve ciljeve projekta. Kompletna štampana produkcija ULUV-a ovoga perioda čuva se u Udruženju i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Ova publikacija je jedan od načina da se redefiniše istorijat Udruženja i da se na njega ne gleda kao na neku vrstu balasta već kao na korak ka novoj budućnosti ili pak kao pokušaj da se kroz nematerijalnu baštinu pojača kolektivno pamćenje i kultura sećanja naše zajedničke prošlosti.

1978.

U januaru je zvanično osnovana Osnovna organizacija Udruženja likovnih umetnika Vojvodine u Pančevu, za predsednika je izabran slikar Stojan Trumić, za sekretara Slobodanka Šobota. Bila je to jedna u nizu već osnovanih podružnica Udruženja u Zrenjaninu, Somboru, Vršcu, Novom Sadu i Subotici, gde su članovi sekcija UPIDIV-a i ULUV-a često sarađivali i izlagali zajedno. Ubrzo, već u narednim mesecima, stižu izveštaji iz drugih podružnica, nekada veoma sadržajni i detaljni, koji govore o širokoj lepezi aktivnosti umetnika iz lokalnih sredina.

Godišnja skupština Udruženja održana je 26. marta, sa uobičajenim dnevnim redom – Izveštaj o radu Udruženja, Izveštaj Umetničkog saveta i prijem novih članova, samoupravni sporazumi i razno. Predsednik Udruženja je Gabor Silađi, predsednik Umetničkog saveta Bogomil Karlavaris, sekretar Mladen Marinkov, a broj članova Udruženja je 105.

Upravni odbor Fonda za unapređenje likovne umetnosti „Moša Pijade” obaveštava Udruženje, u junu, da je dodeljeno trideset stipendija za jednomesečni boravak naših umetnika u inostranstvu. Od članova Udruženja te godine stipendiju su dobili M. Marinkov, Slobodanka Šobota i Slobodan Kuzmanov. Sledećih nekoliko godina Fond je takođe dodeljivao sličan broj stipendija, od kojih su bar tri bile namenjene umetnicima iz Vojvodine. Kasnije, ovakvu vrstu stipendija dodeljuje Pokrajinski fond za saradnju sa inostranstvom. Članovi Udruženja su i na pokrajinskom nivou učestvovali u kreiranju predloga za različite programe prosvetno-kulturne saradnje sa inostranstvom – Poljska, Rumunija, Velika Britanija, Holandija.

Opštinski sekretarijat za urbanizam, komunalne i stambene poslove odobrava Udruženju zauzeće javne površine za izlaganje Skulptura u slobodnom prostoru na pet lokacija u gradu i tri na Petrovaradinskoj tvrđavi u vremenu od 1. jula do 1. oktobra, što je nastavak aktivnosti vajarske sekcije Udruženja na propagiranju izlaganja skulptura u slobodnom gradskom prostoru. Kej, terasa Tvrđave i travnjaci na trgovima pretvoreni su i ovoga leta u izložbene prostore, piše u novosadskom Dnevniku (22. jun 1978) u tekstu „Umetnost izašla na ulice”.  U ulici Modene bila je postavljena skulptura Slobodana Bodulića, u Katoličkoj porti izlaže Mladen Marinkov, na Trgu Sonje Marinković Julijana Kiš, a na Keju Moše Pijade Jovan Soldatović. Na donjoj terasi Tvrđave, ispred ateljea umetnika, izlažu Pavle Radovanović, Ljubomir Denković, Ratko Gikić i Andreja Vasiljević Baćo. Izvođenje i postavljanje dela finansirao je SIZ (Samoupravna interesna zajednica) za kulturu Opštine Novi Sad. O izložbi je Dnevnik doneo pozitivni članak – S(ofija) Č(upić), „Umetnost izašla na ulice” (20. avgust 1978). Izložbe skulptura u slobodnom prostoru polako će u narednom periodu postati deo tradicionalnih letnjih dešavanja u gradu na koja su građani reagovali pozitivno.

Prilikom raspisa jugoslovenskog konkursa za stambenu zonu Mišeluk, avgusta 1978, Udruženje na poziv URBIS-a za člana žirija određuje vajara Mladena Marinkova. Pokrajinska komisija za podizanje javnih spomenika od Udruženja traži da predloži svoga člana. Udruženje delegira vajara Ljubomira Denkovića. Slični dopisi i zahtevi za delegiranje članova žirija, odbora, saveta, komisija i drugih organizacija, stižu i narednih godina i postaju deo skoro svakodnevne delatnosti Udruženja.

Gradska uprava je u više navrata, tokom čitave godine, organizovala zvanične posete slikarskim i vajarskim ateljeima na Petrovaradinskoj tvrđavi, u saradnji sa Udruženjem i u dogovoru sa umetnicima. U oktobru visoki gost bio je i generalni sekretar UNESCO-a Amadu-Mahtar M’Boy iz Senegala, sa brojnim saradnicima, predstavnicima diplomatskog kora, gradskim i pokrajinskim rukovodiocima. U uslovima korišćenja ateljea postojala je stavka da oni, bar povremeno, moraju biti otvoreni i dostupni građanima.

Ovu godinu u radu Udruženja ipak će najsnažnije obeležiti tri velike izložbe na kojima su sarađivali brojni umetnici, u organizacionom i izlagačkom pogledu. Brojni su dokumenti u dokumentaciji Udruženja koji se odnose na pripreme i realizacije ovih obimnih i zahtevnih izlagačkih poduhvata. Prvi put, posle oslobođenja, organizovana je zajednička izložba tri udruženja likovnih umetnika sa teritorije Srbije – Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV) i Udruženja likovnih umetnika Kosova (ULUK). Izložba Likovno stvaralaštvo članova Udruženja likovnih umetnika Srbije, Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Udruženja likovnih umetnika Kosova 1978. održana je u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu (25. april – 24. maj) i zvanično je bila posvećena predstojećem XI kongresu Saveza komunista Jugoslavije. Na izložbi je učestvovalo preko tri stotine likovnih umetnika, iz standardnih kategorija (slikarstvo, crtež i grafika, vajarstvo) – ULUS (210), ULUV (46) i ULUK (50). Izbor umetnika i dela izvršila su sama udruženja, tačnije njihovi umetnički saveti. O velikoj brojnosti autora i o tome šta izložba donosi rečito govore i retke novinske kritike – „Bez kritičke ambicije” (Politika), „Pandorina kutija”(Vijesnik). Izložbu je pratio i neobično obiman katalog (128 str.; ilustr.: 22 x 22 cm), koji je imao i jedan neobični kuriozitet. Naime, katalog je štampan u dve štamparije – deo posvećen ULUV-u u novosadskoj štampariji Srpskog narodnog pozorišta (SNP), dok je veći deo kataloga štampan u beogradskoj Školi za industrijsko oblikovanje, gde je i povezan u jednu zajedničku publikaciju. Deo o ULUV-u likovno je opremio Mladen Marinkov i on se, po sadržini i dizajnu, razlikuje od ostala dva dela. Uvodni tekst potpisuje likovni kritičar Đorđe Jović. „Likovni umetnici Vojvodine”, podvlači Jović, „sledeći nameru da se udruženi predstavljaju, ponudili su svoja dela kao rezultat ateljeiskih složenih stanja, kao pojedinačnosti sopstvene biografije, ali i kao svedočenje o umetnosti u Vojvodini”. Vidljiv je uvećani broj članova Udruženja, kao i da je ranija dominacija slikara sada osnažena grupom grafičara i zainteresovanih vajara. „Posebno je značajno da su izbor radova sačinili sami umetnici i da ti radovi svedoče o nama i vremenu našem”, zaključuje Jović. Desetak godina kasnije (mart 1987) poslednji put je u Beogradu organizovana Prolećna izložba sva tri udruženja, takođe u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, sa preko dve stotine izlagača, pedeset iz Vojvodine. Izložba je potom gostovala u gradskim galerijama u Nišu i Prištini, Galeriji „Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu (17. jun – 1. jul 1987).

Još dok je trajala zajednička izložba umetničkih udruženja u Srbiji, u Galeriji Matice srpske je otvorena tradicionalna godišnja izložba (10–20. maj 1978) – 27. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1978. na  kojoj je učestvovao 61 umetnik sa po dva rada. Tom prilikom su dodeljene tri nagrade o čemu je odlučivao stručni žiri sastavljen od tri istoričara umetnosti (Ljiljana Ivanović, Miloš Arsić i Ljubomir Vujaklija) i dva člana Udruženja (Slobodanka Šobota i M. Marinkov). Nagrade su dobili novosadski slikari Milan Kerac, Mileta Vitorović i Dušan Todorović. Izložbu je pratio katalog, bez uvodnog teksta, a sa spiskom članova, njihovim adresama i telefonima. Katalog je likovno opremio Mladen Marinkov. Na naslovnoj strani je uveličani pečat Udruženja, sa natpisom na šest jezika.

Jedna od prvih izložbi koje je Udruženje organizovalo u inostranstvu je Kunstler aus der Vojvodina / Vojvođanski umetnici,u Pasau i Rozenhajmu (SR Nemačka), na kojoj je učestvovalo 17 članova Udruženja, sa 68 radova. Svi autori su izložili po četiri dela, najviše je bilo slikarskih radova, znatno manje skulptura i grafika. Na izložbi su bili predstavljeni, okvirno, radovi nekoliko generacija domaćih umetnika – onih najiskusnijih i najstarijih, rođenih pre rata i ranije (Vanjek, Ač, Kerac, Vitorović, Karlavaris, G. Silađi, Vuleković), radovi novije, posleratne generacije iz druge polovine četrdesetih (Kiš, Kešelj, Marinkov, Todorović, B. Maksimović, Zarić), kao i onih najmlađih (Prvački). Izložba je bila organizovana u Državnoj galeriji u Pasau (26. avgust – 10. septembar 1978), a potom je preneta u Rozenhajm (14. septembar – 15. oktobar 1978), takođe u Državnu galeriju koja je publikovala i prateći katalog (44 str.; ilustr.: 20 x 21 cm) samo na nemačkom jeziku, sa uvodnim tekstovima koje potpisuju dr Eugen Weigl i prof. Bogomil Karlavaris. O svakom umetniku je objavljena kratka biografija, spisak radova i po jedna ili više reprodukcija. Iz jednog dokumenta saznajemo i koliko je izložba koštala – ondašnjih devedeset hiljada dinara. Visoke mesečne plate tada su bile oko 4,5 hiljada dinara, a finansijer Izvršno veće AP Vojvodine preko svojih sekretarijata. I kasnije se odvijala saradnja sa gradovima u ondašnjoj (Saveznoj Republici) Nemačkoj u okviru međunarodne saradnje i studijskih putovanja umetnika.

1979.

Iz dokumenta (br. 143/79) upućenog Udruženju iz pokrajinske uprave saznajemo broj samostalnih umetnika u SAP Vojvodini – likovni umetnici (12), umetnici primenjenih umetnosti i arhitekti (17), književnici i prevodioci (14), dramski, muzički i filmski umetnici (3). Dakle, na području Vojvodine je ukupno bilo 46 umetnika u statusu slobodnih umetnika.

U Galeriji Matice srpske realizovana je 28. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1979 (23. april – 5. maj 1979). Izlagalo je 65 umetnika sa po dva rada, najviše je bilo slika, manje skulptura (7) i grafika. Prateći katalog (44 str.; ilustr.: 23 x 17 cm) likovno je opremio Mladen Marinkov u štampariji SNP-a. Kao i u sličnim prilikama Prolećna izložba je bila posvećena nekom od događaja iz nedavne istorije. Ovoga puta sama posveta je iskorišćena kao osnovni vizuelni i likovni motiv za (jarko crvene) korice kataloga – „Ove godine navršava se šezdeset godina od osnivanja Komunističke partije, odnosno Saveza komunista Jugoslavije, šezdeset godina od osnivanja Sindikata i Saveza komunističke omladine Jugoslavije, četrdeset godina od održavanja prve sednice novog Centralnog komiteta KPJ pod rukovodstvom druga Tita i pedeset godina od pogibije Đure Đakovića i Nikole Hećimovića. Obeležavajući ove značajne godišnjice Udruženje likovnih umetnika Vojvodine pridružuje se svojom manifestacijom opštejugoslovenskoj proslavi ovih datuma”. Pored ove složene posvete u katalogu je odštampan i spisak od 104 člana Udruženja sa kontaktima – Novi Sad (69), Subotica (9), Sombor (7), Zrenjanin (6), Pančevo (8) i Vršac (5). O izložbi je pisano sa dosta kritičkih momenata – M(iloš) Arsić, „Obostrano nezadovoljstvo”(Dnevnik, 5. maj 1979).

Umetnički savet Udruženja odgovara Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti (VANU) i predlaže za redovnog člana Milivoja Nikolajevića, a za dopisne članove Jožefa Ača i Boška Petrovića. Osnivačka sednica VANU je održana ubrzo, 4. decembra 1979, a tokom narednih godina nekoliko će likovnih umetnika postati članovi VANU – Milan Konjović, Bogomil Karlavaris i Jovan Soldatović.

Reprezentativna izložba Vajdasagi Kepzomuveszek / Vojvođanski likovni umetnici, prikazana u više mađarskih gradova, bila je jedna od prvih takve vrste u organizaciji Udruženja. Premijera je održana u Muzeju „Katon Jožef” u Kečkemetu (25. novembar – 16. decembar 1979), da bi narednih meseci izložba gostovala u još tri manja grada – Solnok, Seksard i Vašerhel. Na izložbi su učestvovala 44 umetnika iz različitih krajeva Vojvodine, sa 84 rada (slika, skulptura i grafika). Izložba je bila posvećena godišnjicama KPJ, SKJ, SKOJ-a i Sindikata. Solidni katalog (52 str.: ilustr.; 22 x 22 cm) štampan je u subotičkoj štampariji „Panonija”. Uvodni, dvojezični tekst potpisuje Gabor Silađi, dok veći članak, o izložbi i umetnicima, na mađarskom jeziku, piše slikar i likovni kritičar Magyar Szó-a Jožef Ač. Svaki od autora je predstavljen sa jednom fotografijom svog rada, plasiranom preko čitave stranice, sa osnovnim podacima o autoru i radu.

Tokom druge polovine 1979. godine, a potom manje-više i narednih godina, započinje, a potom i traje, veći priliv dokumenata iz različitih pokrajinskih sekretarijata i institucija, posebno iz nadležnih pokrajinskih i gradskih SIZ-ova za kulturu, Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine i drugih. Takođe, povećavaju se i zahtevi Udruženju – traže se predlozi za nova zakonska akta, spiskovi članova i održanih izložbi, razni finansijski izveštaji, predlozi za članove u raznim komisijama itd. Povremeno je dokumentacija Udruženja prosto zatrpana različitim, često opširnim, samoupravnim, opštim i posebnim aktima. Jedan od njih je, recimo, „Jedinstvene osnove i kriterijumi za dodelu društvenih stanova” (januar 1980). Takođe je brojna prepiska sa udruženjima likovnih umetnika Srbije i Jugoslavije u vezi sa međunarodnom saradnjom, organizovanjem kolektivnih i revijalnih izložbi, te u vezi sa saradnjom sa drugim udruženjima, kolonijama itd. U isto vreme značajno je povećana i prepiska sa ograncima ULUV-a u Vojvodini, što je povećalo broj umetnika iz Subotice, Sombora, Zrenjanina, Vršca i Pančeva koji će izlagati u Galeriji Udruženja, kao i na kolektivnim izložbama u organizaciji Udruženja u zemlji i inostranstvu. U Udruženje pristižu i prvi godišnji izveštaji iz podružnica u kojima se navode aktivnosti članova, sa spiskovima izložbi, samostalnih i kolektivnih, u vezi sa učešćem na kolonijama i eventualnim gostovanjima u inostranstvu. Posebno se ističu aktivnosti lokalnih umetnika koji se sreću sa više problema u svojim radnim i životnim sredinama od novosadskih kolega. Povezivanje je ubrzo urodilo i konkretnim plodovima kada je Udruženje počelo da organizuje svoje izložbe i prolećne salone u Subotici, Vršcu i drugim gradovima Vojvodine. Povremeno su na relaciji Udruženje–podružnice primetni određeni problemi, pa i iskre nezadovoljstva, kako izgleda, uglavnom zbog sučeljavanja ličnih stavova, ali i u vezi sa centralizovanim odnosom Udruženja. Lokalne sekcije su se povremeno protivile, kako su i same definisale samoupravnim rečnikom, horizontalnoj rotaciji kadrova.

1980.

