Pomeraj u kôdu

RECENZIJA

Pomeraj u kôdu
Luna Radoman, apsolventkinja istorije umetnosti

Izložba projekta Pomeraj u kôdu, koju po drugi put organizuje Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine, pod oznakom SMIC. pokretna forma, odvija se u okviru programa Kaleidoskop kulture, Novi Sad, Evropska prestonica kulture. Primarni ciljevi ovog projekta, autora i njihovih radova su inkorporiranje novih tehnologija u umetničku praksu, interdisciplinarnost i interaktivnost. Istraživački i eksperimentalni pristup u višemedijskom polju omogućava autorima da se izraze u intermedijskim relacijama i u potpunosti neistraženim potencijalom multimedijalnog i interdisciplinarnog umetničkog jezika. Za mnoge autore ovo je prvi susret sa koncipiranim tematskim procesom i produkcijom ovog tipa čime se ističe važnost sticanja izlagačkog iskustva.
Za realizaciju nekih radova bio je neophodan tehnički doprinos specijalizovanih pojedinaca, prvenstveno mladih programera. Saradnjom umetnika i programera, otvara se polje novih mogućnosti koje su mladi autori tek počeli da istražuju i koje će se vremenom i unapređivanjem produkcijskih kapaciteta dalje razvijati kroz koncept projekta Pomeraj u kôdu (SMIC. pokretna forma).
Kôd
Kôd kao osnovna jedinica građe i funkcije svih digitalnih sistema ostvaruje neki novi oblik komunikacije, akcije, interakcije, itd. Apstraktni koncepti pomoću tih sistema postaju vidljivi, opipljivi, „stvarni“. Apstraktni jezik zajedničkim čitanjem označava nešto potpuno novo, otvara jedan novi vid slike, prostora, sistema koji je određen i definisan interakcijom, komunikacijom, pokretom, zvukom, svetlom, bojom, elektronikom, šumom… Tada poruka koja je ispisana kôdom, inkriptovanim jezikom, ponovo dobija svoj vizuelni oblik/formu. U toj translaciji ideje, kroz apstraktni binarni jezik i kompleksne (ili nekad jednostavne) algoritme, u opipljive i prepoznatljive vizuelne forme, sadržan je novi umetnički potencijal, značenje i senzibilitet, nova poetika koja nosi duh vremena. Uporedno se razvija i jedna nova estetika koja uvažava doprinos tehničkih, tehnoloških i naučnih dostignuća. Ove nove estetske mogućnosti i različiti efekti kôda dopuštaju mnogobrojna formalna, idejna i estetska rešenja. Kôd u ovom kontekstu prvenstveno je određen subjektivnim umetničkim senzibilitetom, preoblikovan u individualni, autoru svojstven vizuelni sistem. Time, različita istraživanja i pristupi dovode do različitih rešenja.
U umetničkoj praksi koja se bazira na kôdu, menja se značenje pojma slike i stvara se novi prostor umetničkog delanja – sajberprostor/virtuelni/digitalni prostor. Ovaj prostor može se smatrati novim vidom realnosti, čiji pun potencijal još nije u potpunosti istražen. Samim tim, ovaj prostor postaje plodno tlo za raznovrsna i mnogostruka eksperimentisanja, istraživanja i stvaranje intermedijskih odnosa. Stvaraoci su u raznim umetničkim pravcima oduvek bili zainteresovani za kreiranje novih prostora i eksperimentisanje sa onim postojećim. Ovaj svet koji je zasnovan na tehničkim sistemima, kao i svaki drugi, ima svoja pravila. Procesi koji se odvijaju su specifični upravo za digitalni svet u kome su nastali i mnoge od tih procesa je nemoguće replicirati u realnom svetu. Sasvim je logično, čini se čak i prirodno, interesovanje za nove vidove virtuelnih i digitalnih prostora naspram onoga što poznajemo kao stvarno i realno. U tom odnosu novog i starog, virtuelnog i realnog pronalaze se mnogobrojne i mnogostruke prilike za umetničko izražavanje.
