Anja Preradović / INTROSPEKCIJA
Otvaranje: 18. februar u 19:00 sati
18.02 – 06.03.2026
U sredu 18. februara, u 19 časova, u Galeriji SULUV, biće otvorena izložba Anje Preradović u okviru Programa izložbi članova Udruženja pod nazivom Introspekcija. Izložba će trajati do 06. marta 2026. godine.
Introspekcija
Autorka u svom aktuelnom ciklusu istražuje polje introspekcije i retrospekcije, kroz motiv autoportreta. Polazi od ličnih konflikata, dilema i unutrašnjih preispitivanja. Centralni element svake slike jeste autoportret, smešten u gotovo identične, repetitivne ambijente u kojima često dominiraju duboki plavi tonovi zidova i crno-bele pločice. Ovi prostori ne predstavljaju konkretna mesta, već simbolizuju autorkin intimni, mentalni prostor; unutrašnji ambijent u kojem se odvija proces samorefleksije. Repeticija prostora i elemenata, poput muva i pločica, predstavlja uporni tok misli koje se neprestano vraćaju i ponavljaju. Kroz radove, Anja oživljava prošla iskustva koristeći se retrospekcijom, izmeštajući sadašnje telo u događaje i prostore sećanja. Taj proces zahteva mentalnu snagu i često je bolan: sećanja naviru fragmentarno, prepliću se i brišu granice između stvarnog i zamišljenog. Ovim ciklusom, autorka postavlja pitanje koliko su ljudi zaista spremni na samorefleksiju i ukazuje na njen značaj kao alata za razumevanje, suočavanje i prevazilaženje unutrašnjih konflikata, trauma i nesigurnosti.
BIOGRAFIJA
Anja Preradović (Novi Sad, 1999) je likovna umetnica koja u svom radu neguje tradicionalne slikarske tehnologije, ali se bavi i digitalnim medijima slike. Završila je osnovne i master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Koosnivač je slikarskog ateljea Contrapposto u Novom Sadu. Iza sebe ima četiri samostalne i više od dvadeset kolektivnih izložbi. Dobitnica je Godišnje nagrade Departmana likovnih i primenjenih umetnosti za najuspešniji umetnički rad iz umetničke discipline slikanje. Tokom 2023. godine boravila je u Firenci na rezidenciji u Leonardo da Vinci Art School.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Master izložba umetnice Anje Preradović u recipročnom odnosu daje pravo gledaocu da pojmi sliku bez ikakvog autorskog sufliranja ali i umetnici da kroz autoportret (čak i onaj bez same figure portreta) prenese sama sebi poruku i pogled na i u sebe.
Kombinacija umetnici očiglednih elemenata, onih koji su proizašli iz introspekcije i same psihologije bića sa svim svojim uspomenama, mislima i sećanjima i veoma promišljenih vizuelnih vodilja za čijim se idejnim rešenjem dolazilo postepeno, dovodi nas do dela, kojima kada se doda veliki format, odaju mogućnost upliva u nečiju stvarnost odnosno prošlost. Na tom putu, krojenom od veoma promišljenog korišćenja plave boje kao i repeticije i dimenzije prikazane crno-belim pločicama stoji autoportret. Dela Anje Preradović zaista preispituju odvojenost, odnosno celinu čitave slike kao autoportreta. Te uspomene, traume, misli koje se poput muve konstantno vraćaju, nikako nisu odvojene od samog bića. Tako predstavljen autoportret, koliko god možda kompozicijski prednjačio, ne skreće pogled sa onoga što se dešava u drugom planu, ako ga, u ovom slučaju, uopšte možemo nazvati drugim, sporednim.
Da li skladištenjem i ponovnim oživaljavanjem sećanja u našoj memoriji izvijamo sliku o njima i koliko ta slika zavisi od našeg trenutnog JA? Tu umetnica postavlja pitanje o tehničkom završetku produkcije dela i da li taj kraj zaista postoji. Tako za ovu izložbu možemo reći da predstavlja presek stanja sopstvenog pogleda na sebe, a ne kraj rada na sebi i svom mentalnom stanju.
Simbolika u slikama Anje Preradović je neizostavna. Od muve koja za razliku od tradicionalne predstave smrti sada dobija novo značenje – uporne misli koje nikako ne možemo odagnati i rešiti ih se, preko repeticije pločica pa sve do crnog otvorenog portala za koji ne znamo da li i kuda nas vodi niti da li smo mi ili sam autoportret upravo iz njega izašli. Ruke umetnice na slikama kroje njenu sudbinu. Slika Pazi! nam govori o tome da iako znamo da kula od karata mora jednom pasti, ne znamo kada će se to desiti. Iako ravno izvučene linije karata i njihov geometrijski predložak upućuju na stabilnost, pad je evidentan i neizbežan, koliko god naše ruke bile mirne. Na sreću, kula od karata se uvek može ponovo izgraditi. Autoportret bez portreta, kroz delo pod nazivom Iščekivanje, na drugačiji način povezuje delo i publiku. Posmatrač staje ispred naslikanog ogledala do kog je došao putem svetla. Očekuje da će ugledati lik, međutim da bi ga video, mora se prepustiti samorefleksiji i tako sam mislima naslikati sopstveni autoportret.
Dela su nastajala tokom nekoliko godina, upotrebom tradicionalnih slikarskih tehnika, za koje je umetnica i nagrađivana, kao i savremenih tehnologija, te je svaki rad prvo prošao kroz objektiv fotoaparata, kolažiranje, odabir boja i pravljenje digitalne skice.
Marina Todić
