Konstantinos Petrović / Hajde Bože budi Drug
Otvaranje: četvrtak, 2. jun 2022, 20.00
(2 – 10.6.2022)
U četvrtak, 2. juna, u 20 časova, u Galeriji SULUV, biće otvorena izložba „Hajde Bože budi Drug” Konstantinosa Petrovića. Posetioci će izložbu moći da pogledaju do 10. juna 2022.
Umetnik se bavi pronalaženjem crvene niti veličanja herojske smrti kroz komunizam i pravoslavlje, i pronalazi je u likovnim kvalitetima: monumentalnosti, svečanoj geometriji. Pronalazi je u okrenutosti večnom životu, moralističkim tonovima i militarizmu. Pronalazi ga u pojmu indokrtinacije, i to indoktrinacije u detinjstvu. Umetnik je rođen 1995, njegovo najranije detinjstvo je obeleženo ratnim raspadom Jugoslavije i tranzicijom iz komunizma u nacionalizam. Samim tim poetika ove izložbe je oblikovana sećanjem na fragmente i predmete iz tog detinjstva: telefonska sekretarica, učenje slova, brojeva i godina, Bajaga, Desanka Maksimović, i gomila nejasnih ili polujasnih informacija koje do nas dopiru kao kodovi ili formule.
Andreja Kargaćin
BIOGRAFIJA
Konstantinos Petrović (1995, Valjevo), student je master studija slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Završio je osnovne akademske studije na Filološko umetničkom fakultetu, smer Zidno slikarstvo. Do sad je realizovao jedanaest samostalnih i ostvario učešće na više grupnih izložbi. Pored toga aktivan je i na realizaciji mnogobrojnih projekata i radionica iz oblasti umetnosti. Deo je kolektiva Šok zadruge od 2020. godine, i jedan je od suosnivača udruženja Grafička mreža. Živi i radi u Novom Sadu.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Lidija Marinkov Pavlović
Konstantinos Petrović – Hajde Bože budi drug
Ako bismo postavili rizomatsku mrežu linija koja prikazuje odnose između mnoštva dijagrama od kojih svaki sadrži po jednu veliku/malu temu Konstantinosa Petrovića, dobili bismo složenu sliku međusobno izukrštanih ruta plovidbe od jednog do drugog ostrva ili arhipelaga. Pritom, metafora Odisejevih avantura ovde nije od koristi, ali zato možemo pretpostaviti da su linije povezivanja crvene, jer su izuzetno važne.
Konstantinos Petrović (1995) u svojim 20-im veoma dobro ume da predstavi i da sa priličnom sigurnošću ukaže na različite diskurzivne prakse koje su konstruisale njega i njegovu generaciju. Međutim, izloženi radovi deluju enigmatično, jezički heterogeno, likovno, istovremeno eksperimentalno i veoma planirano. Radovi sadrže najrazličitije tekstove: školske primere rešavanja zadataka ispisane u uglu galerije, konglomerat jednostavnih gemetrijskih elemenata, različito variranih, u kojima naziremo numerički sistem, audio zapis poznate pesme Desanke Maksimović koju recituje Bajaga, dok je stih iz poznate pesme potonjeg autora preuzet za naslov izložbe. Dalje, tu su precizni crteži obrisa čuvenih spomenika iz perioda NOB-a; delikatno iscrtana (belo na belom) figura anđela na peškiru koji je postavljen pored ogledala u kome posetilac može da vidi sopstveni lik preko koga se pružaju bele linije spomenika na Tjentištu; telefonska sekretarica iz prošlog veka koja snima i reprodukuje poruke u vreme dok je stan prazan.
Dakle, na koji način treba gledati i tumačiti izložene radove i povezati ih u likovno-konceptualnu celinu?
Sve izložene radove, slike, instalacije, crteže, povezuju audio-vizuelno elaborirani fragmenti sećanja koji su važni za odrastanje autora. Petrović ove uticaje naziva „indoktrinacijama“ koje mogu biti religijske, istorijske, prosvetne, političke, kulturalne. Sa druge strane, u pitanju su upravo oni aparati koji se izdvajaju kao tipična intrpelacijska mesta moći, a koja su neophodna da bi subjekat uopšte bio konstituisan. Paradoks se rađa u turbulentnim vremenima kada stabilni sistemi više ne postoje, a novi se još nisu rodili. Ratovi iz 20. veka, nikad dovršena tranzicija iz komunizam u liberalnu demokratiju, nacionalizam i populizam zapravo već godinama unose buku (i bes) u svakodnevicu. Vreme oprečnih poruka jeste vreme nesigurnih artikulacija, kada se postavljaju bazična pitanja poput: na koje sve načine je moguće napisati brojeve, kako rešiti matematički zadatak, kako spojiti poeziju iz školske lektire i pop muziku (i kome se obraćaju tekstovi navedenih autora, inače savremenika), kako, i da li uopšte povezivati humanističke intencije komunizma sa duhovnim dogmama pravoslavlja? Konačno, kako se snaći u različitim, neretko suprodstavljanim narativima?
Stoga, treba se vratiti na početak ovoga teksta. Naime, pošto Bog nije drug pa da okrene jedan krug unazad planetu, preostaje nam sinhroni, aistorijski poredak strukturalističkih dijagrama. Na primer, formalno mnogo strože i jezički razgovetnije rešenje mogu ponuditi dva dijagrama u čijem preseku se nalazi lice. U izvedbi Konstantinosa Petrovića, odraz u ogledalu ne može da izbegne obrise monumentalnog spomenika Miodraga Živkovića iz 1971. godine. Istovremeno, isto lice, biva pozvano, odnosno interpelirano da ponese tragove crteža anđela Serafima sa ubrusa. Iz kupatila, crvena linija vodi u praznu dnevnu sobu iz koje se reprodukuju glasovi odsutnih ljudi. Kakofoniju dalje dopunjuju tekstovi iz drugih dijagrama…
Konstantinos Petrović nam je kroz interdisciplinarni umetnički postupak predočio kako se zapravo konstruiše savremeni subjekt. Složenost i fragmentiranost tog procesa svedoči da je pred nama umetnik koji se bavi velikom temom na najadekvatniji način i to u vreme kada je neizvesnost jedini sigurni dispozitiv budućnosti.