Neprekidno tehnološko usavršavanje čini da se sajberprostor stalno širi i unapređuje, čime postaje nepresušno polje daljih mogućnosti i eksperimentisanja. Tada se postavlja pitanje: kuda nas tačno vode ti napreci u tehnologiji? Da li zalaženje i delanje u sajberprostoru predstavlja samo jednu od mogućnosti, nova mesta koja treba osvojiti, ili će u potpunosti zameniti ono što smo do sada nazivali realnim prostorom? Autori radova koji su deo projekta Pomeraj u kôdu bave se upravo istraživanjem i eksperimentisanjem u okviru tog novog digitalnog/virtuelnog prostora, njegovim prihvatanjem ili negiranjem i ispitivanjem njegovih granica. Pri stvaranju analognih i digitalnih instalacija, novih prostornih rešenja, bave se odnosom virtuelnog sveta i onog realnog, ispitujući granice tog odnosa, u kom trenutku se oni prepliću, utiču jedan na drugog i jedan drugog menjaju i zamenjuju. Novi „simulirani“ prostori i sadržaji predstavljaju rekonfiguraciju i prilagođavanje do sada poznatog prostora. Ali, oni su više od proste simulacije fizičkog prostora – oni postaju simbolički prostor, simbolička tvorevina sa novim pravilima i mogućnostima.
Pri ovim eksperimentima može se javiti i osećaj neizvesnosti i nelagode. U kom trenutku ova nova realnost veštačke inteligencije, tehnološke manipulacije izaziva nesigurnost u daljim razmišljanjima? Da li udaljavanje od prirodnog neminovno izaziva osećaj otuđenja? Ili je to samo period privikavanja, do momenta kada nam virtuelno postane prirodno? Dok neki autori istražuju mogućnosti i ograničenja virtuelnog sveta i nove realnosti koje kreira, drugi se okreću sebi, ličnim sećanjima, osećajima, pa i strahovima koji sačinjavaju savremeno iskustvo. Različiti pristupi označavaju različita iskustva sa kojima se kao pojedinci susrećemo. Isto tako, odnos u koji publika stupa sa delom biće obeležen individualnim osećajem, čineći da se delo neprestano menja i transformiše u zavisnosti od prirode te novoformirane dinamike.
Jedan od ključnih aspekata savremenog sveta, pa i digitalne slike, predstavljaju različiti oblici komunikacije, novi vidovi interakcije sa svetom i sa umetničkim delom i međuljudskih odnosa. Samim tim, menja se odnos umetnika i njegovog dela ali i pozicija umetničkog dela naspram publike. Ovi novi odnosi i susreti određuju, formiraju i menjaju nove tokove multimedijalne umetničke prakse.
Tehnologija kao medijum za interaktivnu komunikaciju, uvodi nove stimuluse, što rezultira novim vidom interakcije sa svetom. Ona deluje na različita čula, budi različite osećaje i stvara različita iskustva za svakog pojedinca. Stoga, ono što postaje naročito važan određujući faktor u delima nove multimedijalne umetnosti je participacija publike. Aktivnom ulogom publike ljudski faktor se transformiše i razume na jedan novi način, otključava svoj novi potencijal. Relacije koje se ostvaruju putem interakcije su novi, do sada u toj formi nepoznati, aspekti umetničkog dela. To posmatrača čini ne samo neizostavnim već i krucijalnim delom ove vrste umetničkog dela. Publika postaje sastavni deo rada, upotpunjujući i dovršavajući ga na potpuno novi način nego što je to bilo u prošlosti. Sâmo delo, zbog ovog subjektivnog faktora, zbog različitih načina na koji se doživljava nova realnost, novih vidova kontakta sa novim prostorom, postaje promenljivo. Interaktivni rad nove multimedijalne, multidisciplinarne umetničke prakse postaje kako kolektivno tako i individualno iskustvo.
