Izabela Mašić / Infitialis
Otvaranje: 26. jun 2019. 20:00
(26. jun – 5. jul 2019.)
U sredu, 26. juna, u 20 časova, u Galeriji SULUV biće otvorena izložba slika Infitialis Izabele Mašić. Izložba će trajati do 5. jula 2019.
Reč Infitialis je latinskog porekla i znači negativ, odbijanje i neprihvatanje. Lepotu života čini isprepletanost emocija, pozitivnih i negativnih. Čovek zaslepljen nečim negativnim ponekad ne vidi dobro u nekoj situaciji, ne vidi stvarnost kakva jeste, odbija je i ne želi da prihvati neprijatnost. Međutim, njeno postojanje nije besmisleno, emocije ove vrste ne trebaju da se tretiraju kao nešto loše, nego da se prihvate i cene, jer bez njih ono dobro ne bi imalo smisla. Radovi predstavljaju međusobno prisustvo ove dve krajnosti i težnju ka prihvatanju njihovog simultanog postojanja.
BIOGRAFIJA
Izabela Mašić (1994) je završila osnovne akademske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Bosiljke Zirojević Lečić, smer slikarstvo 2017 godine. Trenutno je apsolvent na master studijama na istom fakultetu pod mentorstvom prof. Gorana Despotovskog. Od 2014. godine je aktivno izlagala na brojnim grupnim izložbama i imala je sedam samostalnih izložbi. Dobitnica je nagrade Paleta mladih u Vrbasu, učestvovala je na rezidencijalnom programu letnje akademije likovnih umetnosti u Salsburgu, Austrija. Članica je SULUV-a od 2018-te godine. Učestvovala je na projektima internacionalne saradnje usko vezanim za kulturu i umetnost kao sto su Stop city 240 hours (Srbija – Francuska), Intercultural icebreakers – kultura bez granica (Srbija – Kosovo), Magic Carpets Occupazioni, il dialogo perenne – Dijalozi u pokretu (Srbija – Italija).
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Avant-realizam
Izabela Mašić, Infitialis
Najnovija serija radova Izabele Mašić obuhvata slike većeg formata na platnu i digitalne printove. Na slikama, umetnica prikazuje lica i šake, u različitim ekspresijama, realistično, ali očuđeno i inovativno. Ta očuđenost i inovativnost se očitavaju u postupku kojim Mašić slike stvara kao negative realističnih portreta i slika šaka. Portreti, nastali kao veliki formati fotografije za dokumenta, u inverziji postaju plavi naspram totalno crne pozadine, umesto bele koju zahtevaju standardi fotografija za lične dokumente. Ono po čemu se još portreti na slikama razlikuju od takvih fotografija je što imaju ekspresije, izraze kojim umetnica nastoji da prikaže ono nevidljivo, što se dešava u ljudima. Reminiscencijom na fotografiju kroz slikarstvo, ona uspeva da uhvati iskrena osećanja i raspoloženja koja nisu deo naše persone i „maske“ koju imamo pred drugim ljudima, nego su očitana u „mikro izrazima“ – izrazima koji samo na delić sekunde probiju na površinu i prikažu nezadovoljstvo, tugu, umor, sve ono što možda ne želimo da bude vidljivo. Slikanjem šaka u različitim gestovima koji odražavaju opuštenost, grč, bol, grabljenje, dodir, Mašić proširuje svoj fokus na ono što želimo da sakrijemo, ali probija na površinu, kao neki nesvesni, nehotični pokret rukom koji nas oda kada lažemo.
Kroz naziv izložbe Infitialis (lat. negativ, odbijanje, neprihvatanje) i korišćenje negativa kao pozitiva, Izabela Mašić ukazuje na „isprepletanost emocija, pozitivnih i negativnih“ koje su u istoj meri potrebne da bi se funkcionisalo. Umetnica ističe da neprijatnost i negativne emocije ne treba da se „tretiraju kao nešto loše, nego da se prihvate i cene, jer bez njih ono dobro ne bi imalo smisla“. Ona time direktno ukazuje na značaj naše percepcije kako realnosti, tako i emocija koje se javljaju kao reakcije na tu realnost. U svojim psihološkim istraživanjima, Žak Lakan (Jacques Lacan) je ukazao na to kako se svest o sopstvu formira od najranijeg uzrasta, dok smo još bebe, kroz negaciju i odsustvo. Naime, dok je beba jako mala, ona u celovitu sliku koju ima o sebi uključuje i prisustvo majke i ne shvata da je ona jedno, a majka nešto drugo. U odsustvu majke, beba se oseća nepotpunom, oštećenom i tek vremenom shvata da se radi o dvojstvu. Kako beba u vidnom polju ima majku i svoje ruke, ona tek kasnije počinje da stvara sliku o sebi kao o potpunom telu, s obzirom na to da ne može da vidi celu sebe u najranijoj fazi, ali može to da uradi u fazi ogledala. Kada razvije osećaj za sopstvo, negiranje i neprihvatanje počinju da igraju značajnu ulogu u odrastanju, ali i kasnije, imajući u vidu da su najveći naučnici, umetnici i specijalisti u bilo kojoj oblasti dolazili do svojih otkrića upravo neprihvatanjem da ostanu unutar postojećih granica.
Portreti i šake u negativu ukazuju i na to da naša fizička uslovljenost da neke stvari vidimo na način na koji ih vidimo utiče na to kako ćemo ih doživeti i kako ćemo se osećati. Naime, sve ono što vidimo su određeni materijali koji sami po sebi nemaju sopstvene boje, ali od zavisnosti od njihove teksture i mogućnosti apsorpcije, određene talasne dužine svetlosti se odbijaju od njih i naše oko ih interpretira kao određene boje. Boje predmeta time zavise od same površine o koju se svetlost odbija, od vrste svetlosti, ali i od našeg oka. Tako, psi ne vide isto kao i mi jer njihovo oko može da registruje samo plavu i žutu; insekti vide spektar koji naše oko ne može da registruje. Stvaranjem portreta u negativu, Mašić ih prikazuje suprotne u odnosu na to kako ih vidimo svojim okom i ukazuje na složenost spektra svega onoga što čini nečiju ličnost i nečiji identitet, a od čega veliki deo nije vidljiv. Na činjenicu da nije sve tako crno-belo, to jest plavo-boje kože, ukazuju digitalni printovi na kojima umetnica kombinuje pozitiv i negativ, zadržavajući se na figuraciji i to upravo na šakama i licima kao okosnicama identiteta.
Sonja Jankov
