Milica Denković, Iščašeni grad
Otvaranje: 16. april u 20:00 sati
(16 – 27. april 2018)
OPIS
Iščašeni grad je serija radova inspirisana fantastičnom arhitekturom u književnosti, filmu i snovima. Kao u magičnom realizmu fantastično je samo na korak od realnosti. Sve ove sobe i zdanja, spolja mogu izgledati normalno i svi ovi gradovi takođe, dok se ne zaluta duboko u splet njihovih ulica, ličiće na sve ostale. Ali njihova arhitektura, iako će biti sagrađena po pravilima ljudi, “postojaće” po nekim svojim pravilima. Biće živa, pokretna, zbunjujuća, misteriozna, nestalna, nelogična, uznemirijuća, fluidna, preteća, tajnovita, beskrajna. Neka će disati i ispuštati zvuke, druga će se možda sama širiti i skupljati. U svakom slučaju nikad ona neće biti samo omotač događaja, biće sam događaj ili njegova klica. Svojim radovima se takođe bavim načinima fantastičnog mapiranja prostora. Bitno mi je da za tren ga čovek vidi na sasvim drugi način i doživi neku drugu emociju, nego što bi mu taj prostor pružio bez moje fantastične intervencije, koja često uključuje i prozni okvir.
BIOGRAFIJA
Završila je Master akademske studije, studijski program Novi likovni mediji na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Izlagala je na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Švedska, Holandija, Mađarska, Hrvatska). Član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Bavi se digitalnom fotografijom i ilustracijom. Usavršavala se narazličitim radionicama i kursevima u vezi sa fotografijom, veb i gejm dizajnom. Zanima je polje proširenog pripovedanja u sferi fotografije i novih medija. Trenutno je član uredništva kulturnog portala rizom.rs.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Fotografije snivane arhitekture
Najnoviju seriju radova Milice Denković čine fotomontaže velikih formata. Na prvi pogled, ove fotografije su realistične i prikazuju atmosferu napuštenih i praznih zdanja poput Pinove vile u Zrenjaninu, uskih ulica primorskih krajeva, nekih objekata iz Beograda i Bečeja. Boje, svetlost, tekstura zidova, stepeništa i slojeva farbe na vratima ovih zdanja su dokumentarno preneseni, bez ikakvih modifikacija. Ali same njihove forme postaju materijal za kreiranje novih prostora. Fokusirajući se na stepeništa, uglove, vrata, prozore, hodnike i prolaze koji su stari po nekoliko vekova i u različitim gradovima, Milica Denković stvara jedan paralelni grad za koji kaže da je iščašen u odnosu na realnost. Sam naziv izložbe potiče iz razgovora sa Srbislavom Šahović o snu u kojem je Novi Beograd izgledao konstantno malo pomeren ulevo. Kroz izložbu je na arhitekturu prenesena logika snova i fantastike iz književnosti H. L. Borhesa, Umberta Eka, Dejvida Mičela, Terija Pračeta, Zorana Živkovića, Franca Kafke, Nila Grejama.
Poput arhitekture u prozi ovih autora, Iščašeni grad Milice Denković je beskrajan, promenljiv, fluidan, nalik na lavirint. Kako u fotografisanim prostorima nema nijednog čoveka, biljke, živog bića, kaleidoskopičan grad se otvara pred posetiocem da se gubi u njemu, imajući mogućnost da uđe u fantastični prostor na jednoj fotomontaži i izađe na desetoj. Korišćenjem mirror opcija za dupliciranje, mnogi hodnici, vrata i stepeništa se simetrično granaju u nekoliko pravaca, stvarajući prostor koji podseća na prostore sa Ešerovih grafika. Centralna perspektiva i simetrija čine ove kadrove slične Kubrikovim, stvarajući misterioznu atmosferu koja može biti scena za neki novi horor film. Na jednom radu vidimo čitavu sobu sa dvoje vrata sa strane, dok je na drugom radu ta soba u potpunosti izbrisana, čitav taj prostor je isečen sa svim onim što je nekad postojalo u njemu i nestalo je u nekoj drugoj dimenziji.
Umetnica uz radove posetiocima nudi i jedan neobavezan deo u vidu alatki za kretanje kroz Iščašeni grad. Alatke bliže određuju grad kao živ, nestalan, nelogičan, fluidan i nude smernice za izlaženje iz njega, praćenjem mirisa, zvukova, teksture. Kao i u snu, logika i svako stvarno znanje o arhitekturi su ovde neprimenjivi. Kada je posetilac unutar jedne od zgrada u Iščašenom gradu, on nailazi na mnoga račvanja gde mora da odabere kojim će putem ići. Dva istovetna hodnika se pružaju u različitim pravcima, ali različitom brzinom, što je sugerisano promenom u perspektivi; iza svakog ugla i vrata se nalazi bezbroj neočekivanih situacija; istovetne stepenice vode u različitim pravcima, a kada se izađe napolje i dođe do ćoška zgrade, on se ne nastavlja u istu zgradu, nego u neku drugu koja je u nekom drugom gradu. Ipak, za razliku od Ešerovih gradova, u Iščašenom gradu vladaju isti zakoni fizike kao i u realnosti – postoji samo jedan pravac zemljine teže, a dimenzije, kako prostora tako i posetioca koji je izgubljen u njemu, ostaju nepromenljivi. Ovo sugeriše da je izlaz moguć, ali i da se Iščašeni grad može menjati kroz naredne izložbe, postajući nepredvidljiviji, zamršeniji, veći ili nam samo otkrivati neke svoje delove koje nismo ovom prilikom videli. U svakom slučaju, Iščašeni grad je tu, iza ugla, na treptaj oka udaljen od sna.
Sonja Jankov