SIZ za kulturu Vojvodine, koji je bio nadležan za Udruženje, 8. januara šalje dopis u kome traži „da se izvrši kritička analiza programskih delatnosti u periodu 1976–1979, kao i da se sačini projekcija plana zadovoljavanja ličnih i zajedničkih potreba radnika i drugih radnih ljudi u oblasti kulture za period 1981–1985”. Udruženje šalje izveštaje u martu i maju. U programskim tezama za naredni period, koji potpisuje radna grupa Udruženja (B. Vuleković, J. Ač, M. Marinkov i D. Todorović), izdvajaju se četiri grupe delatnosti: likovno i stručno usavršavanje (u kraćim crtama), normativno-pravna delatnost (nešto opširnije) i materijalno-tehnička problematika (više od pola dokumenta).

Takođe, tokom januara Kulturno-prosvetna zajednica šalje svim umetničkim udruženjima poziv na sastanak sa uobičajenim dnevnim redom iz vremena ideologije samoupravljanja – ostvarivanje inicijative druga Tita o razvijanju i jačanju kolektivnog rada; učešće društava i udruženja iz oblasti kulture u akciji Svi u odbranu i zaštitu i učešće u Akciji solidarnosti sa narodima koji se bore za slobodu. Sledi opširna dokumentacija uz nezaobilazni drugarski pozdrav predsednika KPZ-a Ferenca Dejaka.

Tokom februara je ponovo pokrenuta inicijativa za otkup dela likovnih umetnosti vojvođanskih umetnika, kroz predlog Pokrajinskog sekretarijata za finansije da se osnuje Komisija za otkup. Posebno je zanimljiv dokument (br. 72 od 26. februara) o obezbeđivanju sredstava za otkup dela likovne i primenjene umetnosti, koji potpisuje zamenik sekretara za finansije Geze Gulka. Autor daje kratku rekapitulaciju o otkupljenim umetničkim delima koje je obavilo Izvršno veće SAP Vojvodine u periodu 1954‒1969. kada je otkupljeno 347 dela likovne i primenjene umetnosti. Dalje se navodi kako to, okvirno, na godišnjem nivou predstavlja tek oko dvadesetak umetničkih radova. Prema trenutnom broju likovnih umetnika ULUV-a (118) i UPIDIV-a (141) dosadašnja praksa se pokazala nedovoljnom. Po predlogu autora dokumenta, uz pomoć Sekretarijata za finansije, obezbedila bi se sredstva za okvirno tri puta veći otkup – „oko 30 dela likovne i 30–40 dela primenjenih umetnosti, o čemu bi odlučivala stručna komisija sastavljena od istaknutih stvaralaca, istoričara umetnosti i likovnih kritičara”.

O pokušaju organizovanja prodajne galerije Udruženja u centru grada govori dokument upućen Mesnoj zajednici „Stari grad” (21. februar), u kome se predlaže ustupanje przanog prostora u ulici Mite Ružića za potrebe stalne, prodajne galerije gde bi građanstvo moglo da vidi i kupi dela istaknutih vojvođanskih umetnika, a „sve u cilju što veće i šire afirmacije likovne umetnosti kroz najnovija dela poznatih umetnika”. Nažalost, do saradnje nije došlo.

U aprilu Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, nauku i kulturu šalje Udruženju predlog „zakonodavne regulative o samostalnim umetnicima”. Početkom maja Izvršno veće SAP Vojvodine šalje svim umetničkim udruženjima nacrt Zakona o umetničkim i drugim kulturnim delatnostima koje obavljaju radni ljudi ličnim radom samostalno u vidu zanimanja.

Na redovnoj Skupštini Udruženja 10. maja 1980. posle usvajanja opširnog dnevnog reda primljeni su novi članovi. Skupštini su prisustvovala 33 člana (od 112), izabran je Umetnički savet (9 članova), Predsedništvo (12), Komisija za narodnu odbranu i društvenu samozaštitu (3), Odbor unutrašnje kontrole (5), Komisija za međunarodnu saradnju (3) i izabrano je više delegata u drugim institucijama i udruženjima. Usvojen je i novi Statut Udruženja „čime su regulisana sva pitanja delegatskog sistema i kolektivnog rukovođenja u Udruženju”.

Prvi put u saradnji svih osnovnih organizacija Udruženja otvorena je tradicionalna 29. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1980. u Galeriji Matice srpske (28. maj – 8. jun 1980). Učestvovalo je 57 umetnika, članova svih sekcija, sa preko stotinu radova. Smrt druga Tita (4. maja), period njegove bolesti, ali i vreme nakon njegove smrti, snažno su uticali na sva dešavanja u zemlji. Priprema izložbe za 1980. godinu u tom kratkom, ali tužnom periodu već je uveliko trajala. Zamišljena je, kao i ranijih godina, kao mesto susreta članova, međusobnih razgovora i izbora radova, a nakon toga sledile su pripreme za katalog – likovno oblikovanje i izbor papira, fotografisanje radova, izrada klišea, štampa – što za to doba nije bilo jednostavno i zahtevalo je posebnu posvećenost svih aktera. Ipak, bilo je vremena da se u katalogu, u posveti izložbe uvrsti nova zakletva ‒ „Druže Tito mi Ti se kunemo da sa Tvog puta ne skrenemo” sa potpisom Likovni umetnici SAP Vojvodine. Tako lep kaligrafski zapis u ovoj sredini, ako nije odnekud preuzet, mogao je tada da uradi jedino Ivan Boldižar (Novi Sad, 1917–1986). Inače, nije bilo neobično da neke likovne manifestacije, uglavnom grupne i revijalne izložbe, u čitavoj zemlji budu (direktno) posvećene događajima aktuelne političke scene kao neka vrsta manifestovane lojalnosti – različitim godišnjicama iz života Tita, Narodnooslobodilačke borbe (NOB) i Partije, godišnjicama oslobođenja gradova, pa čak i kongresima SKJ. Shodno tome, i uvodni tekst Gabora Silađija, člana predsedništva Udruženja, simbolično potpisan 25. maja, predstavlja primer udvoričkog štiva i krajnje snishodljivosti budući da je osmišljen u kombinaciji samoupravno-birokratskog rečnika, zakletve na vernost i vere u svetlu budućnost. O ovoj Prolećnoj izložbi pisano je nešto više nego o proteklim – M. Arsić, „O bojkotu jedne izložbe ili nečemu drugom”(Dnevnik, 8. jul 1980), kao i u više natpisa ponovo u Dnevniku (Đorđe Jović, Andrej Tišma, Jasna Jovanov, Slobodan Sanader), Magyar Szó-u (Jožef Ač), časopisu Misao (Sava Stepanov), dok su najave, ali i odjeci dešavanja oko izložbe komentarisale Književne novine, Komunist, Glas omladine.

Izložba Skulptura u slobodnom prostoru je i tokom ovog leta izazivala posebnu pažnju novosadske javnosti. U Dnevniku je objavljen tekst „Izložba u travnjaku” (11. jul 1980) sa lokacijama skulptura – na raskrsnici bulevara i ulice Modene su bile dve skulpture Mladena Marinkova i Slobodana Bodulića, na keju rad Ratka Gikića, a na Tvrđavi Ljubomira Denkovića. U parku ispred zgrade Izvršnog veća bile su postavljene skulpture Julijane Kiš, Andreja Vasiljevića, Jovana Soldatovića i Dragoljuba Adžića.

Udruženje je tokom jeseni, zajedno sa Udruženjem likovnih umetnika Crne Gore, organizovalo humanitarnu izložbu vojvođanskih umetnika Poklon Crnoj Gori od Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (zemljotres u Crnoj Gori aprila 1979) u Galeriji ULUCG-a u Titogradu i u Sedištu za likovnu delatnost u Ivangradu. Autor prigodnog tekst u katalogu je Jožef Ač. U organizaciji Udruženja u maju 1974. godine u Titogradu je priređena izložba Savremeni likovni umetnici Vojvodine.

Krajem godine Udruženje organizuje Izložbu Udruženja likovnih umetnika SAP Vojvodine u Velikom izložbenom salonu u Banjaluci (22. decembar 1980 – 10. januar 1981) na kojoj je bilo predstavljeno trideset umetnika sa sedamdesetak radova – slika, skulptura, grafika i crteža. Uvodnik u katalog izložbe potpisuje Sead Sedić, upravnik Doma kulture Banjaluka. Još 1973. u Banjaluci je priređena izložba Likovni umetnici Novog Sada u zajedničkoj organizaciji Udruženja, Galerije savremene likovne umetnosti i Muzeja grada Novog Sada.

1981.

Početkom godine Udruženja se aktivno uključuje u raspravu o nacrtima Zakona o samostalnim umetnicima koji smatra svojim krovnim zakonom kojim bi se regulisala prava i obaveze samostalnih umetnika. U opširnom dopisu upućenom nadležnom Pokrajinskom sekreratijatu za obrazovanje, nauku i kulturu, nazvanom Radni materijal za razmatranje problema likovnih umetnika, posebno se analiziraju pitanja radnog prostora umetnika, socijalnog, penzionog i invalidskog osiguranja; mogućnosti saradnje likovnih umetnika sa gradskim i pokrajinskim kulturnim institucijama; razmena rada likovnih umetnika sa mesnim zajednicama i organizacijama udruženog rada; problem zapošljavanja likovnih umetnika; stvaranje animatora kulture za kulturne i društvene organizacije itd.

Tokom prve polovine 1981. godine veliki broj umetnika članova Udruženja učestvovao je na dve značajne izložbe o kulturi Vojvodine (koje su bile deo većih i kompleksnijih izložbi) u Parizu i Beču. U okviru manifestacije Dani kulture Vojvodine u Parizu, u organizaciji Galerije savremene likovne umetnosti, realizovana je grupna izložba savremenog likovnog stvaralaštva iz Vojvodine L’art contemporain de Voivodina / Savremena umetnost Vojvodine (Galerija Jugoslovenskog kulturnog centra, januar–februar 1981). Kustoskinja izložbe Gordana Šarčević odabrala je 58 dela dvadeset autora, članova Udruženja, sa 19 slika, 12 grafika, 6 crteža, 8 skulptura, 10 multimedijalnih radova i tri kolaža iz perioda 1968–1980. Slično koncipirana, ali značajno proširena izložba Kultur der Vojvodina / Kultura Vojvodine, postavljena u Beču (Das Wiener Kunstlerhaus, 19. mart – 15. maj 1981), imala je sastavni deo posvećen savremenoj vojvođanskoj likovnoj umetnosti Bildende Kunst in Der Vojvodina / Savremena umetnost Vojvodine. Ovoga puta organizator je bio Radnički univerzitet „Radivoje Ćirpanov”, urednik Miodrag Miša Nedeljković je dizajnirao obiman katalog (220 str.: illustr.; 22 x 24) i najavne plakate, dok tekst posvećen likovnim umetnostima potpisuje prof. dr Bogomil Karlavaris. Za ovu priliku umetnički saveti ULUV-a i UPIDIV-a odabrali su radove čak 95 umetnika likovne i primenjene umetnosti čije su reprodukcije zauzele više od polovine kataloga. Inače, ova velika, pa i raskošna izložba, koncipirana po savremenim muzeološkim principima, bila je sastavljena od deset segmenata posvećenih vojvođanskoj kulturi iz oblasti arheologije, etnologije, istorije i istorije umetnosti, nauke, izdavačke delatnosti, pozorišta, muzike, filma i amaterizma. Bio je to ujedno i najveći međunarodni izložbeni događaj koji je organizovan u saradnji AP Vojvodine sa nekim od zapadnoevropskih partnera. Na pripremama i realizaciji izložbe radile su brojne pokrajinske institucije kulture, muzeji i biblioteke, dok su tekstove za katalog pisali iskusni novinari, muzejski i bibliotečki stručnjaci, muzikolozi, teatrolozi i drugi javni radnici.

Na jubilarnoj 30. prolećnoj izložbi Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1981, održanoj u Galeriji Matice srpske (13–25. april 1981), izlagala su 82 umetnika, slikara, grafičara i vajara, sa po dva rada. Katalog (48 str.; ilustr.: 24 x 17 cm) je prvi put štampan dvojezično (srpski i engleski), sa uvodnim, slavljenički intoniranim tekstom Žarka Popova naslovljenim „Priznanje i podstrek za nova stvaralačka pregnuća likovnih umetnika Vojvodine”. Likovnu opremu korica izradio je Dušan Todorović, a opremu kataloga Mladen Marinkov. Po običaju, u katalogu je štampan i spisak od 111 članova Udruženja sa kontaktima – Novi Sad (71), Subotica (11), Sombor (9), Zrenjanin (6), Pančevo (10) i Vršac (4). O izložbi je pisano sa različitih kritičarskih pozicija – M. P., „U traganju za najboljim” (Dnevnik, 15. april 1981), S. Sanader, „U redu dobrih izložbi” (Dnevnik, 16. april 1981) i M. Arsić, „Nejasna slika stvaralaštva” (Dnevnik, 8. maj 1981).

I ove godine Udruženje je organizovalo izložbu Skulptura u slobodnom prostoru koja je ponovo privukla pažnju šire javnosti, o čemu svedoči i tekst u Dnevniku – M. P., „Skulpture ne umiru zar ne!” (18. april 1981).

Godišnja Izborna skupština Udruženja, održana 30. maja 1981. godine, imala je obiman dnevni red: Izbor radnog predsedništva, zapisničar i overa zapisnika; Izveštaj Predsedništva i Umetničkog saveta; Prijem novih članova; Izbor (novog) Predsedništva i Umetničkog saveta; Izbor komisija za narodnu odbranu, unutrašnju kontrolu i međunarodnu saradnju; Izveštaj o nacrtu Zakona o slobodnim umetnicima i predlog Pravilnika o imenovanju počasnih članova Udruženja.

Udruženje u junu 1981. godine šalje dopis Gradskoj upravi u kom dostavlja spisak korisnika ateljea na Tvrđavi iz koga saznajemo da 30 članova ULUV-a koriste atelje za svoj rad, kao i 16 članova UPIDIV-a i Udruženja kompozitora.

Upravni odbor Fonda za unapređenje likovne umetnosti „Moša Pijade” u julu 1981. obaveštava Udruženje da je dodeljeno trideset stipendija za jednomesečni boravak naših umetnika u inostranstvu. Od članova Udruženja te godine stipendiju su dobili Ferenc Barat, Doru Bosiok i Slobodan Nedeljković, svi za Francusku.

Dokument Udruženja iz septembra 1981. godine slikovito govori o sličnim predlozima koji su već uobičajeni u prepisci sa nadležnim institucijama. Naime, Udruženje predlaže svoje članove za nagrade i društvena priznanja na gradskom i pokrajinskom nivou – za Nagradu „4. jul” predložen je Božidar Bošković (1935), za Nagradu „Jovan Popović” Aleksandar Lakić (1922–1988), za Oktobarsku nagradu Novog Sada Udruženje predlaže Ljubišu Petrovića (1926–2019), a za Nagradu „Oslobođenje Vojvodine” Mirjanu Šipoš (1916–1996). Nagrade i društvena priznanja bila su uobičajena praksa državnog kulturnog (posebno likovnog) sistema u zemlji, od procesa ustanovljenja do realizacije čina javnog nagrađivanja i održivosti samih nagrada koje su se godinama značajno umnožavale. Već od šezdesetih godina nagrade postaju važna informacija u biografijama svih jugoslovenskih, pa i vojvođanskih umetnika. Kada se govori o (stručnim) nagradama i priznanjima, one su bile već uobičajena praksa na prolećnim izložbama Udruženja, kao i u okviru drugih salona  – Novosadski salon, FORMA UPIDIV-a. O njima su odlučivale stručne komisije sastavljene od istoričara umetnosti, likovnih kritičara i umetnika, članova Udruženja. Kako izgleda, pored neosporne popularnosti i prestiža, bar među stručnjacima, nagrade su uglavnom bile novčane, ali su donosile i niz drugih pogodnosti u budućem radu umetnika. Posebna je bila forma nagrada na (opštejugoslovenskim, republičkim, itd.) konkursima raspisivanim raznim povodima, od arhitektonskih rešenja, preko spomenika posvećenih ratu i revoluciji, do plakata za različite socijalističke svečanosti. Može se reći da su novčani iznosi tih nagrada za svoje doba često bili skoro „astronomski”.

1982.

