22. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti - IMAF
21 - 26. septembar 2020.
Po prvi put, u organizaciji Međunarodnog festival multimedijalne umetnosti – IMAF, dolazi do neočekivane promene u samoj koncepciji predstavljanja i nastajanja radova. IMAF festival je manifestacija koja je poznata po delima umetnika čiji su radovi stvarani uživo, tokom realizacije višednevnih programa. Nakon dvadeset jedne godine IMAF festival se nalazi pred nepremostivom preprekom, preprekom u obliku vanrednih mera u celoj zemlji, donetih radi sprečavanja širenja koronavirusa. Ovogodišnji IMAF festival, 22. po redu, kreće u novu avanturu, odlazeći u područje virtuelne stvarnosti. Celokupni program ovogodišnjeg festivala, 4., 5. i 6. septembra, biće prezentovan onlajn. Nadamo se da će ova neželjena transformacija doneti neki novi kvalitet, digitalizovanjem tela i duha, u neistraženim prostorima virtuelnosti društvenih mreža.
I pored svih prepreka jedan broj performansa, na festivalu IMAF 2020 će biti realizovan u Odžacima i Novom Sadu. U Novom Sadu, u Galeriji SULUV, 6. septembra održaće se performansi, a od 21. do 26. će biti održana izložba pod nazivom IMAF 2020 – Vreme distance.
U nedelju, 6. septembra, u Galeriji SULUV, IMAF festival predstavlja uživo trojicu umetnika. Nažalost, publiku neće biti moguće pozvati da ovaj događaj prati uživo. Ceo program performansa će biti moguće gledati uz direktan prenos (live stream) od 10 časova ujutru. Link kanala na kojem će program biti prenošen: https://www.youtube.com/channel/UCzivDuYVDeof0JWyDmWjqyg?view_as=subscriber
U galeriji SULUV performanse će izvesti trojica umetnika Spike Mclarrity (Velika Britanija), Saša Denić-Špena (Srbija) i Nenad Bogdanović (Srbija)
Spike Mclarrity (Velika Britanija)
Naziv rada: Deep cleaner at SULUV
O radu: Čišćenje je akcija, ima mnogo slojeva, čistoća je na pola puta do pobožnosti.
O autoru: Spike je konceptualni umetnik performansa zasnovan na trajanju, najpoznatiji širom sveta kao Barnesov beli zec. Njegov rad takođe uključuje rad sa različitim umetnicama i umetnicima performansa u saradnji iz celog sveta.
Spike i njegov alter ego (ja sam beli zec) poznati su po tome što sede na zidu pored reke Temze u jugozapadnom Londonu ili se pojavljuju na granicama njegove zajednice svakog prvog u mesecu. Ovo je trajna predstava, pozdrav u mesecu koji je pred nama, zasnovan na mitu Beli zec, Beli zec, Beli zec. Bez obzira pada li kiša, sneg, sunce, zeca ćete videti kako sedi pozdravljajući jutarnji saobraćaj, ljude koji idu na posao, u školu, na fakultet. To radi od novembra 2015. godine, mašući od 7:00 do 8:00.
Saša Denić-Špena (Srbija)
Naziv rada: Sve je važno
O radu: U vremenu kada se samosvest čoveka pokušava podići na što viši nivo, neke pojave, uticaji, I pristup čoveka bivaju stavljani u drugi plan, a važnost svega navedenog je ne samo podjednaka već esencijalna za budućnost čitavog čovečanstva. Skretanje pažnje na takve stvari je dužnost i obaveza svakog od nas jer priliku da popravimo pričinjenu štetu kad ona pređe kritičnu tačku nećemo imati.
O autoru: Rođen 4. 10. 1971. u Odžacima.
Završio višu životnu školu. Njegova nacionalnost je čovek. Zanima ga svaki oblik umetnosti i otvoren je za sve što poboljšava ljudska bića.
