Slobodan Bodulić Razdel / Izložba za Dušu „Pojam vremena“ dnevnik

SULUV RECENZIJA

Omaž proživljenom vremenu / Snežana Subić

Tokom dugog niza godina, od ranih sedamdesetih XX veka, do prvih decenija XXI veka, Slobodan Bodulić je kao stvaralac zapaženo prisutan u likovnom životu Novog Sada, Vojvodine, Srbije, a kao likovni pedagog i bivše Jugoslavije. Izložbu je naslovio „Pojam vremena“ dnevnik, retrospektiva asamblaža , reljefa i kartona sa skicama i njenu okosnicu čine ciklusi radova iz, uslovno rečeno, njegove novije umetničke prakse, zatim iz vremena devedesetih godina, kao i neke od značajnijih skica, radjenih za izvodjenje arhitektonsko-skulptorskih objekata i reljefa, koji oplemenjuju  eksterijere vojvodjanskih gradova ali i enterijere novosadskih zdanja i institiucija kulture, poput Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina“, Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, Srpskog narodnog pozorišta, Muzeja revolucije( Muzej savremene umetnosti), Biblioteke Matice srpske…

Duže od pola veka Slobodan Bodulić ispunjava svoju stvaralačku misiju. Po akademskom obrazovanju magistar vajarstva, po profesiji likovni pedagog, on lično, nikada nije povlačio granicu razdvajanja ova dva poziva; naprotiv, oni mu, prožimajući se, otvaraju neslućene mogućnosti kreativnih uzleta i umetničkog rasta, tako da je on danas, u svom zrelom dobu, posve savremen i aktuelan umetnik, koji svojim autentičnim stvaralačkim kodom, ispisuje „DNEVNIK“ sopstvenog postojanja. Takodje je evidentno da je oduvek, u svojoj likovnoj „stvarnosti“, koristio jezik njemu svojstvenog prostornog iskaza, utemeljenog negde izmedju skulpture, arhitekture i slikarstva.

Materijalni aspekt našeg postojanja uključuje svet predmetnosti koji nas okružuje i nadživljuje. Stvari tako poprimaju auru vlasnika ali i vremena u kojem živimo, što ih čini osobenim čuvarima sećanja. Stoga su njegovi asamblaži-reljefi, sa odabranim predmetnim fundusom, omaž proživljenom vremenu. U njima se tematski obraća porodici, prirodi, čoveku, Vojvodini, gradu u kojem živi-Novom Sadu, ali i tragičnim ratnim dešavanjima iz 1999. godine, kao i traumatičnim dogadjajima u vreme planetarne pandemije Corona virusom.

Moramo imati na umu da Slobodan Bodulić  „GRADI“ svoje zamisli poput arhitekte. On je neumorni TRAGAČ  i  SAKUPLJAČ  artefakata neorganskog i organskog porekla. Inspiraciju crpi iz prirode i svog svakodnevnog okruženja, istražujući u svojim asamblažima najrazličitije forme u funkciji sadržaja, stvarajući figurativne, apstraktne i asocijativne likovne prikaze.Geometrijski uklopljene, reljefne strukture materijala koji koristi, nosioci su ritmova i dinamike, reflektujući igru svetlosti i senki. Sva ta zasebna  kvadratna i pravougaona  polja, organizovana unutar asamblaža,mogući su asocijativni prizori: poput polica sa knjigama u bibliotekama (kultni Bodulićev simbol), zatim krstova, gradova, reka, mostova, floralnih i animalističkih motiva, ali pre svega pokazatelji duševnog i emotivnog raspoloženja svoga  tvorca. To su čitave lepeze pojmova, koji od posmatrača očekuju da budu prepoznati kao umetnička poruka, ili kako sam umetnik navodi:…“beleška predstave, izdvojena u dogadjaju  vremena.“

