13 – 25. maj 2013.
SNAŽNA STVARALAČKA INDIVIDUALNOST
Sava Halugin se do nekoć bavio pedagoškim radom, koji mu je oduzimao dragoceno vreme za vajanje. U tome je dugo bio podvojena ličnost što je ostavilo traga na njegovu skulptorsku aktivnost. Ostajem pri uverenju, da se više radi o kvantitativnom nego vrednosnom aspektu, budući da se on nije olako prepuštao datim okolnostima. Predano je istrajavao u svome naumu i, uprkos svemu, opstajao na našoj likovnoj sceni, šta više, na njoj je bio živo prisutan i svekoliko zapažen. To potvrđuju mnoga postignuća, do kojih je dospeo. Pomenuću njegove samostalne izložbe te brojna učešća na zajedničkim smotrama, potom, spomeničke projekte, što ih je ostvario u javnim prostorima. Sem toga, na to ukazuju priznanja i nagrade pa i ova izložba na kojoj prezentuje radove nastale potonjih godina. Ovdašnja javnost, neke od njih, barem u ovom sabiru, nije imala priliku da vidi.
Nije lako u kratkom prikazu smestiti svu stvaralačku potenciju Save Halugina, koji više od četiri decenije traje u domaćoj umetnosti. Ne može se, omanjim tekstom, obuhvatiti bogata sadržajnost njegovog delanja. Neizmerni duh, koji je utkao u svoje delo, izmiče pouzdanom, koliko sveobuhvatnom pogledu i, dabome, sasvim vernom tumačenju njegovih estetičkih uverenja.
Ipak, usuđujem se da koju reč progovorim o odlikama, koje bliže pojašnjavaju neke od osnovnih odrednica njegovih radova.
. . .
Sava Halugin pribegava izvođenju skulpture u raznim materijalima: u mermeru, terakoti, kamenu, ponajviše u bronzi. Treba pomenuti da bronza važi za jednu od starijih i, dakako, najprisutnijih tehnika u vajarstvu. Iako, u tom pogledu nije jedina, ona svakako pripada rodu moćnih, plemenitih komponenti, koja obezbeđuje trajnost prethodno zamišljenom ili, u krhkom predlošku izvedenom modelu. Pored toga, Halugin se jednako dobro izražava u crtežu i akvarelu, mada mu nisu strane ni druge likovne grane, kojima uspeva da se uverljivo izrazi.
. . .
On je od početka pokazao znatiželju za nekoliko motiva, kojima je, uz mala odstupanja, ostao veran do novijih dana. Najpre ću pomenuti portret, ljudsku figuru i, dabome, složena kompoziciona jedinstva, koja uvek bude pažnju umetnika. Slutim da je to zbog toga što čovek, zbog vizuelne neizrecivosti, pruža neograničene mogućnosti za plastičku artikulaciju. Tokom istorije umetnosti se pokazalo da je njegova percepcija varljiva, kadšto nepouzdana, time uvek izazovna i, može se kazati, neiscrpna za likovnu interpretaciju.
Dela Save Halugina o tome govore na poseban način. To pokazuje preinačenje forme, kojom obujmljuje svet vidljivih opažaja. Sjajnih crtačkih sposobnosti, uz to, istančane osetljivosti za oblik, on ume da projektuje primarne odrednice čovekovog oprostorenja i više od toga, može da se prihvati razrešenja kojeg bilo problema, koji ljudska figura, spram vizuelne datosti, ispoljava. Obzirom na to da ona, u njegovom delanju, predstavlja polazno stanovište i, dabome, svakom umetniku istinski test veštine, nadalje je sklon da se prepusti složenoj razradi oblika, koji ističu iz njegova nadahnuća.
