Pomeraj u kôdu

RECENZIJA

Pomeraj u kôdu
Jelena Guga

Izložba Pomeraj u kodu na jednom mestu daje kolektivni presek, sistematizaciju i dijagnozu ne samo savremenog pogleda na problem odnosa čoveka kao telesnog, biološkog bića i mašine kao programiranog automatona, već istovremeno daje i uvid u potencijalni smer dalje evolucije ovog kompleksnog odnosa. U promišljanju koegzistencije čoveka i tehnologije, umetnost ima poseban značaj u postavljanju ontoloških i strukturalnih pitanja, ali i u preispitivanju i preosmišljavanju funkcionalnih i kreativnih uloga koje će ova dva međuzavisna entiteta imati u budućnosti.
Kao skup radova mladih autora, prevashodno studenata u oblasti novomedijske umetnosti, koji se nalaze na početku svojih istraživačkih, diskurzivnih i ekspresivnih praksi, Pomeraj u kodu odiše svežinom i nudi novu perspektivu u tretmanu i izvođenju umetničkog dela, koja se, dosledno kroz sve radove, više ne zasniva samo na tehnologiji (mašini) kao sredstvu ili mediju za realizaciju umetničkog dela, već podrazumeva daleko dublji i intimniji odnos čoveka sa mašinom, koji seže skoro do nivoa nove, zajedničke telesnosti. Ovaj generacijski „skok“, u kome se telo više ne posmatra samo kroz prizmu svoje tehnološke amplifikacije i prodiranja u digitalne, softverske prostore, već naprotiv, i tehnologija počinje da se redefiniše u odnosu na svoju haptičnost, volumen i intervenciju u realnom, fizičkom prostoru, rezultat je kvalitativne razlike u načinu razmišljanja, razumevanja i simbioze koju sa tehnologijom imaju generacije rođene i odrasle u hiper-tehnološkom i hiper-povezanom svetu Interneta, a koje i kroz svoj umetnički izraz ispoljavaju kritičku misao.
Tako se, na primer, u instalaciji „Konverzija“ Jelene Ostojić i Dimitrija Despotovskog, uloga materijalnosti kablova redefiniše od objekata koji su simbol i aktivator tehnološke konekcije, protoka, transfera, ali u pojavnom smislu su poželjno nevidljivi, sakriveni, do toga da prodiru u fizički prostor i okupiraju ga svojim volumenom, pojavnošću i haptičkom intervencijom nad ljudskim telom. Telo je u direktnom dodiru sa kablovima kao tehnološkom ćelijom, ono se o njih „češe“, dodiruje ih i rasklanja kao punopravne aktere u fizičkom, telesnom svetu u kom ljudsko-tehnološka interakcija kroz pomeraj ostavlja elektronski zvučni trag.
Sam naziv izložbe Pomeraj u kodu je pokušaj da se tektonske promene u međusobnom uticaju tehnologije, čoveka i ekosistema identifikuju i opišu. Višeznačnost termina „pomeraj“ ukazuje na kompleksnost ovog problema. S jedne strane, on označava sposobnost fizičkog kretanja, odnosno telesne aktivnosti koja počinje da se pripisuje kodu, ultimativnom sintetičkom konstruktu. Kod postaje taj koji može da ustupi, da se pomeri, da se pokrene. Aktuelnost ovog fenomena je podvučena naglaskom na tome da se ovaj proces upravo dešava u kodu; da se u njemu budi, generiše i da ga pokreće da postane i učini nešto novo, ontološki drugačije. Sa druge strane, ovaj termin je i transcendentan u tom smislu, da ukazuje da ova promena može da se dogodi samo uz simbiozu i pomoć ljudskog tela čijom se akcijom ili reakcijom ova promena izaziva i usmerava. Ideja o čoveku-mašini problematizovana je u estetski krajnje minimalističkom ali konceptualno snažnom video radu „Svakodnevnica“ Viktorie Semi, u kom se autorka bavi osvešćivanjem telesnih mehaničkih radnji i njihovom konstitutivnom ulogom u svakodnevnom životu.