Prvi put ovogodišnja 31. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1982. organizovana je van Novog Sada, na predlog Umetničkog saveta Udruženja, a u saradnji sa Likovnom jeseni Sombora, gde je u Gradskom muzeju i realizovana (6–20. maj 1982). Izložba je potom gostovala u Galeriji Doma kulture u Vrbasu (24. maj – 6. jun 1982). Na somborskoj premijeri bilo je izloženo oko stotinu pedeset radova 70 umetnika iz Novog Sada, Subotice, Sombora, Pančeva, Zrenjanina i Vršca. Po redovnoj (udvoričkoj) praksi, izložba je bila posvećena 90-godišnjici rođenja (mrtvog) druga Tita i 40-godišnjici AVNOJ-a. Svi izloženi radovi su nastali tokom poslednje dve godine, osim Konjovićeve slike Pijanka (1962). Kao po pravilu, najviše je bilo slikarskih radova, a znatno manje dela drugih umetničkih disciplina, grafike, crteža i skulpture. Pored većeg broja autora mlađih generacija na izložbi je učestvovalo i nekoliko pripadnika starijih generacija umetnika – B. Pehan, P. Pal, S. Trumić, M. Vitorović, A. Oprešnik, M. Šipoš i drugi. Izložbu je pratio i katalog u izdanju Udruženja (82 str.; ilustr.: 24 x 16 cm), sa uvodnim tekstom kustoskinje Likovne jeseni Ljubice Dujmović. Likovna rešenja naslovne strane i plakata izradio je Radule Bošković, a likovnu opremu kataloga Mladen Marinkov. Katalog je štampan u štampariji novosadskog Fakulteta tehničkih nauka u šest stotina primeraka. U katalogu je štampan i spisak od 128 članova Udruženja sa kontaktima – Novi Sad (82), Sombor (11), Subotica (12), Pančevo (11), Zrenjanin (7) i Vršac (5).

Na inicijativu Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine 17. juna je osnovan Koordinacioni odbor umetničkih udruženja Vojvodine sastavljen od predstavnika ULUV-a, UPIDIV-a, Udruženja muzičkih umetnika, Udruženja kompozitora, Društva književnika Vojvodine, Udruženja filmskih i TV radnika i Književne zajednice Novog Sada. Na konstitutivnom sastanku se radilo po sledećem dnevnom redu – Socijalno osiguranje samostalnih umetnika; Osnivanje Autorske agencije Vojvodine; Kalendar obeležavanja događaja i ličnosti neposredno vezanih za SAP Vojvodinu; Kandidovanje za društvena priznanja i nagrade, kao i dogovor o daljem radu Odbora. U ime Udruženja sastanku su prisustvovali Mladen Marinkov i Ljubiša Petrović.

Tokom leta 1982. godine ponovo je grupa vajara, članova Udruženja, svoja nova dela izložila u urbanom, gradskom prostoru i na Petrovaradinskoj tvrđavi. Dnevnik donosi članak pod nazivom „Skulpture među šetačima” (10. jula 1982) u kome se nabrajaju umetnici – Šuput, Bodulić, Marinkov, Gikić, Vasiljević, Silađi, Adžić, Labat i Denković. Novine su pisale o čudnim i veselim skulpturama koje su susretali prolaznici, kaže se u članku, pisali su i o nepoznatima kojima se skulpture nisu svidele ili su ih iz čiste obesti lupali, postavljena su i pitanja gde premestiti skulpture kada njihov letnji vek prođe, zašto ih ne otkupljuju radne organizacije za svoja prazna dvorišta! Kao svojevrsni gosti izložbe Skulptura u slobodnom prostoru ove godine se pojavljuju i studenti novosadske Akademije umetnosti (S. Milosavljević, „Izazov belih ljudi – izložba u Zmaj Jovinoj ulici”, Ilustrovana politika, 15. jun 1982), gde je objavljeno više atraktivnih fotografija skulptura u glavnoj novosadskoj ulici.

1983.

Na 32. prolećnoj izložbi Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1983, održanoj u Galeriji Matice srpske (7– 21. maj 1983), učestvovala su 84 umetnika sa po dva rada. Izložbu je pratio katalog (82 str.; ilustr.: 24 x 16 cm) čiju je likovnu opremu naslovne strane i plakata izradio Ferenc Barat (što će biti model i za nekoliko narednih kataloga prolećnih izložbi), dok su ga tehnički opremili Mladen Marinkov i Vesna Simić. Katalog je štampan u štampariji novosadskog Fakulteta tehničkih nauka u četiri stotine primeraka. Mada pravnik po obrazovanju, ili baš zbog toga, Stanko Šušnjar je u predgovoru kataloga dao pregled događanja i aktuelnog društvenog trenutka. „Pritiskaju nas teškoće ekonomske nestabilnosti”, istakao je Šušnjar, „ali smo čvrsti u opredeljenju za brži privredni i kulturni napredak i stvaranje materijalnih i društvenih uslova za kulturu i umetnost. Na tim osnovama moguće je obezbediti angažovanje znanja, dara i entuzijazma koji su uvek krasili istinske stvaraoce. Kulturu, koju je u ovom podneblju nezamislivo deliti od rada, radnog čoveka i njegovih potreba i zahteva, oduvek je karakterisalo mnoštvo oblika i raznovrsnosti sadržaja koji na bogatim tradicijama ove sredine, na tekovinama revolucije i socijalističke izgradnje, omogućavaju dalje ispoljavanje karakteristika umetnosti vremena i još uspešniji razvoj kulturno-umetničkog stvaralaštva”, zaključuje Šušnjar. Već tradicionalno, u katalogu je štampan spisak od 136 članova Udruženja sa kontaktima – Novi Sad (88), Subotica (13), Sombor (11), Pančevo (11), Zrenjanin (8) i Vršac (5). O Prolećnoj izložbi kritički je pisano u više dnevnih novina – Dnevnik (A. Tišma, „Krnja smotra bez promena”, 22. maj 1983), Politika, Borba (Beograd), Večernji list (Zagreb), kao i u mesečnicima za kulturu (S. Stepanov, „Polovično predstavljanje”, Misao, 15. maj 1983).

A potom, tokom proleća 1983. obnavlja se krhka saradnja dva pokrajinska udruženja. Izbor radova kosovskih umetnika gostovao je na izložbi 25. godina Udruženja likovnih umetnika Kosova u Galeriji Matice srpske (21. mart – 5. april 1983). O izložbi je pisano u Dnevniku (A. Tišma, „Prevaga savremenih pristupa”, 31. mart 1983) i u Magyar Szó-u (Jožef Ač, 29. mart 1983). Katalog izložbe nije štampan dok sadržaj same izložbe nije zabeležen. Kako izgleda, bio je to presek savremene kosovske umetničke scene, likovnih i primenjenih umetnosti koju je kosovsko udruženje pripremalo za gostovanja u drugim jugoslovenskim sredinama. U novembru iste godine, u saradnji sa UPIDIV-om, organizovana je izložba Primenjene umetnosti Kosova, takođe u Galeriji Matice srpske.

Ubrzo je usledila i uzvratna izložba ULUV-a u Prištini – Ekspozita e 32 Pranverore e SHAFV / 32. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine u Galeria e Arteve (25. maj – 4. jun 1983). Bila je to nešto skraćena, nedavno završena 32. prolećna izložba Udruženja koju je pratio skromni katalog (4 str.; 24 x 16 cm) sa tekstom predsednika ULUK-a. Saradnja umetničkih udruženja Vojvodine (UPIDIV-a i ULUV-a) i Kosova (ULUK-a) bila je svakako potencirana iz političkih razloga. Tokom decembra 1987. ponovo je organizovana izložba umetnika sa Kosova (A. Tišma, „Likovnjaci iz Prištine”, Dnevnik, 8. decembar 1987).

Na osnovu Programa za međunarodnu saradnju SR Srbije i Fonda za unapređenje likovnih umetnosti „Moša Pijade”, tokom leta 1983. godine, više je članova Udruženja boravilo na studijskim boravcima u inostranstvu, o čemu govore brojna dokumenta – Dušan Todorović (Danska), Rudolf Brkić i Julijana Kiš (SR Nemačka), Rada Čupić (Engleska), Ištvan Sajko i Radule Bošković (Grčka), Slobodan Nedeljković i Sava Halugin (Francuska), Bogdanka Poznanović (Italija) i Ljubiša Petrović (Norveška). Čitava organizacija išla je preko Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), od raspisivanja konkursa do donošenja odluka i realizacije putovanja i boravka umetnika u nekom od evropskih gradova. Inače, ova godina je bila najplodnija jer su u proseku, u ovom periodu, tek dva ili tri člana Udruženja godišnje dobijala mesečne stipendije za boravak u inostranstvu. Tako je, tokom ovog perioda, više desetina vojvođanskih umetnika koristilo (državne) konkurse za studijska putovanja u inostranstvu. Ako se zna da su stipendije dodeljivane po republičkim udruženjima i prema broju njihovih članova, i da ih je bilo znatno više, raspoređenih među republikama, može se reći da je studijski boravak domaćih umetnika u inostranstvu bio značajni deo zvanične politike kulturne saradnje, posebno sa zemljama zapadne Evrope.

Već tradicionalno, osmi put, vajarska sekcija Udruženja izlaže Skulpture u otvorenom prostoru tokom jula i avgusta 1983. godine na Petrovaradinskoj tvrđavi, keju pored Dunava i na trgovima u starom delu Novog Sada. I ove godine svoja nova dela izlažu Gikić, Bodulić, Violeta i Vladimir Labat, Kiš, Soldatović, Denković, Marinkov, Vasiljević, Šuput i Stanković. Kao i proteklih godina Udruženje je bilo oslobođeno plaćanja dažbina za zauzeće gradskog prostora. „Bilo bi dobro”, predlaže novinar Dnevnika (8. jul 1983), „kada bi se neka od skulptura otkupila i ostala trajno da krasi mesto na kome je izložena. Sada jedino SIZ za kulturu grada Novog Sada daje 120 hiljada dinara za postavljanje i izvođenje svih dela ove specifične postavke, pa su neka od dela napravljena samo od gipsa”, zaključuje se u članku.

Iz jednog dopisa Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije (SULUJ), primljenog u novembru 1983, saznajemo zvaničan broj članova svih republičkih i pokrajinskih udruženja likovne umetnosti – Slovenija (494), Hrvatska (690), Bosna i Hercegovina (183), Crna Gora (101), Srbija (969), Vojvodina (134), Kosovo (120) i Makedonija (197). Dakle, 1983. godine u SFRJ je bilo 3.088 članova udruženja likovne umetnosti. Po važećem popisu stanovništva u zemlji je tada živelo oko 22,5 miliona stanovnika.

1984.

U Galeriji Matice srpske (5–15. maj 1984) premijerno je održana 33. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1984, a potom i u Narodnom muzeju u Vršcu (16. jun – 2. jul 1984). Izložba je bila posvećena 125-godišnjici rođenja Paje Jovanovića (Vršac, 1859 – Beč, 1957). Naredne prolećne izložbe su takođe bile organizovane i realizovane van Novog Sada. Na izložbi je učestvovalo 111 umetnika sa po dva rada, pa se može reći da je ona, do tada, bila najbrojnija kada je reč o stvaraocima i njihovim delima. Glavnu nagradu je dobila Mirjana Šipoš, dok su nagrade za slikarstvo pripale Jonelu Popoviću iz Pančeva, Dobrivoju Rajiću iz Zrenjanina i Borislavu Vukeliću iz Novog Sada. Prateći katalog (12 str.; ilustr.: 30 x 21 cm) likovno je opremio Mladen Marinkov. Katalog je štampan u štampariji novosadskog Fakulteta tehničkih nauka u četiri stotine primeraka. Udruženje u tom momentu ima 160 članova – likovnih umetnika, slikara, vajara i grafičara – čemu je doprinelo ne samo osnivanje Akademije umetnosti u Novom Sadu već i demokratizacija prijema novih članova u Udruženje, zaključuje se na kraju kratkog uvodnog teksta. Pored spiska radova, katalog se faktički sastoji od fotografija svih umetnika koji su učestvovali na izložbi.

Tokom maja Udruženje šalje dopise u kojima predlaže Ankicu Oprešnik za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a Milivoja Nikolajevića za prestižnu Nagradu AVNOJ-a.

Ponovo je, već tradicionalno, vajarski odsek Udruženja organizovao izložbu Skulptura u slobodnom prostoru koja je i ove godine privukla veliku pažnju Novosađana (A. Tišma, „Dogovor podiže skulpturu”, Dnevnik, 23. jun 1984).

Udruženje odgovara na poziv Pokrajinskog zavoda za međunarodnu naučnu, kulturnu, prosvetnu i tehničku saradnju (20. septembar 1984) za delegiranje umetnika koji bi učestvovali na izložbi World Wide Art Competition u Tokiju 1985. godine – slikari Zoran Đorđević i Milan Kešelj i grafičar Slobodan Knežević.

1985.

U Galeriji „Likovni susret” u Subotici (14. april – 10. maj 1985) premijerno je realizovana 34. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1985, a potom, u istom sastavu, i u Galeriju Matice srpske (16–29. maj 1985). Izložba je bila posvećena 40-godišnjici pobede nad fašizmom. Na izložbi je učestvovalo 90 umetnika sa po dva rada. Prateći katalog (82 str.; ilustr.: 24 x 16 cm) likovno je opremio slikar Petar Šađi, a štampan je u subotičkoj štampariji „Birografika” u pet stotina primeraka. Uvodni tekst potpisuje dr Đorđe Sorad, predsednik Skupštine opštine Subotica. Izložba je dobila nešto bolje kritike od prethodnih (A. Tišma, „Kreativni zamah”, Dnevnik, 12. april 1985). Izložba je, u skraćenoj varijanti, u narednom periodu prikazana i u Beogradu, Prištini, Sarajevu i Nišu. Inače, Udruženje je u bližoj prošlosti, u više navrata priređivalo izložbe u Subotici. Prva Jesenja izložba bila je organizovana u Galeriji „Likovni susret” u kasnu jesen 1965. Takođe, centralna kolektivna izložba članova Udruženja – Zimski salon Likovnog susreta održana je u njihovoj galeriji tokom februara 1968, a potom, u jesen 1972, u istom prostoru i izložba Likovni umetnici Vojvodine.

Na sednici od 9. novembra 1985. godine Skupština Udruženja je, nakon javne rasprave i redovno sprovedene i ustaljene procedure, usvojila novi Statut Udruženja, i sa novim nazivom – Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) što je faktički značilo da su nekadašnje podružnice u Novom Sadu, Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Pančevu i Vršcu postale samostalni, sastavni i ravnopravni delovi SULUV-a. Samo dva dana posle ove sednice Udruženje šalje Zahtev za upis u odgovarajući registar društvenih organizacija, prema novom Statutu koji je usklađen sa Zakonom o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Ranija zvanična registracija, pod nazivom Udruženje likovnih umetnika Vojvodine (ULUV), bila je zavedena 11. avgusta 1980. godine.

Izložba Umetnost u Vojvodini danas / Die Kunst in der Vojvodina Heute postavljena u Gradskoj kući u Alenu (27. novembar – 7. decembar 1985) bila je drugo gostovanje izložbi u organizaciji Udruženja u gradovima (Savezne Republike) Nemačke. Kustos izložbe bio je istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Jović, dugogodišnji saradnik Udruženja. Jović se opredelio za 23 umetnika, sa 58 radova. Izbor je predstavljao jedan jedinstven pogled na savremenu vojvođansku likovnu umetnost, gde se mešaju umetnici različitih generacija, raznovrsnih tehničkih i stilskih opredeljenja, kao i autentični stvaraoci iz lokalnih sredina. Solidan dvojezični katalog (44 str.; ilustr.; 21 x 22 cm) otvarao je Jovićev uvodni tekst u kom je autor svakom od umetnika posvetio posebnu pažnju, jer je i ranije pisao o njihovim izložbama i umetničkim opusima, sa akcentom na njihovo novije stvaralaštvo. Katalog su likovno opremili Mladen Marinkov i Jozef Klaćik, koristeći noviji logo Udruženja Ferenca Barata. Katalog je pripreman i štampan u štampariji novosadskog Fakulteta tehničkih nauka, u tiražu od tri stotine primeraka. Izložba je tokom narednih meseci gostovala u jugoslovenskim kulturnim centrima u Štutgartu, Kelnu, Bonu i Beču, o čemu, kao i obično, postoje samo pisani podaci.

1986.

Prošlogodišnja izložba Umetnost u Vojvodini danas je okončala svoju uspešnu turneju u Hrvatskoj, gostovanjem u Zagrebu, u Galeriji „Karas” Hrvatskog udruženja likovnih umetnika (15. maj – 6. jun 1986) i Splitu, u Galeriji Umetničkog salona HULU (12. jun – 12. jul 1986). Tom prilikom ponovo je odštampan nešto obimniji katalog (52 str.; ilustr.: 21 x 22 cm) istih autora i likovnih urednika. Inače, prvi kontakti sa ULUH-ovom podružnicom za Dalmaciju ostvareni su još 1963, kada je Udruženje gostovalo u Splitu sa izložbom Savremeno slikarstvo Vojvodine.