Kompleksne teme izolacije, samoizolacije, komunikacije, autorefleksije, tempa svakodnevnog života i odnosa sa prirodom poprimaju nove forme putem digitalnih tehnologija koje učestvuju u restrukturiranju savremenog sveta. Doza egzistencijalne nesigurnosti koja se istorijski kroz različite periode i trenutke provlači kroz stvaralaštvo mnogih umetnika, takođe dobija jedan novi izraz. Ta nesigurnost u samoj umetnosti nije destimulativna, čak naprotiv. Umetnost je ta koja se kroz različite trenutke suprotstavlja zadatoj sudbini. Tada se naročito ističe sukob poznatog i nepoznatog, dinamika tradicionalnog i savremenog, pomirenje dualizma između organskog i mašinskog, ali i pooštravanje njihovih razlika. Stalan progres je neodvojiv od naše svakodnevnice i svakodnevnih aktivnosti, ali je potrebno vreme kako bi se bolje razumele kako novonastale razlike i sukobi tako i sličnosti i novi potencijali. Taj period prilagođavanja u kom se prvenstveno teži premošćivanju jaza upravo može biti i najplodonosniji. Savremene teme koje proističu iz tih trenutaka neminovno rezonuju sa autorima i publikom.
Bilo da drži korak sa tehnologijom ili joj se suprotstavlja, umetnost je neminovno u korelaciji sa njom. Neraskidiv odnos sa širim okruženjem čini da umetnost uvek korespondira sa svim aspektima svakodnevnog života, a tehnologija je, naime, neizostavni deo tog savremenog iskustva. Međusobno prožimanje savremene umetničke prakse, napretka digitalne tehnologije i različitih društveno-socioloških aspekata praćeno je formiranjem novih načina mišljenja i promišljanja, razumevanja i izražavanja. Sa eksponencijalnim razvojem tehnologije i procesom digitalizacije, bilo je samo pitanje vremena kada će digitalna tehnologija neminovno ostvariti svoj doprinos u okviru umetničke prakse. Tehnološke promene u oblasti komunikacije, brzog prenosa informacija i ideja takođe čine novu multimedijalnu umetničku praksu dostupnijom, i potencijalno rasprostranjenijom, od bilo koje njene prethodnice.
Kritičko sagledavanje udela tehnologije i njene uloge u svakodnevnom životu, umetnosti, kao i u budućnosti, sastavni je deo nove multimedijalne prakse. Jer, puko prihvatanje digitalne tehnologije bez ikakvog propitivanja i preispitivanja kosilo bi se sa ljudskom prirodom. Sa svim potencijalima i mogućnostima, savremeni čovek je možda danas, više nego ikada ranije, sklon promišljanju o svom položaju unutar sveta koji je u velikoj meri uslovljen dostignućima moderne tehnologije. Tehnologija podstiče i razvoj umetnosti kao proizvoda ljudskog duha, ali u kom smeru? Da li tehnologija i nauka mogu narušiti integritet umetnosti svojim prevelikim uplivom udaljavajući umetnost od ljudske prirode, srži, humanističke misli, naše ljudskosti? Da li tehnološki napredak predstavlja smrt kreativnosti i tradicionalne umetničke prakse koje se vrlo često čvrsto držimo ili je samo novi podsticaj da se ta kreativnost transformiše, fokusira ili tačnije refokusira na nova polja, nove prostore i mogućnosti? Ono što je ključno je da se u savremenom svetu, tokom svih ovih promena, vrlo lako izgubi vreme neophodno za introspekciju. Ipak, u susretu sa novom realnošću potrebno je i dalje okrenuti se sebi, uhvatiti priliku za samospoznajom koja nas sprečava da se previše udaljimo i izgubimo u beskonačnosti i nepoznanici virtuelnog sveta. Ovi problemi autorefleksije stvaraju umetnost koja se okreće samoj sebi. Traži se smisao sopstvenog postojanja, pronalazi svoje mesto, svoj položaj u ovim novim formama života.
