Dobro Marić Mare, slike
Otvaranje: 5. mart u 19:00 sati
(5 – 16. mart 2018)
OPIS
Marićeva slikarska slutnja
Prošlo je dosta vremena odkada su umetnici razorili sliku realnog na svojim platnima, i kada su svojim radom podučili prvo sebe, a onda i publiku, da je sasvim moguće slikati bez osvrta na odraz prirode u ogledalskom smislu podražavanja. Tada je u teorijskom tumačenju predložen nov odnos prema slici kao kosmičkom univerzumu (ideologija Plavog jahača), dok je svojevremeno, Lazar Trifunović, u svojoj poznatoj studiji Od impresionizma do enformela, pisao: „Da je apstraktno slikarstvo (pri)došlo iz revolta prema opipljivom svetu, u trenutku kada umetnik uništava i spaljuje predmete, proganja sve što ga vezuje za ovaj svet, kako bi svom biću stvorio mogućnost za novu stvarnost – koliko god to paradoksalno zvučalo!“
Slikarski razlozi i porivi upravo se sastoje od pomenutih dramatičnih i katkad radikalnih zahvata, koji su u stanju da obezbede nove poglede na svet, ovoga puta, ulazeći u srž sveta postajući njegov sastavni deo. Možda je dobro u ovoj prilici odmaknuti se od mogućih naslovljavanja ovih ciklusa, jer se na taj način ograničava raspon asocijativnih i iracionalnih karakteristika Marićevog slikarstva – akcionog slikarstva boje i poteza u sukobu uzajamno nastalih površina.
Dobro Marić Mare, već duži niz godina svoje slikarstvo usmerava u pravcu uosećavanja, kako je taj putokaz ka apstrakciji imenovao Voriner. Smelo i neprikosnoveno, svesno skrajnut od uticaja moderno/tehnološke stoglave vidre savremene razuđene umetničke prakse, ovaj autor slikarskih polja u kojim su gore i dole smešteni u istu vizuelnu ravan, gde se energetski naboji gesta i bojene materije prožimaju – ostvaruje niz upečatljivih apstraktnih kompozicija.
Gradeći sliku po polokovskom usudu autodijaloga, u stalnom grču kreativnih talasanja linija i kapanja, Dobro Marić učitava slojeve ponavljanih arhetipskih tragova u odsustvu opisnog. Vremenom, kako mreže linija i repova upliću i podupiru samu strukturu slike, ostvaruju se vizuelizacije snopova, nezemaljskih ptičijih staništa, slike unutrašnjih kretanja duhovnih potencija. Nalik bajanju, u ritualnom pokretu slikarske strasti, autor ispituje granice sopstvene zapitanosti razvijajući svest o slici kao jedinoj istini. Sa druge strane, naznake amorfnih oblika u isprekidanom pokretu murtićevske atmosfere širokog crnog i skokovitog plesa, upućuju nas na novi vid savremenog humanizma koji ne slavi čoveka, već kritički istražuje problem stvaralačkog u njemu. Slikarski poziv predstavlja posvećenost usmerenu ka uspostavljanju ravnoteže između materije (pigmenta) i duha (unutarnje samospoznaje). U opredelenju za takav način života, kada se težnje izmešaju sa mogućnostima umetnika, nastaju potrebe za konačnim udaljavanjem od stvarnosti koja sputava.
I kao da se Dobro Marić Mare predaje izazovima na slikarskim časovima letenja ostavljajući iza sebe na platnima i papirima kovitlace virovitih predela.
Ostaju nam tri pitanja kojima odgovori nisu preko potrebni:
Кako se džez/improvizovana realnost Dobra Marića zaustavila na slikarskoj podlozi i tako nagovestila nameru takta specifičnog slikarskog sistema?
Da li je muzičar tako postao slikar/vrač koji umesto instrumenta u svojim rukama nastoji da koriguje pokrete natopljene četke, u uvežbanom ritmu?
Ima li, na kraju, u ovim slikama odsustva glasnika bogova, ptica koje su nestale, mnogo pre nego što su se uputile ka nebu?
Marićevo slikarstvo je otvorena slutnja, oslobođena konačnih odgovora i razrešenja.
Mr Danilo Vuksanović
BIOGRAFIJA
Slikarstvo je diplomirao na Akademiji likovne umetnosti u Novom Sadu 1993. godine, u klasi profesora Jovana Rakidzića. Član je SULUV-a od 1994. godine. Živi i stvara u Titelu. Pored slikarstva aktivno se bavi crtežom, grafikom i pedagoškim radom. Iza sebe ima oko 15 samostalnih i preko 20 grupnih izložbi. Više puta je nagradjivan za svoj rad.
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Trajnost slike danas
Kada se govori o slikarstvu krajem druge decenije XXI veka, ono se često vidi kao kritični simptom društvenih, tehnoloških i kulturoloških promena. Slika i medij slikarstva su neizbežno kontekstualizovani novim medijima – digitalnim, televizijom, programima za grafičko oblikovanje i animaciju koji oponašaju teksture i materijale slikarske tehnike. Lokalizovani su u dobu teorije, vremenu posle kraja istorije, eri kada su granice vremena i prostora porušene i kada se posredstvom informacionih tehnologija može prisustvovati događajima na drugom kraju sveta. Ovi kontekstualni činioci svakako utiču i na samo slikarstvo.
U istoriji umetnosti XX veka, uvek je bilo struja i grupa koje su smatrale da slikarstvo mora ostati autonomno i nezavisno od novih i novijih medija koji se pojavljuju, dok je u isto vreme bilo onih koji su kreirali hibridne forme spajajući slikarstvo i crteže, objekte, najrazličitije neslikarske materijale, javni prostor, video projekcije, tekst, performans, interaktivne tehnologije… Bez obzira na nastojanja umetnika, svi radovi su u današnje vreme gledani iz perspektive savremenih posmatrača čije su percepcija (čulno opažanje) i recepcija (shvatanje i tumačenje opaženog) nesvesno uslovljene vizuelnom kulturom koja ih okružuje. Pametni telefoni, pokretna slika određenog trajanja, brz protok informacija koje su u najvećem broju slučajeva vizuelne i audio-vizuelne, reklamne slike, ekransko osvetljenje, saobraćajna signalizacija, neon i novogodišnja rasveta – samo su neki od neplaniranih kontekstualnih faktora koji svojim vizuelnim formama utiču na doživljaj slikarskih umetničkih radova. Oni su, za razliku od navedenih vrsta slika, predmeti koji se mogu satima gledati jer nemaju određeno trajanje kao pokretne slike (video, film, reklame, itd.), ne zamaraju oči i imaju u potpunosti drugačiju teksturu i boje od onih koje su emitovane ili štampane. Sve to utiče na prijatnost estetskog doživljaja.
Slike Dobra Marića Mareta postavljaju gledaoca u svet konkretnih materijala i statičnih slika koje se mogu satima posmatrati. Zemljane boje i ekspresivnost slikarskog poteza koji ne prikazuje nikakvu drugu formu do nanesenih boja definišu estetski doživjaj u kojem je prostor konkretan prostor i u kojem vreme u potpunosti pripada gledaocima. Neposrednost tog doživljaja, utemeljenog u konkretnom vremenu i prostoru, možda najbolje opisuje snagu koju slikarstvo danas ima.
Sonja Jankov