Jubilarna 35. prolećna izložba Udruženja likovnih umetnika Vojvodine 1986, održana(samo) u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu (24. maj – 8. jun 1986), bila je posvećena Danu mladosti i 30-godišnjici plodotvorne aktivnosti Umetničke kolonije Ečka, a i u znaku sopstvenog jubileja. Na izložbi su učestvovala 94 umetnika sa po jednim radom. Prateći katalog (72 str.; ilustr.: 24 x 16 cm) likovno je opremio Mladen Marinkov, dok je tehničku pripremu uradila Vesna Simić. Kratki uvodni tekst potpisuje zrenjaninski slikar Zdravko Mandić. Katalog je štampan u štampariji novosadskog Fakulteta tehničkih nauka u pet stotina primeraka.

Kao i proteklih godina, tokom letnjih meseci, Udruženje je organizovalo izložbu Skulptura u slobodnom prostoru (N. Popov, „Skulpture po parkovima”, Dnevnik, 6. septembar 1986) što je nastavljeno i sledećih godina sa kratkim izveštajima u dnevnoj štampi – A. Tišma, „Skulpture u prostoru” (Dnevnik, 2. septembar 1987), A. Tišma, „Izložba otvorena pa zatvorena” (Dnevnik, 15. novembar 1988), B. Duranci, „Skulpture u slobodnom prostoru” (Misao, 24. novembar 1988), B. Duranci, „Opravdani protest umetnika” (Misao, 24. novembar 1988) i nekoliko godina kasnije – Sava Stepanov, „Skulpture – obeležja promene” (Misao, 7. februar 1991), što je, kako izgleda, i poslednja akcija vajarske sekcije Udruženja u izlaganja skulptura u gradskom prostoru.

Izložba članova Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV) i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) iz Subotice održana je u Galeriji „Likovni susret” u Subotici (9. oktobar – 9. novembar 1986) i bila je posvećena 10. oktobru, Danu oslobođenja Subotice. Urednik pratećeg kataloga (34 str.; ilustr.: 22, 5 x 23 cm) bio je tadašnji kustos Galerije „Likovni susret”, slikar Dragomir Ugren. Katalog je štampan u subotičkoj štampariji „Panonija” u šest stotina primeraka. Kako izgleda, izložba nije privukla veću pažnju ondašnjih (štampanih) medija, bar kada je reč o novosadskim i beogradskim novinama.

Dokument koji je Udruženje uputilo Pokrajinskom komitetu za obrazovanje i kulturu (br. 313 od 18. decembra 1987) jedan je od sasvim retkih preko čijeg sadržaja se može videti loše stanje u Udruženju, ali i čitavom društvu. „Likovni umetnici, članovi Udruženja, u poslednjih nekoliko godina su u vrlo teškoj situaciji zbog nastalih ekonomskih prilika u zemlji”, ističe se odmah u početku dopisa. „Problemi koji su se nagomilali onemogućavaju likovne stvaraoce da rade, pa je sve češća situacija da veći deo likovnih stvaralaca prestaje da odlazi u svoje prostorije za rad. Uzroci ovakve situacije su ukidanje Komisije za otkup likovnih dela, sve manja sredstva koja se izdvajaju za otkup pri muzejima i galerijama, nedostatak i visoka cena likovnih materijala, nedostatak radnog prostora za mlade umetnike, kojih je sve više, a posebno posle osnivanja Akademije umetnosti u Novom Sadu, nemogućnost njihovog zapošljavanja, neadekvatno regulisan status slobodnih umetnika, posebno u vezi sa invalidskim i penzionim osiguranjem”. Dalje se iznosi predlog izmena najnovijih zakonskih propisa u vezi sa kupovinom likovnih dela od strane organizacija udruženog rada u oblasti privrede i drugih delatnosti, kao i drugih korisnika društvenih sredstava, odnosno samoupravnih organizacija i zajednica. „Novim propisima kupovina likovnih dela od strane privrednih organizacija smatra se neprivrednom investicijom i osnovnim sredstvom. Ovom promenom omogućilo bi se radnim organizacijama da dođu do umetničkih dela, za kojim se očigledno oseća potreba, kako u cilju oplemenjivanja životnog i radnog prostora tako i u cilju širenja likovne kulture. Ovom promenom, nadamo se, promenilo bi se koliko-toliko teška situacija u likovnom životu i stvaralaštvu Vojvodine”, zaključuje se u ovom dopisu. Nekoliko dana kasnije Udruženje izveštava pokrajinske organe o broju svojih članova (197) i to u Novom Sadu (125), Subotici (17), Somboru (13), Zrenjaninu (18), Pančevu (13) i Vršcu (13).

Prijem novih članova

Udruženje je već (ili pak tek) nekoliko godina biralo, potpuno samostalno, svoje nove članove iz sve tri likovne oblasti – slikarstva, grafike i skulpture. Krajem svake godine Udruženje je raspisivalo konkurs objavom u dnevnim novinama (Dnevnik, Magyar Szó). Žiriranje je obavljao Umetnički savet, sastavljen od devet umetnika izabranih na Skupštini Udruženja. U prvim mesecima svake godine u Galeriji su organizovane njihove zajedničke izložbe. U ovom periodu Udruženje je u svoje redove primilo 96 umetnika, uglavnom mlađih generacija. U umetničkim krugovima problematika prijema novih članova uvek je izazivala posebnu pažnju i komentare.

U uvodom tekstu kataloga Novoprimljenih članova 1978. godine, Bogomil Karlavaris, u ime Umetničkog saveta, pored obrazloženja za prijem četiri nova člana, napominje važnost pitanja „prijema novih članova koja se javlja u veoma kompleksnoj svetlosti” podvlačeći potrebu za „povećanim umetničkim kvalitetom ali i neophodnosti demokratizacije likovne kulture”, jer Udruženje u tom procesu „ima veliku društvenu odgovornost”. Mada se ne pominje broj kandidata koji su se prijavili za članstvo, zabeleženo je da se prijavljuje deset puta više umetnika od broja primljenih. Uvodni tekstovi u katalozima novoprimljenih članova iz 1980. i 1981. godine mogu se posmatrati kao neka vrsta platformi prema proširenju Udruženja. Jožef Ač problematizuje rad i učinke savremenih umetnika zalažući se za uvođenje novih kriterijuma koji bi istakli „kreativnost i inovaciju”, dok se, po njemu, tehnička spremnost i zanatska doteranost jednostavno podrazumevaju. Božidar Bošković za 1981. godinu kaže da se tom prilikom desio izvestan kreativni presedan, jer je primljeno 13 novih članova. On se kritički osvrće na ulogu Udruženja gde „poslednjih godina nije bilo novih radnih prostora/ateljea za umetnike dok je socijalno i penziono osiguranje slobodnih umetnika grada još nerešeno”. Za sledeću, 1982. godinu, sačuvani su podaci o broju kandidata: od 29 prijavljenih slikara primljena su dva; od 13 prijavljenih vajara primljena su četiri, dok je od osam grafičara primljen jedan. Dakle, od ukupno pedeset prijavljenih kandidata u Udruženje je primljeno sedam. Za 1983. takođe postoje slični podaci, sa sličnim ishodom. Od 36 prijavljenih slikara primljeno je pet; od dva vajara primljen je jedan, a od osam grafičara primljena su dva. Već standardizovano saopštenje u katalogu novoprimljenih članova za 1984. i zbirno naveden broj prijavljenih kandidata (48) od kojih je primljeno čak njih trideset. Usled toga, njihova prva izložba u Udruženju morala je biti održana u većem galerijskom prostoru na SPENS-u. Sledeće 1985. godine situacija je nešto izmenjena – od 50 prijavljenih kandidata primljeno je njih devet, dok su 1986. prijavljena 22 kandidata, a primljeno 16.

Saradnja sa Galerijom savremene likovne umetnosti
(danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine)

Dokumentaciju o radu većine članova Udruženja, posebno onih starijih, precizno su i vredno prikupljali istoričari umetnosti, kustosi Galerije savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine / MSUV) – Slobodan Sanader, Miloš Arsić, Grozdana Šarčević i Ljiljana Ivanović. I danas se u MSUV nalaze solidni registri / dosijei umetnika koji uključuju i bogatu hemeroteku. Istraživačke aktivnosti kustosa na praćenju, analiziranju i tumačenju pojava na vojvođanskoj umetničkoj sceni kulminirale su sredinom osamdesetih kada je Muzej organizovao više značajnih izložbi koje su pratile odgovarajuće studije ili monografije. U Muzeju su retrospektivne izložbe, sa reprezentativnim i obimnim studijskim monografijama, koje se tada pojavljuju prvi put, imali Patrik Pal i Ljubomir Denković (1979), Milivoj Nikolajević i Boško Petrović (1983), Jovan Soldatović (1985), Jožef Ač (1986), Stevan Maksimović i Stojan Trumić (1987). Posebni poduhvati Muzeja toga vremena su bile tri pregledne izložbe –Likovna umetnost u Vojvodini (1944–1954) Miloša Arsića (1980), Razvoj skulpture u Vojvodini (1895–1980) Slobodana Sanadera i Ljiljane Ivanović (1983) i Grafika u Vojvodini (1900–1985) Miloša Arsića (1985) na kojima je prvi put ostvarena sinteza svih dotadašnjih znanja o razvoju ovih umetničkih disciplina na teritoriji Vojvodine. Sve to govori da je Muzej imao poseban odnos prema domaćim umetnicima, članovima Udruženja. I na ostalim izložbama u organizaciji Muzeja, samostalnim ili kolektivnim, koje su gostovale u drugim sredinama i inostranstvu, isključivo su izlagali članovi Udruženja. U isto vreme se odvijala i plodna saradnja sa Muzejom grada Novog Sada koji je već dugo godina unazad prikupljao (poklonima ili otkupom) dela članova Udruženja.

Prethodni projekti o dokumentaciji Udruženja proizveli su, tokom ove godine, i praktičnu saradnju sa Muzejom savremene umetnosti Vojvodine. Naime, u MSUV je tokom aprila i maja 2022. bila postavljena izložba 252 godine umetnosti: strategije sećanja / Iz istorije umetnosti umetničkih udruženja Vojvodine na kojoj su prikazani istorijati tri umetnička udruženja obogaćeni sa delima članova svih udruženja iz fonda Muzeja – slike, skulpture, keramika, plakati, arhitektonski crteži. Kustoski tim – MSUV (Vladimir Mitrović), SULUV (Bosiljka Zirojević), UPIDIV (Zdravko Rajčetić), DaNS (Aleksandar Bede), uz pomoć dizajnera izložbe i publikacije Nenada S. Lazića i izbora muzike savremenih vojvođanskih kompozitora za šta je bila zadužena Aleksandra Vrebalov – postavio je cilj da u kvalitetnim izlagačkim uslovima široku publiku upozna sa dugogodišnjim organizovanim delovanjem umetnika i arhitekata.

Akademija umetnosti u Novom Sadu

Još se početkom sedamdesetih godina proteklog stoleća javljaju mišljenja u javnosti da je Akademija umetnosti kao visoka škola za likovne, muzičke i pozorišne umetnosti potrebna Novom Sadu i Vojvodini. Bila je upadljiva nesrazmera, zapisuje u monografiji Akademije umetnosti prof. dr Božidar Kovaček, između bogate umetničke tradicije i baštine, tadašnjeg razuđenog kulturnog života i sporog priliva umetnika sa visokim obrazovanjem u institucije kulture, ali i umetnički život uopšte. Kada je reč o likovnim umetnostima, posle ukidanja Više pedagoške škole, njihovog Odseka za likovne umetnosti, ostala je praznina. Konačno, Skupština Vojvodine je 22. aprila 1974. godine donela odluku o osnivanju Akademije umetnosti sa muzičkim, likovnim i pozorišnim odsekom i imenovala članove Matične komisije kojoj je povereno osnivanje nove visokoškolske ustanove, prve takve vrste na području Vojvodine. Stoga je bilo sasvim prirodno da se u proces osnivanja Akademije uključe i najistaknutiji umetnici, članovi Udruženja, koji su imali afinitete prema pedagoškom radu. Na Odseku likovnih umetnosti prvi studenti su primljeni posle prijemnog ispita oktobra 1974, o čemu je odlučivala komisija u sastavu: predsednik Boško Petrović (Novi Sad, 1922–1982), Milan Kečić (Krčedin, 1910 – Novi Sad, 1998), Milenko Šerban (Čerević, 1907 – Beograd, 1979), Bogomil Karlavaris (Perlez, 1924 – Novi Sad, 2010), Milivoj Nikolajević (Sremska Mitrovica, 1912 – Novi Sad, 1988) i Jovan Soldatović (Čerević, 1920 – Novi Sad, 2005). Od 89 kandidata komisija je odabrala 23. U Nastavničko veće Akademije, krajem 1974. godine, izabrani su: za slikarstvo B. Petrović (radio na Akademiji 1975–1982), za crtanje M. Nikolajević (1976–1988) i za skulpturu Jovan Soldatović (1976–1982). Sledeće godine njima se pridružuju slikari Isidor Bata Vrsajkov (radio na Akademiji 1975–1985), Jovan Rakidžić (1975– 2013) i grafičar Milan Stanojev (1975–2004). Od 1976. godine na Akademiji su angažovani: za crtanje i slikanje Milan Blanuša (radio na Akademiji do 2010), za intermedijalna istraživanja Bogdanka Poznanović (do 1995), za grafiku Halid Tikveša (do 2000) i Dušan Todorović (do 2013). Narednih godina na Akademiji umetnosti deluju Nikola Janković (radio na Akademiji 1976–1978), Milun Vidić (1978–1994), Ljubomir Denković (1978–2004), Živko Đak (1979–2002), Miodrag Nagorni (1979–1998) i Slobodan Abi Knežević (1980–2016). I u narednom periodu na svim likovnim odsecima Akademije umetnosti u Novom Sadu bili su angažovani profesori, istaknuti članovi Udruženja.

Novosadski salon

Novosadski salon je osnovan 1971. godine na inicijativu kustosa Muzeja grada Novog Sada, a po ugledu na slične likovne manifestacije u zemlji – u Beogradu (Oktobarski salon, 1960) i Zagrebu (Zagrebački salon, 1965). Sledeće godine, 1972, Salon nije održan, da bi od 1973. organizator i producent Salona postala Galerija Kulturnog centra Radničkog univerziteta „Radivoj Ćirpanov” Novi Sad. Sve do sredine devedesetih na Salonu su ravnopravno učestvovali umetnici iz sva tri umetnička udruženja – Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV), Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) i Društva arhitekata Novog Sada (DaNS). Pored Radničkog univerziteta, u osnivačkom odboru su bili i Muzej grada Novog Sada, Galerija savremene likovne umetnosti (danas MSUV), Kulturno-prosvetna zajednica i SIZ kulture Novi Sad. Salon je imao Organizacioni odbor, od 11 članova, kao i svoje petočlane komisije za izbor radova i nagrada. Komisiju su činili ugledni istoričari umetnosti, umetnici i arhitekti, članovi svih udruženja. Nagrade su dodeljivane u više kategorija, za slikarstvo, skulpturu, primenjenu umetnost, dizajn, arhitekturu, a povremeno i za zidnu sliku – mural. Salon se tradicionalno otvarao na Dan oslobođenja Novog Sada, 23. oktobra, u Galeriji Radničkog univerziteta. Povremeno su neke od selekcija bile izložene i u Malom likovnom salonu, a u novije vreme i u drugim galerijskim prostorima. Svaki od Salona pratio je reprezentativni katalog, sa fotografijama radova i podacima o umetniku, dok su dizajn radili neki od najpoznatijih novosadskih grafičkih umetnika. Miodrag Nedeljković, Jovan Lukić, Slobodan Nedeljković, Boško Ševo, Slobodan Kuzmanov, Ferenc Barat i brojni drugi bili su autori naslovnih strana i plakata, kao i grafičkog dizajna samog kataloga. Sačuvani katalozi ostaće da svedoče o stepenu likovne, grafičke i izlagačke kulture svoga vremena. Postavke je radio dugogodišnji likovni urednik Galerije RU Lazar Simonović. Popularne i dobro posećena izložbe Salona tokom ovog perioda bile su značajne ne samo za likovne umetnike i udruženja već i za najširi sloj građana koji je imao priliku da na jednom mestu vidi stručno odabranu i prezentovanu savremenu umetničku i arhitektonsku produkciju grada i pokrajine. O Salonu ovoga perioda su pisali u dnevnoj štampi i časopisima posvećenim umetnosti i društvenim pitanjima – Miloš Arsić, Andrej Tišma, Olivera Radovanović, Jovan Sol- datović, Sava Stepanov i brojni novinari kulturnih rubrika – Dnevnik, Magyar Szó, Misao, Glas omladine, Polja, Politika, Večernje novosti, Svijet, Danas, Nova Makedonija itd. O Salonu se govorilo i na radio i TV programima (ređe) kao o najznačajnijem godišnjem likovnom događaju u Novom Sadu. Salon je i posle 1986. nastavio svoje delovanje, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada, kao eminentna godišnja izložba aktuelnog umetničkog stvaralaštva, manje-više poštujući prvobitne postulate organizovanja. Poslednji Salon, sa promenjenom koncepcijom, održan je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2011).

