69. Godišnja izložba članova SULUV

ZAMIŠLJANJE SUTRAŠNJICE: 2024. U RETROSPEKTIVI

Jovana Trifuljesko

Naslov ovogodišnje izložbe članova Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine u sebi sadrži inherentni paradoks – suočavanje suprotstavljenih pojmova koji nagoveštavaju složenost teme koja se istražuje. Konkretno, „Zamišljanje sutrašnjice: 2024. u retrospektivi” formalno prepliće ideju istovremenog promišljanja budućnosti dok se sagledava prošlost.
Da bismo dublje razumeli ovaj fenomen, moramo najpre razmotriti kako danas percipiramo budućnost – ako je uopšte možemo pretpostaviti. Franko Bifo Berardi karakteriše dvadeseti vek kao „vek koji je verovao u budućnost“, ali govoreći o sutrašnjosti, on ne aludira nužno na linearni vremenski pravac. Umesto toga, ukazuje na psihološku percepciju koja proističe iz modernističkih shvatanja tehnološkog napretka.
Berardijev stav otkriva nam uvid u transformaciju našeg idejnog pejzaža budućnosti. On argumentuje: „Dok je još uvek trajala prostorna kolonizacija, sve dok je mašina mogla da se širi ka novim teritorijama, budućnost je bila zamisliva, jer budućnost nije samo vremenska, već i prostorna dimenzija. Budućnost je prostor koji još ne poznajemo, koji tek treba da otkrijemo i iskoristimo. Kada je svaki pedalj planete postao okupiran, počela je kolonizacija temporalne dimenzije, odnosno kolonizacija uma, percepcije, života – i tako je počeo vek bez budućnosti.”^[1]
Umesto da iscrpno nabrajamo sveprisutnije znakove nadolazeće katastrofe, da trošimo reči na tenziju koja se stvara na samu pomisao o „budućem”, koristićemo čari savremene umetnosti, koja je upravo u tome da poznajemo vreme u kome živimo, i time ga prenosimo u polje vidljivog, čulnog i osećajnog. Savremenost podrazumeva empirijsko priznavanje da će vreme posle sadašnjeg svakako doći, ali ovaj put, od budućeg vremena ne očekujemo da će ispuniti blistava obećanja koja su nam data u prethodnom veku, niti da budućnost znači progres. S tim u vidu, ovo nas postavlja u novi intelektualni pejzaž, sa jedne strane, nalazimo se u izazovnoj poziciji nemogućnosti da se direktno oslonimo na iskustva prethodnika dok nasuprot tome, stojimo ispred otvorenih mogućnosti, podstaknuti da istražujemo nove modele kao jedini održivi put – oslobođeni sutrašnjice, radikalno ukorenjeni u produženu sadašnjost.
Umetnička dela odabrana za ovogodišnju izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine morala su ispuniti dva ključna kriterijuma: nastanak tokom 2024. godine i angažovanje sa temom „Zamišljanje sutrašnjice“. Njihov međusobni dijalog pruža kompleksnu mrežu psihosocijalnih referentnih tačaka našeg doba. Umesto linearnog prikazivanja budućnosti koja obećava kontinuirano poboljšanje, umetnici nude fragmentiranu, multiperspektivnu sliku stvarnosti.
Tehnologija, nekada proglašavana oslobađajućom silom, sada se pojavljuje kao potencijalni izvor egzistencijalne pretnje. Umesto narativa beskrajnog napretka, suočavamo se sa višestrukim, isprepletanim perspektivama koji ne teže jasnom zaključku, već nastoje produžiti stanje konstantne transformacije.
Izložba obuhvata raznolike umetničke pristupe: od direktnog pozivanja na modernistički duh poletne sutrašnjice, do spekulativnih fikcija sadašnjosti, i sentimentalnih preispitivanja prošlosti.
Ekologija, migracije, identitetske krize, lična promišljanja, sistemska nasilja i raspad nekadašnjih društvenih struktura su neke od tema koje su prisutne u radovima dvadeset i šest selektovanih umetnika. Sonja Bojanić, Milica Denković, Milana Simić, Tatjana Marticki Cvejin, Tibor Lazar, Lazar Marković, Dušan Savković, Georg Redžek, Sima Gucunski, Valentin Varga, Marjan Marić, Milorad Miša Cvetičanin, Monika Sigeti Demiter, Gordana Kazimirović Jankov, Violeta Labat, Vesna Pavlović Pažđerski, Dejan Krstić, Ana Ivić, Borislav Nikolić, Danijel Babić, Juliana Kiš, Aleksandar Obrovski, Božo Ivanković, Ljiljana Vojvodić, Viktorija Zdravković i Sanja Radusin Smiljanić, pripadaju različitim generacijama, tendencijama i pristupima umetnosti, i upravo ti faktori utiču na bogatu raznovrsnost promišljanja o sutrašnjosti.
Dok mnogi radovi zadržavaju kritičku orijentaciju, veliki broj nam ipak nudi meditativne i umirujuće perspektive.  U ovom slučaju izložba postaje prostor namenjen dekonstrukciji mehanizama zamišljanja budućnosti.
Reč je ne o utopiji, već o konkretnoj potrazi za kolektivnim razumevanjem kroz različite pristupe. U tom poduhvatu, pozivamo se na Donu Haravej koja napominje: „Ostajanje uz nevolju zahteva stvaranje neobičnih veza; to jest, potrebni smo jedni drugima u neočekivanim saradnjama i kombinacijama, u vrućim kompostima. (P)ostajemo jedni sa drugima ili nikako.”^[2]  Ostajanje sa nevoljom podrazumeva biti istinski prisutan, i otvoren za pronalaženje spojnica ne samo sa vrstama nama bliskim, već i u pronalaženju novih načina suživota sa drugim ne-ljudskim bićima, i učiti od njih.
„Zamišljanje sutrašnjice: 2024. u retrospektivi“ predstavlja čin hvatanja ukoštac sa trenutkom koji konstantno izmiče definisanju i koji otkriva produktivni potencijal izložbe – prepoznavanje budućnosti ne kao prostorne kategorije osvajanja, već kao složenog društvenog prostora koji neprestano pregovaramo.
Suština ovog umetničkog istraživanja leži u radikalnom odbacivanju čvrste definicije budućnosti.  Umetnici različitih generacija ovde demonstriraju da budućnost nije uniforman, pravolinijski projektovan konstrukt, već živi organizam sastavljen od raznorodnih, naizgled konfliktnih perspektiva. Cilj je komunikacija koja ne teži harmoničnom konsenzusu, već prihvata različitost kao generator kreativnosti. Svaki umetnički rad postaje deo živog, promenljivog tkiva sadašnjosti koja neprestano nastaje. U tom smislu, „Zamišljanje sutrašnjice“ postaje transformativni čin – ne napredovanje, već prostor za istraživanje koji nam pomaže da budućnost doživimo kao stalnu, otvorenu mogućnost, a ne kao utvrđenu destinaciju.

^[1] Berardi, Franco. After the Future. Edinburgh, Ak Press, 2011.

^[2] Haraway, Donna. Staying with the Trouble: Making Kin in the Chthulucene. Durham, Duke University Press, 2016.