Mladen Stojanović / Svest o izumiranju
1 - 12. mart 2021.
Od ponedeljka, 1. marta, u Galeriji SULUV publika će moći da pogleda izložbu praktičnog dela rada Doktorskog umetničkog projekta Mladena Stojanovića pod nazivom Svest o izumiranju – Abreakcija u cilju buđenja instinkta preživljavanja. Izložba se realizuje u okviru Programa saradnje i partnerskih realizacija Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine sa Akademijom umetnosti u Novom Sadu i biće otvorena za posetioce do 12. marta 2021.
Doktorski umetnički projekat pod nazivom Svest o izumiranju – Abreakcija u cilju buđenja instinkta preživljavanja obuhvata istraživanje izumrlih životinjskih vrsta i sagledavanje ekoloških i društvenih problema koje uzrokuje čovekovo destruktivno delovanje. Doktorski rad preispituje stanje čovečanstva, žrtve devastirajućeg delovanja čoveka i probleme i posledice koje takav tretman prouzrokuje. Dominantni pristup ukazuje na sistem funkcionisanja savremenog društva, u radu i likovnom pristupu predstavljen kroz kontrast izumrlih životinjskih vrsta i kućnih ljubimaca – pasa koji su personifikacija i model savremenog delovanja čoveka. U istraživanju i realizaciji projekta predstavljen je problem izumrlih vrsta naših prostora, kao i globalne slike sveta kada je u pitanju ovaj problem.
BIOGRAFIJA
Mladen Stojanović je rođen 23. marta 1993. godine u Novom Sadu. Završio je Srednju školu za dizajn Bogdan Šuput, smer likovni tehničar 2012. godine. Osnovne akademske studije završio je 2016, a Master akademske studije slikarstva 2017 na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Departmanu likovnih umetnosti, pod mentorstvom prof. Gorana Despotovskog. Trenutno je apsolvent na Doktorskim studijama likovnih umetnosti, Akademije umetnosti u Novom Sadu. U svom radu se izražava kroz različite medije kao što su slika, crtež, film, instalacija, performans.
GALERIJA
SULUV RECENZIJA
Sunčica Lambić-Fenjčev
Preživeti katastrofu
Od najranijeg detinjstva o sopstvenim osobinama učimo od životinja predstavljenih najčešće u basnama ili crtanim filmovima. Životinje su oduvek deo čovekovog života u svim njegovim segmentima, jer smo i sami neka vrsta životinje, pa se kroz istoriju često razmatralo koje su to razlike među nama i šta je to, što nas, po sopstvenom mišljenju čini superiornijim od njih. Samim tim životinje su oduvek i tema umetnosti i tokom vremena predstavljane su na različite načine, kao predmet lova, kao pomagači u lovu, kao simboli nečega strašnog i nepoznatog čoveku, kao simboli moći i mnogih plemenitih i manje plemenitih osobina svojstvenih čoveku, kao statusni simboli, kao verni prijatelji i pratioci, itd., primera simbolične upotrebe životinja u umetnosti je mnogo. Od predstava u pećinama praistorijskog doba do danas prikazi životinja u umetnosti su se menjali sa društvenim shvatanjima i promenama. Životinja je, poput mnogih drugih tema u umetnosti, znak u jeziku društvenog kodeksa koji se menja u zavisnosti od konteksta.
