Zoran Tairović / Velika arkana
Otvaranje: Ponedeljak, 18. jul 2022, 20 časova
(18 – 29.7.2022)
U ponedeljak, 18. jula, u 20 časova, u Galeriji SULUV, biće otvorena izložba slika „Velika arkana“ Zorana Tairovića. Posetioci će izložbu moći da pogledaju do 29. jula 2022.
Ciklus slika ,,Velika arkana” Zorana Tairovića oslonac ima u autorovom dobrom poznavanju umetnosti majstora raznih epoha, kao i njegovom umeću da se nadoveže u korpusu simbolističkog stvaralaštva i, istovremeno, oblikuje sopstveni izražajni modus. Rezultat su monumentalne slike, bazirane na ličnom iskustvu prethodnih ciklusa, kao i na mladalačkim atributima evropske riznice fresko slikarstva, još od opštih tipova likova. I još važnije, slike koje oživljavaju anđeoske potencijale. Pažljivom posmatraču i poznavaocu umetnosti neće promaći kreativno linkovanje Zorana Tairovića sa majstorima slikarstva od Antonija Solarija il Zingara, predstavnika napuljske škole, preko Karavađa do Ota Milera i Pikasa, koje prepoznajemo kao umetnike Rome ili pak romskog stanja duha, u evropskoj novovekovnoj kulturi, i inicijacija revizije istorije umetnosti ovog perioda i podneblja. Nije to dijalog, već procesualna zagonetka zamršenih puteva i kodova, imaginarnog (ogledalskog) i realnog, koja nas, u krajnjoj liniji, dovodi do pitanja – ko smo, zapravo, mi, Evropljani, i čemu to, danas, težimo. Odnosno, kakav je položaj svakog od nas, kao subjekta, u svetu koji nas okružuje i definiše.”
Ljubica Jelisavac, istoričarka umetnosti (AICA Srbija)
REČ AUTORA
„TAROT, VELIKA ARKANA“
Umetnost je put koji stoji pred nama, ali takav put koji smo mi već nekako prešli, inače se ne bismo znali kretati njime. To je samo jedno od mnogih određenja ove izložbe koje nalazimo u promišljanju i delu i koje možemo rekonstruisati iz njegove faktografije, nauke o umtenosti, istorije umetnosti, filozofije i intuitivnog misaonog eksperimenta. U ovom ciklusu to određenje je i nekako konkretizovano. ”Velika arkana” nije samo jedan put, nego se radi o mnoštvu puteva, i to vrlo maglovitih i zamračenih… Ovde se prelamaju neuralgične tačke, dobra i zla. Tako se eksplicitno pojavljuje epoha koja svojom faktografijom postavlja pitanje krivice te suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i odgovornošću drugih koji su se u XX veku stekli kao svedoci, koji su se protivili nacistima zbog strašnog zločina koje su počinili. Romi su svakako ostali nemi u saopštavanju svoga stave u najboljem smislu postal su pripadnici “unutrašnje emigracije”. Romsko pitanje je pitanje krivice koje niko nije postavio.
U ovom ciklusu prenos informacija na bazi siboličke slike je ono što razvija i dijagnostikuje postulate u “slikarskom postupku” koji nema karakter političke publicistike nego je na delu konzistentno teorijsko razvijanje vlastitih uvida i mogućih solucija problema savremenog sveta transmitovanog kroz istorijske uzore” korisnika Tarota” od prve renesansne škole slikarstva, “Napuljske škole” Antonia Solarija il Zingara preko Mikelanđela Merizi Karavađa do člana grupe “Most” Oto MIlera.
Reč je o slikama koje svedoče i razmatraju najdramatičnije političke pa i socijalne promene identiteta (evrpskih identiteta) koje su se dogodile u period od XIII v. do XX v. Umetnost predstavlja važan element konstrukcije evropskih identiteta ali i prostor za otklon istorijskih iskustava što predstavlja veliku opastnost po umetnost. Logično, nameće nepoverenje u istoriji umetnosti koja dolazi iz pretpostavke opisane projekcije umetnosti kroz istoriju kao instrumenta nadnacionalnog poretka, globalnog ili evropskog…svejedno.
