Monika Sigeti / Do I Need YOU?

SULUV RECENZIJA

Sunčica Lambić-Fenjčev

Self(ie) portraits

Autoportret je žanr sa dugom i bogatom tradicijom u istoriji umetnosti Zapada kroz koji su umetnici iskazivali unutrašnju viziju sebe i istraživali sopstveni identitet, često u odnosu na date društvene okolnosti. Neki od ovih autoportreta su vrlo dramatični, npr. Van Gogovi, Bejkonovi, Lisjena Frojda, Fride Kalo i drugih ukazujući na unutrašnji sukob koji su umetnici imali sa stereotipima i aktuelnim, trenutnim društveno konstruisanim standardima i šablonima. Reakciju na društvenu stvarnost kroz formu autoportreta nastavili su savremeni umetnici. Uvođenjem novih shvatanja i teorija u istoriju umetnosti i oslobađanjem od različitih uvreženih društvenih stereotipa, od 60-tih godina prošlog veka umetnici se kroz autoportrete najviše bave pitanjima pola, rase, etničke pripadnosti, a od 80-tih i pitanjima seksualnosti. Primarni medij je uglavnom fotografija, a samo neki od umetnika koji rade na ovakav način su Sindi Šerman, Lajl Ešton Haris i mnogi drugi. Iako je svaku temu, svaki žanr moguće posmatrati iz više različitih uglova i sa različitih aspekata, umetnici danas ne žele da se svrstavaju u jedan žanr niti da se ograničavaju na jednu temu, a teže i da se pomere izvan političkih konotacija koje svakako možemo iščitati u radovima prethodnih generacija. Pojava i razvoj novih tehnologija otvorila je umetnicima nova prostranstva i mogućnosti za različita, bezgranična istraživanja i izražavanja, kako u virtuelnom, tako i u stvarnom svetu. Takav je slučaj i sa umetnicom Monikom Sigeti. Sigeti koristi fotografiju kao predložak za svoje slike. Digitalni medij joj koristi da izvede sofisticirane manipulacije kako bi stvorila željenu predstavu koju prenosi na dvodimenzionalno platno, stvarni predmet koji postoji u realnom prostoru, manuelno izvedenu sliku u tradicionalnoj slikarskoj tehnici, koja se u današnjem vremenu smatra gotovo kao subverzivni element koji je često pod preispitivanjem i revizijom. Umetnica suprotstavlja virtuelnu i stvarnu reprezentaciju odnosno ukazuje na glavne nedostatke virtuelne slike, koja bez obzira na beskrajne mogućnosti koje nam pruža, lišena je emocija i čulnosti u svim oblicima. Fokus koji umetnica stavlja na lice, odnosno na gornji deo tela, svojstven je danas najaktuelnijoj vrsti fotografisanja tzv. selfiju, koji na neki način i jeste savremeni autoportret (self-portrait). Prisustvo novih tehnologija u svim vidovima savremenog svakodnevnog života omogućila je uvođenje modela ponašanja u kojem je sve prisutnija tendencija običnih ljudi za javnim eksponiranjem, savršenim izgledom, večnom mladošću, jer mi smo suštinski taktilna, fizička bića i u velikoj meri doživljavamo svet i svoj lični uspeh kroz sopstveno telo. Upotreba tela u savremenom društvu jeste sveprisutna, kontroverzna tema u kojoj je pomeren odnos intimnog i javnog, realnog i virtuelnog i sveprisutna banalizacija emocija kao što ukazuje Monika Sigeti. Umetnica u slike umeće trivijalne detalje, elemente iz svakodnevnog života sa različitim konotacijama, koji čine ove radove pomalo duhovitim, ali i prilično dramatičnim da bi ukazala na sve one male stvari koje čine naš svakodnevni život, a kojih nema u savršenom virtuelnom svetu u kojem su ljudska bića i predmeti izjednačeni. Naglašenom senzualnošću ovih autoportreta umetnica kao da želi da šokira posmatrača, da privuče njegovu pažnju isticanjem čulnosti ženskog tela i lica na ono što želi da kaže, ovakvom prezentacijom ona dekonstruiše stereotipnu reprezentaciju selfi slike preispitujući uticaj mas medija, nauke, medicine, digitalnih tehnologija na predstavu tela. Možemo se zapitati kome je zaista upućeno pitanje Do I need YOU? Pošto umetnica suprotstavlja sopstveni lik jedan naspram drugog kao odraz u ogledalu u eksplicitno erotičnim pozama, da li je to njena želja da dopre do same sebe, stvarne ili onakve kakvu sebe može ponovo da stvori u virtuelnom svetu, da se razotkrije, uništi, samospozna? Da li njoj, stvarnoj, treba da bude virtuelno savršena ili je onoj savršenoj neophodna ona stvarna, od krvi i mesa? Ili je to pitanje koje umetnica postavlja čitavom društvu, da li nam je zaista neophodna i čemu vodi zavisnost od digitalnih tehnologija i da li ćemo svi uskoro postojati samo kao sopstveni avatari u virtuelnom svetu. Njeni autoportreti postaju kulturni artefakti koji reflektuju stavove umetnice. Umetnica nam ukazuje da kao društvo ulazimo u novu fazu evolucije u kojoj digitalne tehnologije daju ljudima moć da rekonstruišu sopstvena tela na način koji nas odvodi daleko od biološke evolucije, što za posledicu već proizvodi nove standarde ponašanja. Ona istražuje etičke implikacije igranja digitalnom fotografijom u stvaranju večne mladosti. Na web-u, u virtuelnoj realnosti je sve moguće, stvoriti sebi nove identitete, nova tela, nova lica, povezati se sa svima na ovom svetu. Da li mi to danas, zarad površne zabave i razonode samo prevazilazimo ograničenja sopstvenih tela ili će doći trenutak kada nam tela neće biti više potrebna već ćemo vegetirati i postati samo jedna u mnoštvu jedinica od koje je sačinjen virtuelni svet.