Đorđe Ćorić / OTISAK ŽIVOTA
Otvaranje: 25. februar u 19 časova
(25.februar – 8. mart 2019.)
OPIS
U ponedeljak, 25. februara, u 19 časova, u Galeriji SULUV biće otvorena izložba grafika Otisak života, Đorđa Ćorića. Izložba će trajati do 8. marta 2019. godine.
Portretna serija Otisak života se temelji na emotivnom iskazu o sebi i drugima. Bazirana je na konverzaciji sa svakim portretisanim u vidu razgovora kao dara koji nam je pružen. Bazirana je na otvorenosti i prihvatanju, na otkrivanju unutrašnjeg kroz iščitavanje spoljašnjeg. To spoljašnje je za mene lik – mapa koju svi nosimo. Na portretima iskazujem sve one sitne pojedinosti koje život gravira na našim licima tokom bivstvovanja unutar njega. Život kao pružena prilika da se primetimo, sagledamo, preispitamo… i otisak kao njegova postojeća, prisutna, prolazna i ujedno stalna slika. Život kao šansa i otisak kao direktan odraz.
BIOGRAFIJA
Đorđe Ćorić (1993)
Master akademske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završava 2018. godine na odseku Grafika pod mentorstvom profesora Radovana Jandrića. Dobitnik nekoliko nagrada i priznanja iz oblasti vizuelnog stvaralaštva i oblasti likovne pedagogije. Učesnik mnogih likovno-edukativnih projekata i prezentacija. Dobitnik nekoliko prestižnih stipendija u zemlji i inostranstvu. Član Kluba prijatelja Galerije Matice srpske za saradnju, pomoć i podršku u ostvarivanju programa. U članstvo SULUV-a primljen 2018. godine.
Izdvojena priznanja:
- Dobitnik nagrade publike za portret na XVI Interbifep-u u Tuzli (Internacionalni bienalni festival portreta Tuzla 2015, Bosna i Hercegovina)
- Dobitnik druge nagrade u kategoriji „Najboljeg studenta grafičara” na 10. EX-YU konkursu za grafiku, Galerija ULUS, Beograd
- Dobitnik pohvale za grafiku na 31. Oktobarskom likovnom salonu, Galerija Centra za kulturu, Kovin
- Dobitnik prve otkupne nagrade „Diploma za grafiku” na XVII Interbifep-u u Tuzli (Internacionalni bienalni festival portreta Tuzla 2018, Bosna i Hercegovina)
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
SULUV RECENZIJA
Serijalnost kao nestajanje znaka i označenog
Izložba grafika Otisak života Đorđa Ćorića predstavlja nekoliko portreta u serijalnoj formi, nastalih ponavljanjem elemenata u nizu. Svaki portret je prikazan kroz uzastopne grafičke otisake koji su napravljeni bez ponovnog nanošenja boje na matricu, tako da je svaki novi otisak bleđi u odnosu na prethodni. Kao u svakom vidu serijalne umetnosti, portreti koje Ćorić izlaže su u linijskom poretku kojim nastaje narativnost izložbe. Svaki od elemenata u nizu ima vrednost samo u odnosu na elemente koji mu prethode ili koji ga slede, tako da su svi portreti na izložbi obuhvaćeni jednim zajedničkim konceptom.
Grafika kao medij inače ima aspekt serijalnosti, ali više u smislu reproduktivnosti gde su odštampani listovi manje više isti među sobom i ne izlažu se zajedno, osim kada umentički koncepti to predviđaju. Način na koji Ćorić pravi otiske čini svaki novi list bleđim od prethodnog usled trošenja boje. Na sličan način je Slobodan Šijan 1976/77. ispitivao reproduktivnu moć novijih reproduktivnih medija kao što su fotokopir aparat, fotorgafija, magnetofon, film i video. Šijan je za svaki medij stvarao kopiju kopije koja bi bila sve bleđa i bleđa dok ne bi došao do belog papira, to jest do samoubistva medija. Ovim postupkom, u samom mediju je likovno prikazano nestajanje, trošenje, bledenje koje direktno odražava vremensku progresivnost. Nastali otisci su hronološki poređani, tako da prikazuju tu progresivnost u opadanju, u degradaciji. Govoreno jezikom video editovanja, serijalnost portreta Ćorića i autoportreta Šijana mogla bi se opisati kao efekat „fade-out to white“.
Ovaj tehnički postupak je u isto vreme i konceptualan. Dematerijalizacijom slike, Ćorić gotovo da stiže do belog papira, to jest nevidljivog otiska na kojem se više ne vidi portet. On ipak ne ide toliko daleko, nego samo pravi dovoljno otisaka da serijom prikaže sam proces nestajanja. Ovim konceptom umentik postiže ilustraciju i memezu teme na koju se fokusira, a to je prolaznost zbog koje se pitamo o nama samima i odnosima koje imamo sa drugim ljudima. Prikazujući lice kao „mapu koju svi nosimo“ i na kojoj su ucrtani tragovi koje je ostavio život, Ćorić degradacijom otiska prikazuje bledenje sećanja, ličnosti, dragih ljudi.
Čitava serija je potekla od portreta člana uske porodice kojem je dijagnostikovana Alchajmerova bolest. Degenerativnim likovnim postupkom, Ćorić prikazuje efekat koji degenerativna bolest ima na ljude. Drugi portreti prikazuju nepoznate osobe sa kojima se umentik upoznao tokom razgovora koje je vodio sa njima, da bi vremenom shvatio da i ti razgovori i ta lica blede u sećanju. Nestanjem znaka (portreta urađenog u mediju grafike) oslikava se nestajanje ljudi koji su portretisani, to jest sećanja na njih, kao i njihovih sećanja. Grafike ostaju kao otisci njihovog života, kao svedočanstva o prepoznavanju i momentima provedenim zajedno. Ovim minimalističkim i vizuelno pročićenim postupkom Ćorić otvara mogućnost emotivne ganutosti kod posetilaca koji se susreću sa ličnostima koje nestaju tokom dugog ili kraćeg vremenskog perioda.
Sonja Jankov
