SMIC.

SULUV RECENZIJA

Sunčica Lambić – Fenjčev

SMIC. po SMIC.

Može se reći da se već posle 1945. godine umetnost i njene tradicionalne forme dovode u pitanje. Suočeni sa ratnim razaranjima, društvenim i političkim promenama i naučnim i tehnološkim napretkom savremeni umetnici otkrivaju nova polja za svoja istraživanja i šire spektar svog delovanja. Za razliku od tradicionalnih formi koje su akcenat stavljale uglavnom na tehničku virtuoznost i izražavanje emocija, savremena umetnost se susreće sa savremenim životom i kulturom, ulazi u naučne laboratorije, medicinske ustanove, koristi i preispituje tehnološka dostignuća, učestvuje u izgradnji životnog okruženja, postaje aktivistička, kritički nastrojena, traga za smislom, ona je dinamična, nepredvidiva, provokativna, uznemirujuća.

Umetnici se generalno više ne ograničavaju na jedan medij, umesto toga svoja iskustva izražavaju kroz različite medije i delujući u različitim oblastima, često u svoja dela uključuju i druga komercijalna, tehnička i naučna polja poput mode, dizajna, muzike, molekularne biologije, robotike, veštačkog života, digitalnih platformi, itd., provocirajući rasprave o rastućem uticaju izvanumetničkih stimulacija u kreiranju umetničkog dela i rušeći granice između veštačkog i prirodnog, stvarnog i imaginarnog. Interdisciplinarnost prisutna u savremenoj umetnosti u velikoj meri menja definiciju umetničkog dela koja se odavno razlikuje od onoga što tradicionalno smatramo umetnošću, ali čini se da još uvek nemamo precizan odgovor na pitanja šta je to umetnost danas i šta sve može biti umetnost. Ova problematika otkriva, između ostalog, jednu prilično apsurdnu situaciju da se u savremenom društvu dela savremene vizuelne umetnosti još uvek teško prihvataju i još teže finansiraju, produciraju, otkupljuju, u odnosu na dela izvedena tradicionalnim likovnim tehnikama i da mnogi kritičari i filozofi ne pokazuje naročitu spremnost da se bave savremenom umetničkom praksom, zbog čega ona, u velikoj meri, ostaje nerazumljiva i nepristupačna iako direktno komunicira sa čovekom svog vremena. Još je Burio u predgovoru svoje Relacione estetike napominjao da se Originalnost i značaj savremene umetničke prakse ne mogu pojmiti analizom rešenih ili tek načetih problema koje smo nasledili od predaka. Valja prihvatiti bolnu spoznaju da neka pitanja nisu više relevantna, što ujedno podrazumeva neophodnost prepoznavanja onih aktuelnih, kojima su zaokupljeni savremeni umetnici: čemu teži savremena umetnost, te kakav je odnos umetnosti prema društvu, istoriji i kulturi?

U cilju podizanja svesti, upoznavanja i širenja značaja savremene umetničke prakse kod nas se realizuju još uvek malobrojne izložbe i manifestacije koje promovišu i afirmišu savremenu vizuelnu umetnost. Projekat Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine pod intrigantnim nazivom SMIC. pokušava da, po rečima organizatora, od početne tačke afirmacije i osnaživanja produkcijskih kapaciteta u okviru lokalne novomedijske prakse, dođe do krajnjeg cilja kreiranja međunarodne platforme koja bi, između ostalog, služila za edukativne i stvaralačke interdisciplinarne procese koji bi pružili produkcijsku podršku, stručnu analizu i raznovrsan edukativni sadržaj. Izložba pod nazivom Pokretna mala forma u okviru ovog projekta zamišljena je da bude pandan savremenih umetničkih praksi tradicionalnom godišnjem salonu SULUV-a, sa idejom da izložba postane međunarodna, konkursnog tipa i sa internacionalnim žirijem. Međutim, zbog izostanka snažnije finansijske podrške, a radi lakše produkcijske realizacije, izložba je ovoga puta izvedena poput danas popularnih izložbi minijatura i malog formata, na kojoj su pozvani umetnici sa novosadske umetničke scene čiji radovi gravitiraju u polju tzv. novih medija.

