Art Body Art

SULUV RECENZIJA

Slavica Popov
U pokretu

Projekat Art Body Art osmišljen je da podstiče istraživanje relacija pokreta i ljudskog tela u okviru vizuelnih umetničkih medija. Iako sam naziv aludira na Body Art, koncept u umetnosti nastao 60tih godina 20. veka gde telo može biti umetnički medijum i objekat i prevashodno se misli na umetnost performansa, ovom prilikom ljudsko telo i ljudski duh su poslužili kao nepresušni izvor inspiracije. Vizuelni umetnici su oduvek proučavali telo, naročito njegovu anatomiju koja pruža analizu ljudskog bića gde može da se dopre do dubljih delova čovekovih funkcija a sve u cilju da se otkriju razum i duša. Savremena umetnička praksa se često bazira na razmeni iskustva i povezivanju različitih, naizged nespojivih sfera društva kao što su nauka i tehnologija sa jedne a umetnost sa druge strane i zato savremeni umetnici u korelaciji nauke i estetike, prilikom stvaralaštva kreću se tako što sintetišu ono što je poznato, naučno dokazano kao i ono što se da naslutiti. Umetnici prepliću svoj rad sa napretkom nauke i neretko nesvesno otkrivaju, instinktivno naslućuju prirodne zakonitosti i okom nevidljive pojave pre nego ih nauka otkrije i definiše. Zato možemo reći da se nauka i tehnologija sa jedne a umetnost sa druge dopunjuju jer njihova sinergija podstiče razvoj obe grane. Doprinose međusobnom preispitivanju, umetnost kritički sagledava nauku i daje joj drugačiju perspektivu, dok su nauka i tehnologija odavno prodrle u svet umetnosti dajući joj snage da pravi velike skokove u svom razvoju. Ovaj spoj je takođe dosta izazovan jer jedna oblast drugoj može da naruši integritet ili sa druge strane da pruže jedna drugoj izazov i time dovedu do napretka svake pojedinačne oblasti. Filozof Slavoj Žižek smatra da ‘Tehnološko-naučni napredak se doživljava kao iskušenje koje nas može „odvesti predaleko” – ulazeći na zabranjenu teritoriju biogenetičkih manipulacija i tako dalje, i tako ugrožavajući samu srž naše ljudskosti’ zbog toga je neophodno da savremena umetnost koristi sva naučno tehnološka dostignuća i propituje njihovu upotrebu, smisao, neophodnost, a ako treba i da pruži otpor prema realnosti koju nameće razvitak. Umetnost može biti odgovor na haotičnost sveta u kom trenutno živimo jer ima kapaciteta da stvori prostor za izražavanje različitih mišljenja i prezentovanje novih znanja.

Savremen čovek koji teži promišljanju sveta i prihvata dostignuća nauke i tehnologije mora pronaći još jedno uporište kao smisao svog postojanja, a to može ponuditi umetnost jer ona kao produkt ljudskog duha može iznedriti rešenja i odgovore na pitanja koja često fizičke zakonitosti ograničavaju pa zato ostajemo bez istih. Naravno, ovde je neophodno napraviti balans i konstantno činiti napor da se ne ode ni u jednu krajnost. Mikelsen kaže da „Broj koncepata koji trenutno ulaze u diskurs sveta umetnosti stalno raste i to je dobro, jer svedoči o potrebi da se misli, sagledava i deluje u svetu na drugačiji način. Toliko energije se oslobađa da kuća umetnosti gori. Savremena umetnost ne može biti totalizovana na empirijskom nivou, ali možemo spekulisati o njenim uslovima kako bismo odgovorili na pitanje: koliki je potencijal savremene umetnosti za budućnost?”

Za izložbu Art Body Art odabrano je devet radova od desetoro autora. Iako izložba ima jasan ali dosta širok koncept i umetničko izražavanje odabranih umetnika je dosta slobodno, u skladu sa njihovim sopstvenim senzibilitetima. Njihov pristup radu karakteriše prisustvo različitih medija ali i strategija gde ukrštaju i kombinuju različite mogućnosti u cilju stvaranja novih dela. Oni nisu usmereni ka jednom cilju već ka različitim uslovima i problemima koji se javljaju u globalnom svetu, takođe ulažu napor da preispitaju i problematizuju ideje i vrednosti koje nam nauka i tehnologija nameću.