Performansi:
- – Ljudske mrlje, 20. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti – IMAF, hotel „Sloboda“, Odžaci (Srbija)
- – Mea culpa, 19. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti – IMAF, Galerija Centar, Odžaci (Srbija)
- – Šta je ostalo?, 18. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti – IMAF, Galerija Center, Odžaci (Srbija)
- – Posmatraj, misli, reaguj, 16. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti – IMAF, Galerija MAS, Odžaci (Srbija)
Nenad Bogdanović
Naziv rada: Corona World Test
O radu: Već duže vreme aktuelna pandemija, koja će svi su izgledi trajati još mnogo dugo, idealan je test za pojedinca, društvo, nacionalnu i svetsku ekonomiju, kulturu i život.
O autoru: Nenad Bogdanović je rođen 1955. u Odžacima, Srbija.
Samostalni likovni umetnik i umetnik performansa, izdavač i kurator. Član umetničkih udruženja Vojvodine (SULUV) i Srbije (ULUS). Kurator raznih međunarodnih umetničkih projekata i izložbi od 1980.
- godine osnovao je Studio za multimedijalnu umetnost i galeriju MAS u Odžacima, Srbija.
Organizator i kurator Međunarodnog festivala multimedijalne umetnosti – IMAF, od 1998.
Od 1980. Nenad je svoje umetničke performanse i umetničke akcije realizovao na mnogim međunarodnim umetničkim projektima i festivalima širom sveta: Pariz, Kasel, Tokio, Hirošima, Minsk, Venecija, Belfast, Monako, Bazel, Ženeva, Lozana, Cirih, Njujork, Kvebek, Istanbul, Varšava, Krakov, Tel Aviv, Jerusalim, Jokohama, Nagano, Toronto, Budimpešta, Marsej, Tuluz, Šenžen, Hong Kong, Prag, Bilbao, Berlin, Buenos Ajres, Montevideo, Kjoto, Osaka … itd.
Od 21. septembra do 26. septembra 2020. u Galeriji SULUV, u Novom Sadu biće održana izložba pod nazivom IMAF 2020 – Vreme distance. Izložba će biti sastavljena od fotografija, digitalnih printova i prezentacijom video zapisa performansa 47 umetnika iz celog sveta.
Festival se organizuje uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
UČESNICI IMAF 2020:
Alexandra Holownia (Poland-Germany), Amy Guilfoyle (Ireland), Anita Cheng (Hong Kong-China), Artur Tajber (Poland), Calum Eccleston (UK), Craphone Liu (Taiwan), Dagmar I. Glausnitzer-Smith (Germany) & Vincenzo Fiore Marrese (Italy), Dimple B, Shah (India), Edwin Jimeno (Colombia), Eva Dabara (Israel), Fausto Grossi (Italy-Spain), Heather Warren-Crow (USA), Hortense Gauthier (France), Ileana Gherghina (Romania), Irena Paskali (Northern Macedonia-Germany), Izabela Brudkiewicz (UK), Janusz Plota (Poland), Lavoslava Benčić (Slovenia) & Marcello Lussana (Italy), Lorenzo Papanti (Italy), Makoto Maruyama (Japan), Maura Prosperi (Italy), Nenad Bogdanovic (Serbia), Nitesh Kushwaha (India), OPEN ACTION – John G. Boehme, Madeleine Elia, Brenda Petays, Judith Price, Grace Salez, Jayne Storey (Canada), Paloma Orts (Spain), Ras Sankara (Togo), Ruth Vigueras Bravo (Mexico), Sanskar Verma (India), Sarah H. Paulson (USA), Sasa Denic-Spena (Serbia), Satadru Sovan (India), Seiko Kitayama (Japan), Sofia Vera (Mexico) & Makame Orozco (Mexico), Spike Mclarrity (UK), Stephanie Hanna (Germany), Syporca Whandal (Hungary), Vaishak Raj (India), Valeria Barbas (Moldova-Romania), WWW Johannes Deimling (Germany)
GALERIJA
SULUV RECENZIJA
Performans i mogućnost susreta u 2020.