Predmeti koje Slobodan Bodulić koristi u svojim asamblažima su uobičajeni, svakodnevni: kanapi, grančice, drvca, šljunak, naočari, štampa, olovke, epruvete, voda, boje, reciklažni materijali, kosti, biljke, školjke, puževe kućice, čak i mumificirana ptica…Interaktivni odnosi u koje  ih umetnik postavlja, obezbedjuju narativ koji posmatrač razume i koji mu omogućava da shvati ideju dela i umetničku poruku. Primer uvezanih grančica kanapom (inače, veoma čest motiv), simbolizuje ljude i njihovu potrebu za povezanošću. Asamblaž pod nazivom „Dvoje“ u kojem po dva štapića povezana kanapima  uokviruju fotografiju autora i njegove supruge Dušanke, to najbolje ilustruje. Medjutim, umetnik ne insistira po svaku cenu, da odabrani materijali budu nosioci značenja. Kanape će koristiti i u kreiranju trodimenzionalnih formi, kojima postiže estetsku dimenziju kompozicije. Asamblaž pod nazivom „Za Dušu“, sa ogledalima, koji formom i konstrukcijom (prozor sa oknima)  asocira na raskošno dizajnirane vojvodjanske kapije i pendžere, može predstavljati, a ne mora,sećanje na tradicionalno graditeljstvo ovih prostora.

Kompleksne su  „priče“ Slobodana Bodulića. Osvrnimo se stoga na segment postavke, koji obuhvata njegove  kartone kolaža-asamblaža novijeg datuma, na kojima, minuciozno stvara male formate, organizujući ih u horizontalne i vertikalne geometrizovane nizove, taktilnih apstraktnih polja, u okviru kojih se poigrava sa najrazličitijim teksturama, materijalima, bojom. Ovi radovi nastali u vreme pandemije Corona virusom, ukazuju na unutrašnju umetnikovu potrebu da u vidu DNEVNIKA otima od zaborava svakodnevne trenutke u posebnim okolnostima življenja, ispunjene strahovima, zabranama, uskraćivanjem komunikacija. Novi momenat u beleženju sopstvenih raspoloženja je Bodulićevo pisanje, po rubovima kreiranih polja. Umetnik se fokusira na život svoje porodice, ali i društvena zbivanja,ispisujući informacije iz svakodnevnih aktivnosti, što mu asamblaž kao likovna tehnika omogućuje. Tako se istovremeno, gledaocu nameću estetizovani, ekspresivno komponovani sadržaji reciklažnog materijala, sa simbolima poetskog značenja. Posmatrani u totalu,oni isijavaju energiju jednog doživljenog, misaonog i duhovnog procesa umetnika.

Vratimo se definiciji Bodulićevih aktivnosti: TRAGAČ, SAKUPLJAČ, GRADITELJ. U domenu graditeljstva Slobodan Bodulić kreira (osmišljava) asamblaže  reljefnih struktura, koristeći, izmedju ostalih i ptičiju perpsektivu za stilizovano predstavljanje  geografskih mapa,  vojvodjanskih polja i reka.  Snažni i ekspresivni u izrazu, reljefi iz ovog njegovog opusa, svojim zgusnutim formama, obojeni zatamnjenom gamom zemljanih boja, govore o slikarskom nervu, sa kojim umetnik ostvaruje svoje ideje.

Uz prethodne opservacije Bodulićevih likovnih iskaza, nameće se logično pitanje: Kada je vajar Slobodan Bodulić  odlučio da odustane od klasičnog stvaranja novog, predmetnog, artificijelnog sveta u oblasti figurativne plastike: skulptura, portreta, objekata u prostoru, i da svoju potrebu za oblikovanjem zameni, uslovno rečeno, “gradjenjem“ unutar asamblaža? Jedan od mogućih odgovora, možemo potražiti u novodobnim  komunikacijskim okolnostima, kojima pripada i sam umetnik. Živimo u vremenu kodifikovanih poruka, okruženi galimatijasom ikoničnih simbola koji usmeravaju naše svakodnevno ponašanje i komunikaciju. Ta opšte prihvaćena ikonosfera narasla je do globalnog sindroma i od nje u mnogome zavisi naše funkcionisanje, postojanje i naša egzistencija. Imajući sve to na umu, postaje posve razumljivo zašto i kako je  Slobodan Bodulić izgradio svoj lični, ikonični  umetnički kod, pronašavši istovremeno jedinstveni,simbolični likovni jezik, kojim nam saopoštava svoju umetničku istinu.

Vajari razmišljaju u tri dimenzije. Četvrta je duhovna. Upravo u toj četvrtoj dimenziji Slobodan Bodulić je pronašao lakoću sopstvenog umetničkog postojanja u vremenu i prostoru.