Marija Jevtić, Trodimenzionalne slike
Otvaranje: 24. septembar u 20:00 sati
(24. septembar – 5. oktobar 2018.)
OPIS
Približavanje umetnosti slepim ljudima upotrebom reinterpretacije 2D umetnosti u 3D
Ideja u ovom radu je da svoje slike koje su radjene na platnu uljanim i akrilnim bojama reinterpretiram u trodimenzionalne objekte uz pomoć 3D štampača i digitalne tehnologije i da na taj način približim umetnost slepim i slabovidim osobama.
Reinterpretacija klasične umetnosti u digitalnu umetnost je uzet kao osnovni okvir unutar kojeg sam se kretala pomoću dva pojma: klasično i digitalno. Oba pojma predstavljaju različite epohe, u kojem pojam klasične umetnosti podrazumeva daleko duzi vremenski period , te ga je teže koristiti a da se ne opredelim za jedan kraći vremenski period u kojem se vizuelni znak nametnuo kao dominantan u odnosu na neke druge ikonografije šireg klasičnog nasledja. Stara terminologija je postala neupotrebljiva pa se logički može zaključiti i da se nasledje stare vizuelnosti može teže koristiti. Moje istraživanje zasniva se na klasičnoj lepoti koja ne pokazuje čoveka onakvim kakav on jeste, već ga prikazuje kao neki posebni ideal koji se uskladjuje sa onim što je spolja i onim što je unutra, ali posebno me zanima estetika klasične umetnosti i mogućnost njenog transvera u digitalno. Ovde se može bolje koristiti pojam aproprijacije odnosno, kako se estetika klasičnog koristi u epohi digitalnog. Aproporciju definišemo kao instrument prenosa elemenata iz jednog u drugi sistem značenja ili umetnički diskurs, odnosno kao akt stvaranja koji strategijski poseže za postojećim, umetničkim ili ne umetničkim, tvorevinama kao gradjom za konstituciju nove umetničke tvorevine. Aproporcija je stvaralačka procedura koja podrazumeva heterogeni skup jezika, žanra, tehnika, medija ali i kulturološke zahteve u kreaciji novih umetničkih dela. Prividna sličnost pojma aproprijacija i interpretacija u ovom tekstu je namerna, zato što se tekst gradi na poravnavanju dve istorijske epohe, jedne koja se zasniva na Pigmentu i druge koja se definiše kao Piksel. Ideja poravnanja Piksela i Pigmenta, odnosno, pronalazak lanenog ulja, koje je omogućilo trijumf slikarske estetike i Amige, koja je mašina koja je ponudila Pigment, pokazuje složene procese aproprijacije, reinterpretacije, politiku korišćenja estetskog materijala stare umetnosti u današnjem post-konzumerističkom dobu, gde je umetnost emancipovana kroz ekranske slike.
Marija Jevtić
BIOGRAFIJA
Biografija:
2016- Saradnik u nastavi na odseku za grafički dizajn, Skola visokih strukovnih studija, Novi Sad. 2016- Doktorske studije na Prirodno matematičkom fakultetu, Ljubljana -smer Grafički dizajn pod mentorstvom Helene Gabrijelčič Tomc. 2016 – Član udruženja Modern ITC Worl, Udruženje građana za održivi razvoj, kreativnu industriju, razvoj informacione komunikacione tehnologije i internet medija Modern ICT World Novi Sad. 2016- Član udruženja likovnih umetnika Srbije. 2016 – Član udruženja likovnih umetnika Vojvodine. 2015 – Saradnik u nastavi sa osobama ometenim u razvoju, osnovna škola Jovan Popović, Novi Sad. 2015 – Predavač slikanja i crtanja na likovnim radionicama u Kulturnom centru ,,Kulturno umetnički lavirint’’, Novi Sad. 2015 – Saradnik u dečijem programu, Galerija Matice srpske. 2015 – Volonter u galeriji Matice Srpske. 2013- 2015 Master studije pod mentorstvm prof. Vidoja Tucovića. 2010-2015 Član organizacije NPC (Nova poenta kulture) koja se bavi oslikavanjem murala, Novi Sad. 2009-2013 -Akademija likovne umetnosti, slikarstvo –Novi Sad u klasi prof. Dušana Todorovića. 2005-2009 -Srednja umetnička škola, dizajn tekstila-Užice.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Gledanje drugim čulima
Tokom 1995. godine, Žan-Lik Godar je radio na dokumentarno-teorijskom filmu JLG – autoportret u decembru. Tom prilikom je angažovao slepu ženu da bude montažerka njegovih filmova koji nikada nisu bili prikazani. Kada je ona izrazila bojazan da neće dobro obaviti taj posao, jer filmove samo čuje, ali ih ne vidi, Godar joj je rekao da ne brine jer te filmove nije niko video. Kako nikada neće videti delo svojih ruku, ovo iskustvo joj pokreće niz misli. U jednom kadru filma je vidimo kako razmišlja dok rukom dodiruje svoju drugu ruku kojom dodiruje filmski projektor. Zaključak njenog razmišljanja je jedna vrsta beskrajne jednačine:
Ako vidljivo ima relaciju prema sebi koje ide kroz mene i postaje ja dok gledam ovaj krug koji ne kreiram, ali koji kreira mene, ovo prostiranje vizuelnog kroz vizuelno može da prolazi kroz druga tela i animira ih, a takođe i kroz moje. I mogu da razumem kako je ovaj talas rođen u meni kako je to vidljivo tamo simultano i moje polje vida, moj pejzaž (Žan-Lik Godar, Jean-Luk Godard: autoportrait de décembre, 1995).