Sasvim prirodno ovaj ciklus slika se suočava sa pitanjima humanizma, sociologije i antropozofije. U nadi da će se kroz ovaj temat definicija istorije umetnosti transformisati u prošireni pojam “ono što je iza slike” otvara se. Prostor nužne revizije onog što je pripisano korpusu nacionalnog umetničkog nasleđa. To je je temat ciklusa “ Tarot, Velika arkana” , simboličke slike koje prenose informaciju o kretanju umetnika kroz pojam Hajdegerove šume sociologija i politika u izmaglici ideja XXI veka, kroz Jaspersov pojam krivice, Bojsov anganžman umetnika u društvu i politici, kroz Habermasovu identitetsku Evropu u kolopletu šumskih puteva od fašizma do komuinizma bez istorijskog nasledja.
“Iza slike”
Nestanak vere u Boga ili u politički sistem uneo je osecaj gubitka prisutnosti umetnosti. Ruganje, sarkazam i vulgarnost dobili su na važnosti i dobili primat kao nužno prezentaciono stvaralaštvo na na delu iskazano kroz vidove zla koje kruži svetom. Ovo vreme je kulminacija ovog fenomena. Umetnost je danas postala nemoćna i više ne prenosi nadu. To je zato što je zlo dobilo na važnosti a nije egzistencijalno ugrađeno u čovekovo biće, već reakcija na spekulatino. Zato konceptualno svet razumemo ali ga ne osećamo. Slika je izbačena jer ima rajski kontekst. Ostao je sadržaj iza slike. On pluta poput Lajbnicove monade i samo retki su u kontaktu sa suštinama “slike sveta” koja u sebi nosi ideju, veru , nadu. Konteksti modernog sveta se referišu kroz čudan oblik revanšizma Bogu i političkom sistemu preteći srednjovekovnom torturom “dozirajući nas zlim tečnostima injekcije do koske“ koncentracionih logora XX veka. Naravno klasična slika više nije potrebna, nju preuzima ARABESKA. Ono što je ikonoboračko sklono je zaboravu. Ono što je ikonoklastno je apstraktno i dovoljno manipulativno. Prostor “iza slike “ postaje žrtva na portalu geopolitike. Žrtva su umetnici anonimni protagonisti pakla.
Ova izložba je refleksija, “Napuljske škole” koja u ovom vremenu reafirmiše mišljenje u novu misao “iza slike” kao potrebu za revizijom bez dekadencije iako nasleđe postaje repromaterijal. Za misaoni eksperiment, metod kojim sam se, između ostalih metoda, rukovodio. Ovo vreme dekameronsko, daje prostor da se ravnopavno posmatraju u “slici sveta” i COVID19 i Danteova Božanska komedija, da se pakao reafirmiše u korporativni kapital razliven vatrom i sumporom po radnicima nalik Bokaču ili pejsažima koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu .
U Novom Sadu, 20.10.2021.
