SMIC. (pokretna forma)

SULUV RECENZIJA

Kodiranje pokreta / pokretanje koda
Nela Tonković

Izložba Pokretna forma deo je projekta SMIC. Pomeraj u kôdu koji treba da skrene pažnju na novosadsku i vojvođansku novomedijsku umetničku scenu, ali i da je ojača i pomogne njen razvoj. Razvoj je u tom pogledu dvostruki: ne radi se samo o poboljšanju produkcijskih uslova za nastanak i izlaganje kompleksnih umetničkih formi, već je najpre reč o obezbeđivanju kontinuiteta jednoj od nekada najdinamičnijih neoavangardnih sredina kroz podsticanje mladih umetnika da stvaraju razumevajući duh vremena u kojem njihova umetnost treba da opstane.

Veoma jasno omeđena idejom istraživanja i ispoljavanja kretanja kao posebnog fenomena u savremenoj umetnosti, izložba Pokretna forma specifično se bavi interesovanjem za „minimalne pokrete“ digitalnog zapisa, odnosno koda. Međutim, značenje koda u ovom projektu nije svedeno na njegovo već ustaljeno poistovećivanje sa „digitalizovanim svetom“, već se ono razmatra u najširem opsegu delovanja tog pojma – kao simbola koji predstavlja suštinu određene poruke. Poruka koju su umetnici „kodirali“ u svojim delima svakako da nadilazi ono što je bio postavljen tematski okvir, usmeren više na to da pomogne grupisanje srodnih razmišljanja, nego da oštro razdvoji tendencije unutar savremene umetnosti. Zbog toga ovu izložbu treba da razumemo i kao poziv jedne važne organizacije, Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine, mladim umetnicima da smelo stupe u polje umetničkog eksperimenta, ali i kao odgovor umetnika koji su taj eksperiment razvili još dalje, ne samo u formalnom, već i u idejnom smislu.

Dvanaestoro umetnika mlađe generacije, sa već veoma bogatim izlagačkim iskustvima, okupljeno je da promisli temu izložbe i ponudi svoja razmišljanja kao osnovu za bolje razumevanje materije kojom se izložba bavi. Njihova rešenja za pitanja koja su postavljena, u sebi sadrže i želju za integrisanjem određenih tehnoloških aspekata novomedijske umetnosti u situaciju sa kojom je umetnost suočena kada pristupa „stvarnom životu“ – u situaciju koju su ispravno razumeli kao, iako uzbudljivo, ali i prilično neizvesno vreme koje je stvorilo današnje društvo. Zbog toga, izložena dela računaju na skoro „urođenu“ moć tehnologije da zainteresuje savremenog čoveka taman toliko da joj se približi dovoljno kako bi ga ona uvela i u neke druge svetove. Ti svetovi otvaraju nam se brzo i jasno nas suočavaju sa važnim pitanjima kada stupimo u odnos sa bilo kojim od ovih dela. Na taj način nam približavaju i ulogu tehnologije u ispoljavanju savremenih umetničkih ideja. Tehnologija – ili, da pojednostavimo: novo – nije tu kako bi zasenila umni prostor posmatrača samim svojim postojanjem. Ne, novo u praksi umetnika okupljenih oko izložbe Pokretna forma jedan je od dva ključna gradivna elementa samog rada, onaj element koji treba delo da poveže sa pomacima na polju razvoja forme samog medija; drugi element bio bi ideja. Tek zajedno, oni stvaraju potpuno delo, otvoreno za komunikaciju sa posmatračem.

Pokušaji grupisanja umetničkih radova produciranih za izložbu Pokretna forma brzo bi nas doveo do nemogućnosti razgraničavanja i, ponekad toliko voljenog metoda, stvaranja celina koje su obuhvaćene jednom većom. Unutar opusa svakog od autora, izložena dela mogu da budu okarakterisana kao eksperiment, što je osobina koju dele i koja nas upućuje na razumevanje ove izložbe kao otvorenog polja za komunikaciju najsmelijih ideja i njihovih formalnih oblika – magnetizam tog polja proizveo je dela jednako snažne privlačnosti za posmatrača. Stoga se ovi umetnički radovi posmatraju kao generacijski odgovor na postavljeno pitanje i imaju više sličnosti nego suštinskih razlika.

Rad Sare Apostolović Svete vode ocrtava konture društva koje je svoj nacionalni karakter izgrađivalo kroz niz, između ostalog, ritualnih činova kao što je onaj koji autorka uzima za polazište svog dela: plivanje za časni krst. Čin koji treba da simboliše postojanost vere kroz pročišćujuću moć vode, a zapravo još jedan od načina da se utvrdi nacionalni (i rodni) identitet, umetnica je videla kao priliku da uoči tragove promene, možda ne samo fizičke, na licima muškaraca koji su se upustili u ovaj poduhvat. Rad ubedljivo svedoči o (ne)mogućnosti „kodiranja“ suptilnih znakova pretpostavljene transformacije duhovnog bića i njenog ispoljavanja na licu – „pre i posle“. Grupisanje velikog broja portreta treba da nas podseti na postojanje društva i otvori pitanje prilike i za njegov preobražaj.

Darija Dragojlović u svom radu Generator za pravljenje talasa u formi prikaza frekvencije homogenog simbolički propituje čovekov uticaj na klimatske promene, pri tom koristeći postupak izdvajanja prirodnog kretanja talasa kao kinetičkog procesa. Međutim, pokret ne može da bude započet sve dok voda ne pređe iz čvrstog u tečno agregatno stanje, što sugeriše prirodne procese koji se upravo, u našem vremenu, dešavaju. Instalacija je u potpunosti osvetljena crvenim svetlom, to je autorkin način da posmatrača podseti na stepen ozbiljnosti situacije u kojoj se planeta nalazi. Pogled na ovu instalaciju opominje nas da su i klimatske promene – baš kao i ovaj rad – posledica čovekovog delovanja. U određenom smislu, ovo delo je i ogledalo i zvono za uzbunu.

