Igor Smiljanić / VERTIKALE U TERAKOTI
Otvaranje: Ponedeljak, 25. mart, 19 časova
(25. mart – 4. april 2019.)
U ponedeljak, 25. marta, u 19 časova, u Galeriji SULUV otvorena je izložba skulptura Vertikale u terakoti Igora Smiljanića. Izložba će trajati do 4. aprila 2019.
OPIS
Vertikalnost u prirodi i u umetnosti je moje interesovanje kao motiv vajarskog stvaralaštva. Uspravna i iskošena stabla u hibernaciji u kojoj se nalaze deluju impresivno. Takođe i drugi činioci, žbunje, grupa stabala, motivišu me za nastanak skulptura. Moje skulpture u terakoti su sačinjene od delova. Sistemom repeticije i umnožavanja dolazim do celina koje su uglavnom većeg i velikog formata. Nazivi skulptura su često segment, segmenti itd. Zato što su sastavljeni od mnoštva elemenata. Permanentna pasioniranost prema vertikalnosti i stubolikosti je bila razlog za moje interesovanje za vajarsku umetnost. Stub je čvrst oslonac u prirodi i čovekovom iskustvu pri građenju staništa za sebe. U jednom istorijskom trenutku je stub postao i predmet umetničkog istraživanja. Ova izložba je koncipirana kao postavka jedne vertikalne skulpture velikog formata i nekoliko skulptura manjeg formata.
Autor
BIOGRAFIJA
Igor Smiljanić je rođen u Кikindi 1977. gde je završio i srednju školu. Studije vajarstva završio je na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju 2002. u klasi profesora Pavla Pejovića. Master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Tomislava Todorovića završio je 2015. Dugogodišnji je saradnik Centra za likovnu i primenjenu umetnost „Terra“ u Кikindi. Od 2016. radi kao stručni saradnik na Akademiji umetnosti u Novom sadu. Izlagao je na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
Foto: Aleksandar Danguzov
SULUV RECENZIJA
Statika uzdizanja
Igor Smiljanić ima dugogodišnje iskustvo stvaranja velikih formata u terakoti i deo tog iskustva nam prenosi izložbom Vertikale u terakoti. Sam naziv postavlja prirodni element koji nalazimo ispod zemlje, u horizontalnoj ravni, u poziciju koja mu je oprečna, to jest u vertikalu. Na taj način Smiljanić terakotu približava živim bićima poput drveća i ljudi. Stremljenjem u visinu, njegove kompozicije od terakote počinju da liče na bilje koje je evolucijom postajalo sve više i više u borbi za pravo na sunce. Tako su najviša stabla i krošnje u gustim šumama postala ona koja dobijaju najviše sunca i koja se najobilnije hrane putem fotosinteze.
Vertikala je, sa druge strane, slika čoveka kao uspravnog bića i kao bića koje se svojim stvaralaštvom odupire zemlji stremljenjem u visinu. Smiljanić svoje skulpture posmatra i kao stubove, ali kao samostalne elemente izopštene od svrhe koju inače vrše. Njegovi stubovi nisu nosioci nečega, nego samo streme u visinu i pojavljuju se kao ostaci nekog antičkog grada od kojeg su ostali samo stubovi kao svedoci čovekove večite težnje za uzdizanjem. Neki od tih stubova se umnožavaju i postaju nosači kružnog praznog okvira, koji postaje svojevrsan kadar za nebo. Kada posetilac uđe u njih, prođe između njihovih stubova, dobija pogled na nebo koji je omeđen kružnom formom vrha skulpture. Ove kompozicije nam Smiljanić prikazuje u formi malih modela od terakote, dok su radovi u punoj razmeri u parku skulptura Terra u Kikindi. Oni pomalo podsećaju na sadašnji oblik neolitskog Stounhendža, ali time u stvari samo svedoče o čovekovoj višemilenijskoj težnji da uspostavi prisan odnos sa nebom i da napravi jedinstvo njega, zemlje i sebe.
Izložba Smiljanića je u isto vreme i savremena i drevna. Ona prikazuje prirodu čoveka koji teži visini i građenju u vis. Prirodni materijal je kod njega organizovan u vertikalne kompozicije koje su reminiscencija na stabla, ali i na stubove kao građevinske elemente utemeljene na statičkim proračunima koji su omogućili i nadživeli brojne civilizacije.
Sonja Jankov