Izložbe Skulptura u slobodnom prostoru

Prvu izložbu Skulptura u slobodnom prostoru na Petrovaradinskoj tvrđavi (16. maj – 1. septembar 1958) organizovala je grupa vajara i vajarki Prostor 8, koju su činili Olga Jančić, Ana Bešlić, Aleksandar Zarin, Jovan Kratohvil, Miša Popović, Miloš Sarić, Jovan Soldatović i Ratomir Stojadinović. Izložba je praćena u dnevnoj štampi (S. Stanić, „Otvorena izložba grupe ’Prostor 8’”, Dnevnik, 13. maj 1958).

Ista grupa umetnika je prethodne godine, u jesen 1957, u beogradskom Tašmajdanskom parku priredila izložbu Oblik u prirodi, prvu takve vrste kod nas. Izložba na Petrovaradinskoj tvrđavi je donekle modifikovana, bar po svojim porukama, jer je namenjena parkovima, ali i drugim urbanim celinama, pešačkim zonama, okruženju novih velikih objekata itd. Više radova sa izložbe (Zarin, Bešlić, Soldatović) do danas svedoči o stepenu savremene skulpture u prostoru toga doba. U štampi je posebno pohvaljen Soldatovićev monumentalni rad Porodica, od preko četiri metra, postavljen mnogo kasnije na novosadskom keju 1970. godine. Izložba je dobila pozitivne kritike i o njoj se dosta pisalo. U isto vreme, u jugoslovenskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Briselu bile su izložene skulpture Olge Jančić i Jovana Soldatovića. Desetak godina kasnije, Jovan Soldatović na Petrovaradinskoj tvrđavi postavlja svoje izložbe Mir čoveku (1968), a potom i Dođe li rat, odoše ljudi (1971) koje su bile više konceptualnog karaktera, od nepostojanog materijala, dok skulpture svakako nisu bile predviđene za urbane prostore. Nova izložba Skulptura u slobodnom prostoru na Petrovaradinskoj tvrđavi organizovana je već u leto 1975. kao svojevrsna promocija radova nove generacije novosadskih vajara poteklih sa Pedagoške akademije, a kasnije i Akademije likovnih umetnosti u Beogradu – Branislava Prodanović, Julijana Kiš, Mladen Marinkov, Andrija Vasiljević, Slobodan Bodulić i Ratko Gikić. Na Beogradskom keju radove su postavili Pavle Radovanović i Ljubomir Denković.

Grupa novosadskih vajara (Majska grupa) u sastavu P. Radovanović, Lj. Denković, M. Marinkov, A. Vasiljević i R. Gikić (mlađi i nešto stariji članovi Udruženja), tokom leta 1976. organizuje izložbu Skulptura u slobodnom prostoru, ovoga puta samo u pešačkim zonama gradskih prostora Novog Sada. Od tada su u dokumentaciji Udruženja brojna dokumenta, što se ponavlja i narednih godina, koja govore o temeljnim pripremama za ove izložbe, od (međusobnih) dogovora o umetnicima koji izlažu, do dobijanja regularnih dozvola za zauzeće gradskih površina (bez naknade). Svakako da je sama produkcija radova bila najveći problem, pa su usled nedostatka sredstava vrlo često izlagane skulpture od nepostojanih materijala, što je u značajnoj meri uticalo na utisak posmatrača. Niz godina iz pokrajinskih institucija za ovaj projekat namenski je pristizalo tek skromnih (ondašnjih) 120–130 hiljada dinara. Ne treba ni pominjati da su se umetnici, sa skromnim honorarima, morali sami snalaziti za većinu operacija koje je bilo potrebno izvesti (prenos i postavka radova itd.). Mada se o izboru lokacija često polemisalo, utisak je da su izabrana uglavnom odgovarajuća mesta / lokacije za prezentaciju ove vrste (javne) umetnosti. Ograničeno letnje trajanje ovih gradskih postavki bila je olakšavajuća okolnost, jer je čitav projekat bio vremenski limitiran (jun–septembar). Ova dugogodišnja akcija vajara Udruženja može se smatrati pravim pionirskim pokušajem da se šira javnost upozna sa mogućnostima skulptorskog izraza i njegovog učešća u oplemenjivanju urbanih, gradskih prostora. Bio je to takođe, bez sumnje, deo čitavog pokreta Sinteza, opšteprisutnog u jugoslovenskoj likovnoj umetnosti toga vremena, koji se zalagao za čvršće i sadržajnije veze između urbanizma i arhitekture, sa jedne strane, i likovne i primenjene umetnosti, posebno skulpture u slobodnom prostoru, sa druge strane.

Ista ekipa umetnika Majske grupe vajara za slobodni prostor, kako su bili potpisani na jednom dokumentu (Radovanović, Denković, Marinkov, Vasiljević i Gikić), organizovala je i tokom leta sledeće 1977. godine izložbu Skulptura u slobodnom prostoru, postavljenu takođe samo u pešačkim zonama gradskih prostora Novog Sada. Nova izložba sledeće 1978. se delimično vratila na Petrovaradinsku tvrđavu, ovoga puta ispred ateljea umetnika, a svoje radove izložili su Radovanović, Denković, Gikić i Vasiljević, što je takođe ocenjeno kao posebno atraktivan čin. U gradskim prostorima su izlagali Marinkov (Katolička porta), Bodulić (ulica Modena), Kiš (u parkiću pored Radničkog doma) i Soldatović (na keju). Narednih godina, sada već tradicionalna izložba skulptura u slobodnom prostoru, odvijala se paralelno u izabranim gradskim zonama i na Petrovaradinskoj tvrđavi – 1979 (Adžić, Gikić, Bodulić, Kiš, Vasiljević i  Marinkov). Tokom 1980. i 1981. godine po istim principima izlažu Gikić, Marinkov, Denković, Borislav Šuput, Vasiljević, Adžić i Soldatović. Na izložbi tokom leta 1982. učestvovalo je čak jedanaest vajara – pored već stalnih izlagača (Šuput, Gikić, Vasiljević, Bodulić, Marinkov, Adžić, Kiš, Soldatović, Denković) izlažu i novi vajari (Laslo Silađi, Vladimir Labat). Skulpture su bile postavljene na Beogradskom keju, na tri lokacije na Bulevaru maršala Tita, u Dunavskom parku i ispred ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. Njima se na sledećoj izložbi, u leto 1983, pridružuju Violeta Labat i Nebojša Stanković. U proleće i leto 1984. godine izložba je bila posvećenu skulpturama u prostoru i oko Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina”, dok je sledeće 1985. godine održana izložba skica Skulptura za prostor, sa idejom da se tri odabrana rada realizuju u prirodnoj veličini i trajnom materijalu i postave na predviđena mesta. I naredne, 1986. godine, održana je izložba Skulpture u slobodnom prostoru, ovoga puta na zelenim parkovskim površinama u Dunavskom parku i u neposrednoj okolini zgrade Izvršnog veća. Tom prilikom je izlagao do tada najveći broj novosadskih vajara (13) – Cvjetičanin, Gikić, Acin, Kiš, Marinkov, Šuput, Bodulić, Stapavski, Stanković, Soldatović, Labat, Matrušević-Labat i Filipović. Akcija vajarske sekcije Udruženja na izlaganju skulptura u slobodnom prostoru uspešno je trajala sve do 1991. godine.

Izložbe u Galeriji ULUV-a (1978–1986)

Principi i sve aktivnosti u vezi sa složenim izlagačkim procesom u Galeriji ULUV-a, ustanovljeni na početku rada (1971), poštovani su i razvijani i u ovom periodu. U početku se broj izložbi kretao oko 12 godišnje da bi se krajem perioda došlo do 15 (1985) ili čak 20 (1986). Bile su to uglavnom pojedinačne izložbe članova Udruženja koji su prošli na konkursima pod rukovodstvom Umetničkog saveta Udruženja. Bilo je takođe nekoliko gostujućih izložbi, manje nego u proteklom periodu, ali i znatno više izložbi članova Udruženja van Novog Sada, kod nas i u inostranstvu. I u ovom periodu najbrojnije su bile izložbe slika, dok su grafičari i vajari bili okvirno manje ravnopravni u broju izložbi. Novija je pojava i udruživanje dva ili tri umetnika koji bi organizovali svoju zajedničku izložbu. O izložbama su svoje komentare pisali (i govorili) aktuelni likovni kritičari i istoričari umetnosti, na prvom mestu Đorđe Jović (Radio Novi Sad), Miloš Arsić i Andrej Tišma (Dnevnik), Jožef Ač (Magyar Szó), Sava Stepanov (Misao), kao i ostali autori tekstova za kataloge. O kolektivnim izložbama u organizaciji Udruženja pisano je i u republičkoj, pa i jugoslovenskoj štampi, što je bilo uobičajeno za to doba.

Udruženje je u ovom periodu priredilo i više komemorativnih izložbi svojim preminulim članovima. Kada bi neko od starijih članova preminuo Udruženje je organizovalo prigodne, manje retrospektivne izložbe već iste ili tokom sledeće godine – Milan Kerac (1980), Radovan Balać (1981), Tivadar Vanjek, Arpad Balaž i Pavle Radovanović (1982), Olga Nikolić i Stojan Trumić (1984), Jovan Sevdić i Mirjana Nikolajević (1985), Milivoj Nikolajević (1986). Kada je reč o samostalnim izložbama članovi su uglavnom izlagali svoja nova dela nastala tokom poslednjih nekoliko godina mada su imali potpunu i nesputanu slobodu da izlažu i starije radove. Na osnovu Poslovnika o radu galerije autori koji su izlagali tokom poslednje dve godine nisu mogli dobiti termin za izlaganje, dok je katalog bio jednak za sve i imao je stalni, standardni izgled. U proleće 1983. godine dolazi do promene dizaj- na kataloga po nacrtima Ferenca Barata, koji je tom prilikom izradio i novi logo Udruženja. Tokom čitavog narednog perioda taj Baratov, upečatljiv i već prepoznatljiv logo, bio je često korišćen za naslovne stranice kataloga prolećnih izložbi i drugih gostujućih izložbi u produkciji Udruženja. Prethodni dizajn osmislio je Laslo Kapitanji.

Mada je katalog po obimu ostao isto skroman, jedan list A4 formata, od tada se štampa na tanjem kartonu, u štamparijama Srpskog narodnog pozorišta i Fakulteta tehničkih nauka u tiražu od pet stotina. Novi dizajn letka / kataloga je neminovno doveo do skraćivanja tekstova o umetnicima, povećana je veličina samih ilustracija, pa su tako izostali širi tekstovi o umetnicima i izloženim radovima. I pored toga, i dalje su brojni likovni kritičari i istoričari umetnosti svojim kratkim zapisima podizali kvalitet tih skromnih kataloga u vidu letaka. Za razliku od malenih kataloga za izložbe u Galeriji Udruženja, svi katalozi kolektivnih izložbi Udruženja – redovne prolećne izložbe i gostujuće u zemlji i u inostranstvu – bili su znatno obimniji, kvalitetno dizajnirani i solidno štampani, naravno isključivo u crno-beloj tehnici. Nažalost, iz ovog perioda, kao i prethodnih, raritetne su fotografije samih dešavanja, otvaranja i postavki izložbi i manifestacija, a takođe i ostali vizuelni materijal, osim onoga retkog koji je publikovan / štampan i čuva se u dokumentaciji Udruženja i MSUV-a.

Pored većeg broja samostalnih izložbi članova Udruženja brojne su i kolektivne izložbe na kojima učestvuju, a posebno u vojvođanskim gradovima – Novi Sad (Likovni salon Tribine mladih, Galerija Radničkog univerziteta, Muzej grada Novog Sada, Galerija savremene likovne umetnosti), Subotica (Galerija „Likovni susret”), Sombor (Likovna jesen), Sremska Mitrovica (Galerija „Lazar Vozarević”), Zrenjanin (Galerija umetničke kolonije Ečka, Savremena galerija), Pančevo (Savremena galerija Centra za kulturu „Olga Petrov”), Apatin (Galerija „Meandar”), kao i u galerijskim prostorima kulturnih centara i gradskih muzeja u Rumi, Bečeju, Bačkoj Topoli, Vrbasu i Senti.

Bilo je to vreme kada su umetnici, već odavno oslobođeni ograničenja vernog prikazivanja umetnosti, počeli da se bave pikturalnim problemima, usvajajući formalne kvalitete kao što su linija, boja, oblik, prostor, svetlost, i to zbog samih formalnih kvaliteta, a ne zbog deskriptivne moći predstavljanja spoljašnjeg sveta. Sa jedne strane, većina autora koji su radove izlagali na samostalnim izložbama bila je, verovatno, previše napredna, pa i radikalna za obične građane, a sa druge strane, u naletu novih umetničkih praksi i tendencija, smatrani su prilično konzervativnim umetnici koji su se izražavali klasičnim umetničkim tehnikama (slike, skulpture, grafike), sve do pojave prvih ambijentalnih radova i instalacija umetnika Ištvana Balinta (Ambijentalne slike, 1985) i Živka Grozdanića (Instalacija, 1986).

Tokom ovoga perioda od devet godina / sezona Udruženje je organizovalo 124 izložbe u Galeriji Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i devet prolećnih izložbi, tradicionalno realizovanih u Galeriji Matice srpske. Ujedno, ove pregledne izložbe su bile osnova svih kasnijih, domaćih i međunarodnih, izlagačkih aktivnosti Udruženja koje su tokom ovih godine bile organizovane, u različitim varijantama, u desetak gradova u zemlji i inostranstvu. Vajarska sekcija Udruženja je u ovom periodu, tokom letnjih meseci, organizovala devet kolektivnih izložbi Skulptura u slobodnom prostoru u Novom Sadu i na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Ateljei

Iz brojnih dokumenata Udruženja posebno se izdvaja korpus posvećen organizovanju upravljanja i poboljšanja uslova za rad umetnika, kraće rečeno o problematici ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi kao i u drugim delovima grada. I na tzv. saveznom nivou Novi Sad je često pominjan kao grad u kome su umetnička udruženja uspela da se izbore za radne prostore / ateljee za svoje članove. Naime, naseljavanje umetnika na Petrovaradinsku tvrđavu je institucionalizovano početkom sedamdesetih godina, mada su oni tamo boravili još od početka šezdesetih godina. Opštinska zajednica kulture Novog Sada, kao nadležni organ za kulturnu politiku grada, odlučila je u septembru 1970. da se u zgradi bivšeg Studentskog doma na Tvrđavi izradi 25 ateljea za umetnike, članove ULUV-a i UPIDIV-a, koji su, potom, među sobom, birali kandidate za ateljee. I tokom ovog perioda se u dokumentaciji Udruženja, na više mesta, spominju ateljei, korisnici se povremeno smenjuju, donose se i novi pravilnici o dodeli, ateljei se održavaju, posećuju ih domaći i inostrani gosti, umetnici u njima rade i izlažu svoja dela. Bilo je i inovativnih predloga – da se pospeši dinamika izgradnje ateljea u sklopu novih zgrada, da se adaptiraju novi prostori na Tvrđavi, da se kolektivno koriste ateljei kao likovne radionice, da se opremi izložbeni prostor na Tvrđavi za izlaganje i prodaju umetničkih radova itd. Iz jednog dokumenta maja 1981. godine saznajemo da ateljee koristi 30 članova ULUV-a i 16 članova UPIDIV-a i Udruženja kompozitora, dok je u drugom iz oktobra iste godine pravilno zaključeno da će „ateljei, u daljoj valorizaciji i eksploataciji, postati sastavni deo kulturnog nasleđa naše društvene zajednice” te se predlaže da se (oni) „definišu kao Prostor za likovno stvaralaštvo od posebnog društvenog interesa”.

Fragmenti istorije SULUV 1987–1999.
Vladimir Mitrović

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) je tokom 2020. godine obeležio 75 godina od osnivanja, 1946. godine, kao jedno od najstarijih umetničkih udruženja u Srbiji i Jugoslaviji. U isto vreme proteklo je i pedeset godina postojanja Galerije, dok je sadašnja Galerija na Bulevaru Mihajla Pupina započela rad 1971. Tokom svoje bogate i kontinuirane istorije delovanja Udruženje je realizovalo veliki broj značajnih događaja, samostalne i kolektivne izložbe svojih članova i gostujućih umetnika, izložbe svojih članova u drugim gradovima Pokrajine, republičkim centrima i u inostranstvu, kao i brojne druge programe – promocije, seminare, kongrese i predavanja, koji su bili sastavni deo stvaranja, promocije i beleženja aktuelnih trenutaka iz istorije likovne kulture u Vojvodini i u Novom Sadu.