Valentin Varga, u svom performansu posvećenom Benu Votjeu (Ben Vautier), podseća nas da je svaka aktivnost koja se dogodi za vreme trajanja izložbe Pokretne forme, bila ona misaona ili u obliku kretanja, zapravo njegovo umetničko delo. Na taj način svi posmatrači učestvuju u stvaranju jednog meta-dela koje ipak ne pripada svima, niti bilo kakvoj zajednici, već upravo umetniku koji je odlučio da celokupni pokret u trajanju od tri dana prisvoji i učini ga svojim radom.

Delo Edvarda Vintersa (Edvard Winters) The ever changing idea of self, upravo kroz digitalno i mehaničko, kroz njihovo sadejstvo koje je viđeno kao stvaranje i razgrađivanje, opredmećuje tvrdnju sadržanu u nazivu rada: delo je metafora naše slike o sebi, svih iskustava kroz koja čovek prolazi i nikad do kraja spoznate suštine njegovog bića, večito „fluidnog“, u stanju promene.

Stefan Grković u svojoj instalaciji Digitalna materija spaja vizuelni prizor i zvuk. Dok je zvučna komponenta izvedena tako da prizove osećanje bivanja u središtu nekog mehanizma, vizuelna podrazumeva smenjivanje organskih oblika i njihovih tehnoloških manifestacija. I u ovom delu posmatrač ima centralnu ulogu jer autor računa na snagu njegove sugestije i unutrašnjeg sveta kako bi „dekodirao“ prizore koji se pojavljuju kao neuhvatljivi bojeni oblici.

Video instalacija Sonje Jo Najnoviji testament/Postavka pejzaža. Direr/Veliki busen trave. Biodiverzitet spaja pitanja o fizičkom opstanku i dugom trajanju ljudskih i prirodnih tvorevina i mogućnosti da se ona sačuvaju u virtuelnom prostoru, kako bi jednom bila rekonstuisana i vraćena u život, a ne tek pohranjena u „memoriji“. Ipak, najživotniji deo ove instalacije, Biodiverzitet, neočekivano pruža odgovor koji je zapravo sve vreme sadržan u činjenici da je svet koji imamo vredan čuvanja.

Milan Marinković i Ana Irga u kratkom animiranom filmu Peccatum Originale bave se poreklom i putem „bezuslovnog zla“ u ljudskoj istoriji. Prepoznajući ga u simboličkom prikazu zmije, puštaju ga da svojim vijugavim tragom obeleži sve ratove, nemire, ubistva, koristeći kao ilustracije slavne primere iz istorije umetnosti. Konačno propadanje čoveka i prepuštanje tom zlu, kadrirano na kraju filma, govori o njegovoj sveprožimajućoj snazi.

Kompleksna video instalacija Tine Mihaljević Nešto staro, nešto novo zahteva aktiviranje posmatrača, bez kojeg bi ovo delo ostalo viđeno samo kao ekranski prikaz videa i hrpa rasutih papira sa štampanim QR kodovima. Međutim, ako posmatrač pristane da bude učesnik u stvaranju dela i skenira QR kod koji se pojavljuje na kraju videa, te tako dođe do vebstranice na kojoj se nalazi video sa QR kodom… i tako unedogled – posmatrač je presudno uticao na postojanje ovog rada. Bez njegove aktivnosti, rad nije celovit.

Ivana Škvorčević instalacijom Iskušavanje prostora II ispituje granice stvarnog i virtuelnog, izvodeći sliku van okvira monitora na kojem se projektuje i puštajući je da uđe u fizički prostor koji je okružuje. Čineći to, pokazuje da se virtuelna realnost prostire daleko van okvira koji su joj bili namenjeni.

Novo poreklo, rad Milane Simić, govori o procesu u kojem čovek/jedinka odstupa od svojih unutrašnjih težnji i postaje činilac društva tako što se tom društvu prilagodio, neminovno mu predajući deo svoje samosvojnosti. Umetnica veoma dovitljivim postupkom novi oblik koji čovek tako zadobija poistovećuje sa etiketom – ona je univerzalna, nije individualna. I dok je etiketa sadržaj video instalacije, sastavni deo rada je i interaktivni objekat koji će od posmatrača zatražiti da odstrani etiketu sa svog odevnog predmeta i tim simboličkim gestom postane ponovo ličnost sa svojim sadržajem.

Instalacija Aleksandra Danguzova, bez određenijeg naziva (Untitled), kroz sistem koji je konstruisao umetnik, sugeriše disanje kao stalni aktivni čin na koji malo ko obraća pažnju – no ipak, rečima autora, „ne smemo da prestanemo da dišemo“. Razgradnjom ove instalacije to će se na kraju dogoditi, ali će upravo taj kontrast punoće disanja i praznine (konačnog) izdisaja potcrtati nameru ovog dela.

Kroz pregled dela prikazanih na izložbi Pokretna forma lako se uočavaju osnovne preokupacije umetnika: želja za aktivnim uključivanjem posmatrača u konstruisanje i emitovanje poruke rada, promišljanje čovekove uloge u savremenom društvu, ukazivanje na neke od ključnih problema vremena u kojem živimo (kao što su klimatske promene ili svesno predavanje svoje ličnosti procesima kolektivizacije). Ove dominantne teme, kao i mediji kroz koje su prikazane, i same su značajan pokret i pomeranje – one u potpunosti ispunjavaju ciljeve koje je postavio projekat SMIC. Pomeraj u kôdu.