Projekat Pomeraj u kôdu postavlja važna pitanja koja se tiču savremenog iskustva kao i daljeg razvoja potencijala i različitih tokova nove multimedijalne umetničke prakse. Kroz istraživanja, autori pojedinačno i zajedno dolaze do tog odgovora, a za svakog od njih to je subjektivno, lično iskustvo.
Autori
Gustav Jovanović, Predskazanje – Analognom instalacijom autor se okreće pre svega biološkom kôdu, ono što nas čini individuom u svoj svojoj složenosti. Kako se taj kôd, naš izraz, naš osećaj i ponašanje menjaju uvođenjem spoljašnjih stimulusa, onih intenzivnih i izazovnih, poput bola? U nekom vidu pokajničkog rituala, autor nas iskušava, izaziva promenu tog kôda, čiji odraz možemo videti reflektovan u posudi sa vodom, čime smo neizbežno, sa njim suočeni. Osim fizičkog bola, simulirani čin pokore može da izaziva i osećaj nelagode, stida i sumnje ili možda smirenosti, fokusiranosti i čistote uma i misli. Da li se u posudi sa vodom, u sopstvenom izrazu lica i položaju tela, pronalazi iskupljenje? Da li se nakon susreta sa ovim delom menja biološki kôd naše ličnosti?
Helena Soldat i Danilo Lalović, Mesto zločina – Autori se bave direktnom vezom između realnog i virtuelnog, analognog i digitalnog. U nespremnosti čoveka na nagli tehnološki skok, nespremnosti ljudske evolucije da drži korak sa tehnološkim napretkom, otvara se široko polje umetničkog izraza i mogućnosti. Prostorna interaktivna instalacija predstavlja susret virtuelne realnosti, koja zauzima svoje mesto u savremenom svetu, i očuvanja tradicionalnih rituala i arhaičnih obreda, koji su prepoznatljivi, poznati, i samim tim, pružaju određen osećaj sigurnosti u svetu moderne tehnologije. Pogledom kroz VR naočare pred publiku se postavlja misteriozna scena koja otvara pitanje – koji zločin je ovde počinjen? Posetioci postaju participijenti, ali i svedoci zločina koji se odvio i čije bi postajanje, bez prisustva publike bilo dovedeno u pitanje.
Konstantinos Petrović, #FFFFFF – Uz sav tehnološki napredak, moderna tehnologija nikada nije u potpunosti savršena. U tim greškama autor pronalazi svoj izraz. Greške u kôdu postavljaju pitanje odnosa realnog i digitalnog sveta, otvara prostor umetničkog delanja u toj dinamici. Prenošenjem boje iz analogne forme u digitalnu, i zatim opet u analognu, ona menja svoj izgled. U ovom susretu analognog i digitalnog rezultat je uvek drugačiji, nestalan i personalizovan. Namnožavanjem ovih rezultata koji su produkt interakcije svakog pojedinačnog posetioca dolazi do formiranja digitalnog i analognog sistema skladištenja, akumuliranja ali i prenatrpavanja kao direktnog proizvoda konzumerističkog društva. Pri interakciji sa ovim delom, autor se poigrava našom percepcijom stvarnosti. Koji svet je stvarniji, onaj koji percipiramo u prirodi ili onaj na ekranu?