Dr Zoran Tairović, akademski slikar
BIOGRAFIJA
Zoran Tairović (1966) – direktor Interkulturalnog teatra – Po obrazovanju akademski slikar i doktor interdisciplinarnih studija menadžmenta u primenjenim umetnostima, po stvaralaštvu multimedijalni umetnik, po delovanju aktivista. Dobitnik prestižnih svetskih priznanja za slikarstvo, autor prve romske opere i mjuzikla i mnogih nagrađivanih dokumentarnih filmova. Sa svojim umetničkim performansima učestvovao na mnogim značajnim festivalima i događajima u zemlji i svetu. Pokretač je i direktor međunarodnog festivala dokumentarnog filma sa romskom tematikom FROM koji se svake godine održava u Malom Iđošu.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
Šta se to nalazi iza slike?[1]
Vladan Jeremić
Pitanje šta se to nalazi iza pojavne “slike sveta” postaviće umetnik Zoran Tairović, koji razvija umetničku metodu pomoću koje Zoranove slike pokušavaju da govore o tome šta se nalazi iza njih samih i da se izbore za prostor u kojem je promena percepcije moguća. Kako bi počeo da gradi svoj umetnički metod, Tairoviću je bilo potrebno da napravi rez sa svojim prethodnim radom, koji mu je izgledao nedostatan. Naime, nakon traumatične 1999. godine, kada NATO-bombe ruše njegovu porodičnu kuću u novosadskom naselju Šangaju, a majka mu umire od posledica bombardovanja, dolazi do važnog preokreta na njegovom stvaralačkom putu. Ako je moguće zamisliti da umetnost zauzima aktivnu stranu onako kako je to konceptualizovao Jozef Bojs, onda je i Tairovićevoj umetničkoj praksi trebala sasvim nova umetnička, ali i naučna aparatura, kako bi najefikasnije mogao podstaknuti te promene.
Poredak sveta slika sa kojima se umetnik Zoran Tairović uhvatio u koštac, priznaćemo, prilično je okoštao. Njega čini evropocentrični kanon istorije umetnosti, njeno belo istoricističko nasleđe, iz kojega su skoro u potpunosti izbrisani oni Drugi koji su evropsku kulturu takođe gradili i vekovima je unapređivali. Stvaraoci arapske, romske i jevrejske kulture pokrenuli su povratak ka medicini, filozofiji i nauci u srednjovekovnoj Evropi. Znanje i resursi koje su evropski kolonizatori docnije oteli iz Afrike, Amerike i Azije su nesagledivi. I dok su veliki doprinosi arapske i jevrejske kulture i nauke koja stiže preko srednjovekovnog Iberijskog poluostrva u Evropu delimično poznata evropska istorija, romski doprinosi još uvek su zatamnjeni anticiganističkim konsenzusom i klasnim rasizmom, koji je sa njim uvezan. Anticiganistički konsenzus zahteva da Romi ostanu nemi u iznošenju svojih stavova ili da obitavaju u stanju unutrašnje emigracije, da se večito osećaju krivcima, dokazujući uvek iznova razlog svojega postojanja. U tom nepravednom poretku, njihovo pravo na dostojanstven život se svakodnevno poništava. Monstruozni genocid nad Romima počinjen za vreme Drugog svetskog rata nije u istoriografiji adekvatno rasvetljen, niti je poznat u okvirima zvaničnih narativa evropskih nacionalnih država.[2] Tek retka i neverovatna umetnička pojava poput umetnice Ceije Stojke, njenih svedočanstava iz koncentracionih logara i krajnje potresnih i burnih slika[3] koje su iz nje same progovorile kroz slike i reči, govori nam o velikim patnjama i stradalništvu romskoga naroda. Romima je još manje priznato pravo na sopstvenu alegoriju i simboličke predstave, pošto ih stereotipi potiskuju unutar evropocentričnog kanona kulture i istorije. Dekonstrukcijom ovoga rigidnog kanona podstiče se dalekosežno nepoverenje u dominantni istoricizam umetnosti i njegovu okoštalu tradiciju.