Ova publikacija, četvrta po redu, logičan je nastavak istraživanja sprovedenog, a potom i publikovanog proteklih godina u izdanju SULUV-a – Fragmenti istorije: 1957–1967 (2020),  Fragmenti istorije: 1968–1977 (2021) i Fragmenti istorije: 1978–1986 (2022).Slična je metodologija primenjena i u o ovom segmentu koji obrađuje period 1987–1999.Za razliku od prethodnih perioda, koje smo podelili u manje-više okvirnedecenije,u kojima je Udruženjedelovalo vidljivom uzlaznom putanjom, kraj osamdesetih i devedesete godine bile su posebno turbulentne.Burna politička i ekonomska dešavanja, koja su vodila od krize, preko kolapsa, a, potom, brzo, i do raspada bivše zemlje, ratnih i posleratnih sukoba i promene životnih okruženja velikog broja stanovnika, uticala su na sve segmente društva, pa i na delovanje umetničkih udruženja. Svojevrstan je paradoks da se sve to baš i ne vidi iz zatečene dokumentacije Udruženja, mada je sličnih pojava bilo i prilikom istraživanja prethodnih perioda.

Već tokom prve godine analiziranog perioda (1987) u čitavoj zemlji stanje se vidno pogoršava. Nizovi štrajkova, koji su bili direktan produkt nezadovoljstva socijalne prirode, uz svakodnevne nestašice osnovnih životnih namernica, povišenu inflaciju, preko dramatizacije kosovskog pitanja, do radikalizacije političkih motiva u delovanjurepublika, nije slutilo na dobro i kvalitetno rešenje opstanka zemlje ili pak njeno raspuštanje u miru.

Odmah potom, povraćaj Pokrajine u republički sustav, zajedno sa kosovskim udruženjem, kasnijei crnogorskim, bilo je svakako politički instruisano, a praktično obavljano na tradicijama proteklih perioda i u saradnji sa „prisajedinjenim” umetničkim udruženjima. Novi društveni trenutak u zemlji uveo je Udruženje u jedno novo stanje i okruženje, ono je postalo sastavni deo republičke centralei nije bilo problema u ponovnom uspostavljanju saradnje, uglavnom na organizaciji kolektivnih izložbi i štampanju pratećih kataloga.Ipak, usled neočekivanog društvenog kolapsa ni napori svih udruženja nisu mogli da spreče nadolazeću kulturnu klimu poslednje decenije veka, u kojoj su bili odbačeni na krajnje margine društvenog delovanja ili su služili, ponovo na krajnjoj margini, ondašnjem političkom trenutku.Otpočinjanjem procesa tranzicije i napuštanjem socijalističkog društvenog modela dolazi do distanciranja, osude, pa i revizije socijalističkog perioda i tada vladajuće ideologije. Samim tim, institucije koje su postojale dolaze pod lupu neinteresovanja vladajuće elite u čijim razmišljanjima umetnost, pa i sami umetnici, predstavljaju jedan sasvim nepotreban, čak i remetilački faktor.Izuzev retkih izuzetaka koji su se prilagodili novom „tržištu državne umetnosti”. Doba društvene i ekonomske krize koja je potresala SFR Jugoslaviju poslednjih godina postojanja, zajedno sa galopirajućom krizom i kolapsom socijalističkog sistema, dovelo je do pojave novih javnih politika u kojima se politička moć neometano preliva na sve segmente života jednog društva.

Već krajem osamdesetih godina bilo je samo pitanje vremena, i to kratkog, kada će u centrifugu krize bitiusisane i kulturne institucije i umetnička udruženja, uvek prva na listi kresanja budžeta i u smanjivanju troškova, pa i samih delatnosti. A onda su krenule sumorne devedesete godine, unutrašnji ratovi u zemlji prekinuli su svaki vid kulturne saradnje republika i,odmah potom, kao na nekoj ubrzanoj pokretnoj traci, usledilaje galopirajuća inflacija i sankcije međunarodne zajednice, koje će sasvim poremetiti svakodnevni život građana, pa tako i rad Udruženja. U jednom momentu, usled inflacije, faktički prestaje skoro kompletno budžetsko finansiranje, a osnovni rad Udruženja se dovodi u pitanje. Posle godina negovanog, mada relativno skromnog finansiranja, država kao da je sva udruženja ostavila na cedilu. U jednom momentu produkcija izložbi se polako gasi, umetnici se sami snalaze, uz pomoć prijatelja i štampara, otkupi već uvelikone postoje, dok kolektivne izložbe skoro u potpunosti jenjavaju rušeći višegodišnju tradiciju saradnje Udruženja sa gradskim muzejskim institucijama. Tako se slika turobne svakodnevice rata, inflacije i sankcija preslikala na delovanje Udruženja dovodeći ga na granicu opstanka, što je, opet, skoro nevidljivo dok prelistavate njegovu dokumentaciju. Ipak, gledajući niz dokumenata, kao i spisak samostalnih izložbi članova Udruženja u Galeriji,vidimo neobično velike napore samih umetnika da nastave da deluju čak i u takvim uslovima.Tako i treba shvatiti izbor dokumenata koji sledi.

1987.

Umetnički savet SULUV-a 11. januara je pregledao radove 24 prijavljena kandidata za prijem u članstvo i većinom glasova odlučio da za prijem predloži osam slikara, dva grafičara i četiri vajara. Savet je sa zadovoljstvom konstatovao da je sve više mladih koji kvalitetom svojih radova zaslužuju da budu primljeni u članstvo SULUV-a. Izložba radova novih članova organizovana je tradicionalno u Galeriji Udruženja od 26. januara do 8. februara 1987. godine.

U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu otvorena je 15. marta tradicionalna Prolećna izložba članova tri udruženja – Udruženja likovnih umetnika Srbije, Udruženja umetnika Kosova i Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine sa radovima preko dve stotine autora, uz reprezentativni prateći katalog. Izložba je potom gostovala u Prištini i Nišu. U Novom Sadu, u Galeriji Matice srpske, na izložbi je učestvovalo i 40 članova Udruženja (17. jun – 1. jul). Narednih šest godina, do 1993, po istim principima i u istim prostorima održavaju se zajedničke izložbe tri republička udruženja.

Iz dopisa (nadležnom) Pokrajinskom komitetu za obrazovanje i kulturu od 15. maja saznajemo da na teritoriji Vojvodine živi i radi 197 umetnika, članova Udruženja – Novi Sad (125), Subotica (17), Sombor (13), Zrenjanin (18), Pančevo (12) i Vršac (13). Po poslednjem popisu stanovništva iz 1981. u Vojvodini je živelo oko 2,3 miliona stanovnika.

Od 1. septembra do 15. oktobra održaće se već tradicionalna izložba Skulptura u slobodnom prostoru na Petrovaradinskoj tvrđavi. U dokumentu od 25. avgusta se ne pominju učesnici, ali pretpostavka je da je reč o vajarima koji su se i proteklih godina organizovali u ovom umetničkom poduhvatu, započetom još u leto 1975. godine kao vid promocije radova nove generacije novosadskih vajara poteklih sa Pedagoške akademije, a kasnije i sa Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Akcija Vajarske sekcije u vezi sa projektom izlaganja skulptura u slobodnom prostoru uspešno je trajala, uz velike napore umetnika i samog Udruženja, do 1991. godine.

Samoupravna interesna zajednica (SIZ) za kulturu Novog Sada je u jesen 1987. godine Udruženju ustupila (atomsko) sklonište koje se nalazilo na uglu ulice Maksima Gorkog i Bulevara 23. oktobra (oslobođenja), a ovaj prostor je potom bio pretvoren u Galeriju Udruženja „Sklonište” za izlaganje radova članova Udruženja i njihovih gostiju, kao i za čitavu lepezu kulturnih događaja – koncerte, poetske priredbe, predavanja, kurseve, te stalnu školu slikanja. „Sklonište” će sarađivati i sa drugim umetničkim udruženjima – književnika, primenjenih umetnika, filmskih radnika i muzičara. Dopis je od 28. septembra 1987.

Iz centrale Saveza likovnih umetnika Jugoslavije svim udruženjima je poslat poziv za redovnu Skupštinu SULUJ-a za 14. decembar u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu. Dnevni red je bio uobičajeni – Otvaranje Skupštine; Izbor radnih tela; Usvajanje pravilnika o radu; Izveštaj o radu između XIV i XV sednice; Finansijski izveštaj za 1986/87. i Finansijski plan za 1988. godinu; Predlog dopune Samoupravnog sporazuma; Nacrt Pravilnika o konkursima, nagradama i priznanjima; Plan i program rada za sledeću godinu; Diskusija i Zaključak. Prema važećem Pravilniku svako udruženje, član SULLUJ-a, treba na Skupštinu da pošalje pet delegata. Iz pokrajinskog Udruženja na Skupštini su kao delegati učestvovali Vladimir Bogdanović, Petar Ćurčić, Duško Kirćanski, Endre Penovac i predsednik Branislav Vuleković. Dopis je od 27. novembra 1987.

Na sednici Predsedništva i Umetničkog saveta Udruženja, održanoj 7. decembra 1987. godine, raspravljalo se o sledećem dnevnom redu: Priprema za godišnju skupštinu Udruženja; Dogovor u vezi sa raspisivanjem konkursa za nove članove Udruženja; Izbor članova Udruženja koji će koristiti atelje u Parizu sledeće, 1988. godine; Priprema Prolećne izložbe Udruženja i Predlozi za Nagradu „Jovan Popović”. U raspravi je pomenut predlog Milana Solareva da se kandidati koji su završili novosadsku Akademiju umetnosti, sa dokazom o aktivnom bavljenju likovnim umetnostima, prime u Udruženja po automatizmu. Tom prilikom je ovaj zanimljivi predlog usvojen jednoglasno i preporučeno je da se on pripremi za narednu skupštinu Udruženja. Kako izgleda, ova predložena praksa nije nikada zaživela. Budući da su se za boravak u pariskom ateljeu prijavila samo dva kandidata – Radiša Lucić (Zrenjanin) i Dragan Stojkov (Sombor) jednoglasno je odlučeno da sledeće godine oni borave u Parizu.

Dopis od 18. decembra Udruženja Pokrajinskom komitetu za obrazovanje i kulturu više zvuči kao jedan od poslednjih vapaja predstavnika umetnika nego kao deo zvanične komunikacije između osnivača i Udruženja. Već u uvodnom delu dopisa se podvlači da se poslednjih nekoliko godina članovi Udruženja nalaze u veoma teškoj (materijalnoj) situaciji zbog nastalih ekonomskih prilika u zemlji, zbog čega sami umetnici prestaju da odlaze u svoje atelje i da stvaraju. Neki od uzroka ovakve situacije su potom taksativno nabrojani i obrazloženi. Inače, slični problemi postoje od samog nastanka Udruženja. Na prvom mestu je ukidanje komisija za otkup umetničkih dela, potom sve manji fondovi za otkup novih dela likovnih umetnika u muzejima i galerijama koje već poseduju kolekcije; nedostupnost i visoke cene likovnih materijala; nedostatak radnog prostora; nemogućnost zapošljavanja likovnih umetnika, kao i neregulisani status umetnika kojih je sve više. U dopisu se predlažu izmene najnovijih zakonskih propisa u vezi sa finansiranjem umetničke delatnosti i njenog ukupnog položaja u društvu.

1988.

Umetnički savet SULUV-a je 10. januara pregledao radove 22 prijavljena kandidata za prijem u članstvo i većinom glasova odlučio da za prijem predloži 17 likovnih umetnika iz oblasti slikarstva i crteža. Savet je sa zadovoljstvom konstatovao da je sve više mladih koji kvalitetom svojih radova zaslužuju da budu primljeni u članstvo SULUV-a. Izložba radova novih članova organizovana je tradicionalno u Galeriji Udruženja u januaru 1988. godine.

Umetnički savet Udruženja, sastavljen od devet članova, pregledao je molbe 33 člana Udruženja za izlaganje tokom 1988. godine i odlučio, 10. januara, da se za 18 umetnika dodele termini. Tako će tokom godine izlagati Radule Bošković, Pavel Čanji, Slobodan Bodulić, Mileta Vitorović, Miodrag Miša Nedeljković, Milorad Cvetičanin, Miodrag Jelačić, Đorđe Živić, Giga Đuragić, Predrag Šiđanin, Mujo Alagić, Ljubomir Vučinić, Dimitrije Ardeljan, Toma Suhecki, Tihomir Bireš, Nikola Caran, a biće organizovana i Izložba novoprimljenih članova Udruženja. Kao „rezerve”, ukoliko neko od odabranih nije u mogućnosti da izlaže, navedeni su Karmen Pintor Kanurski, Jaroslav Šimović, Petar Mojak i Jan Stupavski.

Dokument koji Udruženje šalje nadležnom SIZ-u kulture grada Novog Sada 21. januara – informacije o ateljeima likovnih umetnika članova Udruženja ‒ potpisao je organizacioni sekretar vajar Mladen Marinkov. Udruženje, kaže se u dopisu, raspolaže sa 42 ateljea – radna prostora, od kojih su 34 na Tvrđavi, a 8 u gradu. Od 117 članova Udruženja ateljee koristi 36% umetnika. Svi ateljei se koriste u zavisnosti od slobodnog vremena likovnih umetnika, jer je većina u stalnom radnom odnosu. Zimi se ateljei sasvim malo koriste zbog skupe cene (industrijske) struje. Ipak, čak i u ovako uobičajenim izveštajima, Udruženje koristi priliku da nadležne podseti na (svakodnevne) probleme umetnika i Udruženja – Nerešeno pitanje regulisanja invalidskog i penzionog osiguranja samostalnih likovnih umetnika; Plaćanje električne energije u ateljeima, kao i u domaćinstvima; Obezbeđenje plasmana likovnih dela i poboljšanje uslova života likovnih stvaralaca. „Nadamo se”, stoji u zaključku dokumenta, „da bi se i broj samostalnih umetnika uz ova rešenja povećao, dok bi korišćenje ateljea bilo adekvatnije”. Sledi spisak umetnika koji koriste ateljee na Tvrđavi (Honverk, Donji i Gornji plato, Laguma i Topovnjača) i u gradu.

Udruženje šalje 3. marta SIZ-u kulture Vojvodine Izveštaj o realizaciji programa u 1987. godini u kome se konstatuje da je ostvaren kompletan planirani i finansirani program. U fokusu je takođe Prolećna izložba članova tri udruženja (ULUS, ULUK i SULUV) sa preko dve stotine izlagača, od kojih je 40 članova Udruženja. Premijera izložbe bila je u Beogradu (15. mart), preneta je u Prištinu, potom Niš i, na kraju, u Novi Sad, u Galeriju Matice srpske (17. jun – 1. jul).

Iz zapisnika sa Skupštine Udruženja od 20. marta, koji je, kako izgleda, prvi put sniman i na magnetofonskoj traci, uz prisustvo dvadeset umetnika i dva gosta – Mirjana Jovanović iz ULUS-a i predstavnik medija, Andrej Tišma, likovni kritičar novosadskog Dnevnika. Pre usvajanja dnevnog reda odata je počast minutom ćutanja Đorđu Joviću (1928–1988), istoričaru umetnosti i jednom od prvih promotera vojvođanske likovne umetnosti, dugogodišnjeg pratioca delovanja Udruženja. Dnevni red je bio neobično obiman, od redovnih procedura do izveštaja i retkih predloga itd. Posle izbora zapisničara i overivača, slede Izveštaj o radu Predsedništva i Umetničkog saveta Udruženja; Predlog Umetničkog saveta za prijem novih članova; Izveštaji o radu članova Udruženja u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Pančevu, Vršcu i Novom Sadu; Finansijski izveštaj za proteklu godinu. Svi izveštaji su jednoglasno usvojeni.