Sonja Jankov, teoretičarka umetnosti i multimedijalna umetnica
Pandemija virusa covid-19 donela je brojne promene u uobičajenom načinu života. U mnogim zemljama, mere predostrožnosti su tokom određenih perioda 2020. godine obustavile mogućnost međugradskog i međunarodnog putovanja, obustavile su mogućnost kretanja tokom vikenda, mogućnost kretanja van parametra od pola kilometra, a negde čak i mogućnost kretanja uopšte osim na četiri sata tokom cele nedelje. Mnoge aktivnosti su pauzirane, kako na društvenom, tako i na individualnom nivou. Ljudi se mesecima minimalno kreću, onoliko koliko porodične i poslovne obaveze to zahtevaju. U ovakvom kontekstu, kulturne i umetničke prakse se takođe menjaju, što je ove godine slučaj i sa Internacionalnim multimedijalnim festivalom umetnosti (IMAF).
IMAF se do sada odvijao tako što su umetnici iz najrazličitijih delova sveta dolazili u Odžake i Novi Sad i stvarali u novom okruženju, sa zajednicom ili za zajednicu koju tamo zateknu, ostvarujući nova poznanstva i veze sa umetnicima koji te godine učestvuju. Ove godine, kao i većina kulturnih dešavanja, IMAF se najvećim delom odvio na digitalnim platformama, to jest, na digitalnim platformama se odvio onaj najznačajniji segment festivala – recepcija umetničkih dela od strane publike i susretanje između samih umetnika. Dok su do sada na IMAF-u performansi bili dokumentovani kako bi se sačuvali u medijskom obliku, ove godine je većina performansa dokumentovana ili imala uživo prenos da bi šira publika mogla da ih recepira. Ova izmena, koliko god na prvi pogled možda izgledala restriktivnom jer se smanjuje broj direktnog prisustva publike sa ciljem obustavljanja pandemije, otvara nekoliko stvaralačkih polja za umetnost performansa koje su umetnici odmah primetili i iskoristili.
Jedno polje je prikaz okruženja u kojem se umetnici trenutno nalaze. Kako ove godine umetnici nisu došli u Srbiju,[1] nego su izveli performanse u mestima u kojima borave, mi smo imali prilike da vidimo deliće Tajvana, Kanade, Japana, države Togo, i drugih mesta, kao i deliće tih kultura. Kako nas je pandemija primorala da najveći deo vremena provodimo kod kuće, velik broj umetnika je iskoristio upravo to kućno, svakodnevno okruženje kao mesto rada i kao inspiraciju za stvaranje. Tako Izabela Brudkiewicz (Velika Britanija) stvara rad Semiotics of a Child Kitchen (Semiotika dečje kuhinje) u kojem snima ćerku kako opisuje različite objekte u kuhinji, praveći time reminiscenciju na video Semiotika kuhinje Marte Rosler. Craphone Liu (Tajvan) izvodi performans na krovnoj bašti svoje zgrade, Dimple B. Shah (Indija) u kući u kojoj stanuje, Makoto Maruyama (Japan) nam u svojoj sobi čita pesmu koju je napisao, dok Valeria Barbas (Moldavija) na prozore svoje kuće stavlja velike X znake, to jest linije po dijagonalama, koje vidimo na prozorima kuća u kojima niko ne živi. Osim što umetnike na taj način vidimo u njihovom okruženju, mi isto gledamo njihove radove od svoje kuće, iz ličnog okruženja, čime se performansi doživljavaju mnogo individualnije, ličnije i intimnije nego što je to slučaj kada se izvode u javnom prostoru. Uprkos tome što medijalizacija onemogućava direktno prisustvo, kućna atmosfera vraća taj osećaj povezivanja između umetnika i publike tokom sagledavanja nastalog rada.