Darija Dragojlović, Terarijum ili Simuliranje ekosistema ograđenog staklom i crvenim grejnim telom – Tehnološki napredak uzastopno (ali ne i neizbežno) pratio je ekološki slom. Svojom analognom instalacijom, autorka, posredstvom uticaja publike na delo, simulira uticaj čoveka na prirodu. U ovom ograđenom ekosistemu, prirodi u malom, nalazi se hemijsko jedinjenje organskog porekla koje svojim izgledom nedvosmisleno aludira na glečere. Prisustvom publike, njenom interakcijom sa delom, senzori signaliraju aktiviranje crvenog svetla, grejnog tela koje otapa materijal u terarijumu. Od te interakcije, kao i naše interakcije sa prirodom, zavisi kolikom brzinom će se otapati/nestajati materijal. Drugim rečima, direktni ljudski uticaj određuje nestajanje ovog umanjenog ekosistema baš poput našeg uticaja na sredinu, koji je, za mnoge, tek apstraktna misao. Ekološka neizvesnost poprima konkretni fizički oblik, približavajući ovaj neminovni problem svakom pojedincu.
Vladimir Janić, Hronika problema – Video instalacija svojom neprekinutom repeticijom odbija uticaj publike, čijom interakcijom bi se izmenio njen tok, forma ili sadržaj. Uspostavljanjem te distance, menja se odnos dela i publike, ali taj odnos nije u potpunosti negiran, on i dalje postoji upravo u tom ostvarenom rastojanju. Sama tehnologija, sa svim ciljevima i težnjama ka komunikaciji, povezivanju i umrežavanju, vrlo često ima suprotan efekat. Udaljenost od savremenih tokova, međuljudska otuđenost neretko je produkt modernog doba. Odbijanjem mogućnosti za interakciju, dolazi do odustajanja od ideje promene, transformacije i komunikacije, što, zauzvrat, na svojstven način, definiše delo. Ovaj video zapis čini se naglašava tu nemogućnost povezivanja, čineći posetioca samo pasivnim posmatračem, tihim svedokom dela i savremenog života koji neometano nastavlja svoj tok.
Jelena Karamarković, Stefan Bajić, Transcedencija – Iza crne zavese, u zamračenom prostoru, odsjaj ekrana reflektuje se na crne panele od kojih je konstruisana ova mračna komora. Projekcijom slike sa ekrana u realnom prostoru stvara se iluzija virtuelnog prostora/simulacije. Ovom prostornom instalacijom kreiran je fizički prostor koji simulira onaj virtuelni, stvarajući hibridno mesto koje reprezentuje odnos ta dva sveta i koje u potpunosti obuzima i obuhvata posmatrača. Okruženi ovim promenljivim slikama, u samoći mračne prostorije, posetioci dobijaju priliku da se okrenu sebi. Ova potreba za introspekcijom krajnji je cilj dela, koji se, počevši od digitalne slike, vraća čovekovoj prirodi, suštini njegovog bića.
Una Mladenović, Databent memories – Autorka konstruiše digitalnu arhivu koja zamenjuje onu analognu. Ova arhiva pruža mogućnost kontinuiranih modifikacija, umnožavanja i brisanja doprinosom publike skeniranjem štampanog koda i unosom novih fotografija iz lične arhive. Ovim procesom autorka spaja digitalni svet arhive sećanja sa fizičkim svetom u vidu odštampanog koda, dostupnom svakom posetiocu koji je voljan da svojim sećanjima, događajima i iskustvima doprinese upravo toj uvek nedovršenoj arhivi. Isto tako, otvara se mogućnost grešaka, gličeva koji dokazuju nestalnost, nestabilnost i ponekad nepredvidivost digitalnih sistema i arhiva. To zajedničko ali i individualno iskustvo, lične fotografije koje postaju deo kolektiva, ima potencijal za stalnom promenom, transformacijom i akumulacijom.