Problemu ekranske telesnosti i virtuelne egzistencije pristupaju Miloš Fath i Ivana Tomanović u radu „Insomnia“ fokusirajući se na aspekt telesnosti, dok „View from Above“ Katarine Stević i Marka Dokića ukazuje na nesvesne obrasce ponašanja i kretanja između virtuelnosti i stvarnosti, između kolektivnih i pojedinačnih obrazaca. Kako učitavamo sopstvenu telesnost u kod, kako je interpretiraju mašine ne samo za druge ljudske subjekte već i za druge algoritamske agente, kakve tragove ostavljamo u digitalnom prostoru i kako se oni reflektuju na čovekovu egzistenciju, samo su neka od pitanja za promišljanje na koje podstiču ovi radovi. Dunja Berar se u radu „Ptičica“ bavi istim problemom, ali u prvi plan stavlja uniformnost društvenih mreža sa kojih nas preplavljuje mnoštvo savršenih profila, „ispeglanih“ osmeha, bora i života koji neprestano traže pažnju i potvrdu drugih, podjednako idealizovanih i pažljivo kreiranih subjekata koji u tom procesu postaju objekti samopotvrđivanja. Ipak, realnost iza tih „fasada“ je mnogo komleksnija, prljavija, sirovija, i to je ono što „Ptičica“ otkriva kroz QR kodove. Ovde je na delu kritika i razotkrivanje tehnologije kroz medij tehnologije.
Deo izložbe bavi se i pitanjem tehnološki posredovanog odnosa sa prirodom. U interpretaciji autora Pomeraja u kodu, čovek i priroda kao biološki organizmi više ne stoje nasuprot tehnologiji i mašinama kao sintetički generisanoj „drugosti“, već sada čovek i mašina postaju jedna hibridna, perceptivna telesnost koja se postavlja nasuprot prirodi kao drugosti koju posmatra, ispituje, definiše i menja iz sopstvenih, novonastalih ontoloških okvira. Priroda je to „drugo“, taj objekat koji postaje predmet pogleda jednog moćnog, ali ranjivog čovek-mašina subjekta. Istovremeno, priroda inspiriše i reflektuje se u razvoju tehnologije, ali i u egzistencijalnosti čoveka kao tehnološkog subjekta. Ova refleksija kao ciklična pojavnost vidljiva je u radovima „Mimesis“ Nađe Balać i „Likvor“ Sare Mladenović.
Distopijski pristup i koncepti post-prirode u radu „Između koda i sećanja“ Mirjane Milovanović spojeni su u kolaže fiktivnog i stvarnog. Monumentalni arhitektonski urbani pejzaži bez ljudi, bez života, odaju post-apokaliptičan utisak pojačan naracijom veštačke inteligencije koja spekulativnim istorijskim pripovedanjem i tragovima sećanja vodi posetioce kroz ove predele. U romanu Prepoznavanje obrazaca, Vilijem Gibson ispituje odnos sadašnjosti i budućnosti i uviđa kako, za razliku od budućnosti prethodnih generacija, mi nemamo stabilnu sadašnjost iz koje možemo da anticipiramo budućnost. Naša sadašnjost je neizvesna jer se sve menja tako naglo, nasilno i suštinski, da mi zapravo nemamo budućnost, već samo upravljanje rizicima.
Iako na prvi pogled futuristički, rad „Između koda i sećanja“ se itekako, poput Gibsona, bavi sadašnjošću – antropocenski problemi, pandemija, paradigmatske društvene promene uplivom veštačke inteligencije u sve sfere života, i mnogi drugi izazovi sa kojima se kao društvo danas suočavamo na globalnom nivou, upravo su koren jedne potencijalne budućnosti koju autorka prikazuje.
Umetnički izraz cele izložbe i svih autora okupljenih oko zajedničke teme je jedinstven u tome da se bliskost i jednostavnost povezivanja telesnog sa tehnologijom podrazumeva, da je njihovo jedinstvo preduslov i baza za svako kreativno stvaralaštvo i umetnički izraz. Medij tehnologije evoluira u delima ovih autora u aktivnog, ali skoro nevidljivog učesnika stvaralačkog procesa, koga primećujemo i sa kojim saosećamo tek kroz njegove titraje, gličeve i male, svakodnevne nesavršenosti, koje postaju ekspresija njegove specifične telesnosti. Pomeraj tako označava i odstupanje od pravila, od bezgrešne egzekucije algoritma. Brišu se oštre granice preciznosti i uvodi se fluidnost i skoro nasumična varijabilnost oblika, interpretacije i reprezentacije, potaknuta interakcijom ljudskog tela i ekrana, ili bilo kog oblika tehnološkog interfejsa kao medijatora i konstituenta stvarnosti.