Drugo polje koje digitalna distribucija performansa otvara je polje video umetnosti sa kojom se performans ovim putem sažima, postajući multimedijalno delo koje primenjuje mnoge video tehnike kao što su montaža i manipulacija slike i zvuka. Ako se vratimo na istoriju video umetnosti, videćemo da je ona u svojim počecima bila neodvojiva od performansa, umetničkih akcija i procesualne umetnosti, dokumentujući efemerne umetničke činove u javnom prostoru i kombinujući ih sa dokumentacijom materijalnih umetničkih radova, kao što su crteži, slike, instalacije. Upravo ovo se dešava i kada se, usled pandemije, performans „preseli“ u medijsko polje umetnosti. U radu Girl Intoxicated (Uzbuđena), Ileana Gherghina (Rumunija) kominuje ubrzanje snimka, montažu, crteže različitih izraza lica koji postaju maske i okretanje na mostu kao semantičke elemente kojima gradi audio-vizuelni narativ o identitetu i otuđenju. Calum Eccleston (Velika Britanija) u radu I Understand Only in Human Terms (Razumem samo na ljudski način) korišćenjem plavog svetla i opcije zoom na kameri prikazuje svoje disanje do momenta kada ono postaje apstraktna slika. Heather Warren-Crow (SAD) stvara audio rad govorom i zvucima konzumiranja doručka, dok Syporca Whandal (Mađarska) u radu The Punishment of Cain (Kainova kazna) kombinuje arhivske fotografije ratnih zlodela, akciju kojom vuče kamen kao ljudi u radnim logorima, sa drugim vizuelnim i audio materijalima. Sofia Vera i Makame Orozco (Meksiko) stvaraju malu kućnu multimedijalnu predstavu La Maquina de Hamlet (Hamlet mašina), u kojoj je kralj predstavljen kartom iz špila, Ofelija barbikom, a Hamlet samim umetnicama čija se lica tokom predstave digitalno dezintegrišu u piksele.
U ovim radovima se uočavaju osnovne teme kojima su se umetnici ovogodišnjeg IMAF-a okrenuli. Iako IMAF nije nikada bio tematski uslovljen, ove godine je pandemija revitalizovala neke teme koje su i ranije bile prisutne u umetnosti, a posebno u umetnosti performansa, i učinila ih mnogo prisutnijim i relevantnijim. Jedna od tih velikih tema je pitanje identiteta koje se u performansu često prikazuje korišćenjem maski ili zaklanjanjem lica. U performansu Conversación con un hombre ausente (Razgovor sa odsutnim čovekom), Edwin Jimeno (Kolumbija) koristi potpunu medicinsku zaštitnu opremu koja se trenutno koristi tokom pandemije. Janusz Plota (Poljska) koristi gasnu masku da bi mogao da se kreće po stvorenom habitatu. Mnogi umetnici prekrivaju lice kao vid izolacije – Satadru Sovan (Indija), Eva Dabara (Izrael), kao vid gubljenja ili transgresije identiteta – Nenad Bogdanović (Srbija), Fausto Grossi (Italija-Španija), Artur Tajber (Poljska), kao vid prerastanja u animalno biće – Sanskar Verma (India), ili kao simbol slepila kada je u pitanju problem ubilačkog nasilja nad decom – Ras Sankara (Togo).
Maska kod Amy Guilfoyle (Irska) postaje deo kostima, uz magnetske trake iz video kaseta, kojima se prerušava u drevnog šamana. Umetnica Ruth Vigueras Bravo (Meksiko) pravi medicinsku zaštitnu masku od cveća koje čiodama prikačava za lice, dok Johannes Deimling (Nemačka) u jednom momentu koristi violinu kao masku, u procesu transformacije u ambivalentno biće koje ima zelena pluća, ali zagađuje vazduh, koje ima svoja krila, ali su mu potrebni točkovi da bi se kretalo. Performans Candle Face (Voštano lice) umetnice Seiko Kitayama (Japan) koji ne potiče iz ove godine, dobija sasvim novo viđenje kada masku nastalu kapljanjem toplog voska na lice sagledamo u kontekstu trajuće pandemije. Isto očuđeno značenje dobija i višegodišnja akcija prerušavanja u belog zeca koju Spike Mclarrity (Velika Britanija) realizuje u gradovima koje posećuje, pa tako i u Novom Sadu u koji dolazi za vreme trajanja festivala i pandemije i pri tome ostvaruje kontakt i saradnju sa Nikolom Džafom, lokalnim umetnikom koji je stvorio Muzej zeca.
