Jelena Kovačević Vorgučin / HLOROFIL I SVETLOST: zaustaviti nestalno
Otvaranje: 9. oktobar, u 19 časova
(9 – 20.10.2023)
U ponedeljak, 9. oktobra, u 19 časova, u Galerija SULUV, biće otvorena izložba Jelene Kovačević Vorgučin pod nazivom HLOROFIL I SVETLOST: zaustaviti nestalno. Izložba će trajati do 20. oktobra 2023. godine.
Kad je mama otišla, obuzelo me je razmišljanje o cikličnosti života i smrti i o tome kako povezanost ne nestaje nakon smrti člana porodice.
Htela sam da prikažem svoju snažnu želju da se zamrznu uspomene i istovremeno zaustavi ili makar uspori neumoljiv protok vremena sa kojim se one menjaju i blede. Netipičan tehnološki pristup bio je deo procesa — hlorofilna slika koja nastaje na vlatima trave nestalna je, teško uhvatljiva, kao što je neuhvatljiv trenutak, kao što su sećanja krhka. Trava je živa, i samim tim smrtna. Tokom prirodnog procesa fotosinteze dolazi do promene u pigmentu njenih listova. Kada se folija sa filmom položi na isečenu travu i izloži suncu, nastale fotografije imaju svoj dalji „život”, jer nastavljaju da blede pod uticajem sunčevog svetla, i vremenom nestaju. Sama nestalnost ovog procesa podseća na nestalnost sećanja i samog života.
Postoji duboka intimnost u pokušaju da se sećanja na majku i porodične priče sačuvaju, uz svest da je svako novo prisećanje već izmenilo i sliku i priču.
HLOROFIL I SVETLOST: zaustaviti nestalno
Trava je svuda oko nas, nemi svedok vremena. U njoj ostaju utisnuti koraci. Po njoj hodamo, pored nje prolazimo, često je ne primećujemo. Sečemo je, a ona ponovo niče. Odoleva i kad nema dobre uslove. Otporna je, ne traži negu. Ipak, osetljiva je, zavisi od sunca i kiše. Uvek prisutna, na različitim podnebljima, rađa se, raste i umire, sve nas povezuje i svedoči o održivosti sveta. Odabrala sam travu kao podlogu na kojoj ću ispisati tragove sećanja na majku.
Moje majke više nema. Ostali su poneki miris, zvuk, dodir ili slika pomešani u difuznom prostoru sećanja. Sećanja su tanana, neuhvatljiva, nepostojana, podložna promenama. Nisam previše obraćala pažnju na te suptilne senzacije dok su bile preda mnom. Tek s majčinim odlaskom, osećaj za njih se pojačao. To me je podstaklo na razmišljanja o cikličnosti života i smrti i o međusobnoj povezanosti članova porodice i nakon neminovnih odlazaka.
Proces dobijanja slika na organskom materijalu poput vlati trave pomogao mi je da vizualizujem različite čulne senzaciije. Prve hlorofilne slike zabeležila sam još kao studentkinja, eksperimentišući na listovima biljaka koje je majka gajila u kući. Zato me ovaj proces posebno vezuje za nju.
Tokom prirodnog procesa fotosinteze pigment listova trave se menja, a tako nastale fotografije imaju svoj dalji „život“, jer pod konstantnim uticajem svetla nastavljaju da blede i s vremenom nestaju. Sama nestalnost ovog procesa podsetila me je na nestalnost sećanja. Zapisima na travi pokušavam da zadržim fragmente sećanja na majku, da sačuvam porodične priče i intimnost trenutaka.
Netipičan fotografski proces naizgled je jednostavan. Zahteva, međutim, dosta vremena, strpljenja, upornosti. Pomalo se i mučiš jer greške su česte, napolju si na vrućini i fizički je veoma naporno. Ipak, povezanost s prirodom, osluškivanje i posmatranje promena u njoj, od rasta trave do kretanja sunca, daje meditativni karakter čitavom procesu. Vreme se usporava, a najmanja promena u količini svetla ili vlage, u temperaturi ili u trajanju izlaganja suncu, može da ima snažno dejstvo na proces. Povezanost s prirodom i osećaj krhke ravnoteže kada proces uspe, imali su isceljujuće dejstvo.
Autorka.
Jelena Kovačević Vorgučin, (1975, Novi Sad), završila osnovne akademske studije iz slikarstva (1998) na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a magistarske (2003) iz oblasti fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Upisala doktorske studije iz oblasti likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zaposlena je na Akademiji umetnosti od 2000. godine, gde trenutno radi kao vanredni profesor na katedri za Fotografiju. Svoj rad je izlagala na 19 samostalnih izložbi u zemlji i na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Polje istraživanja i delovanja primarno nalazi u mediju fotografije, često probijajući klasične granice fotografske slike. U žižu interesovanja uvek postavlja čoveka, njegov odnos prema sebi, drugima i prema životu. Polazište najčešće nalazi unutar porodice, kao jezgra društva, ispitujući neprestano odvijanje međuljudskih odnosa, uspostavljanje, ali i urušavanje veza, krhkost, nestalnost i nesavršenost tih odnosa, često sugerišući na obnavljanje pokidanih veza.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Sunčica Lambić Fenjčev
Neprolazno u prolaznom
Od postanka čovečanstva uznemiravaju nas velike društvene turbulencije i prirodne kataklizme poput ratova, gladi, siromaštva, pandemija, klimatskih promena, demografskih pomeranja, elementarnih nepogoda i drugih katastrofa koje utiču na različite zajednice ljudi u različitim delovima sveta, a ponekad i na sve stanovnike planete istovremeno. Ali, ništa nas ne dotiče toliko duboko kao gubitak nama najbližih osoba kada osećamo tako složene i duboke emocije često razumljive jedino nama koji smo u toj situaciji i sa kojima se svaki pojedinac suočava na sopstveni način.
