Vladimir Ilić / Opremiti dobro
Otvaranje: Utorak, 3. maj 2022, 19 časova
(3 – 13.5.2022)
U utorak, 3. maja, u 19 časova, u Galeriji SULUV, biće otvorena izložba „Opremiti dobro” Vladimira Ilića. Posetioci će izložbu moći da pogledaju do 13. maja 2022.
Pre dva meseca, Vlada Ilić pitao me je da napišem tekst za njegovu izložbu u Kragujevcu. Nikada nisam pisao tekst za otvaranje nečije izložbe. Vlada je rekao da će mi napraviti masku za otvaranje izložbe. Pristao sam. Dogovorili smo se. Leteći tanjir sa tigrovim zubima. Napisati tekst o jednoj toliko harizmatičnoj i karakterističnoj pojavi. Drugarski, „hoću drugarski tekst“. Promislio sam. Ja sam pre svega ljubitelj umetnosti koju stvara Vladimir Ilić, zatim Vladin saborac, i na kraju prijatelj. Stvari sam namerno poređao hronološki.
Bio sam treća godina novosadske Akademije umetnosti, na izbornom predmetu „Savremene skulptorske forme“. Sa profesoricom Gordanom Kajanović razgovarao sam o mobilnim skulpturama, o Kalderu, o Tingiliju. U jednom momentu je rekla „e sad ću ti pokazati jednog mog mastera“. Donela je ukoričeni master rad i sprovela me u drugu prostoriju. Uzviknula je „Vladimir Ilić!“. U toj drugoj prostoriji stajale su skulpture izrađene u porculanu, mobilne. Jedna je sačinjena od dve ruke koje se približavaju jedna drugoj. Kažiprst jedne udara u dlan druge šake. Naziv rada je „Staviću tačku na ’i’“. Od tog momenta ja sam fan Vladine umetnosti. Ono što karakteriše Vladin rad nije neki određeni medij. Sve Vladine radove pratila je dovitljivost kojom se služi u okviru samog jezika. Poetski iskazi.
Leta 2014. godine išli smo za Beograd linijskim taksijem. Imali smo zajedničku grupnu izložbu, Vlada i ja – tek smo se upoznali. Sećam se da je Vlada jedva gledao. Rekao mi je da mesec dana nije spavao. „Rodio mi se Svetozar“. Saborci smo toliko dugo koliko Sveta ima godina. Pre neki dan, čuo sam se sa jednim drugim drugarom, Slobom. Rekao mi je da idu kod „Proke Pronalazača“ na „Radionicu mobila“. Znao sam da misli na Vladu. Posle par dana mi je prepričavao šta se dešavalo na radionici. Rekao mi je da Sveta lemi žice, delje drvo, i pravi se važan dok to radi. Nasmejao sam se.
Najlakše od svega je biti Vladin prijatelj.
Gojko Dutina
BIOGRAFIJA
Vladimir Ilić (Novi Sad, 1981), diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku za vajarstvo kod profesora Ljubomira Denkovića. Podrška je projektu Šok zadruga (ex Art klinika), Multimedijalnog centra Led art od 2004. godine. Član je SULUV-a. Završio je master studije vajarstva kod prof. Gordane Kaljalović-Odanović 2011. godine. Do sada je realizovao šest samostalnih izložbi i prihvatio učešće na preko dvadeset kolektivnih. Trenutno se bavi istraživanjem sopstvenih crtačkih mogućnosti, kao i crtačkih mogućnosti pantografa. Živi i radi u Novom Sadu.
instagram.com/izumcic
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Lidija Marinkov Pavlović
Vladimir Ilić – Opremiti dobro
Samostalna Izložba Vladimira Ilića, osma po redu, pod nazivom Opremiti dobro, uslovno govoreći, jeste izložba „čistih“ crteža (dobro opremljenih). „Čisto“ u Ilićevom slučaju znači beli papir i tamna, mehanička, pseudo-ekspresivna linija, koja može biti mirna, drhtava ili iskrzana i koja opisuje obrise figura u neobičnim, često duhovitim pozama. Istovremeno, Ilićevi radovi su toliko složeni, da je neophodno prethodno čuti intencije i teoriju samog umetnika, razumeti procedure umetničke prakse i, konačno, dobro razmisliti o medijskom statusu predstavljenih radova.
Umetniku je stalo do linije, pre svega. Liniju stoga treba „izvesti“ tako da ona u pravom smislu postaje performativna. Linija može da obuhvati sve: aktere veoma konkretnog događaja, potpuno odsustvo konteksta, ali i metapoziciju samog linearnog teksta. Ovoga puta, reči su izostale sa crteža, ali su naslovi pojedinačnih radova imenice izvedene iz glagola. Tako, na primer, Divljač divlja, Uspevač se diči peharom, dok je objekat želje Priželjkivača, veoma primereno, odsutan. Moglo bi se tvrditi da ove, verbalne i linearne „jezičke igre“ tek negde izvan prikazivačkog okvira tvore sopstvene kontekste, koji dalje omogućuju konstrukciju sasvim logičnog sveta.
Da bi se ovako ambiciozan projekat ostvario, Iliću je neophodan tehnički posrednik. Naime, autor koristi pantograf – jednostavan mehanizam za uveličavanje ili smanjivanje linearne predstave, kako bi iz originalnog crteža otklonio sve što je suvišno, lično, ekspresivno. Budući da je u pitanju mehanizam za reprodukciju koji je konstruisan pre nekoliko vekova, procedure stvaranja kod Vladimira Ilića podjednako su važne (jer su izuzetno zahtevne) kao i sam rezultat. Umetnička praksa, obuhvata dug proces u rasponu od stvaranja originalne skice/crteža, preko opsesivnog i dugogodišnjeg ponavljanje iste procedure reprodukcije, pa sve do institucionalnog izlaganja. Sve to omogućava autoru da realizuje radove koje bismo mogli deklaristi kao „kontra-crteži“.
Naime, izloženi radovi – odabrani i uveličani prizori preuzeti iz crteža, jesu reprodukcije, ali izvedene ručno. To znači da svaki rad dobija auru originala, jer je upravo „ruka“ ta koja jamči neponovljivost. Mali original, pak, postaje tehnička stvar, marginalna beleška koja tek inicira stvaralački proces. Sa druge strane, izvlačenje jedinstvene i najvažnije linije iz svoje prvobitne crtačke ljuske, ima ekvivalent u dedukciji onog pojma u nazivu rada koji tautološki ukazuje na istovrsnost i ponavljanje (Ustajač ustaje). Čini se da manuelna praksa tehničke reprodukcije, uvećavanje, ali i konkretizacija čistog vizuelnog teksta, smešta radove Vladimira Ilića u medijski sasvim liminalnu poziciju, o čijoj originalnosti možemo još dugo promišljati.
Pravi benjaminovski poduhvat za 21. vek!