Devedesetih godina 20. veka figurativna umetnost ponovo dolazi u fokus umetnika, ali ovoga puta nije reč o samoj predstavi figure već o telu, njegovoj fizičkoj prisutnosti, propadljivosti i smrtnosti i o onome šta to simbolizuje u savremenom svetu. Nastanjivati smrtno, ranjivo telo, ovoga puta, u radovima Mladena Stojanovića, telo životinje, može biti jedan od motiva kojima umetnik ukazuje na poguban uticaj čoveka na sopstveno okruženje. Ovde životinje nemaju simboliku koja se mahom prepoznaje na delima prisutnim u istoriji umetnosti već Mladen Stojanović svojim predstavljanjem životinja prikazuje sliku savremenog funkcionisanja društva. Na realističko, gotovo naturalističkim crno-belim minuciozno izvedenim prikazima životinja umetnik suprotstavlja jezive, gotovo brutalne scene mrtvih, izumrlih vrsta životinja naspram današnjih ušuškanih kućnih ljubimaca, uglavnom pasa, koji, po umetniku, personifikuju model savremenog življenja čoveka. U nekim situacijama, umetnik životinjama dodaje neke, moglo bi se reći apsurdne elemente, koji i svojim koloritom odudaraju od crno-belih predstava i time još dodatno pojačavaju ironiju predstavljenog i produbljuju jaz između stvarnog, mogućeg, onoga što se već dogodilo i onoga što bi moglo da se desi. Iako je, može se reći, na radovima Mladena Stojanovića, simbolički predstavljeno činjenično stanje, ono je izvedeno tako direktno, gotovo taktilno i surovo da liči na košmar, apokaliptičnu viziju, katastrofu. Po ovim predstavama, ni sama sudbina čoveka nije previše optimistična.
Sve prisutnije osvešćivanje, naročito mlađih generacija, o ekološkim problemima, zaštiti životne sredine i sopstvenom okruženju dovelo je do toga da je poslednjih godina odnos ljudi prema životinjama mnogo humaniji, da se životinje tretiraju kao ravne ljudima, kao bića kojima je takođe potrebna briga, nega, ljubav, pažnja. Ljudi sve više pristupaju životinjama, žele da uspostave bliskost sa njima, užasavaju se nasilja nad životinjama, njihovom ograničavanju i zloupotrebi u bilo koje svrhe do te mere da se danas mnogi odriču i životinjske ishrane. Farmaceutska i kozmetička industrija sve više se optužuju za zloupotrebu životinja, upotreba životinjske kože i krzna izbacuju se iz konfekcijske industrije… Sve je više društava za zaštitu životinja koja organizovano deluju da životinjama pruže smeštaj, hranu i odgovarajuću negu. Moguće je da je ovo osvešćenje rezultat zaista objektivnih procesa koji nam ukazuju da smo mi ljudi nepravedno dodelili sebi ulogu najvažnijih bića na ovom svetu, a možda je rezultat toga i sve veće razočarenje ljudi prema ljudima, prema onome što ljudi čine jedni drugima, na kakve strahote i bezumlje su sve sposobni u ime nekih ideja koje najčešće nemaju previše smisla.
Umetnost danas aktivno učestvuje u ovim promenama, identifikuje probleme, istražuje uticaj medicine, nauke, tehnologije, ali i kapitala na ove drastične promene u društvu. Umetnici koriste različite strategije da bi skrenuli pažnju na ove alarmantne probleme, a kao jedan od primera jesu i radovi Mladena Stojanovića gde isticanjem uginulih, izumrlih životinja i njihovih delova tela i organa u okviru jednog postapokaliptičnog, nadrealnog pejzaža, prikazuju jedan svet u kojem su nasilje, presija, društvene nepravde i fizički i psihološki stres dominantni. Ovde zabrinjava i predstavljeni dualizam, dok pojedine vrste nestaju nama naočigled, druge se tretiraju na način koji je možda takođe u suprotnosti sa prirodom. U svojoj novootkrivenoj ljubavi prema životinjama da li smo preterali, da li smo postali samo pomodni u svojoj preosetljivosti i želji da na ovaj način izbrišemo sva prethodna, ali i trenutna loša činjenja. Gde su granice i gde je sredina koja nas može spasiti? Da li je naša „Svest o izumiranju – Abreakcija u cilju buđenja instinkta preživljavanja“, koja je očigledno na početnom nivou dovoljna da globalna slika sveta u skorijoj budućnosti bude bar malo svetlija?