Krajem osamdesetih godina već je bilo uobičajeno da članovi Udruženja, preko svojih izabranih članova Komisije za dodelu otkupnih nagrada na prolećnim izložbama, dodeljuju tri ravnopravne nagrade. Često je bilo slučajeva da su iste komisije odlučivale i o otkupnim nagradama radnih organizacija i vojvođanskih skupština opština (npr. Vršac), jer su na taj način popunjavane i ukrašavane likovne kolekcije radnih i javnih prostora upravnih zgrada. Ovoga puta, 11. maja, u sastavu žirija su bila tri umetnika (Pal Dečov, Milan Solarov i Andreja Baća Vasiljević), kao i po jedan istoričar umetnosti i likovni kritičar (Pavle Stanojević i Sava Stepanov). Žiri je na 37. Prolećnom salonu dodelio tri ravnopravne nagrade – Mirjani  Milosavljević za sliku, Vladimiru Bogdanoviću za crtež i Miloradu Cvetičaninu za skulpturu. Finansijski pristojnu nagradu Skupštine opštine Vršac dobio je Mileta Vitorović, dok su radne organizacije dodelile po tri priznanja – „Naftagas”: Milenku Prvačkom, Mariji Nemet-Deak i Branislavu Vulekoviću i „Autovojvodina”: Tomi Suheckom, Zoranu Stošiću Vranjskom i Živojinu Miškovu. I pored skoro potpunog nedostatka prodajnih galerija, za razliku od proteklih perioda kada su umetnici ipak uspevali da nešto od svojih radova udome/prodaju, i sistema u kome bi umetnici bili prisutni na domaćem (nepostojećem) tržištu, ovakve otkupne nagrade bile su samo neki pozitivan, ali i neobično redak detalj u životu umetnika koji svakako nisu kontinuirano živeli od prodaje svojih dela, osim nekoliko retkih izuzetaka.

Iz dopisa Udruženja centrali SULUJ, kao nosiocu saradnje sa inostranstvom, saznajemo raspored posete delegacije Saveza likovnih umetnika SSSR-a Novom Sadu, za 28. jul 1988, sa sledećim programom: poseta Galeriji Matice srpske, Spomen zbirci Pavla Beljanskog, Galeriji likovne umetnosti – poklon zbirci Rajka Mamuzića i Sportsko-poslovnom centru Vojvodina (SPENS) gde je bio izložbeni prostor Galerije savremene likovne umetnosti (danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine). Na Petrovaradinskoj tvrđavi tri sovjetska umetnika posetila su nekoliko umetničkih ateljea, što je bila uobičajena praksa kada su u pitanju posete stranih delegacija, Muzej grada Novog Sada sa podzemnim galerijama i Atelje za izradu tapiserija „Atelje 61”. Usledio je obilazak starog jezgra grada i poseta Muzeju socijalističke revolucije Vojvodine, a, potom, i ručak u nacionalnom restoranu „Lipa”.

Pojačana aktivnost Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije (SULUJ), kao saveznog aktera, uočljiva je tokom ovog perioda, o čemu govori i (cirkularni) dopis u kome se svim R/P udruženjima šalje predlog za (XVI) Skupštinu Udruženja, „kao mali podsetnik za pripremu Skupštine”, ovoga puta zakazanu za decembar u Novom Sadu. Kao i obično, moli se dostavljanje izveštaja o radu Udruženja od decembra 1987. do decembra 1988. godine, na osnovu Upitnika koji je dostavljen svim udruženjima početkom avgusta ove godine. Posebno treba naznačiti tačan broj članova Udruženja i podružnica. Takođe se predlaže da „ […] udruženja dostave i kraće predloge (do 3 kucane strane) sa idejama kako prevazići konkretne, postojeće problema (pre svega u SULUJ-u). Ovaj predlog umnožiti u deset primeraka i poslati kancelariji do 20. novembra. Svako R/P udruženje ima pravo da delegira pet delegata, dok materijalne troškove podmiruju sama udruženja”. Optimizmom pleni prateći predlog Programa rada za sledeću 1989. godinu koji je svojevrsna kompilacija zaključaka Kongresa SULUJ-a već više od decenije – distribucija poziva ka umetnicima za međunarodnu saradnju, normativni akti koji se stalno menjaju i birokratski usavršavaju, kao i „aktivan rad na poboljšanju osnovnih uslova za likovno stvaralaštvo i ostvarivanje novih finansijskih mogućnosti Saveza”. Dopis je od 13. oktobra 1988.

Tradicionalna izložba Skulptura u slobodnom prostoru sa čak 15 učesnika, vajara, članova Udruženja, održana je tokom novembra. Na dan otvaranja, u Foto-galeriji (potom Galeriji „Zlatno oko”), 14. novembra je održana tribina, jedna od retkih javnog karaktera toga vremena, o skulpturama u slobodnom prostoru i budućnosti ideje da se grad u kontinuitetu obogaćuje izabranim delima novosadskih vajara. Na izložbi je učestvovala većina članova Vajarske sekcije Udruženja – Acin, Bodulić, Cvetičanin, Filipović, Gikić, Kiš, Labat, Matrušić-Labat, Lazić, Silađi, Soldatović, Stanković, Stupavski, Šuput i Vasiljević.

Prepiska Udruženja sa nadležnim organizacijama (SIZ za kulturu) brojna je i dugogodišnja, što je bilo posve prirodno, jer je kompletno finansiranje bilo isključivo deo državne politike. Ponekad neki od dokumenata, pa čak i onih skoro tehničke prirode, donose dosta podataka o životu i radu Udruženja u tim uslovima. Tako u dopisu od 6. decembra Udruženje obaveštava svoje osnivače (finansijere) „da je realizovan kompletan planirani program aktivnosti za 1988. godinu – organizovano je 18 izložbi, kao i izložba Skulptura u slobodnom prostoru na kojoj je izlagalo čak 15 članova Vajarske sekcije Udruženja”. Dopis se završava u svakodnevnom tonu ‒ „[…] molimo da nam se na osnovu Samoupravnog programa i rebalansa tog programa što hitnije uplate preostala (skromna) sredstva u iznosu od 10,2 miliona dinara”.

Tokom proteklih godina Udruženje je u više navrata dostavljalo nadležnima predlog za otvaranje prodajne galerije smatrajući da bi taj čin obogatio kulturni i turistički sadržaj grada i  stvorio mogućnost da umetnici poprave svoj uvek nezavidan materijalni položaj. Dokument od 21. novembra je u stvari Odluka Izvršnog odbora SIZ-a kulture Novog Sada kojom se podržava zahtev Udruženja da dobije prostor u podzemnom prolazu (na Bulevaru) za prodajnu galeriju, a da troškove zakupa za 1989. snosi ova Zajednica (SIZ). Ova birokratska zavrzlama se, naravno, nije rešila u korist Udruženja.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 18. decembra 1988. godine saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova odazvalo dvadeset kandidata i da su svi ispunjavali uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se 13 umetnika primi u Udruženje, osam slikara, jedan vajar i četiri grafičara

Čak tri dopisa poslata su 30. decembra, kao neka vrsta skraćenog, operativnog, godišnjeg izveštaja Udruženja, nadležnim institucijama. U njima se ponavlja uspešno organizovana Skupština SULUJ-a 23. decembra, u prostorijama Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine, na kojoj je učestvovalo četrdeset delegata, likovnih umetnika iz čitave zemlje. Na istoj Skupštini izabran je novi predsednik SULUJ-a Branislav Vuleković.

Komisija za međunarodnu saradnju Udruženja, u detaljnom dopisu istog datuma obaveštava da je planirani program za 1988. godinu potpuno realizovan čime je Udruženje potvrdilo svoje kapacitete za međunarodnu razmenu. Početkom godine vajar Andreja Vasiljević Baća je, kao jugoslovenski predstavnik, učestvovao u radu Međunarodnog vajarskog simpozijuma u Jerevanu / Jermenska republika (SSSR). Grafičar Miloš Vojinović je tokom maja imao dve samostalne izložbe u Luksemburgu. Branislav Vuleković je kao predstavnik naše zemlje tokom novembra boravio na Kongresu likovnih umetnika DDR u Istočnom Berlinu. Vajar Laslo Silađi je imao samostalnu izložbu u Kulturno-informativnom centru Jugoslavije u Parizu (decembar–januar 1989), dok je slikar Jaroslav Šimović pripremao samostalnu izložbu u Bratislavi za početak sledeće godine.

Pored 19 izložbi u sopstvenoj Galeriji, Udruženje je učestvovalo u realizaciji 37. Prolećne izložbe, zajedno sa Udruženjem likovnih umetnika Kosova (ULUK) i Udruženjem likovnih umetnika Makedonije (ULUM). Premijerno, izložba je prikazana u Galeriji Matice srpske (13‒27. maj), a na noj je učestvovalo preko stotinu članova Udruženja. U nešto skraćenom izdanju Prolećna izložba je bila postavljena u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu (1–12. jun), Savremenoj galeriji „Boro & Ramiz” u Prištini (14–30. jun) i Galeriji Skopskog leta, tokom jula. Ova svojevrsna „izložba na turneji” je bila organizaciono zahtevna i za same umetnike koji su učestvovali u izboru, prikupljanju i transportu radova, a posebno za organizatore u sva četiri grada. U isto vreme Udruženje je bilo organizator gostujuće Izložbe radova umetnika iz Niša (Galerija Matice srpske, 17–30. jun).

1989.

Udruženje (ponovo) 3. januara šalje nadležnima spisak korisnika ateljea – ukupno 79 koji se, kako stoji u dopisu, prostiru na blizu četiri hiljade m² korisnog prostora. Ovoga puta spisak je detaljnije popunjen adresama stanovanja i telefonima umetnika korisnika ateljea.

U Udruženje 24. januara stiže dopis Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine i Udruženja za pomoć Kosovu „Solidarnost” za pokretanje akcije prikupljanja umetničkih dela za prodaju na javnoj aukciji, čime bi se umetnici uključili u obeležavanje šest stotina godina Kosovskog boja. Aukcija je zakazana za 8. maj. Dopis potpisuju direktor Muzeja Ljubomir Cerović i Slavica Crevar, koordinator projekta, uz naznaku da su „sredstava namenjena sprečavanju iseljavanja i povratku iseljenih Srba sa Kosova”. Ovo je jedan od sasvim retkih dukumenata koji direktno oslikavaju ondašnji kulturno-politički trenutak.

Udruženje nadležnom sekretarijatu dostavlja spisak samostalnih umetnika članova Udruženja. Ukupno je tek 15 umetnika. U tom trenutku Udruženje broji 135 članova iz Novog Sada i 88 iz drugih gradova u Vojvodini. Ukupno 223 umetnika. Dopis je od 1. marta 1989.

Verifikaciona komisija za izbor predsednika i članova predsedništva Udruženja, u sastavu: Vladimir Bogdanović, Milan Mijačević i Slobodan Nedeljković, na sastanku 7. marta 1989. godine je na osnovu glasova 68 umetnika, članova Udruženja, većinom odlučila da novi predsednik bude akademski vajar Milorad Cvetičanin. Glasanjem su izabrana i dva nova člana Predsedništva – akademski vajar Slobodan Bodulić i mladi akademski slikar Branislav Petrić.

U Udruženje 15. marta stiže Beleška sa sastanka sa predsednicima (sekretarima) pokrajinskih društvenih organizacija i udruženja građana, odnosno njihovih saveza, iz grupacije kulture i umetnosti. Obiman je spisak udruženja (savremenim rečnikom „radnika u kulturi”) koji su učestvovali na sastanku, a koja su tada redovno funkcionisala, što rečito govori o stepenu organizovanja društvenog života toga vremena. Sva udruženja imaju u svom nazivu odrednicu Vojvodina – Udruženje filmskih radnika, Savez dramskih umetnika, Savez amaterskih pozorišnih društava, Savez muzičkih društava, Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera, Arheološko društvo, Društvo muzejskih radnika, Savez udruženja estradnih umetnika i izvođača, Udruženje baletskih umetnika, SULUV, Udruženje kompozitora, Savez udruženja muzičkih pedagoga, Muzička omladina i Savez književnika. Od zvaničnika sastanku su prisustvovali predstavnici SIZ-a kulture Vojvodine, Pokrajinskog komiteta saveza socijalističkog radnog naroda Vojvodine (PK SSRNV) i Kulturno prosvetne zajednice Vojvodine, kao i predstavnici sredstava javnog informisanja.

Umetnička grupa „Emisao” Udruženju dostavlja „ličnu kartu grupe” koja koristi nominalno atelje Tobolka Etelke, a faktički Branislav Petrić, to jest grupa „Emisao”. Dokument je pisan kao neka vrsta manifesta grupe umetnika koja se bori za svoj prostor na savremenoj umetničkoj sceni Novog Sada. Iako konfuznog sadržaja, između želja i ideja kolektiva, grupa prvi put pominje nameru otvaranja ateljea za „druge oblike estetske aktivnosti, performansa i koncerte, kao i ostale projekte u vremenu i prostoru”. „Manifest” je nastao u Novom Sadu 15. februara 1989.

godine, a potpisima su ga overili članovi grupe – Branislav Petrić, Duško Stojanović, Vlada Rančić, Dragan Nastasić i Dragan Jankov. Dokument je od 22. marta 1989.

Udruženje pruža punu podršku osnivanju Umetničke livnice Miodraga Stanišića, koju bi pratilo i formiranje stalne umetničke radionice, uz nadu da će buduća saradnja livnice i Udruženja doneti velike novine na polju pokrajinskog umetničkog stvaralaštva. Dopis je od 27. novembra 1989.

Umetnički savet SULUV-a pregledao je 18. decembra radove 20 prijavljenih kandidata za prijem u članstvo i većinom glasova odlučio da za prijem predloži 13 likovnih umetnika iz oblasti slikarstva, grafike i vajarstva. Izložba radova novih članova organizovana je tradicionalno u Galeriji Udruženja 9–22. januara 1989. godine.

Povremeno je Udruženje slalo predloge i dopise na različite adrese, uglavnom državnim institucijama, ali i privrednim subjektima, gde se tražila dodatna finansijska pomoć ili se pak govorilo o društvenom uticaju. Dopise su sastavljali i potpisivali sami autori – umetnici, dok ih je Udruženje prihvatalo kao svoje inicijative. Ovaj dopis je 27. decembra poslat Bošku Petroviću, predsedniku Skupštine opštine Novi Sad, a potpisao ga je poznati novosadski vajar Jovan Soldatović. Široka je lepeza Soldatovićevih predloga za razgovor sa gradonačelnikom. Na vrhu spiska problema je, kao i obično, niz pitanja o ateljeima na Tvrđavi, a potom i o statusu tradicionalne izložbe Skulptura u slobodnom prostoru gde se predlaže mogućnost da skulpture trajno ostanu postavljene na različitim lokacijama u gradu. Još ozbiljnije i značajnije su teme u vezi sa izmenama Zakona sa područja likovnog stvaralaštva, Zakona o porezima, Zakona o investicijama (jedan posto investicija u izgradnji opredeliti za otkup likovnih radova), Zakona o autorskim pravima, kao i Zakona o stambenoj izgradnji gde se „predlaže da se na svakih 50–100 stambenih jedinica obezbedi bar jedan atelje kao sastavni deo infrastrukture”. Inače, sam dokumenat je skroman pokušaj da se skrene pažnja na brojne probleme umetnika i samog Udruženja, pisan u strogim, skoro vojnički definisanim tezama, delimično upućen na pogrešnu adresu, sa teško ostvarljivim predlozima, pa je, verujemo, brzo, kao i brojni slični dopisi, završio u dubokim fiokama nadležnih kancelarija. Soldatović je verovatno šampion u dopisima i zahtevima upućenim političkoj eliti i pored činjenice da im je bio blizak tokom svoje čitave umetničke karijere. Pisao je Soldatović tako na desetine, često veoma oštrih, pa i svađalački nastrojenih, mada često dobronamernih novinskih natpisa, kao i brojne dopise i otvorena pisma, sa bogatim iskustvom prkosnog polemičara pod strasnim medijskim, političkim, pa i čaršijskim intonacijama.

1990.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 14. januara 1990. godine saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova prijavilo 28 kandidata od kojih 5 nisu ispunjavali uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se 16 umetnika primi u Udruženje, deset slikara, četiri vajara i dva grafičara. Izložba radova novih članova organizovana je tradicionalno u Galeriji Udruženja u februaru 1990. godine.

Udruženje dobija 6. februara dopis od Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine u kome se nude termini za organizovanje kolektivnih izložbi Udruženja. U isto vreme sličan dopis stiže i iz Galerije Matice srpske, tradicionalnog mesta gde je Udruženje organizovalo svoje izložbe već više decenija, u kome se kaže da je Galerija otvorena za prijem kolektivnih, ali ne i samostalnih izložbi u organizaciji Udruženja. Pisma, očigledno poslata po preporukama sa nadležnih mesta, potpisuju upravnici/e glavnih pokrajinskih muzejskih institucija Ljubivoje Cerović i Leposava Šelmić.