Po strogoj definiciji novi mediji podrazumevaju različitu upotrebu digitalnih tehnologija u procesu stvaranja umetničkog dela. Kako ni definicija savremene umetnosti nije precizno određena pošto je ne čini jedan pravac, već skup raznovrsnih umetničkih delovanja, tako ni definiciju novih medija očigledno ne možemo shvatati u uskom smislu već, sudeći po ovoj izložbi, odnosno generalno na osnovu produkcijskih mogućnosti umetnika na ovom prostoru, ona obuhvata kompromis različitih eksperimentalnih i interdisciplinarnih umetničkih delovanja. Na izložbi su prisutni radovi, instalacije i objekti, od kojih su pojedini formirani upotrebom digitalnih tehnologija, zatim prisutni su audio-vizuelni radovi, pa radovi koji podrazumevaju različite vrste eksperimentalnih pristupa u kojima se mešaju tradicionalne tehnike sa novim tendencijama i radovi koji su izvedeni na bazi elektronike i mehanike. Kako sam naziv izložbe govori radovi su manjih formata, pokretni su, svaki rad nešto radi, zahteva učešće posmatrača, a zauzimajući i fizički i virtuelni prostor izložbe radovi formiraju jedan hibridni prostor u kojem je omogućena aktivna interakcija publike i umetničkog dela. Ove instalacije izveli su umetnici različitih generacija, koji su osnovne studije, osim pojedinaca koji su se školovali ili se usavršavali na odseku novih medija, u većini završili u okviru klasičnih medija poput slikarstva, vajarstva, fotografije, ali koji su u velikoj meri tokom svoje umetničke karijere delovali na rubovima klasičnih medija uvodeći u svoja dela iskustva avangardnih i neoavangardnih pokreta ili inkorporišući različite elemente u okviru svojih multimedijalnih instalacija. Digitalne tehnologije prisutne su u VR radovima Novaka Požareva VRende, koji virtuelno ispunjava prostor galerije novim sadržajem i Konstantina Đurkovića, koji radom Bogovnik predstavlja totem na zidu u klasično izvedenoj tehnici zajedno sa VR tehnologijom, zatim u radu Samsara Adrien Ujhazi u kojem umetnica produbljuje ekološku problematiku, u radu EMIL B5044 Andree Palašti koja nasuprot digitalizovanog sadržaja – animacije predstavlja trodimenzionalni predmet i u radu SSA_FC-RCGNTN-13 Stevana Kojića koji uz pomoć digitalnih tehnologija markira ljudsko telo (lice). Dela koja se pokreću uz pomoć mehaničkih, elektronskih ili drugih senzora su instalacija u obliku ruke koja se pokreće na dodir Čekajući Godoa Jovana Rankovića, elektro-instalacije Welcome to the machine Jelene Gajinović i AWNW S 01 Vuka Ćuka, Osetljivi, meki objekat Danice Bićanić koji vibrira na senzor, vizuelna stimulacija koja nastaje usled mehaničkog okretanja u radu Fine-tuning Bojana Novakovića kao i muzička, mehanička knjiga Sounds of the vanished Dragana Matića. Tradicionalnu tehniku veza sa svetlosnim efektima obrađujući tematiku iz filma koristi Milica Dukić u radu Slatki film. Spoj tradicionalnih i novih formi, ready-made objekata i novih medija uočava se u radu Kad(a)r-ov Gorana Despotovskog, u kojoj se, u fijoci ormarića okreće deo ljudskog tela – kosa, a na njemu se nalaze male rupe u kojima se krije video sadržaj, u instalaciji Šuš Vladimira Ilića gde se u fijoci starog stočića nalazi izvedeno lišće, i u uznemirujućoj instalaciji Help me out Sare Masnikose. Na izložbi se nalaze i zvučni objekat-truba From noise to sound Nikole Macure, audio-vizuelni rad Mariko Hori i Ronalda van der Meijsa, One Tone Between koji čini prirodni objekat osetljiv na dodir i zvuk i takođe uznemirujuća prostorno-svetlosno-audio instalacija Cancer truth booth Sanje Anđelković.

Promene u umetnosti uslovile su promene i na umetničkom tržištu, u marketingu, organizaciji umetničkog delovanja, u institucijama kulture i umetnosti, kolekcionarstvu, publikovanju i izložbenim prostorima. Tako i inicijativa SULUV-a za potrebom i predstavljanjem ovog segmenta lokalne umetničke scene predstavlja novu, aktivniju ulogu udruženja u organizovanju, prezentovanju, povezivanju i komunikaciji kako među samim umetnicima, naročito mlađe generacije (bar na novosadskoj umetničkoj sceni koja je uvek bila avangardna) koji su sve više posvećeni novim medijima, tehnologijama, eksperimentalnom i interdisciplinarnom pristupu u umetnosti, tako i odnosu između umetnosti i publike. Ovo ujedno doprinosi podizanju značaja i afirmacije SULUV-a da uzme aktivno učešće u savremenim umetničkim tokovima i dešavanjima.