Mila Stojanović, Potencijal kuće – U ovoj instalaciji, autorka kombinuje fizički objekat i digitalni crtež na ekranu, ističući njihovu međusobnu povezanost i zavisnost, spoj analognog predmeta i digitalnog crteža. Promenom stepena vlage u objektu, menja se crtež na ekranu – što se predmet više približava svojoj upotrebnoj vrednosti, to se više konkretizuje ideja o kući. Drugim rečima, tlocrt autorkine zamišljene kuće se postepeno „gradi“ sušenjem cigle. Sam proces sušenja cigle zavisi od uslova u kojim se nalazi, uslova koji su bar delom određeni prisustvom publike, čime je, zauzvrat, određena njihova interakcija sa delom. Zbog nedostatka protoka vazduha u relativno kratkom vremenskom roku, kompaktno zbijeni blok cigle nije u potpunosti osušen, a digitalni crtež ove nepostojeće kuće nije do kraja ostvaren. Pod artificijelnim galerijskim uslovima, delo je ostalo nedovršeno, što ga nikako ne čini neuspešnim. Naprotiv, time je otvoren jedan potpuno novi, nenadani i nepredviđeni aspekt dela.
Danica Jevđović, Pogled – Ovaj pažljivo odabrani segment ilustracija vođen sećanjima, ličnim osećajima i senzibilitetom transformišu površinu zida u autorkin lični album sa uspomenama. Autorka kombinuje analogni crtež i ekran tzv. lightbox čime vrši translaciju ideje i osećaja, u ovom slučaju sećanja, u vizuelni oblik i stvara kvazidigitalnu sliku. Ova serija ilustracija koja je smeštena u nacrtanu mrežu koja simulira okvir i rešetke prozora galerijskog prostora izmenjena je svetlosnim intervencijama. Tačnije, dva svetlosna izvora određuju izgled i percepciju dela, prirodni i artificijelni. Instalacija je određena dobom dana i vremenskim prilikama, prirodnim osvetljenjem koje menja svoj intenzitet u zavisnosti od ovih faktora. Vidljivost i dostupnost dalje je određena i interakcijom publike, koja svojim prisustvom, pomoću senzora, uvodi artificijelni izvor svetla. Prisustvom i interakcijom publike osvetljava se delo, i samim tim, autorkina sećanja.
Ivana Vojnić Tunić, Hodnik – Upisivanjem lozinke koja je uvek pogrešna stvara se nelagodni osećaj bezizlaznosti i nemoćnosti. Svojom akcijom, iznova pogađajući lozinku, publika upada u loop, iz kog ne može da izađe sve dok ne napusti delo. Sam video koji se nalazi u pozadini polja sa lozinkom konstruisan je sa ciljem da prouzrokuje osećaje nelagode, neprijatnosti i paranoje. Autorka se poigrava sa konceptom poznatog i prepoznatljivog prostora, deformišući ga u dovoljno meri da nešto što percipiramo kao prirodno sada deluje neprijatno, neprirodno i zastrašujuće. Digitalnim kôdom autorka vrši uticaj na prirodni, biološki kôd izazivajući nesklad i suočavanje sa ličnim nelagodnostima i strahovima.
Minja Tomašević, Bili smo ovde – Upotrebom veštačke inteligencije posetioci imaju mogućnost da stvore svoj lik koji im, poput neke vrste digitalnog ogledala uzvraća pogled. Rad se tada može shvatiti i kao društveni eksperiment i prilika za introspekciju, dok sama referenca na igru „The Sims“ posetioce vraća na neka prethodna, dečija vremena, budivši sećanja i osećaj nostalgije. Prenosom trodimenzionalnog lika na dvodimenzionalnu fotografiju, zatim na trodimenzionalni digitalni model, ističe se veza realnog i virtuelnog sveta, njihova međusobna komunikacija i odnos koji rezultira prepoznatljivom digitalnom slikom. Interakcijom sa ovom video instalacijom, publika postaje integrisana u samo delo, ostavljajući pojedinačni trag svog individualnog iskustva. Autorka pruža priliku posetiocu da u potpunosti doživi svoj subjektivni osećaj koji ovo delo izaziva, a zatim ga i zabeleži u vidu avatara koji postaje deo digitalne arhive koja se dalje umnožava.