Razume se, nije u pitanju prenošenje realnog, već kreativno ophođenje naspram optike koju pruža motiv. Objektivnost je prevladana preobražajem datih podataka, zapravo, kroz prostorno preoblikovanje stvarnosti. Stvaralačka radoznalost ga nagoni da viđeno menja, da ga prilagođava potrebama unutrašnje nužnosti, odnosno, svrsishodnosti ideje koju zagovara. To znači da objektivna potka, tokom postupka, ustupa mesto subjektivnom impulsu, koji zalazi u nivoe mašte i imaginacije iz kojih potiču bogate sadržajne strukture.
Dakle, istraživačka strast upućuje Halugina da slobodno interpretira motiv, da ga menja do mere u kojoj uspeva da dosegne smišljen likovni govor. Dominirajuća arhitektura mase često poprimi izgled barokno uznemirenih, uzbudljivih, katkad nepredvidivih u krajnjoj distanci, jedinstveno sazdanih obrta. Oni su prevedeni u sklad osetljivih taktilnih površina, kojima vladaju emocija i doživljaj. Sve je u njima, dabome, kada je ljudska figura u pitanju: od glave, ramena, torza, do ruku i nogu, preobraženo u autonomnu konstantu, koja, stapanjem sila suprotnih tenzija ili pak, slivanjem površina u objedinjen organizam, poprima obeležje slojevite konotacije.
Halugin se ređe odaje sasvim uprošćenoj prostornoj shemi. Neki put, rasporedom masa, te naglaskom na pojedina sadejstva oblika, jednako dobro ume da ispolji optimum pojednostavljenih oblika. U tom pogledu ispoljava osetljivost za čvrstinu i mekoću obrade, za zategnute i opuštene, osvetljene i neosvetljene delove. On odaje prirodu vajara, koji se olako i uspešno prepušta komplikovanim kompozicionim i formalnim razrešenjima.
. . .
Halugin se ne drži samo jedne „priče“. Sem ljudske figure, s vremena na vreme se prihvata motiva koji profilišu svet animalnog porekla. Tada pribegava snažnim ekspresivnim premisama. Realitet je u njima, do izvesne mere iščezao. Zadržan je samo na nekim mestima i to, sa po nekim, smišljeno naglašenim, osobenim detaljem, koji mu otkriva bliže svojstvo. Njegovi radovi, razume se, bez naglašene namere, nekad jasnije, a katkad jedva upućuju do sveta opipljivih uzora, u kojima se tek prepozna motiv, kojim je inspirisan.
. . .
Treba imati na umu još jedan, ne manje važan kontekst, u kome se razaznaje drugačija strana interesovanja Save Halugina. Poznato je de se umetnost, na ovaj ili onaj način, uvek služila simbolima. Bavila se znacima i metaforama svake vrste. Shodno tome, on jednaku važnost pridaje drugim, svekolikim i svakodnevnim tematskim oblastima, koja dotiču nivoe arhetipske konotacije. Sve što je blisko njegovom pogledu na svet, u tom smislu može da bude povod za nastajanje dela.
Ukazujem na ovaj sled radova iz kojeg nužno, mada ne odveć eksplicitno, proističe njihova plastička izdvojenost. Oni se odlikuju nešto jednostavnijim, katkad neobičnim prikazima, koji izviru iz dubine zaborava. Aktiviranjem vremenske nepredvidivosti predmeta, mahom njegove arhaične potke, izraz se profiliše kroz spregu višeznačnih poruka, što počivaju na sadejstvu predmeta obojenih patinom prolaznosti.
Halugin često i rado polazi od slovnog znaka, kao osnovnog konstruktivnog indikatora, koga nadgrađuje drugim atributima. Integriše ga sa oruđem i alatima ili pak predmetima, čije je poreklo nekad teško utvrditi, dok im je upotrebna vrednost odavno prestala. U njima se pojavi po neka glava, ruka, noga, kopito, kljun…i šta već ne. Znači, kontekst dela je upotpunjen skupom simbola, što upućuju na čovekovo sudbinsko trajanje u vremenu i prostoru. Pomenuću neke od naziva, koji ukazuju na njihovu suštastvenu i tematsku zasnovanost: Sfinga, Panonski zmaj, Životinja, Preljuba, Kopita, Nadgrobni spomenik, Gnezdo, Orač, Kolevka I, Životinja i tovar, Konjanik, Čovek i otmica, Tiski cvet i druge.
