MASTERI 2022 / Akademija umetnosti Novi Sad

SULUV RECENZIJA

Sonja Jankov

Izložba kao značajna etapa umetničkog istraživanja

U novije vreme se ukazuje na razliku između dve vrste umetničkih istraživanja, to jest na razliku između umetničkih istraživanja koja su vođena praksom (practice-led research) i onih koja su zasnovana na praksi (practice-based research). Za prvu vrstu umetničkog istraživanja, stvaranje artefakta nije cilj i samo istraživanje ne zavisi od njega, nego se ono fokusira na prirodu prakse, na njene tehnološke, metodološke i druge postupke, te teži sticanju novih znanja koja je mogu unaprediti ili koja mogu doprineti znanju o toj praksi. Primera radi, fokus umetničkog istraživanja vođenog praksom može biti istraživanje participativnih modela umetničkog rada tokom zabrane kretanja u vreme pandemije, ili mogućnosti razvijanja fotografije u/na različitim materijalima, kao što su cement, testo, živi biološki materijali, itd. Cilj takvog istraživanja ne bi bilo stvaranje artefakata, nego sticanje novih znanja o postupcima koji se dalje mogu primenjivati u umetničkoj praksi.

Za razliku od toga, umetničko istraživanje zasnovano na praksi tehnološke i metodološke postupke istražuje upravo zarad stvaranja artefakta, to jest predstavlja praksu čiji je cilj realizacija ideje i sva istraživačka pitanja i postupci proizilaze iz procesa artikulacije zamišljene ideje. Ovakvo umetničko istraživanje je auto-refleksivno, refleksivno, dijaloško i ispitivačko, i predstavlja proces čiji javni delovi (izlaganje, performansi, prezentacije i sl.) mogu da ga usavrše, preispitaju pa čak i ugroze u smislu da umetnik napusti započeti proces i nastavi u drugom smeru da razvija svoju ideju ukoliko tako odluči. Javno predstavljanje istraživanja u tom slučaju nije nužno prezentacija finalnog rada umetnika, nego njegovo otvaranje za refleksije, dijaloge sa drugim umetnicima i stručnjacima na osnovu kojih umetnik može dalje da razvija svoju ideju. Umetničko istraživanje zasnovano na praksi je stoga otvorena praksa u kojoj je stvaranje dela samo jedan deo istraživanja, ali jedan nezaobilazan deo.

Izložba Masteri ukazuje da novije generacije umetnika kroz svoja umetnička istraživanja nastoje da jednostavnim likovnim sredstvima predstave i problematizuju nedoslednosti, iščašenosti i alarmantne simptome savremenog doba u kojem živimo, što zahteva promišljanje i iznalaženje novih likovnih sredstava da se to postigne. Tako Jelena Simonović, da bi likovno prikazala kako društvo pristupa problemima, izlaže redimejd ventilator, zatvoren u vitrini od pleksiglasa, simbolično naslovljavajući ovu instalaciju Izolacija promaje. Dunja Stanojević prikazuje potpuno transparentan paravan koji ništa ne zaklanja, kao metaforu raznih postupaka koji navodno rešavaju postojeće probleme u društvu, dok Vladimir Janić prikazuje sistem kontrole i autoriteta kao problem želje da se bude moćan, ali ne nužno i odgovoran.

Nekoliko umetnika se fokusira na odnos pojedinca prema okruženju, odnos koji može biti potpuno prepuštanje, nesvesnost ili otpor. Tako Fehér Nikolette izlaže crno svetlo koje i kada je uključeno ostavlja oko sebe samo mrak, kao simboličan prikaz apsurdnosti položaja pojedinca i činjenice da je sve ono što treba da mu „osvetli put“ u suštini samo mehanizam anestezije. Ana Bokan u instalaciji Less kombinuje organsko i industrijski proizvedeno na osnovu čega se uviđa da je i mozak/um/mišljenje nešto što se serijski, masovno proizvodi. Kristina Polender izlaže belu zastavu na dršci od trnovitog ružinog drveta, kao izraz svoje odlučnosti da se ne preda u društveno-političkom kontekstu u kojem se isti narativi ponavljaju već više od dvadeset godina, onemogućavajući da se išta značajnije promeni. Ta trnovita drška ukazuje na umor i predstavlja specifičan metod samosabotaže kojem svi pribegavamo kada osetimo da nemamo više snage i da je vreme da se predamo, ali onda shvatimo da ne smemo da dopustimo da nas inercija povuče i odemo dva koraka unazad, a samo jedan napred.

Umetnici takođe ukazuju i na nužnost svesti o tome šta će ostati posle čovečanstva. Luka Drljan tako izlaže seriju prikaza bubašvaba koje se mogu razmnožiti po celom prostoru i nadživeti ljudski rod. Danilo Lalović i Helena Soldat prikazuju kako će u post-apokaliptičnom, post–anthropocene periodu bezbroj barova i noćnih klubova ostati kao jedini trag čovečanstva i njegovog postojanja. Anđela Lelović makro fotografijama tkiva perja ukazuje na kruženje materije u vremenu u uzajamnoj povezanosti nestajanja sa nastajanjem. Uviđajući relaciju između ponašanja zajednice i „viših sila“, Filip Džolić u Epu o promaji prikazuje kolektivan odnos prema pojavama koje se ne mogu kontrolisati, te se objašnjavaju kroz legende, predanja, njihovo oličenje u čudovišta i demone, ali i nastojanje čoveka da pridobije njihovu moć kroz maskiranje u njih. Pored sagledavanja ljudskog života iz široke perspektive koja uzima u obzir vreme i prostor izvan postojanja ljudskog roda, nekoliko umetnika se okreće upravo detaljima, momentima, minijaturnim tragovima svakodnevice koji bacaju svetlo na čovečanstvo iz drugog ugla. Tako Aleksandra Novaković u seriji Ulični dnevnik beleži slučajno nastale kompozicije u javnom prostoru koje imaju likovni karakter, a Doroteja Lovre predstavlja kućne predmete putem kojih se stiče slika o osobama koje ih koriste, ali i koji daju prostoru karakter doma.

Objekti i instalacije izloženi na Masterima, pokazatelji su kako je umetničko istraživanje refleksivna, auto-refleksivna, dijaloška i ispitivačka praksa koja je fluidna, dinamična i različita od umetnika do umetnika. Kontinuitet izložbene prakse kao što je projekat Masteri omogućava mladim umetnicima da predstavljaju i razvijaju svoju praksu i ideje, u međusobnom dijalogu, u razgovorima sa posetiocima i drugim umetnicima. Pored toga, ovakve izložbe ukazuju na još jedan bitan faktor za umetnička istraživanja – na nužnost postojanja kulturne infrastrukture u smislu opremljenih izložbenih prostora (ne samo tehnikom, električnom energijom, toaletima, nego i ljudstvom) i uključenosti stručnjaka u dijalog o umetničkim istraživanjima, stručnjaka kao što su kustosi i likovni kritičari. Ovakve izložbe su stoga pokazatelj profesionalnosti mladih umetnika da ispoštuju rokove i učestvuju u dijalogu, ali su i test profesionalnosti kulturne infrastrukture da takođe ispoštuje rokove, omogući dijalog i sve potrebne uslove, to jest da, ako i umetnička istraživanja, bude vođena i zasnovana na praksi.