Druga dominantna tema u radovima predstavljenim na ovogodišnjem IMAF-u je boravak u prirodi ili integracija sa njom. Nastavljajući se na temu identiteta i izmeštenosti iz ljudske prirode, tematika prirode se sa jedne strane pojavljuje kao logičan nastavak umetničkog promišljanja o drugosti i o sopstvu. Međutim, sa druge strane, ona predstavlja prikaz realnosti u vremenu pandemije kada ljudi teže da provedu što više vremena u prirodi kako bi nadomestili sate provedene u izolaciji, karantinu i generalno u zatvorenom prostoru tokom policijskog časa. Stephanie Hanna (Nemačka) tako stvara video iz perspektive ribice u jezeru, Anita Cheng (Kina) postaje driada, šumska nimfa, potom boginja Diana u obličju košute koja svojim kretanjem i prisustvom uklanja opasnosti koje je okružuju. Grupa umetnika se u Kanadi okuplja u dvodnevnom performansu u polju visoke trave, dok Lavoslava Benčić (Slovenija) i Marcello Lussana (Italija) stvaraju bio-tehnološko umetničko delo u vidu biljki koje u interaktivnom odnosu sa čovekom emituju različite zvuke, te postaju svojevrsni muzički instrumenti. Saša Denić Špena (Srbija) stvara hronologiju uništavanja prirode od strane čoveka, dok Paloma Orts (Španija) ulazi u okean sa osekom, izlazi iz njega sa plimom, diše sa okeanom i tim činom pročišćava dušu. Integraciji sa prirodom teži i Vaishak Raj (Indija) koji uz pomoć plesa ostvaruje vezu sa drugim bićima na planeti, dok Satadru Sovan (Indija) svedoči o nestajanju prirode iz urbanog okruženja i pretvara sebe u specifično sećanje na nju, u trag na njeno pojavljivanje i nestajanje u različitim formama. Sarah H. Paulson (SAD) se pojavljuje kao svedok i inicijator reinkarniranja materije kao feniksa iz gara i ugljena u umetnički crtež.
Dok Nitesh Kushwaha (Indija) stvara rad Covid 19 axis (Kovid 19 osa) koji direktno svedoči o položaju tela tokom restriktivnih kretanja u vreme pandemije, nekoliko umetnika se okreće globalnim temama koje nas se inače tiču, ali nas drugačije pogađaju tokom pandemije. Lorenzo Papanti (Italija) ispituje položaj svog tela sagledavajući sebe kroz različite kamere, u polju virtuelne realnosti koja se preklapa sa fizičkom realnošću. Seiko Kitayama (Japan) performansom Moisturing a Body (Hidratacija tela) indirektno postavlja pitanje kako telo kisne u enteriju, kada ne možemo da izlazimo, ali i podseća na sve one koje zbog raznih bolesti ne mogu da ustanu iz kreveta. Alexandra Holownia (Poljska-Nemačka) tematizuje položaj žene u zlatnim godinama i shvatanje njene seksualnosti, čemu se donekle, ali na potpuno drugačiji način, okreće i Maura Prosperi (Italija). Satadru Sovan (Indija) stvara nov habitat koji ima utopijske odlike, tematizujući time okruženje u kojem postojimo, a koje sada tokom pandemije drugačije shvatamo nego inače. Pandemija menja način na koji shvatamo dijalog, koji tematizuje Irena Paskali (Makedonija-Nemačka), kao i saradnju na šta ukazuje kolaborativni rad It’s Time (Vreme je) koji realizuju Dagmar I. Glausnitzer-Smith (Nemačka) i Vincenzo Fiore Marrese (Italija).
Značajan segment ovogodišnjeg festivala predstavljala je izložba u galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine koja je na jednom mestu prikazala sve performanse umetnika koji su učestvovali na ovogodišnjem izdanju festivala, fotografske isečke iz njih, kao i rekvizite iz performansa umetnika iz Srbije – Nenada Bogdanovića i Saše Denića Špene, kao i gostujućeg umetnika, Spajka Meklaritija. Ovaj segment festivala koji se održao u fizičkom prostoru, u koji je publika mogla da dođe uz strogo poštovanja mera opreza, svedoči o težnji festivala da publici omogući i sagledavanje performansa u javnom prostoru. On takođe svedoči o težnji da se umetnost vrati fizičkim prostorima gde su novi susreti i nove saradnje ostvarivije nego u digitalnom okruženju.
[1] Izuzetak je Spike Mclarrity koji boravi i u Odžacima i u Novom Sadu, nastavljajući svoje višegodišnje projekte Deep Cleaner (Duboki čistač) i White Rabbit (Beli zec).