Očito je da je pozicija ovih skulptura ovaploćena diktatom minulih vremena. Njihova simbolika, tajnovite i fantastične naznake, što ih sugeriše, reinkarniraju iz polja kolektivno nesvesnog.
. . .
Oblici Save Halugina, svejedno o kojem motivu je reč, bivaju izlomljeni, sečeni, preoblikovani i, kreativnim učinkom, konstruktivno sklopljeni u datost naglašene osetljivosti za jedinstvo sadržaja i forme. Posebnu ulogu u tome ima čulni kvalitet površine dotičnog materijala o kojemu vodi posebnu brigu, kao što pridaje pažnju nužnom izrastanju oblika, što ga razotkriva iz stanja amorfne mase. Razradom spoljnih pojedinosti, volumen dela se uzdiže do nivoa napete energije u kojoj su plastička polja učvršćena, artistički usaglašena i tokovima formalne projekcije, uverljivo sinhronizovana.
Ako pažnju uputimo na radove, koje, ovom prigodom izlaže, videće se niz pokazatelja, koje smo, više – manje, pomenuli, koji, barem donekle, upotpunjuju saznanja o kompleksnom tvorenju Save Halugina.
. . .
Treba kazati da je Halugin imao dovoljno snage da istraje u vrsti stvaralačkog poštenja, koji ga vodi kreativnom ishodu svakog vida delanja kojeg se prihvati, bilo da je reč o crtežu, akvarelu, slici ili, kao u ovom slučaju, o trodimenzionalnom objektu. Promene kroz koje je prolazio, pravdao je i potvrđivao prepoznatljivim kodom. Aspektom snažne individualnosti, uspeo je da izmakne bližim uticajima, stoga dela, pokazana na ovoj izložbi, nanovo skreću pažnju na čoveka i stvaraoca koji je, bez osobitih dodira sa drugim doprinosima, ne mareći odveć za nadolazeće i brzo odlazeće pojave, uspeo da ostvari opus osobenih odlika. I pored toga, neke njegove skulpture, pogotovo spomenici izvedeni na javnim, urbanim mestima, koji su postali deo svakodnevnog života, vrsta obeležja i znak prepoznavanja, nailazili su na nerazumevanje. Bili su predmet neprimerenog sporenja, neutemeljenog u domenu njihovih kreativnih i estetičkih postignuća.
Kako bilo tek, dela Save Halugina pripadaju modernom načinu delanja. Njih odlikuju dva suštinska fenomena, koji se utapaju u vid transformisane i stilizovane stvarnosti, koju prožima ekspresija, do gotovo metafizičkog poimanja sveta. On sledi neka iskustava iz kontinuiteta savremene skulpture. Na datim vrednostima je razvijao i gradio svoj pogled na oblik i formu, čineći svojim pregnućem i, dabome, svojim domašajem, značajan doprinos istoriji srpskog vajarstva.
. . .
Sava Halugin pripada retkom krugu domaćih stvaralaca, koji je, u skladu beskompromisnih načela, personalizovao plastički izraz. Poput zaboravljenog alhemičara, monaškom predanošću, izvan tekuće prozaike, u tišini radnog prostora – radionice, on godinama istrajava u traganju po tajnovitim prostorima likovnog tvorenja. Njegova prilježnost je u tom pogledu postala krajnje indikativna i plodotvorna, šta više, urodila je konzistentnim skupom radova, koji dopiru do vrha naše savremene skulptorske misli.
ZDRAVKO VUČINIĆ
