Nedeljković, Štulović, Adžić / Generacija 71

SULUV RECENZIJA

SLIKARSTVO TRI ŠKOLSKA DRUGA

Sava Stepanov

 

Trojica bivših učenika škole za primenjenu umetnost i dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu poželeli su da ovom izložbom obeleže 45-tu godišnjicu od okončanja zajedničkog školovanja. Đuro Adžić, Slobodan Bata Nedeljković i Milivoje Štulović ne zaboravljaju svoje intenzivno druženje i ambiciozne umetničke početke. Život ih je, kako to obično biva, razvejao na raličite strane – Adžić živi u Osijeku i deluje kao scenograf u tamošnjem Hrvatskom narodnom kazalištu, Nedeljković je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu dok se Milivoje Štulović afirmisao kao vrsni scenograf kragujevačkog Knjaževsko srpskog teatra. U njihovim stvaralaštvima, od novosadskog školovanja kod uglednih profesora poput Ankice Oprešnik, Miše Nedeljkovića, Mirjane Šipoš, Ljubomira Denkovića, Aleksandra Ptašnika, Petra Kubičele i drugih, očigledno je bilo itekakve vajde jer su tada stečene osnove sasvim dobro podržavale njihove potonje višedecenijske opuse. Danas, na ovoj izložbi u Novom Sadu, trojice umetnika nam se predstavljaju svojim jasno definisanim koncepcijskim stavovima, dobro struktuiranim slikarstvima te sugestivno personalizovanim narativima i metaforičkim napomenama.

Đuro Adžić se predstavlja serijom geometrijskih radova. Kako je ovaj umetnik ponajmanje bio  prisutan na novosadskoj i srpskoj sceni, o njegovom konceptu je moguće obavestiti se iz zapisa osiječkog autora Zlatka Kozine koji o Adžićevoj umetnosti govori s poštovanjem zbog činjenice da on uvek „nanovo provjerava primarne boje i arhetipske geometrijske oblike, kvadrat, krug i sferni trokut, poput Itena u mitskom Bauhausu“. Zapravo, tekstom se ističe Adžićeva sposobnost struktuiranja vlastite slike kojom se afirmiše racionalistički postupak usklađivanja harmonijskih odnosa – ne samo u slici nego i u društvu opterećenom svakodnevnim tegobama. Savremeni svet se sve više dehumanizuje, na sceni je svakodnevna upotreba čoveka a slikar Adžić se suprotstavlja takvom stanju stvari nudeći nam jedan estetski i etički sistem koji će doprineti da se, bar u duhovnom smislu, prevaziđu sve tegobe sveta i vremena u kome živimo. Pri tome Adžićev geometrizam nije racionalistički čist i hladan, već je oplemenjen nekim čudesnim kolorističkim vitalizmom i pikturalnim estetizmom.

Slobodan Bata Nedeljković je jedini od trojice izlagača autentični Novosađanin. Nekako je prirodno bilo da se sin jednog značajnog dizajnera i sam počne baviti primenjenom umetnošću. No, Nedeljković je večito delovao na „dva koloseka“. Uz grafičko-dizajnersku aktivnost i dugogodišnje pedgoško delovanje on je kontinuirano izgradio zapaženi i karakteristični izraz u crtežu, grafici i slikarstvu. U njegovoj umetnosti bitna je činjenica da je, nakon svog ranog (novo)figuracijskog slikarstva, dospeo do tematskih i pikturalnih potencijala prepoznatih u bogatoj riznici vizantijske slikarske tradicije. Naravno, Nedeljković sasvim kultivisano, u maniru postmodernističkog poimanja slike, tetira tematske i kompozicijske sheme vizantijske ikone i freske. Zapravo, ovaj umetnik je u dubokoj umetničkoj prošlosti našeg slikarstva iznašao sebi inspirativne i pouzdane uzore. Nedeljković nije pravolinijski interpretator, u njegovim motivskim evokacijama nema direktno primenjenog postupka „citata“ pojedinih dela iz istorije umetnosti, nego se ovde radi transformisanje istorijskih narativa u moderno interpretirane predstave kojima se sugerišu estetsko-etički sistem kao model aktuelnog sveta i današnjeg životnog ambijenta. Zapravo, Nedeljković se oslanja na proverene,  pouzdane i dokazane vrednosti – a u vremenu poremećenih kriterijuma i uzdrmanih moralnih regula koje ideologija liberalnog kapitalizma, filozofija dolara i krupni kapital hotimično zanemaruju i „proteruju“ iz okružja današnjeg čoveka, nastojeći da ga ukalupi u ponavljajuću, ispraznu i prozaičnu svakodnevicu, da ga svede na poziciju „ljudskog resursa“. Zbog toga ove slike Slobodana Nedeljkovića poseduju svojevrsni pokretački duh a zbog toga imaju i sasvim zasebnu etičku misiju.

Milivoje Štulović je umetnik čije se slikarstvo, nakon novosadskog školovanja, dinamično razgranavalo tokovima različito tematiziranih i plastički organizovanih ciklusa. Kontinuitet započet zanimljivim figuracijsko-realističkim enterijernim i eksterijernim prizorima, nastavljan asocijativno-apstraktnim pejzažizmom, izuzetno inventivnim i modernim reinterpretiranjem ikonografije, efektnim ansamblažima sa citatnim i aplikacijskim kombinacijama unutar jedne slike – u ovom momentu se sublimira u apstrakcijsko slikarstvo autentične likovne misli…  Na ovoj izložbenoj postavci, Štulović se predstavlja  slikama izrazitog kolorističkog naboja. Boja je nanošena u više slojeva, vidljivi su slojevi njenog sedimentiranja, baš kao što su vidljivi tragovi njenog slivanja i curenja (driping). U toj akumuliranoj pikturalnoj strukturi, u svom tom sugestivnom dinamizmu slike jasno je naznačen svaki umetnikov potez, gest, zamah. Ovakva pikturalna predstava efektno dokazuje umetnikovu „ispovedne prisutnosti u slici“.  Štulovićeva apstrakcija nije potaknuta spoljašnjom prirodom, ona je izrazito autobiografskog porekla i karaktera, jer se njome razotkriva umetnikova  sposobnost da prikaže karakter sopstvenog doživljavaja sveta bez anegdotike i narativa: kao na bilbordovskom ekranu prikazuje se jedna posve personalizovana likovna poetika, jedan zaseban doživljaj boje, linije i bojene materije te svih drugih autentično likovnih elemenata. Jednostavno, umetnikovo životno iskustvo je sublimisano i transformisano u autentični svet  slike.

Ova izložba je zamišljena kao prigodni susret tri školska druga iz novosadske Škole primenjenih umetnosti i dizajna „Bogdan Šuput“. Međutim trojica umetnika, sada već u punoj stvaralačkoj zrelosti, nude jasno definisane i precizno okarakterisane iskaze kojima nastoje da učine naše svakodnevlje boljim i podnošljivijim za življenje, bez obzira na utopistički prizvuk njihovih ambicija. Uostalom, nisu li upravo utopističke zamisli spašavale ljudsku dušu, otvarale nove prostore nade i inicirale brojne vrhunske domete čovekove kreativnosti. A upravo je o tome reč na ovoj izložbi slika tri školska druga – Đure Adžića, Slobodana Nedeljkovića i Milivoja Štulovića.