Sama istorija umetnosti dugo vremena obrađivala je tzv. velike teme u umetnosti kao što su istorijske, religiozne i mitološke kompozicije, herojske i monumentalne, da bi sa razvojem građanskog društva u Holandiji 17. veka u evropsku umetnost ušle i tzv. male teme poput pejzaža, mrtve prirode, žanr kompozicija, koje su pogodovale ukusu tog društvenog staleža. Konačno, sa pojavom moderne umetnosti umetnici su počeli da slikaju ono što vide i osećaju u svojoj neposrednoj blizini, a savremena umetnost pod uticajem različitih postmodernističkih teorija potpuno je oslobodila svet umetnosti od različitih stega i predrasuda nametanih proteklih vekova dozvoljavajući umetnicima mnoštvo mogućnosti u izboru tema i medija izražavanja. U savremenom svetu umetnici imaju pravo da iznose sopstvene stavove i osećanja baveći se temama koje ih neposredno uzbuđuju i podstiču na stvaranje umetničkog dela često se baveći događajima iz sopstvenog života, svojim mikrosvetovima, koji emocijama i stavovima koje izražavaju pobuđuju osećanja i u drugim ljudima i te mikroteme često nose u sebi brojna univerzalna značenja.
Efemernost ljudske egzistencije, prolaznost života, težnja za zaustavljanjem ili bar usporavanjem vremena česte su teme u umetnosti, a odjeci ovih motiva prisutni su ili su pozadina mnogih umetničkih dela od postanka čoveka. Jelena Kovačević Vorgučin jedna je od brojnih umetnika koji su podstaknuti ličnom tragedijom, gubitkom majke, svoj rad posvetili ovoj temi. U predstavljanju svojih razmišljanja o pokušaju „zamrzavanja uspomena“ umetnica bira posebnu strategiju, specifičan fotografski postupak koji uključuje proces dobijanja fotografija na organskom materijalu poput vlati trave koristeći prirodan proces fotosinteze. Povezivanjem prirodnog i tehnološkog procesa umetnica dobija, kako ih sama naziva „hlorofilne slike“, nestalne i fragilne kao sam život. Upoznavajući prirodu i njene zakonitosti kroz eksperimente koje je godinama izvodila uz pomoć biljaka koje je njena majka gajila u kući, umetnica spoznaje zakonitosti života, njegovu neumitnu prolaznost. Kroz specifičan metod dobijanja slika predstavljenih na izložbi koji predstavlja izraz njenih najintimnijih osećanja i razmišljanja inspirisanih ličnom dramom, umetnica nam suptilno ukazuje na opštu problematiku vrednosti ljudske egzistencije. Jelena Kovačević Vorgučin preispituje naše međuljudske, duboko intimne odnose, na prvom mestu u okviru porodice, kao gradivne ćelije društvenog organizma, i dalje odnose čoveka prema čoveku, čoveka prema prirodi i čoveka prema samom životu. Šta je ono što ostaje posle nas, šta je ono što ostaje sa nama posle gubitka voljene osobe, šta je ono što nas povezuje? Umetnica kroz krhkost postupka nastanka svojih radova i njegove suptilne, neizvesne egzistencije koja u velikoj meri zavisi od spoljašnjih uslova odnosno od uslova čuvanja, brige i mera zaštite koje će se preduzeti da se ove slike, ove, slobodno možemo reći uspomene, sačuvaju što duže, razmatra i efemernost ne samo fizičkog, ljudskog tela, već i efemernost uspomena, sećanja koja nas povezuju sa nekom dragom osobom, koja blede i polako nestaju iz naših sećanja pod uticajem vremena, kao i ove „hlorofilne slike“ pod dejstvom svetlosti. Umetnica istovremeno, kao da upozorava, obzirom na ograničeno trajanje naše egzistencije, da više pažnje i vremena posvećujemo jedni drugima upijajući što više malih, naizgled nebitnih trenutaka koji će nas duboko i intimno povezati sa nekom osobom.
Specifičnim, duboko ličnim i emotivnim vizuelnim rukopisom predstavljenim na izložbi Jelena Kovačević Vorgučin otvara vrata publici u svoj intimni svet, u kojem prezentovani radovi, svaki na svoj način predstavljaju suptilne, čak poetske iskaze, koji su svaki priča za sebe. Svaki rad je jedno sećanje, jedna uspomena koju umetnica pokušava da „zamrzne“ i „zaustavi“ u prostoru i vremenu od njihove, a i naše neumitne sudbine. Ova „antimonumentalna“, „antiherojska“ izložba koja prezentuje efemerne radove, uspomene, život sam, nabijena je emocijama, koje i kod posmatrača izazivaju iskreno sa-učešće i empatiju. U ovom agresivnom, užurbanom i tehnološki preopterećenom svetu svojom suptilnošću pokušava da ukaže na potrebu i neophodnost drugačijeg razmišljanja o životu i odnosima koje imamo jedni prema drugima, kao pojedinci, ali i kao društvo u celini.