Iako je vizuelna umetnost nedostupna slepim osobama, one su često njena tematika. Na prikaze slepih ljudi u istoriji umetnosti se fokusirala izložba u Muzeju Luvr 1990. godine, čiji je kustos bio filozof Žak Derida. On je tom prilikom publikovao knjigu Sećanja slepog: auto-portret i druge ruševine u kojoj pokazuje kako je svaki proces pisanja, a samim tim i crtanja – slep, jer kada počnemo da stvaramo, ne znamo odmah kako će konačno izgledati delo. Derida navodi da i mašine, poput fotokopir aparata, filmske kamere, projektora, pišu na slepo, to jest dobijaju neki kod koji dekodiraju, ali ne vide šta stvaraju. Čovek na sličan način dok stvara „gleda unutrašnjim okom“, prati svoju zamisao, a ne ono što ga okružuje i tek na kraju sagleda gotov rad. Derida ide daleko u svojoj tezi. Polazi od činjenice da postoje veliki gluvi kompozitori i pisci/epski pesnici koji su bili potpuno slepi, a da ne znamo ni za jednog manje ili više poznatog slepog crtača. Za njega to otvara mogućnost da je svaki crtač dok crta slep.
Otkriće fotografije i kamere je otkrilo da nisu samo crtači slepi, nego ceo ljudski rod. Prema Valteru Benjaminu, a kasnije i drugim teoretičarima, kamera je otkrila postojanje onoga što on naziva „optičkim nesvesnim“. Naime, sposobnost da nešto zaustavi u vremenu i zumira, omogućava kameri da sagleda neke detalje koje oko zapazi, ali koje ne interpretiramo kao važne. Kamera je ta koja je otkrila da konji u trku praktično lete, samo se odbacujući o zemlju, dok se prethodno mislilo da po jedna noga konja mora biti u svakom momentu na zemlji. Dakle, nije u pitanju nešto što nismo videli, ali ipak jesmo bili slepi da sagledamo šta se tu u stvari zaista dešava. Zbog toga Benjamin taj fenomen naziva nesvesnim, po ugledu na psihoanalitička istraživanja.
Slepilo je iz tog razloga velika filozofska i umetnička tema. Činjenica je da sve vidljivo sadrži nevidljivo u sebi, te je značenjsko i ono unutrašnje od veće važnosti od vidljivog, površnog. Međutim, šta se dešava kada slepilo nije tema umetnosti, već kada je obrnuta situacija – kada umetnost, pogotovo vizuelna, postaje deo svakodnevog života slepih i slabovidih? Na ovu problematiku se fokusirala Marija Jevtić koja nastoji da likovnu, dvodimenzionalnu umetnost, učini perceptivnom slepim osobama. U svojoj izložbi Trodimenzionalne slike reinterpretirala je nekoliko svojih klasičnih slika na platnu na takav način da ih mogu sagledati slepe osobe. Za te potrebe je svoje slike „prevela“ u tri različita diskursa i sistema komunikacije koja daju jedinstvenu mentalnu sliku o estetici odabranih slika. Ti sistemi komunikacije su trodimenzionalni objekti napravljeni uz pomoć 3D štampača i digitalne tehnologije, audio zapisi govora koji daje formalnu analizu i opis slika, a potom i transkript audio zapisa u Brajevo pismo. Trodimenzionalni modeli su specifične kopije slika koje ih pretvaraju u objekte, na takav način da visinom i dubinom dočaravaju određene boje, linije i površine slika. Oni su nastali kao rezultat dužeg interesovanja Marije Jevtić za odnos između estetike klasične likovne umetnosti i digitalnih medija i tehnologija. Ona nastoji da „poravna Piksel i Pigment“, to jest da estetiku slika nastalih klasičnim tehnikama prenese i zadrži u digitalnim medijima.
Analiza slika kroz njihove interpretativne objekte i kroz audio zapise, daje nov pogled na njih koji je od značaja za širu publiku. Izlažući originalne slike pored njihovih interpretacija, kao i nacrte iz procesa njihovog prevođenja u digitalni i objektni svet, Marija Jevtić omogućava svim posetiocima da nauče da vide likovnu umetnost, to jest da je kompozicijski analiziraju kako bi uvideli njenu lepotu i poruku koju nosi. Time umetnica poručuje da digitalne tehnologije ne omogućavaju samo slepim osobama da osete vizuelnu umetnost, nego i svima nama koji smo zaboravili da vidimo lepotu likovne umetnosti jer smo svakodnevno izloženi brzom protoku vizuelnih znakova i informacija, te smo se odvikli od dugog i strpljivog gledanja u jednu statičnu sliku.
Sonja Jankov
