Violeta Labat Mitrušić, Oko ose, oko osovine
Otvaranje: 9. jul u 20:00 sati
(9 – 20.7.2018)
OPIS
„Skulpture su nastale spajanjem više identičnih, namerno oblikovanih gvozdenih ploča. Kako je oblik ploča nastao sečenjem pomoću vodenog mlaza, time se postiglo da ploče imaju precizne, čiste i jasne konture.
Estetika konturne linije je naglašena paralelnim ponavljanjem i smicanjem pod malim uglom tako što se ploče rotiraju oko jedne ose. Precizno utvrđena tačka kroz koju se postavlja osa rotacije čini da svaka skulptura, čak i kad je sastavljena od istih elemenata, predstavlja drugačije i novo prostorno rešenje. Slika oblikovane površine se pretvara u sliku mase koja postiže svoju formu, statiku i unutrašnju snagu. Pritom se dinamika linije, koju čini kontura metalne ploče pretvara u ritam kretanja mase u prostoru, što ukazuje na njihovu uslovljenost, i čvrstu povezanost.
Kretanje linija na površini skulpture i kretanje mase unutar nje je povezano silom centra, tj silom osovine. Takvo, osovinski uzrokovano kretanje u prostoru me asocira na zakonitost sveopšteg kretanja, bilo da se odnosi na univerzum, prirodu, svet oko nas i društvo.“
Autorka
BIOGRAFIJA
Rođena je u Beogradu 1953. godine. Postala je član ULUS-a 1982. a SULUV-a 1983. kada se isključuje iz ULUS-a. Postala je član UPIDIV-a 2000. godine. Bavi se vajarstvom i izradom vitraža u ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Dobitnica je sledećih nagrada: Otkupna nagrada SIZ-a kulture Srbije na izložbi Crtež i mala plastika, Beograd (1983) i Nagrada za skulpturu, 22. Novosadski salon (1984). Bila je rezident programa Cite Internationale des Arts, Pariz, Francuska (1990). Imala je više od dvadeset samostalnih izložbi u Srbiji i okruženju. Učestvovala je na više od četrdeset kolektivnih izložbi u Srbiji i okruženju.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Skulptura je primarno masivna statična forma. Uprkos tome, skulptura je od antike težila da prikaže pokret. Skulpture atletičara, Nike sa Samotrake, renesansni Umirući robovi Mikelanđela, samo su neki primeri kako se skulptura kroz vekove opirala prikazivanju mirovanja, kada već nije mogla da izađe iz sopstvenog mirovanja. Ali ubrzo se i to promenilo. Delimično pod uticajem kinetičkih i animiranih lutaka iz pozorišne umetnosti, delimično pod uticajem avangarde i modernističkih stremljenja, skulptura je počela da se opire statičnosti, kao što se ljudsko telo igrom suprotstavilo sili Zemljine teže. Postala je kinetička, interaktivna, a sa razvojem novih medija i sintetičkih materijala, izgubila je težinu i počela da nastaje naduvavanjem ili da je pokreće vetar.
Savremeni umetnik Teo Jansen pravi upravo takve skulpture koje se pokreću vetrom. U osnovi skeletne konstrukcije od recikliranog materijala koje imaju mnogo ‘zglavaka’ i ‘zglobova’, Jansenove velike skulpture počnu da ‘šetaju’ plažama kada na njih naiđe vetar. To omogućavaju delovi koji su slični jedrima ili krilima slepih miševa i koji odvode skulpture u nepredvidive pravce. Svoje kinetiče oblike je nazvao Zverima plaže, opisujući ih kao objekte u kojima nema granice između umetnosti i inžinjerstva koja postoji samo u našim glavama. Neke od tih zveri imaju oblike slične arhitekturi Santjaga Kalatrave ili slične kombajnima, ali te sličnosti bivaju apstrahovane u skeletu boje slame i belim jedrima.
Skulpture Violete Labat Mitrušić negde su između kinetičkih skulptura i hronofotografije. Nastajale su sečenjem gvozdenih ploča u indetične apstraktne oblike vodenim mlazom, koji su potom, kao delovi lepeze, pričvršćeni oko jedne ose. Svaka od ploča je malo pomerena u odnosu na drugu, tako da se stiče efekat zabeleženog pokreta, kao u hronofotografiji, zootropu i radovima Edvarda Mejbridža. One kao da su uhvatile u sebe let ptica i preuzele od njega mogućnost da se kreću. Svaki element skulpture može da se rotira dalje oko osovine, kao na primer u kinetičkom portretu Franca Kafke koji je napravio David Černi, tako da “svaka skulptura, čak i kada je sastavljena od istih elemenata, predstavlja drugačije i novo prostorno rešenje” (Violeta Labat Mitrušić, opis rada). Uprkos tome, one ipak stoje. Na taj način, svojim likovnim ritmom i dinamikom otelovljuju trag kretanja i bude želju da se ono ponovo ostvari.
Sonja Jankov
