Gostovanje umetnice Dagmar I. Glausnitzer-Smith u okviru SULUV Artist-in-Residence programa
Otvaranje: 17. oktobar 2018.
(8 – 17.10.2018.)
OPIS
U ponedeljak, 8. oktobra 2018. god. Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine imaće zadovoljstvo da ugosti nemačku umetnicu Dagmar I. Glausnicer Smit (Dagmar I. Glausnitzer-Smith) i time započne SULUV Artist-in-Residence program. Dagmar I. Glausnicer Smit će boraviti u Novom Sadu u periodu od 8. do 18. oktobra, u toku kojeg će raditi na pripremi multimedijalnog nastupa. Finalna prezentacija rada nastalog tokom boravka u Novom Sadu i performans biće održani u sredu 17. oktobra 2018. u 20 časova, u Galeriji SULUV. U okviru boravka umetnica će održati radionicu posvećenu performansu za studente Akademije umetnosti u Novom Sadu.
BIOGRAFIJA
Dagmar I. Glausnicer-Smit je 2000. diplomirala na Kraljevskom koledžu umetnosti (Royal College of Art) i 1994. na Goldsmit koledžu (Goldsmith’s College) u Londonu. Od 2003. god. u Nemačkoj organizuje međunarodne radionice posvećene performansu, kao i radionice koje se odnose na dugotrajne, dvanaestočasovne performanse pod nazivom Werktag u interakciji sa različitim gradskim lokacijama. Organizovala je različite javne, međunarodne događaje pod nazivom Transitstation u Londonu, Berlinu, Edinburgu i Kopenhagenu. Predavač je na Kingston univerzitetu (Kingston University) u Londonu od 2003. god.
dagmar-glausnitzer-smith.squarespace.com
transitstation.de
werftraum.org
eru7eglise.kunstwirkstoff.de
GALERIJA
Fotografije sa otvaranja
GALERIJA
Radionica, Akademija umetnosti u Novom Sadu
SULUV RECENZIJA
Performans kao ekstenzija
Dagmar Glausnitzer-Smith
Umetnička rezidencija, instalacija i performans 17/10/2018.
Kada govorimo o konceptualnim i savremenim umetničkim praksama, nalazimo da su one većim delom performativne, u širem značenju pojma. Svaka umetnička akcija koja se izvodi u javnom prostoru (otvorenom ili zatvorenom) ima performativni aspekt, čak i kada umetnici ne žele da taj deo stvaralaštva bude vidiljiv publici. Tako je svaki akt izvođenja dela u javnom prostoru u biti performativan, što se može odnositi kako na akcije i performase, tako i na postavljanje instalacija i, recimo, vajanje na otvorenom. Pored toga, performativnost u širem smislu karakteriše i umetničke procese aproprijacije, citatnosti i re-kontekstualizacije u savremenoj umetnosti. U činu aproprijacije, neki postojeći, umetnički ili ne-umetnički element se prenosi iz jednog u drugi sistem značenja ili u umetnički diskurs. Tom prilikom se element re-kontekstualizuje iz svog originalnog okruženja u novo, čime mu se menja značenje, kao što je Dišan svojevremeno izlagao prašinu i pisoar kao umetnička dela. Taj čin prenosa je performativan sam po sebi.
Stvaralaštvo Dagmar Glausnitzer-Smith može se opisati kao delovanje na granici, preklapanju i nadopunjavanju dva shvatanja performativnosti – performansa u užem smislu reči i performativnosti shvaćene u širem smislu. Tokom umetničke rezidencije u Udruženju likovnih umetnika Vojvodine, novosadskoj publici se predstavila instalacijom i performansom, koje u biti ne treba posmatrati odvojeno, već kao jedan proces, kao jedno delo. Rad Nedosežno trajanje (prošlosti još nema) [Impenetrable lasting (the last is not yet)] primenjuje ekstenziju (proširenje) na realnost galerijskog prostora i umetnika u njemu. To se dešava na nekoliko nivoa. Jedan nivo je prostorni. Dagmar menja otvorenost galerije, zatvarajući stakleni zid reljefnom instalacijom od kartonskih kutija i rolni papira za crtanje. Svoje telo (telo umetnika) proširuje korišćenjem lasera i hromiranih refleksivnih površina koje nosi na prstima. Time stvara svojevrsnu igru nedosežne svetlosti i refleksija koje su neodvojive od njenog tela. Potom proširuje shvatanje tela kao osnovnog alata u performasu uvođenjem crteža, čije polje opet proširuje njegovim performativnim i interaktivnim izvođenjem sa publikom. Crtež postaje kontura umentika, trag umetnika, rezultat njegove reakcije sa poblikom. Menjanjem odeće za nastali crtež, proširuje pojam odeće koji postaje umetničko delo, galerija, instalacija, a potom i ulica, to jest otvoreni prostor.
Kako je performans sam po sebi umetnost sadašnjosti i trajanja, u njegovoj biti je vreme, to jest ekstenzija subjektivnog doživljaja vremena. Pored trajanja, Dagmar proširuje prostor, svoje telo, polje crteža i pojam odeće. Svojevremeno je austrijski arhitekta Hundertvaser rekao da je arhitektura naša druga odeća. Kod Dagmar, odeća je dopunjena kako crtežom, tako i instalacijom i galerijskim prostorom. Sve to umetnik nosi na sebi, sa sobom, u sebi i oko sebe. Instalacija od kutija i papira postaje crtež. Crtež dobija odlike sirove svile koju umetnica kao kimono grubo opšiva oko sebe. Galerija dobija odlike papira po kojem umetnica pokretima i svetlošću lasera „iscrtava“ tragove svog trajanja/bivanja u tom prostoru. Kako navodi, „predmeti sami po sebi nisu svesni. Njih umetnik vidi kao predmete i pretvara ih u instrumente za stvaranje nepredvidive melodije“. Ti predmeti su i galerija i elementi instalacije, i crtež, ali i telo koje koristi kao instrument za stvaranje dela. Njeno delo je bivstvovanje u prostoru i stvaranje efemernog traga/koda koji publika može da pročita.
Sonja Jankov
