Centar za nove medije kuda.org / SIGNALI – Algoritmi neposlušnosti

SULUV RECENZIJA

Koliko fajlova/registratora postoji o svakome od nas?

SIGNALI – Algoritmi neposlušnosti (Centar za nove medije_kuda.org i Berliner Gazette)

13 – 24. 5. 2019.

Interdisciplinarni projekti i izložbe nisu česta pojava na kulturnoj sceni Vojvodine. Kada je izložba Transpozicijski diskurs identiteta i prostora (kustos Sunčica Pasuljević Kandić) bila postavljena tokom marta u novosadskom ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti, postavilo se pitanje da li je toj izložbi baš tamo mesto ili, recimo, u nekom muzeju ili istraživačkom centru. S obzirom na to da su umetnici uključeni u tu izložbu kroz nove medije propitivali odnos identiteta i novih komunikacionih tehnologija, SANU se pojavla kao odgovarajuće mesto da prikaže izložbu koja spaja umetnosti, nauku, nove medije, nove tehnologije i sve etičke i estetske dileme koje ih prate.

Slično pitanje se može postaviti i povodom izložbe SIGNALI – Algoritmi neposlušnosti koju su organizovali Centar za nove medije_kuda.org i Berliner Gazette, u saradnji sa Darijom Medić (DiploFoundation), a koja je postavljena u Galeriji SULUV: kako to da izložba koja je bazirana na NSA i GHCQ fajlovima otkrivenim od strane Edvarda Snoudena (Edward Snowden) i njegovih saradnika nije u nekom muzeju ili naučnom centru? Odgovor na ovo pitanje je u suštini zbir brojnih pitanja koja postavlja sama izložba.

(1) Šta nam danas znače „Shoudenovi fajlovi“? Fajlovi koje je razotkrio Snouden, ukazali su na to da obaveštajne aganecije i službe bezbednosti imaju uvid nad svim transakcijama i digitalnim vidovima komunikacije slobodnih građana, u cilju prevencije terorizma. Ne samo da imaju uvid, nego i da su svi ti podaci pohranjeni u specifičnim bazama podataka. Ovo je izazvalo brojne debate o građanskim pravima, demokratiji, privatnosti podataka, internetu i o tome kako su oni kojima treba zaštita označeni kao potencijalni teroristi. Postavilo je pitanje i o tome šta se dešava sa ovim podacima kada pojedinac premine, to jest ko ima uvid i pravo raspolaganja arhivama o aktivnostima ljudi koji su sada mrtvi. Iako je tema znatno manje zastupljena u javnosti nego 2013. kada je Snouden prosledio novinarima fajlove službi bezbednosti, ona nije ništa manje aktuelna. Čak i kada se ne koristi internet, ne prave nikakve transakcije, ostaje se u domenu nadziranja jer su biometrijski podaci pohranjeni i identitet svakog lica se može prepoznati putem sigurnosnih kamera.

(2) Ko je vlasnik svih signala koje emitujemo i primamo? Ljudski rod je uvek fasciniralo ono što ne može da se vidi: anatomija, psihologija, granica između istine, blefa i laži. Semiologija i komunikologija, uz pomoć matematike, psihologije, kulturologije, etnologije, lingvistike i drugih disciplina, ukazale su na to da je komunikacija vrlo složen proces koji je moguće dekonstruisati i dešifrovati. Laži otkriva jezik tela, šifrovane poruke otkriva njihova struktura i učestalost elemenata. Na sličan način je sa komunikacijom za koju smatramo da je nevidljiva, to jest za poruke za koje mislimo da su stigle samo do onog kome su namenjene. Ukoliko preko kućnog interneta šaljemo mejlove, dobijamo izveštaje od banke o stanju na računu i svim transakcijama, koristimo društvene mreže, posećujemo najrazličitije sajtove – provajder preko kojeg koristimo internet može imati potpun uvid u sve to i proslediti te informacije ne samo određenim agencijama na njihov zahtev, nego i brojnim digitalnim arhivama koje automatski sakupljaju podatke za najrazličitije svrhe.

(3) Koji je odnos umetnosti, arhiva i novih medija? Savremena umetnost je uvek odgovarala na aktuelne društvene pojave. Sa pojavom interneta brojni umetnici su se okrenuli net art-u. Tako je 1997. godine Kornelia Solfrank (Cornelia Sollfrank) kreirala 300 novih umetnica, kolažirajući njihove identitete od lažnih naloga za elektronsku poštu i različitog već postojećeg materijala na internetu. Novomedijski umetnici koji su učestvovali na izložbi SIGNALI – Algoritmi neposlušnosti dali su umetničke odgovore jedan od najznačajnijih događaja u eri novih informacionih tehnologija. Izložba ukazuje na to da su fajlovi koje je Snouden učinio javnim samo delić onoga što je pohranjeno u njegovoj arhivi, a i to je nepregledno mali procenat svih informacija koje postoje o građanima i koje se prosleđuju na obradu u nepoznatim i nepredvidivim pravcima. Ova izložba, kao i svojevremeno tekstovi novinara koji su odgovorili na Snoudenov poziv i pisali o preblematici koju otkrivaju fajlovi do kojih je došao i koje im je prosledio, doprinosi promenama koje se tiču digitalne privatnosti i saglasnosti korisnika o pohranjivanju njihovih ličnih podataka.

 

(4) Za koga je izložba SIGNALI – Algoritmi neposlušnosti? Izložba koja je u Novom Sadu je aproprijacija umetničkih radova koje je Berliner Gazette u saradnji sa umetnicima 2017. objavio u vidu publikacije sa dodatnim tekstovima i prilozima koji se tiču pitanja koje postavlja otkriće fajlova (A Field Guide to the Snowden Files: Media, Art, Archives 2013-2017, urednici Magdalena Taube i Krystian Woznicki). Postavljanjem ovih radova u izložbeni narativ, oni postaju prijemčljiviji i vidljiviji široj javnosti. Pored toga, tokom izložbe je bio prikazan film Citizen4 i održana panel diskusija na kojoj su učestvovali Evan Light (Toronto), Michael Prinzinger (Berlin), Vladan Joler (Novi Sad), Aranđel Bojanović (Beograd) i moderatori Darija Medić i Mihajlo Vujasin. Kako ističe uvodni tekst za izložbu, Snoudenove objave postaju zajedničko dobro time što su ih umentici koristili kao umetnički materijal za svoje stvaralaštvo i što su ih postavili u javni domen. Neki od ovih radova su putovanjem u Kanadu i različite zemlje Evrope učinili ove fajlove vidljive brojnim građanima. Na svakom od njih i nas je da odluči da li će ih pogledati i šta će iz njih uvideti.

 

Sonja Jankov