Izveštaj sa otvaranja (17. maj) o gostovanju izložbe Udruženja Savremeno stvaralaštvo likovnih umetnika Novog Sada u Dortmundu, u sklopu manifestacije Dani Novog Sada u Dortmundu / SR Nemačka. Na izložbi je učestvovalo pet slikara (M. Mrđa-Kuzmanov, M. Vitorović, grupa „Emisao” / B. Petrić, D. Jankov, D. Stojanović /, V. Petrović i D. Todorović, i četiri vajara (J. Soldatović, M. Cvetičanin, M. Marinkov, B. Šuput). Izložbu je koncipirao kustos, likovni kritičar Sava Stepanov, stalni saradnik Udruženja, a izveštaj napisao vajar Mladen Marinkov, koji je prisustvovao otvaranju. Izveštaj je od 30. maja 1990.

Pismo upućeno svim članovima Udruženja: na Forumu likovnih stvaralaca Vojvodine 12. juna razgovarano je o budućnosti Udruženja i dogovoreno da prelazni program Udruženja, koji treba da bude osnovica novog statuta nakon donošenja najavljenih zakonskih odredbi, bude izražen u nekoliko teza – nezavisnost od politike i birokratskog kreiranja programa Udruženja, kao i zaštita interesa umetnika u društvu. Finansijska osnovica treba da bude na društvenom nivou uz ostvarivanje samostalnih prihoda i članarine, što bi Udruženju obezbedilo određenu samostalnost. Važna odrednica je i predlog da se u radu Udruženja napušta tzv. delegatski princip okupljanja i odlučivanja i da će se ubuduće raditi forumski. Predlaže se, takođe, da se iz imena Udruženja izostavi reč „Savez”, što nije prihvaćeno. Pismo potpisuje predsednik Predsedništva Udruženja Kosta Katić.

U dopisu od 20. juna Udruženja Fondu kulture AP Vojvodine izveštava se o uspeloj organizaciji tradicionalne 39. Prolećne izložbe SULUV-a u Muzeju socijalističke revolucije Vojvodine (6‒20. jun 1990) gde je izlagalo 76 članova Udruženja. Izložbu su pratili katalog, plakat i pozivnica. Dopis se, već po ustaljenoj praksi, završava uobičajenom molbom za „što hitnije prebacivanje sredstava za realizaciju izložbe”.

Kao vesnik skorašnjeg raspada saveznog udruženja likovnih umetnika, ali i čitave zemlje, iz Saveza hrvatskih društava likovnih umjetnika (SHDLU) stiže 27. juna (cirkularni) dopis u kome se zaključuje da SULUJ još funkcioniše samo formalno i da hrvatsko udruženje umetnika iz njega istupa, a kao predlog se nudi „osmišljavanje okupljanja republičkih udruženja na novim temeljima kvalitetnih programa”. Bio je to, kako izgleda, i sam kraj života i delovanja SULUJ-a koji ubrzo menja slova u svojoj skraćenici prateći promene naziva matične države i polako se gasi. Sve aktivnosti oko zvaničnog (državnog) organizovanja umetničkih udruženja još nešto ranije preuzima Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), shodno aktuelnoj vladajućoj politici u Republici Srbiji.

Izvršni savet Skupštine opštine Novog Sada je dodelio prostor za korišćenje 9 ateljea u Petrovaradinu (ulica Zrinskog 24) na zahtev i predlog Udruženja – Klaćik, Bošković, Beara, Nastasić, Srebotnjak-Prišić, Popović, Jankov, Dobrić i Katić. Ova nova lokacija za umetničke ateljee je trajala nekoliko godina. Dopis je od 27. jula 1990.

Na zahtev Elektrovojvodine, a povodom gradske odluke da se industrijska struja za ateljee pretvori u onu za građane, Udruženje šalje 24. avgusta jedan od brojnih spiskova korisnika ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ovoga puta spisak je sveobuhvatan, jer uključuje i korisnike ateljea koje koriste članovi drugih udruženja (UPIDIV i druga umetnička udruženja). Na spisku su imena 67 umetnika korisnika ateljea, lokacije samih ateljea, kao i novosadske adrese umetnika. Inače, brojni su dopisi upućivani nadležnim organima da se broj ateljea, posebno u gradu, značajno poveća. Takođe su brojne preporuke izdate članovima Udruženja za ateljee u njihovim pokušajima da dođu do svog radnog prostora, upućene gradskim institucijama, radnim organizacijama i mesnima zajednicama, koji su imali kontrolu nad slobodnim prostorima u gradu adekvatnim za umetnički atelje.

Na izložbi skice za Skulpturu u slobodnom prostoru učestvovalo je dvadeset novosadskih vajara, do tada najveći broj učesnika koji su među sobom izabrali tri projekta kao predlog za realizaciju u gradskom prostoru, što se nije desilo – Lazić, Ronjev-Labat i Marinkov. Izveštaj je od 17. decembra 1990.

1991.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 6. januara 1991. godine saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova odazvalo 27 kandidata i da su svi ispunjavali uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se 17 umetnika primi u Udruženje, devet slikara, tri vajara, četiri grafičara i jedan crtač. Izložba radova novih članova organizovana je tradicionalno u Galeriji Udruženja u februaru 1991. godine.

Iz Moderne galerije (MG) u Rijeci Udruženje dobija, kao i tokom proteklih godina, poziv za učešće na Bijenalu mladih, koje već tradicionalno organizuje MG, za umetnike do trideset pet godina starosti. Kako izgleda, bio je to poslednji poziv za učešće na nekoj likovnoj manifestaciji pristigao iz Hrvatske. Dopis je od 10. marta 1991.

Udruženje šalje Pokrajinskom fonda kulture Vojvodine izveštaj o realizovanih devet izložbi u Galeriji Udruženja i moli hitnu isplatu „planiranih sredstava za materijalne troškove izlagača, tj. za stimulans izlagačima”. Dopis je od 14. maja 1991.

Udruženje se u dopisu od 24. juna obraća Opštinskom fondu kulture Novog Sada sa molbom „za pomoć pri zakupu ateljea likovnih umetnika sa što je moguće više pogodnosti”, uz podsećanje da u gradu živi i stvara 156 likovnih umetnika.

Udruženje šalje 13. decembra Pokrajinskom fondu kulture Vojvodine – Komisiji za likovno stvaralaštvo ‒ dopis sa specifikacijom troškova 41. Prolećne izložbe članova Udruženja planirane za april–mart sledeće godine. Od troškova se ističu štampanje (katalog, plakat, pozivnica) na koje odlazi više od polovine zahtevane sume i tri ravnopravne (novčane) nagrade koje će dodeliti odabrani žiri. Izložba je održana 5. jun – 15. septembra naredne godine u prostoru ondašnjeg Istorijskog muzeju Vojvodine, nekadašnjem Muzeju socijalističke revolucije naroda Vojvodine, danas Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

1992.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 12. januara 1992. godine saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova odazvalo dvadeset kandidata i da su svi ispunjavali uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se devet umetnika primi u Udruženje, šest slikara, jedan vajar i dva grafičara. Izložba radova novih članova organizovana je tradicionalno u Galeriji Udruženja 3–16. februara 1992. godine.

Iz Dopisa od 2. oktobra Udruženja poslatom nadležnim organima saznajemo broj likovnih umetnika (slikara, vajara i grafičara) u Vojvodini – 270, organizovanim u šest udruženja: Novi Sad (168), Zrenjanin (28), Pančevo (22), Subotica (21), Sombor (18) i Vršac (13).

Udruženje šalje kratak dopis 26. oktobra Kulturno-prosvetnoj zajednici grada Novog Sada sa obaveštenjem o izložbi svoje Vajarske sekcije u sklopu manifestacije „Novosadsko leto ’92” – skice za Skulpturu u slobodnom prostoru posvećenu 300-godišnjici početka gradnje Petrovaradinske tvrđave. Izložba je održana 6–31. jula i na njoj je učestvovalo 17 novosadskih vajara.

Dopis SULUJ-a Udruženju u kome se najljubaznije mole da se vrlo hitno (za nedelju dana) dostave sledeći podaci – najnoviji spiskovi članova sa kontaktima i adresama, spisak sa adresama galerijskih prostora udruženja, kao i ostalih najznačajnijih galerija u gradu, spisak najvažnijih likovnih manifestacija u lokalnim sredinama i kalendar izložbi. Dopis je od 4. novembra 1992.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 27. decembra 1992. godine saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova odazvalo 16 kandidata od kojih jedan nije ispunjavao uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se devet umetnika primi u Udruženje, po četiri slikara i vajara i jedan grafičar.

1993.

Na sastanku Vajarske sekcije Udruženja 17. septembra raspravljalo se o već tradicionalnoj izložbi skulptura u slobodnom prostoru, u ovom slučaju kao izložbi skica, bez izvedenih dela, u Galeriji Udruženja. Takođe se raspravljalo i o predlogu za spomeničku skulpturu u okviru parternog uređenja Trifkovićevog trga, koji nikada nije ostvaren. Prisutni su bili brojni članovi sekcije, tačnije oni zainteresovani. I tokom proteklih godina skulptori su pokazali posebno interesovanje i neobičan elan da učestvuju u kreiranju javnog prostora, ali i da učestvuju u javnom životu grada. Različite generacije vajara dodavale su šarm ovim događajima. Tako je bilo i ove godine: predsednik sekcije Labat, sa kolegama vajarima (Soldatović, Denković, Stanković, Marinkov, Vasiljević, Pantelić, Škulec i Matrušić-Labat). Sastanak se okončao zaključcima u dve tačke, u vidu konkretnih predloga – da se osnuje Fond za skulpture u slobodnom prostoru uz intenziviranje saradnje sa gradskim strukturama u realizaciji ove manifestacije. Iz istog fonda bi trebala da bude finansirana i realizacija dela, što je u bogatoj, a bliskoj prošlosti izazivalo brojne praktične probleme, posebno za same autore. Posle ovako optimistički osmišljenog predloga usledio je i sledeći, da se obavezno raspišu javni konkursi za sve nove spomenike. Od ovog zaključka se ogradio Jovan Soldatović. Krajnje turbulentna društvena dešavanja toga doba sa ovim predlozima izgledaju još konfuznija. Pleni optimizam autora u trenutku koji nimalo nije bio pogodan za delovanje jednog umetničkog udruženja.

Umetnički savet SULUV-a je 27. decembra pregledao radove 19 prijavljenih kandidata za prijem u članstvo i većinom glasova odlučio da za prijem predloži devet likovnih umetnika iz oblasti slikarstva, grafike i vajarstva. Izložba radova novih članova organizovana je, kao i uvek, u Galeriji Udruženja u februaru 1994. godine.

1994.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 25. decembra 1994. godine (za 1995) saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova odazvalo 17 kandidata od kojih jedan nije ispunjavao uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se sedam umetnika primi u Udruženje, četiri slikara i po jedan vajar, grafičar i crtač.

1995.

Na zajedničkom sastanku Umetničkog saveta i Predsedništva Udruženja održanom 21. novembra 1995. godine raspravljalo se o sledećim tačkama dnevnog reda: Priprema za Skupštinu Udruženja; Izveštaj od radu Udruženja za 1995. godinu; Pripreme za Prolećnu izložbu u organizaciji Udruženja; Učešće članova Udruženja na aktuelnim umetničkim kolonijama i simpozijumima; Program izlagačke delatnosti u Galeriji Udruženja; Primanje radnice u stalni radni odnos na mestu administrativno-finansijskih poslova i Organizovanje izložbi studenata magistarskih studija sa novosadske Akademije umetnosti.

1996.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 15. januara 1996. godine saznajemo da su se na konkurs za prijem novih članova odazvala 32 kandidata i da su svi ispunjavali uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se 19 umetnika primi u Udruženje.

1997.

Iz Zapisnika sednice Umetničkog saveta Udruženja od 12. januara 1997. godine saznajemo da se na konkurs za prijem novih članova odazvalo 29 kandidata i da su svi ispunjavali uslove konkursa. Nakon detaljnog pregleda pristiglih radova Umetnički savet je proklamacijom odlučio da se šest umetnika primi u Udruženje.

1998.

1999.

Udruženje dopisom od 16. januara obaveštava članstvo i medije da se za prijem u Udruženje prijavilo 29 kandidata i da je nakon detaljnog pregleda i analize prispelih radova doneta odluka o prijemu 18 novih članova. Umetnički savet Udruženja je na konkursu za samostalne izložbe u svojoj Galeriji od prijavljena 22 kandidata odabrao 16, među kojima je bilo i više slikara mlađe generacije – Đula Šanta, Bojan Kiridžić, Danijel Babić, Goran Vojvodić, Lazar Marković i Dragan Šijački.

Udruženje šalje javni dopis 1. februara, kao i nekoliko meseci ranije, u vidu apela za pomoć/sponzorstvo, na adrese više različitih institucija i radnih organizacija, ovoga puta i fabrikama u Pančevu. Kako izgleda, po sačuvanoj dokumentaciji, nije bilo odgovora. Inače, u to vreme su izložbe često sponzorisale štamparije sasvim skromnim katalogom i, naravno, sami umetnici sa svojim prijateljima, mada je bilo i retkih izuzetaka.

Udruženje obaveštava centralu Udruženja likovnih umetnika Srbije u Beogradu, u dopisu od 12. februara, da je odabralo pet svojih mlađih članova za učešće na Prolećnoj izložbi ULUS-a ’99. koja, zbog ratnog stanja, nije ni održana. Predloženi umetnici/e su bili: Jelena Janev, Jelena Kovačević, E. Kadirić, Igor Cvijanović i Vladislav Šešlija.

Udruženje šalje kratak izveštaj nadležnom Sekretarijatu za obrazovanje i kulturu Novog Sada o realizaciji programa za 1998. godinu – u Galeriji Udruženja organizovano je 18 izložbi, 15 samostalnih i 3 kolektivne, kao i 47. godišnja izložba SULUV-a, bijenalnog karaktera, sa radovima 86 umetnika, članova Udruženja. Udruženje je organizovalo i dve izložbe u razmeni sa udruženjima likovnih umetnika Kosova i Crne Gore. Izveštaj je od 17. marta 1999.

Udruženje 26. marta donosi Odluku o delovanju u slučaju ratne opasnosti, u kojoj se zaposleni obaveštavaju da su u obavezi da brinu i održavaju imovinu Udruženja, tekuće izložbe, zbirku radova i dokumentaciju i da o tome redovno i detaljno obaveštavaju upravu i članove. U istom dopisu se pozivaju i svi članovi Udruženja da „u toku ratnog stanja” izvršavaju sve delatnosti koje im nalažu Ministarstvo kulture Republike Srbije i Skupština opštine Novog Sada. Bio je ovo jedan od najtužnijih dopisa iz ovog perioda.

U normalnim okolnostima dopis koji šalje Udruženje 19. maja bi bio skoro bizaran, jer ko bi tražio dozvolu za prevoz umetnika i umetničkih dela brodom, preko Dunava, u Novom Sadu, kao dvodelnom gradu na obalama velike evropske reke?! Osim, kao što je i bio slučaj, što su svi gradski mostovi bili srušeni u agresiji NATO. Tako da Zahtev Udruženja, upućen Kapetaniji pristaništa u Novom Sadu, predstavlja jedan od tužnijih rariteta u njenoj dokumentaciji. U dopisu se, naime, moli da brigu i sve aktivnosti oko prelaska reke, tačnije svakodnevne komunikacije, za potrebe Udruženja preuzme slikar Slobodan Ivanović, koji ima plovidbenu dozvolu. On bi prevozio umetnike do obala ispod Tvrđave, kao i transport umetničkih dela „pošto SULUV organizuje, čak i u ovim teškim vremenima, veliki broj izložbi u gradu i drugim mestima, a prenos umetničkih dela iziskuje posebnu stručnost i pažnju”. Bilo je to vreme bez mostova, kada se Dunav mogao preći samo skelom, isključivo pod direktnom vojnom kontrolom i u periodima kada nije vladala vazdušna opasnost.

I ove godine, kako stoji u dopisu članovima Udruženja od 5. jula, održava se već tradicionalna izložba skica za Skulpture u slobodnom prostoru, namenjena za realizaciju na izabranim lokacijama u otvorenim prostorima u gradu, zakazana za sledeći mesec, kao i za nekoliko narednih. Tema je aktuelna – Reakcija novosadskih vajara na posledice razaranja Novog Sada tokom agresije NATO pakta na našu zemlju. Svaki vajar može, stoji u dopisu, po slobodnom izboru, doneti po dve skice sa navedenim uputstvima za konkretne lokacije i ostalim detaljima (materijal, veličina itd.). Slični dopisi su poslati i na adrese različitih radnih organizacija i fabrika za pomoć u materijalu i produkciji izrade skulptura. Kako se i očekivalo, posebno u vreme bombardovanja, nije bilo odgovora.