Mihal Đurovka: RAVNICE

  1. april – 14. maj 2016.

 

U tokovima vojvođanske umetnosti Mihal Đurovka se afirmisao apstrakcijskim slikama  čiji je izgled podsećao na cirade sa „maskirnim flekama“. To slikarstvo jednostavne a likovno dobro struktuirane plastičke celine, izvanredno je korespondiralo sa atmosferom sveta u doba globalne nesigurnosti. U tim  je  slikama metaforički „sačuvano“ sećanje na nesretne devedesete godine proteklog stoleća, na preživljenu i proživljenu traumatičnu atmosferu bombardovanja iz 1999. godine, ali i na sve one potonje neuralgične situacije kojima je bio opterećen svet u kome živimo. Dakle, Đurovka nam se tokom predhodnog perioda svog slikarstva predstavio kao umetnik koji je sposoban da impulse savremenog sveta pretvori u autentični i uverljiv slikarski i umetnički iskaz.

Još u vremenu bavljenja apstrakcijskim slikarstvom Mihal Đurovka je započeo ciklus posvećen pejzažu. Očito, u jednom trenutku se kod ovog umetnika pojavila potreba da se vrati prirodi i zavičajnim predelima. Đurovka se, od 2012. godine, sasvim posvetio slikanju bačkih pejzaža, viđenih u ravničarskom kisačkom okružju koje za njega ima i specifično „autobiografsko“ značenje. Istorija umetnosti ukazuje da su vojvođanske predele slikali i brojni Đurovkini predhodnici te da su, upravo iz pejzaža,  iskoračivali u slikarsku modernost – u asocijativni pejzaž i apstrakciju, u geometrizaciju i čistu geometriju, u slikarstvo materije i enformel, u ekspresionističku a potom i drugačije karakterisane interpretacije,  koncepte i poetike…  Koncept aktuelnih pejzaža Mihala Đurovke je, takođe, usmeren ka formiranju autentične slike zasnovane na primarnom dejstvu likovnih elemenata. Uz to, ovaj umetnik, čini se, ima na umu Velflinovu misao da „prirodu treba znati posmatrati da bi se sačuvala ideja o njoj u slici“.  Tu ideju vaskolike prirode Đurovka očigledno poštuje i nastoji da je slikarski verifikuje u vlastitom pejzažnom ostvarenju, nastojeći, kako je to govorio veliki Sava Šumanović „da stvori novi svet u granicama platna, koji ima tek toliko veze sa vanjskim što ga je pravio čovek i što je primenio u svojoj slici one zakone koji su i u kosmosu“.   Rezultat takvog Đurovkinog nastojanja je slika u kojoj vladaju dobro konfrontirani, logično i harmonično uređeni odnosi. Polazeći od realnog izgleda predela, on svoje pejzaže ne nastoji da precizno i realistički interpretira. Jer, predeo u ovom slikarstvu jeste tek podsticaj umetnikovoj slikarskoj akciji: slikajući  prirodu Mihal Đurovka dospeva do autentične prirode slike, do slike koja poseduje svoju vlastitu strukturu, svoj autonomni pikturalni organizam zasnovan na nervaturi linije, krvotoku boje, tkivu materije… Đurovka je školovan slikar koji insistira na činjenici da modernistička teorija površinu smatra glavnom osobinom slike, to jest karakteristikom koju slikarstvo ne deli ni sa jednim  drugim  sistemom slika. Stoga insistira na plošnosti,  te u njegovim prizorima pejzažnog porekla nema perspektive, iluzije o prostoru i dubini. Kompozicija je svedena na pojednostavljena plošna rešenja – u donjem pojasu je površina sazdana od titravog mnoštva ponavljajućih horizontalnih  poteza ili kompaktnih izduženih bojenih polja; dok je u gornjem delu slike najčešće koherentna monohromatska površina, sublimna i mirna. Očigledno, u ovom  slikarstvu se  radi o dobro organizovanim i raspoređenim pikturalnim  celinama u kojima je sve zasnovano na primarnom dejstvu  čiste likovne strukture.

Mihal Đurovka u ovom ciklusu slika  radikalno apstrahuje slikani motiv da bi se potpuno posvetio  zasebnostima slikarskog prostora, površine, boje, materije…  U tako definisanoj pikturalnoj strukturi – boja deluje širokim dijapazonom, ali slikom vlada jedinstvena koloristička atmosfera koja nas upućuje na karakter umetnikove senzibilnosti i personalne osećajnosti. To je naročito vidljivo u onim slikama u kojima se umetnik ponajviše približuje  apstrakciji (Svetlost ravnice, 2015; Prolećno osveženje, 2016; Letnja vrućina, 2016). Tu  je umetnik autentičnom pikturalnošću dospeo do autohtone strukture kojom definiše vlastiti „doživljeni osećaj“ (termin Maksa Bekmana) iz kojeg se rađa autentična likovna ekspresija. Uz to, ove slike nisu samo plod subjektivnog iskustva ili nekog ličnog otkrića, nego prerastaju u šire saznanje, u simbološki sistem, u značajnu kulturološku činjenicu. U tom smislu izuzetno su zanimljive Đurovkine slike u kojima postoji koloristička bliskost sa tradicijom slovačkog etno nasleđa. Indikativan naslov slike Ravnica kao šlingeraj (2012)  otvara jednu sasvim drugačiju i novu vizuru ovog  slikarstva. To, makar i intuitivno, čuvanje svesti o korenima postoji, osim kod Đurovke, i u opusima još nekolicine umetnika vojvođanskih Slovaka,  jer su se slične reminiscencije pojavljivale u moderno koncipiranim tkanicama i slikama Mire Brtke, te u slikarskim ostvarenjima Pavela Čanjija, Martina Kizura, Rastislava Škuleca, Marije Gaško, Jana Agarskog i drugih… Takođe, bilo bi interesantno istu tu problematiku sagledati i u širem vojvođanskom umetničkom kontekstu.

Na kraju valja zaključiti da je Mihal Đurovka u ovom trenutku – umetnik u punom stvaralačkom zamahu. Njegovo aktuelno slikarstvo, bilo da se radi o karakterističnoj simboličkoj apstrakciji ili o svedenom pejzažizmu, nastaje iz neke tihe strasti koja podrazumeva ne samo intuitivno reagovanje nego i racionalističke reakcije na impulse stvarnosti u kojoj živi i stvara. U tom svom opsesivnom bavljenju slikom umetnik Mihal Đurovka je dospeo do autentičnog pikturalnog izraza, do iskaza koji efikasno funkcioniše u aktuelnom trenutku sveta, u ovovremenskoj stvarnosti, takvoj kakva je.

Sava Stepanov


Mihal Đurovka
Rođen 1972. godine u Novom Sadu. Slikarstvo je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Halila Tikveše i profesora Jovana Rakidžića. Član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Izlagao je svoja dela na 15. samostalnih i 67. kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Predaje likovnu kulturu u Osnovnoj školi „Ljudovit Štur“ u Kisaču. Bavi se i novinarstvom …