Aleksandar Stanojević Kempa / Preoblikovanje – Od upotrebnog predmeta do savremene forme

SULUV RECENZIJA

Sunčica Lambić-Fenjčev

Stvaralački proces u fokusu

Od kada je 1913. godine Marsel Dišan pričvrstio stari točak od bicikla bez gume na običnu kuhinjsku stolicu krenula je revolucija u umetnosti koja je dovela u pitanje njeno dotadašnje poimanje uvođenjem pojma neumetnosti koji je zasnovan na svakodnevnom sadržaju sa značenjem koje mu umetnik određuje. Iako se raspravlja o tome da li je Dišan bio prvi umetnik koji je napravio ovakav potez, činjenica je da se od tog momenta pojam „ready-made“ širio među dadaistima, nadrealistima, pop-artistima i dalje, ostajući prisutan sve do današnjih dana kada su pitanja vrednosti, značaja i uloge umetnosti u društvu još uvek aktuelna. Usled razvoja novih tehnologija i kulture konzumerizma pojam „ready-made“ proširuje spektar različitih konotacija koje sve više aludiraju na društvene pojave i čovekovu ulogu u tome.

Težište interesovanja Aleksandra Stanojevića Kempe na ovoj izložbi jesu svakodnevni, utilitarni, iskorišćeni, odbačeni predmeti. Ubrzo nakon Drugog svetskog rata kada se shvatilo u kom pravcu je krenula industrijalizacija odnosno serijska proizvodnja predmeta i insistiranje na neprestanoj kupovini, razvijanjem potrošačkog društva koje neprestano bombarduje čovekovu svest o potrebi za uvek novim i novim stvarima koje brzo izgustiramo i odbacujemo stvarajući enormnu količinu nepotrebnih predmeta odnosno otpada umetnici su reagovali različitim umetničkim i filozofskim pristupima (npr. Nova predmetnost) kojima su ovaj otpad stavljali u nove kontekste kritikujući aktuelna dešavanja u društvu. U tom periodu, naročito među mlađim autorima razvija se apstraktna skulptura koja često koristi odbačene predmete stvarajući različite ambijentalne formacije, instalacije ili čak tzv. skulpturu kao arhitekturu. Aleksandar Stanojević Kempa u izložbenom prostoru kreira jednu ambijentalnu celinu od odbačenih upotrebnih predmeta različitih namena – od predmeta za kućnu upotrebu, preko različitih poljoprivrednih i drugih alatki, ukrasnih predmeta, itd. Ovi predmeti su poređani u galerijskom prostoru jedan pored drugog, jedan preko drugog, u nekom, čini se, slučajnom rasporedu, koji bi, za potrebe nekog drugog prostora mogao biti sasvim drugačiji. Samim tim ovi predmeti, odnosno ambijentalna celina i u tom smislu gubi vrednost konvencionalnog umetničkog dela mogućnošću da svaki put novim rasporedom ili novim izborom predmeta po umetnikovom nahođenju dobijemo sasvim drugačiju umetničku formu. Umetnik ipak ne izlaže upotrebne predmete onako kako su fabrički napravljeni odnosno pronađeni već on deluje na njih, krivi ih, uvija, lomi, lepi, pričvršćuje i sve ih oblaže tehnikom papier-mache stvarajući od tih predmeta nove umetničke forme. Osim što još više teži njihovoj apstrahovanosti odnosno dodatnom gubljenju identiteta umetnik se bavi i istraživanjem na koji način neumetnički predmeti postaju umetnički. Ovde se ponovo moramo setiti Dišana i njegovih stavova da umetničko delo postaje umetničkom odlukom, odnosno proglašavanjem nečega umetničkim delom stavljanjem u umetnički kontekst i da umetničko delo zapravo čini umetnička zamisao, a ne sama jedinstvenost objekta. Doduše, u slučaju Aleksandra Stanojevića Kempe, on već u startu, svojim intervenisanjem, ne samo u konceptualnom već i u fizičkom smislu preoblikuje predmete koje koristi za svoju ambijentalnu formaciju iz utilitarnih u umetničke. Odnosno, umetnik ih još pre stupanja u interakciju unutar same instalacije, a ujedno i okolnog , izložbenog prostora „preoblači“, transformiše u odnosu na njihovo originalno poreklo i značenje. Takođe što se tiče estetike koja je uvek prisutna komponenta kada je reč o umetničkom delu koliko god da se izbegava, iako je imao izrazito antiestetički stav kada je njegova umetnost u pitanju Dišan je morao da prizna da njegova dela uprkos tome dobijaju neku sopstvenu „perverznu lepotu“. Ovo možda možemo primeniti i na rad Aleksandra Stanojevića Kempe koji svesnim upakivanjem odbačenih predmeta u intenzivan kolorit teži svojevrsnoj estetizaciji koja je u ovom slučaju u funkciji iskazivanja umetnikove kritike na račun savremenog potrošačkog društva, ali ujedno i vizuelno skretanje pažnje da postoje načini kojima mu se možemo odupreti ili bar ublažiti njegove posledice, od kojih je reciklaža jedan od umetnikovih predloga. Zanimljiv je i odnos između vizuelnog sadržaja predstavljenog na izložbi i njegovog suvoparnog verbalnog objašnjenja u samom naslovu izložbe u kojem nam umetnik u potpunosti jasno i precizno bez trunke mistifikacije kojima su umetnici često skloni pojašnjava ono što je predstavio:  „Preoblikovanje – Od upotrebnog predmeta do savremene forme“ . Umetnik ovde u skladu sa praksama savremene umetnosti otvoreno saopštava da je suština njegovog dela upravo u samom delovanju – selekciji i stvaralačkom procesu, odnosno kreativnom činu kojim izabrani upotrebni predmet preoblikuje u vizuelno estetski objekat koji zatim u instalaciji preobražava u društveni sadržaj u nameri preispitivanja aktuelnih društvenih tema.