Ono što prožima sve radove jeste pokret odnosno akcija, da li je on prisutan u kinetici rada (Aleksandra Letić, Sara Masnikosa, Vuk Ćuk), prethodio je samom radu, odnosno rad ga dokumentuje (Žarko Aleksić, Danilo Prnjat, Nemanja Milenković), zahteva naš pokret prilikom posmatranja rada (Jelena Gajinović, Adrijan Klajo) ili preispituje kretanje tela odnosno njegovo prisustvo i odsustvo (Nathalie Stirnimann & Stefan Stojanović). U stvaralaštvu Aleksandre Letić papir je često prisutan kao medij, pa u radu Mašina crteže na papiru šmirglom umesto umetnice stvara mehanizam, moglo bi se reći jednostavan robot i iako se autorstvo rada pripisuje umetnici jer je ona proizvela kontekst, postavlja se pitanje koji deo autorstva pripada robotu, odnosno pitanje ljudskog delovanja u okviru četvrte industrijske revolucije koja nam se dešava i u kojoj meri roboti i veštačka inteligencija mogu zameniti ljude. Ovom odnosu čoveka i sveta tehnologije pristupa i Vuk Ćuk. Njegov rad Dva majmuna predstavlja jednu prostornu celinu gde kinetički objekti egzistiraju unutar jednog posebnog sveta u kom vladaju slične zakonitosti kao i u prirodi. Čovekove funkcije i prostore u kojima čovek funkcioniše preispituje Sara Masnikosa u radu Deep inside my comfort zone gde su predstavljene figure u staklenim kutijama koje pokreće motor unutar akvarijuma napunjenog vodom. Ova kolektivna prepuštenost struji života dok god ne remeti egzistenciju kakva god ona bila deluje osvešćujuće i stvara potrebu za racionalnim poimanjem stvarnosti kao upitanosti u kom pravcu se kreće čovečanststvo polazeći od individue. U radu Umetnost skida kilažu Žarko Aleksić preispituje i dokumentuje mentalne i fizičke procese ljudskog tela. U svojoj umetničkoj praksi spaja umetnost i lična iskustva gde nastaju crteži uz pomoć GPS aplikacije koja beleži dužinu pređene putanje kao i broj kalorija koje se sagorevaju prilikom šetnje. Takođe i Danilo Prnjat koristi intermedijalnu umetničku praksu gde je za izradu instalacije Kako radi zadruga? pozvano više učesnika čiji se rad u okviru nje zasniva na reparaciji različitih predmeta preispitujući na ovaj način odnos zajedničke proizvodnje odnosno ekonomske demokratije u sistemu po kom svet globalno funkcioniše, pa i u njemu sistemi umetnosti. Intervencija na objektu Nemanje Milenković Od A do Š, preispituje vrednosti savremenog čoveka kao i njegov odnos prema životinjama. Ovde je takođe prethodilo organizovanje i uključivanje više ljudi koji su donirali materijale i predmente od veštačke kože na koje su kasnije istetovirine poslovice. Sve veće popuštanje pod pritiskom masovne kulture potrošačkog društva primetno je i u instalaciji Adrian Klaja pod nazivom Vertikalna nostalgija sačinjenoj od stubova obloženih perjem koji se izdižu iz horizontalnih materijalnih želja i suprotstavljaju im se, a očituje se i u interaktivnoj instalaciji Jelene Gajinović Mirrorless gde ogledalo izbegava da u njemu vidimo svoj odraz čime autorka kritikuje potrebu za kreiranjem identiteta u virtuelnom umesto u realnom prostoru. Audio performans i instalacija Natali Stirniman i Stefana Stojanovića pod nazivom Fluid Boundaries propituje nepostojanje fleksibilnosti nametnutih granica koje služe određenim društveno-političkim sistemima i oblikuju pojedinca i društvo i šta bi proizvela njihova fluidnost.

Namera izložbe da se osloni na predstavljanje fenomena pokreta ljudskog tela ili pokreta izazvanog ljudskim telom podstakla je da se kroz ovu formu stimuliše savremena umetnička produkcija koja otvara prostor za usvajanje novih znanja kao i njihov međusoban dijalog. Ovakva interakcija odnosno interdisciplinarnost u umetnosti može samo da doprinese osnaživanju svih oblasti uključenih u stvaranje jednog umetničkog dela, a svaki napredak ruši osnovne pretpostavke našeg svakodnevnog pojma stvarnosti, omogućavajući nam da gradimo i pokrećemo neki novi svet.