Vanja Subotić / Gola voda / Uvod u korektivno nesvesno
Otvaranje: Ponedeljak, 6. mart 2023., 19.00
(6 – 17. mart 2023.)
U ponedeljak, 6. marta, u 19 časova, u Galeriji SULUV, biće otvorena izložba Vanje Subotić pod nazivom „Gola voda / Uvod u korektivno nesvesno”. Izložba će trajati do 17. marta 2023. godine.
Serijal radova „Gola voda / Uvod u korektivno nesvesno” nastao je sa idejom razvijanja intuicije i sa pretpostavkom da lični asocijativni tokovi mogu da dosegnu kapacitete univerzalnog. Izbor motiva je po osećaju, kao u situacijama gde nam se jede nešto zeleno onda kada organizmu treba određeni vitamin ili mineral. Taj proces je doveo do izdvajanja pojedinih elemenata iz prirode – voda, noć, biljke i senke. Oni sačinjavaju simboličku ravan gde su upisani kompleksni odnosi bez definicija. Zamišljam planinu kao proces ili reku kao stanje svesti i pojavljuje se autentična ali nejasna emocija. Izmenjene slike stvarnosti su tema kojom se bavim i delimično je podstaknuta propitivanjem snova. Istraživanje obuhvata jezik, percepciju, prostore svesnosti i nesvesnog, emocije i vezu sa telom. Crtež kao sredstvo omogućuje neposredni tok zapisa da bi se približilo ono što je izvan fokusa, na periferiji vidnog polja.
Autorka
BIOGRAFIJA
Vanja Subotić je vizuelna umetnica, rođena u Vukovaru 1986. god. Živi i radi u Subotici. Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, odsek likovni tehničar, završila je 2005. Osnovne studije slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi prof. Dušana Todorovića završila 2010. Master studije likovne umetnosti na istoj Akademiji završila 2013, pod mentrstvom prof. Gorana Despotovskog. Članica je i jedna od osnivača Centra za savremenu kulturu i umetnost u Subotici. Samostalnom umetničkom praksom se bavi od 2020, a od 2021. je članica Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine. U periodu od februara 2022. do februara 2023. njen rad je podržan od strane DOTS fondacije.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Slavica Žarković
Korekcija kolektivnog nesvesnog
Koliko reči mogu biti snažne, ako izuzmemo danas sve popularnija pseudonaučna manifestovanja, potvrđuje nam teorija govornog čina koju su ustanovili filozofi Džon Ostin (John L. Austin) i Džon Serl (John Searle). Jezik osim što opisuje stvarnost može i da utiče na nju, pa tako jezički iskazi mogu biti konstativi, i njima se nešto konstatuje ili tvrdi te mogu biti tačni ili netačni, a mogu biti performativi jer se njima postiže nekakav efekat, odnosno proizvodi se nova stvarnost.
Vanja Subotić se poigrava sa jezičkim lapsusima, sam naziv izložbe Uvod u korektivno nesvesno se može tumačiti kao lapsus Jungovog kolektivnog nesvesnog, kreirajući tako prostore koji deluju nelogično, sa greškama i blagim distorzijama u kojima sa druge strane, baš zato što su takvi, može da se eksperimentiše sa neuhvatljim osećanjima, odnosno gde ih osvešćuje. Ove greške odnosno nepreciznosti koristi i u samom postupku crtanja zadržavajući dozu nespretnosti ili nesvesnosti i u samom korišćenju medija. Serija crteža koja je izložena na prvi pogled deluje nepovezano, ali je u pitanju praćenje jednog toka misli odnosno praćenje snova i simbola pa se zato čini da nemaju poveznu nit. U njenim crtežima uočavamo razne nelogičnosti kao svesne ili nesvesne greške koje jasno ukazuju na probleme u komunikaciji iz kojih proističu razni drugi problemi. A možda je baš taj način vođenja komunikacije, prepun nesavršenosti ono što čoveka izdvaja od procesuiranja veštačke inteligencije. Na svojim crtežima izdvaja elemente iz prirode i njihove odnose posebno ističući Senke što je koncept koji je uveo Jung da bi definisao nasledni kolektivni negativni naboj, onaj mrak koji se nalazi u svakom čoveku. Međutim, kako Jung smatra da se ovakva negativna stremljenja kod svakog čoveka mogu lečiti njihovim osvetljavanjem i razumevanjem počevši od individualnog lečenja ka kolektivnom, tako i Vanja Subotić osvetljava Senke u svojim crtežima, koriguje kolektivno nesvesno snažno verujući da ako sva ljudska bića imaju zajedničku svesnu ili nesvesnu težnju mogu doprineti dobrobiti celokupnog čovečanstva.
Kao što je performativ čin govora koji proizvodi stvarnost, u pitanju je čvrsto obećanje, tako njeni crteži imaju tendeciju da razotkriju nesvesne želje pretvarajući ih u vizuelne performative koji obećavaju drugačiju stvarnost. Oni nam govore da su ljudi dovoljno sposobni da promene svet nabolje istražujući i menjajući prvo sopstveno biće kao i da moramo preuzeti odgovornost za svaku reč i svako delo, pa i umetničko, jer je to naše obećanje da će se nešto desiti, da će se svet promeinti, što je neosporiva činjenica, ali nadamo se na bolje, samo treba da ne prestajemo da radimo na tome.
