Dajana Petrović Čeković / GENEZA IDENTITETA – TRANSCENDENTNOST LIKA I NALIČJA

SULUV RECENZIJA

 

Dajana Petrović, Doktorski projekat-izložba „Geneza identiteta – transcendentnost lika i naličja“

 

Dajana Petrović u projektu „Geneza identiteta – transcendentnost lika i naličja“ promišlja načine na koje se identiteti oblikuju, prelamaju i preoblikuju, između onoga što je prikazano (lik) i onoga što je skriveno (naličje). Polazna figura je maska kao granična zona između spoljašnjeg i unutrašnjeg, dok ogledalo funkcioniše kao „druga maska“ koja uvlači posmatrača u delo i čini ga akterom situacije percepcije. U tom okviru autorka preispituje savremeni paradoks samopredstavljanja: preuzimanje tuđih oznaka identiteta ne proizvodi samo krizu sopstvenog, već i postepeno gubljenje identiteta.

Motive maske, ogledala, lika i naličja autorka razrađuje u medijski hibridnoj i postavci koja spaja više likovnih disciplina i oslanja se na tehničko-tehnološka sredstva: efekat ogledala, crtež, svetlost i senku. Ogledalo u prvoj fazi rada preuzima funkciju maske – uvodi posmatrača u rad, a potom mu vraća pogled i na taj način ga čini  učesnikom procesa samoposmatranja. Ključni pojam istraživanja je preobražaj, shvaćen kao suočavanje sa sobom. U praksi to znači širenje značenjskog okvira iluzivnosti i traganje za novim oblicima vizuelnog značenja što autorka ostvaruje kroz fleksibilne prostorne forme, izbegavanje jednoznačno definisane prostornosti i stalnu promenu stajališnih tačaka posmatrača. 

Postavka izložbe je koncipirana kao slojevita prezentacija koja objedinjuje crtež, reflektujuće folije u višeslojni ambijent koji se „čita“ kretanjem. Slojevita struktura instalacije može da upućuje na fragmentaciju i potencijalnu istovetnost lika i naličja: ono što je naizgled zaklonjeno postaje vidljivo kroz dinamiku odraza. Crteži mapiraju stanja svesti i mehanizme samopredstavljanja, dok ogledalni efekti aktiviraju refleksiju i autorefleksiju, otvarajući prostor susreta sa sopstvenim naličjem.

Teorijski horizont rada Dajane Petrović oslanja se na savremene pristupe identitetu i reprezentaciji, dijalog sa vizuelnom kulturom i iskustvom posmatrača u prostoru. Petrović masku postavlja kao reprezentacijsku matricu identiteta, a „dušu“ kao njegov skriveni, intimni sloj; cilj nije utvrđivanje stabilne istine o licu, već ispitivanje napona između prisustva i odsustva, originala i odraza, ličnog i pozajmljenog. Rad poziva publiku da pređe granicu pogleda, uđe u prostor slike i suoči se sa sopstvenim naličjem – ne kao konačnom formom, već kao procesom preobražavanja.

Dajana Petrović u doktorskom projektu „Geneza identiteta – transcendentnost lika i naličja“ ispituje kako se kulturni identiteti oblikuju, prelamaju i pregovaraju između onoga što prikazujemo i onoga što ostaje skriveno. Polazna figura je maska – prag između spoljašnjeg i unutrašnjeg, društvenog i intimnog – dok se fenomen maskiranja razume kao praksa samoprezentacije, zaštite i prilagođavanja. Naličje se ne tretira kao negacija lica, već kao njegova aktivna strana: ono što maska zaklanja (lični identitet, „duša“) ne nestaje, već se premešta, preoblikuje i vraća u javnu sferu kroz niz kulturnih kodova i očekivanja.

Iz takvog okvira proistekla je prostorna instalacija radova. Motivi maske, ogledala, lika i naličja razvijaju se u medijski hibridnoj postavci koja spaja crtež, svetlost, senku i refleksivne površine. Ogledalo ovde nije puki predmet, već operativna metafora: preuzima funkciju maske, uvodi posmatrača u rad, vraća mu pogled i čini ga saučesnikom u procesu samoposmatranja. Ključni pojam je preobražaj – suočavanje sa sopstvenim likom i njegovim naličjem, ali i promena perspektive koja širi značenja iluzivnosti i otvara nove oblike vizuelnog smisla.

Prostorna dramaturgija namerno izbegava jednoznačno definisanu scenu. Autorka radi sa fleksibilnim formama, uvodi prekide i prelome u kretanju, menja stajališne tačke i koristi ogledalne efekte kako bi iskustvo posmatranja postalo proces, a ne gotova slika. Sa svakim korakom figura se raspada i ponovo sklapa; refleksije se umnožavaju, senke grade „tamni“ sloj prikaza, a svetlosni rezovi premeštaju težišta. Posmatrač – istovremeno akter i svedok – uči da „čita“ sopstveni odraz zajedno sa tuđim pogledima i kolektivnim scenarijima koji modeluju identitet.

Materijalni sloj rada proizlazi iz metodološkog spajanja umetničkog i istraživačkog postupka. Teorijske uvide o identitetu i reprezentaciji Petrović povezuje sa filmom i fotografijom – kako iz ličnih arhiva, tako i iz novoprikupljenih materijala – kao i sa eksperimentima u materijalu. Netipične likovne supstance, poput reflektujućih folija, služe za postizanje ogledalnih efekata i za ispitivanje porozne granice između realnog prostora i njegovog odraza. U ovom okruženju crtež dobija dvostruku funkciju: on je i intimni zapis introspekcije i javni „lik“ predstavljen pogledu. Linija artikuliše stanja svesti, emocije i unutrašnje napetosti – sile koje oblikuju masku ličnosti, ali je pod pritiskom društvenih očekivanja mogu izobličiti do neprepoznatljivosti.

Takav pristup maski i naličju ne svodi se na predstavu skrivanja i otkrivanja, već uvodi pojam pregovaranja: identitet se pokazuje kao reverzibilan i višeslojan, kao površina na kojoj se „lice“ i „naličje“ neprestano prepliću. Ogledalo-maska postaje mehanizam prevođenja između tih strana, a uloga posmatrača ključna je za dovršavanje rada. Susret sa sopstvenim odrazom uključuje i slojeve kolektivne memorije, norme ponašanja i medijske obrasce – upravo one matrice koje identitet istovremeno omogućavaju i ograničavaju.

Zaključno, „Geneza identiteta – transcendentnost lika i naličja“ ne ilustruje unapred zadatu tezu, već je proverava u prostoru: kroz svetlosne i senkovne pomake, materijalne eksperimente i aktivno učešće publike. Predlog izložbe je jasan i operativan: ono što maska skriva istovremeno nam daje mogućnost pojavljivanja. Preobražaj se ne shvata kao bekstvo ni čista mimikrija, nego kao nužan uslov samorazumevanja u kulturi koja nas istovremeno oblikuje i preoblikujemo je – vraćajući joj, preko slike, složenost sopstvenog pogleda.

 

 

Marina Popović