Projekat Art Body Art

SULUV RECENZIJA

Art Body Art
Teodora Perović, istoričarka i teoretičarka umetnosti
Pandemija koja ne jenjava, zaustavila nas je u svim redovnim aktivnostima i unela nemir i neizvesnost u naše živote. Ljudi su se više nego ikada okrenuli kulturi, umetnosti i kreativnim industrijama i pokazali koliko su ove oblasti važne za život. Kreativnost je hrana za dušu, a umetnici/ce su zahvaljujući modernim tehnologijama i tokom izolacije pronašli način da još jednom stvaraju izvanredna umetnička dela.

U svoje radove su uložili ogromnan trud da kroz brojne tehnike iz svojih domova inspirišu, uteše, ohrabre, motivišu, nauče i pokažu.

Projekat Art Body Art je omogućio umetnicima da različitim multimedijalnim umetničkim jezicima istražuju, podstiču i razvijaju umetničke prakse koje se bave fenomenom pokreta.

Doživljavamo ga kao skup svih tišina koje su autori proživljavali tokom samo(izolacije). U njima se produbljuje potraga za smislom i suštinom samog života, njegovog trajanja i delovanja. Čovek kao društveno biće je navikao da se kreće, međutim u ovim ključnim momentima spoznaje primorani smo da prve korake napravimo u sebi. Umetnošću se vraćamo u prošlost, u srž samog detinjstva. Posebno je interesantan način na koji se prošlost trenutno predstavlja, putem virtuelne savremene tehnike. Kao da sama digitalizacija koja predstavlja našu svakodnevicu pomaže da iz nje iscrpimo najupečatljivije uspomene i događaje koje smo preživeli bez digitalnog doba, i unesemo ih u trenutnu budućnost koju proživljavamo. Ako bismo pokušali da iz umetničkog dela prenesemo pouku kao da bi svaki put kad stanemo ispred njega bila neka potpuno druga rečenica, jer ovde se poruke prenose baš kao na našem lap-topu, mobilnom telefonu ili tabletu, tako brzo, neometano, umreženo sa ostatkom sveta. U ovim umetničkim delima svi smo isti, izjednačeni, stojimo izolovani na istom mestu, ali ono što nas čini drugačijima je način na koji gledamo kroz prozor, na koji se konektujemo sa prirodom. Jedan isti pejzaž je hiljadu različitih slika u različitim očima. Video koji traje neće svakog zadesiti na istom kadru, iako je to isti video u koji dva pojedinca gledaju.

Od svih radova koji odišu čarima zarobljene slobode, izdvaja se Vrpca, iz razloga što u sebi nosi srž celog projekta, ali i suštinu života, koji čine slike zarobljene u sećanju. Pupčana vrpca kombinovana sa savremenom fotografijom, ukazuje na primer modernog doba života, svakodnevice koja je prožeta prošlošću. Pružamo korak ka budućnosti, ali u nju unosimo celog sebe zajedno sa svim svojim uspomenama i svime što jesmo, i što smo bili. Upravo to nas čini onim što smo smo danas stvorili od sebe.

Izuzetno važan segment je kontakt sa prirodom. Posebno u vreme izolacije, zarobljen između četiri zida, jedina priroda koju je čovek nosio sa sobom je on sam. Otuda u delima čitamo tu veliku spoznaju sebe, svojih ideala i prošlosti. Drugu prirodu poput sebe možemo pronaći samo u drugom čoveku. Tu zapravo dolazi do spoznaje sveta i buđenja empatije za sveukupno stanje u kojem se svet nalazi, strah za drugo živo biće.

Međutim, upravo u tom stanju jedini smiraj i meditacija se nalazi u prirodi, sa kojom se ne možemo stopiti. Način na koji ova dela savremenom tehnikom prikazuju zov čoveka za prirodom ukazuju na činjenicu da je i jedan i drugi segment jako bitan u kreiranju života savremenog čoveka.

Koncept umetnosti koji je ustanovljen 50ih godina prošlog veka, zagovarao je da je bitan proces stvaranja dela, a ne sam rezultat procesa. Ovaj projekat nam je pokazao da je bitan proces stvaranja dela, ali i sam rezultat tog procesa.

U radovima ovog projekta, pored multimedija, nastaje nova instnaca, a to je virtuelna realnost. Nju primećujemo u oblikovanju i realizaciji umetničkih dela, i to na taj način da jedan umetnički interaktivni tehnološki sistem deluje na različita čula i da ta različita čula bivaju uvedena u taj sistem i artikulisana ili deartikulisana.

Dolazimo do pitanja: da li je granica prekoračena?

Odbacivanje tradicionalnog razumevanja umetničkih disciplina u ovom projektu, rezultiralo je heterogenim istraživanjima koja su se kretala od avangardnih eksperimenata, strategije redimejda, preko hepeninga, performansa, multimedijalne umetnosti, sve do umetničkih instalacija, ambijenata i konceptualne umetnosti. Radovi su obeleženi nizom umetničkih praksi koje podrazumevaju kombinovanje raznorodnih umetničkih metoda.

Umetnici su tragali za novim rešenjima, istraživali mogućnosti kolaža, asamblaža, fotomontaže. Radovima ukidaju iluziju i podražavanje stvarnosti, proglašavajući predmet, koji upravo predstavlja sam sebe, za umetničko delo. Zbog toga umetnost sagledavamo kao ideju, odluku, kao koncept samog autora koji određeni postupak proglašava umetničkim, pa samim tim dolazimo do zaključka da realizovani projekat odiše raznom poetikom mladih, talentovanih ljudi neopterećenih mejnstrimom savremene umetnosti Srbije.