Umetnik Zoran Tairović se usudio da povrati simbolički i alegorijski jezik koji je postojao pre nego što se ovaj nepravedni poredak ustalio. Izjednačujući nauku i umetnost na osnovu zajedničkog imperativa stvaranja u aktuelnom simboličkom poretku, Tairović koristi četiri tačke oslonca radi orijentacije u prostoru ideja, koncepata i pristupa umetničkom. To su postavke Martina Hajdegera, Karla Jaspersa, Jirgena Habermasa i Jozefa Bojsa. U tom smislu Tairović zauzima angažovanu poziciju nalik Bojsovoj, dok hajdegerijanske i habermasovske postavke izlaže konstruktivističkoj kritici, jer u njima vidi evropocentrične postulate i okvire u koje je zakovana i sama slika.[4]
No, vratimo se ključnom pitanju: šta se to nalazi iza evropocentrične slike? I kako se izboriti za njenu reviziju, za drugačiji alegorijski prostor i drugačije simboličke formacije, a da se ne napusti aparatura klasičnog slikarstva kao najukorenjenija tehnika institucije umetnosti i njene konzerviranosti? Prvo, Tairović se odlučuje za tradicionalnu aparaturu slikarstva kako bi zapravo mogao da u samom mediju, dubinski razvija odgovor na već navedeno pitanje šta se to nalazi iza slike. Jasno je da je značenje slike u savremenom svetu izmenjeno i da je doživelo mnoštvo interpretacija. Baš to je važno i razumeti, jer Tairović svoj umetnički zahvat vrši nakon konceptualne i neoavangardne umetnosti, a zatim i nakon digitalne umetnosti, interneta i postkoncepta. Da se Tairovićev povratak slici desio pre nekih pola veka, totalizujuća humanistička i modernistička značenja bi sakrila krucijalni angažman koji pokušava da ostvari.
Drugo, Tairović se ponovo vraća slici zato što se izgubilo njeno značenje proisteklo iz njene vezanosti za „sliku sveta”[5]. Pošto više nije opredeljena za „sliku sveta”, sama slika je raskorenjena kako bi uopšte progovorila o tome šta je iza slike. Pomenuli smo važnost postupka revizije simboličkih formacija i alegorijskih elemenata u ovoj konstelaciji: angažman slike je stoga u tome da se izbori za svoju sopstvenu istoriju, povezujući se sa istorijom onih čija je istorija sakrivena i brisana ili uništena u nacističkim koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata. U tom smislu se iza slike nalaze koliko pitanje krivice, neuralgične tačke dobra i zla, unutrašnja emigracija, nemuštost i nemogućnost političkog organizovanja, te suština stradalništva jednog stanja duha, toliko i sve suprotno tome, poput lepote, slavljenja čulnosti i beskrajne romske ljubaznosti i optimizma, čime su, kako Zoran Tairović ume da kaže, Romi vekovima razoružavali ohole i nemilosrdne. Uspostaviti angažovanu sliku romskog stvaralaštva i njegove istorije je prilično kompleksan i težak zadatak. Odgovor na pitanje šta je to što stoji iza slike pruža se mladim ljudima da ga prepoznaju i nastave taj angažman kroz moć povezivanja sa emancipatorskom paradigmom, u potpuno novom umetničkom prostoru u kojem će romsko kulturno nasleđe i njegov doprinos biti prepoznati i jasni kao jedno od izvorišta evropskog kulturnog sistema.
[1] Reč je o delimično izmenjenom odlomku teksta koji je prvi put objavljen 2021. godine u katalogu Tarot, Velká Arkána, Gallery Novoměstská radnice, Prag.
[2] Pisari, Milovan, Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta, Forum za primenjenu istoriju, Beograd, 2014.
[3] https://www.ceijastojka.org/
[4] Snimak razgovora koji sam vodio sa Zoranom Tairovićem povodom njegovih slika, promišljanja i pristupa umetnosti, poslužio mi je da formulišem ključne aspekte njegovih postulata, koje iznosim u ovom tekstu. Četiri slike iz ciklusa Velika arkana bile su izložene na kolektivnoj izložbi Antinomije autonomije, koju sam organizovao u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu od 16. 9. do 14. 10. 2021.
[5] Seminalni Hajdegerovi tekstovi poput Izvor umetničkog dela i Doba slike sveta poslužili su Zoranu Tairoviću da postavi pitanje o tome šta se nalazi iza slike. Videti: Martin Hajdeger, Izabrani spisi: Šumski putevi; Putni znakovi, CID, Podgorica, 2015.
