Gloria Monjov / Tradicionalni elementi u savremenoj skulpturi
Otvaranje: Ponedeljak, 10. oktobar 2022, 20.00
(10 – 21.10.2022)
U ponedeljak, 10. oktobra, u 20 časova, u Galeriji SULUV, biće otvorena izložba „ Tradicionalni elementi u savremenoj skulpturi“ Glorie Monjov. Posetioci će izložbu moći da pogledaju do 21. oktobra 2022.
Krstački vez, ili sekeljsko-šivenje je bio najlakši deo za nošenje i očuvanje njihovog folklora. Ovo su poneli sa sobom u doba svojih migracija i preseljavanja. Takođe (su poneli) i rasklopljeni razboj, „osztováta“, na kom su tkali svoja platna i tkanja. Bio je to neizostavni deo prtljaga koji je ubrzo dočarao lepote izgubljenog raja. Smatrali su ga važnim delom svojstvenog života. Vez je bio izraz njihove duhovnosti, bez kojeg nisu mogli da se ukorene u stranim pejzažima, doneli su ih ovde sa sobom. (Nagy Sívó Zoltán)
U prošlom veku grupa Sekelj Mađara se odvojila od ostalih sa teritorije Bukovine u toku iseljivanja. Naseljavaju se u Južni Banat i tamo vode život maltene u izolaciji od drugih mađarskih sela. Na njih je to uticalo kao svojevrsna vremenska kapsula. Dešavanja su arhivirala identitet tadašnje populacije Bukovine, neke od običaja, sačuvala je arhajski jezik, i ponešto od tradicionalnih umetnosti. Stvaralaštvo manjine se ipak razvilo na neočekivan način. Analiza narodnog stvaralaštva sa ovih teritorija bi mogla biti od pomoći kada se razmišlja o pitanju kako da se sačuva sekeljska umetnost od kiča, i kako je unaprediti, jer je u ovom momentu ugrožen opstanak kulture Sekelj Mađara u Južnobanatskom okrugu. U svom radu istražujem fenomen migracije i njene posledice kroz istorijski razvoj sekeljske umetnosti. Takođe postavljam esencijalno pitanje: Da li jedna zajednica može da zadrži svoj etnički identitet, ako zaboravi sopstvenu tradiciju?
Prve ideje o očuvanju sekeljske umetnosti potiču od osećaja inertnosti, nemoći posle migracije. U selu u kom sam odrasla, maltene svi prijatelji iz detinjstva i veliki deo familije su napustili rodno mesto. Presotali stanovnici, sa jedne strane stavili su sopstvenu kulturu na pijedestal i zbog toga je tradicionalna umetnost postala mešavina kiča i naive. Sa druge strane u preostalim stanovnicima razvila se potpuna nezainteresovanost za održavanje stvaralačke tradicije, koja može u budućnosti dovesti do potpunog zaboravljanja i nestajanja naše tradicije.
Skulpture i instalacije nastale u okviru ovog rada se baziraju na tradicionalnim sekeljskim umetnostima. U njima obrađujem osećanje inertnosti, žalosti, oplakivanje, nostalgiju. Za ove radove sam prikupljala objekte iz starog sveta i stavljala ih u odnose u kojima iskazuju idealizovana sećanja. Za radove koji se baziraju na zanatstvu, morala sam da pronađem majstore koji se dan danas bave tim zanatima, koji su me upoznali sa autentičnim tehnikama. Usvojene tehnike, kao što su duborez i krstački vez sam primenila u nastalim skulpturama i instalacijama.
BIOGRAFIJA
Monjov Gloria (1996, Skorenovac), osnovne akademske studije vajarstva završila je na Akademiji Umetnosti u Novom sadu 2019. godine, u klasi prof. Slavka Živanovića. 2021. godine je završila master studije vajarstva, pod mentorstvom doc. Ranka Dragića. Učestvovala je na više od 25 grupnih izložbi u državi i u inostranstvu. Osvojila je prvo mesto u sekciji na 17. Vojvođanskoj mađarskoj naučnoj konferenciji studenata. Pored toga predavala je na Nacionalnoj naučnoj konferenciji studenata u Pečuju (2017). Izlagala je na izložbi Svečanih igara vojvođanskih Mađara u Paliću 2022. godine.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Lidija Marinkov Pavlović
Gloria Monjov – Tradicionalni elementi u savremenoj skulpturi
Skulptorka Glorija Monjov pripada najmlađoj generaciji umetnika na domaćoj sceni, ali njeni radovi koje možemo smestiti u polje transdisciplinarne umetničke prakse, svakako po svom vizuelnom jeziku, umetničkim intencijama i pristupu pripadaju širem okruženju, jer u ishodištu, postavljaju univerzalna pitanja.
Izložba Glorie Monjov sastoji se od tri elementa koji su različito uobličeni, ali se bave istraživanju istog problema. U pitanju su, naime, etnički identiteti malih zajednica i njihove konstrukcije i rekonstrukcije koje se dešavaju u vremenski dugim periodima. U tu svrhu, autorka rekreira simbolične predmete, kao jezik živog iskustva koji je sa sobom ponela mala etnička zajednica Sekelj Mađara u vreme migracija iz Rumunije. Naselivši se na prostoru Vojvodine u 19. veku, ova zajednica je pokušavala da kroz narodnu radinost upiše i sačuva svoj etnički identitet. Međutim, uprkos relativnoj izolovanosti ove etničke grupe, u 21. veku pokazuje se da je etnički, kao uostalom i svaki drugi identitet promenljiva kategorija.
Glorija Monjov je samostalno izvezla krstačkim vezom 7,5 metara dugačko platno. Na zidovima galerije, jedno nasuprot drugom, nalaze se drvena uzglavlja koja su karakteristična za krevete s kraja 19. i početak 20. veka. U prostoru galerije su postavljene izdužene skulpture od izrezbarene hrastovine. Ono što međutim nije očigledno za neupućene posetioce, jeste činjenica da su vezene šare na platnu autentične, preuzete iz narodnog nasleđa Sekelja, a da su skulpture zapravo rekonstrukcija izuzetno specifičnih nadgrobnih spomenika koje je do skoro ova mala etnička zajednica rezbarila na poseban način, simbolički predstavljajući karakter pokojnika. U takvom kontekstu i drvena uzglavlja dobijaju drugačiju konotaciju.
Autorka postavlja naizgled neobično, ali zapravo opravdano i jednostavno pitanje: kako sačuvati manjinski etnički identitet u 21. veku? Teorije sećanja i istorijskog pamćenja uglavnom upućuju na etnološke muzeje i komemorativne spomenike. Ali kako očuvati ono što je i dalje živo, iako postepeno gubi svoju autentičnost? Na koji način je moguće ponovo upisati i izdvojiti dragocene identitetske oznake u savremenom okruženju? Rešenje koje je pronašla Glorija Monjov je iznenađujuće logično – treba uneti autentični etnički izraz u savremenu vizuelnu umetnost i reprezentovati radove na savremen način, u galeriji, a ne u etnografskom muzeju. Paradoksalno, savremena umetnička praksa jedina je u stanju da održi u životu identitetska obeležja koja se polako rastaču u svakodnevici. To je i razlog što umetnica ne bira upotrebne predmete za svoje rekonstrukcije, već jezik etnosa upisuje unutar simboličkih formi. U tom smislu, odabrani radovi, kao i sama postavka zauzimaju liminalnu metaforičku poziciju koja istovremeno radi na dva nivoa, evocira smrt i regeneriše prošlost u savremenosti.
